Драма

Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица.

Бранислав Нушић

Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор — ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија.

Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости. Ту линију социјални математичари називали би можда нормалном, а социјални физичари почетним градом топлоте или хладноће, јер она одиста личи ономе степену на термометру изнад којега, при хлађењу, силази.

Том равном линијом креће се живот скоро целокупнога нашега друштва. Изнад те линије пењу се само појединци, који имају душевне снаге и храбрости да се узнесу изнад обзира, изнад традиција и изнад малодушности. Изнад те линије пењу се само појединци који не чекају да живу у друштвеноме термометру загреје спољна температура, већ то загревање налазе сами у себи, у својим душевним моћима.

И испод те линије силазе само они појединци који такође имају душевне снаге да прегазе обзире и традиције и отресу се малодушности. И ови, који у друштву силазе испод линије нормале, све до дна друштвеног, носе сами у себи диспозиције хлађења душе и хлађења осећаја све до тачке смрзавања. Да се неко дигне или спусти изнад или испод линије нормале у животу, да се неко узвиси изнад гомиле или спусти испод гомиле, треба да је подједнако храбар. Храброст је бити честит, племенит, узвишен, исто тако као што је храброст бити подао и неваљао.

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица. Подједнака је храброст узнети се у зрак на непоузданој Икаровој справи, коју је наш век усавршио, као и спустити се, у гњурачкоме оклопу, у муље морског дна. Ти људи, који се узносе изнад или се спуштају испод равне линије живота, имају и великих замаха, великих покрета душе, великих узбуђења и великих емоција.

Државник са стрепњом стоји пред судом историје, јер је повео државу и народ судбоносним путем; велики финансијер са грозничавим узбуђењем стоји пред берзом на којој ће се тога часа триплирати или пропасти његова милионита имовина; војсковођи игра сваки дамар од узбуђења кад поведе армије у судбоносну борбу; песника узбуђује инспирација, уметника час стварања, научника оно непознато до чега открићем треба доћи. Све су то велика узбуђења, велике емоције, велики покрети душе.

А тих и таквих великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе има и код оних који силазе испод нормалне линије. Разбојник преживљује највећу меру узбуђења кад зарива крвав нож у груди своје жртве; провалник дршће и стрепи пред судијом; блудница пати под жигом презрења, а одметник под вешалима преживљује целу градацију од бола и гриже па до самоодрицања и апатије. У те области, у области великих узбуђења, великих емоција, великих покрета душе — па било изнад или испод линије — драматичар радо залази, јер ће ту увек наћи дубоке изворе из којих може захватити богат и обилан материјал!

Бранислав Нушић

Отуда се највећи број драма и креће у тој области. Много је теже, међутим, тражити и наћи материјал у малој средини, у ономе друштву, међу оним људима, који немају ни снаге ни храбрости да се одвоје од равне линије животне, па било навише или наниже; међу оним људима који немају снаге да буду добри, али их тако исто немају ни храбрости да буду међу оним људима који су везани и спутани ситним обзирима, који робују застарелим традицијама и чије је све биће саздано из малодушности. Живот те средине тече једнолично и одмерено, као шеталица на зидноме сату; покрети те средине су мали, тихи, без узбуђења, без великих бразда, без јачих трагова, као они благи таласићи који круже по устајалој води кад на површину њену падне тичје перце.

У тој малој средини нема бура, нема непогода, нема земљотреса, ни пожара; та средина је ограђена дебелим зидом од олуја и вихора који витлају кроз друштво. Она живи у својим собама, улица је за њу страни свет, иностранство, за њу су догађаји који узбуђују континенте само новинарска лектира.

У тим малим срединама, које се не одвајају од оне равне линије живота, нема догађаја, нема емоција, нема сензација, »Данас је тетка-Савкин дан!« — ето, то је за ту средину догађај и сви се ужурбају, сви се крећу, сви облаче, набављају букете, пишу честитке, праве посете… догађај, читав догађај’!

»Мила чика-Стевина напустила мужа!« — »Ју, ју, ју, — грува се цела фамилија у груди — шта ће свет казати!« И ето, то је емоција која узбуђује целу једну породицу, но тој узбуђености не лежи толико разлог у томе што је Мила напустила мужа, колико у ономе »шта ће свет казати«. А знате ли шта је сензација у таквим малим срединама?

»Снаја Зорка родила близанце!« И та сензација иде из куће у кућу, само се о њој говори, расправља се, тумачи, и та тема испуњава интерес читаве једне породице и читаве средине. Пера добио класу, Ђока се разболео, Стева положио испите, Јова премештен, госпа Мица купила нову спаваћу собу, госпа Савка ошишала ко су, госпа Јулка прави нову хаљину од креп-де-шина, прија-Маци изгорео куглов, а прија Анка изљубила на фрише-фире сто седамдесет динара.

Ето, то су сензације, то емоције, то догађаји мале средине. И, ето, из те и такве средине ја сам узео за фуку једну добру жену и добру домаћицу — госпођу Живку Поповић — и изнео је нагло, неочекивано и изненадно, изнад њене нормалне линије живота. Такав један поремећај на теразијама живота кадар је учинити, код људи из мале средине, да изгубе равнотежу те да не умеју да се држе на ногама. И ето, у томе је садржина Госпође министарке, у томе сва једноставност проблема који тај комад садржи.

Бранислав Нушић: Предговор за Госпођу министарку

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

КЊИЖЕВНОСТ / ПРОЗА

“Војвода Мицко Поречанин“: мало позната драма Надежде Петровић

Непознати рукопис Надежде Петровић први пут објавила Библиотека града Београда. Текст драме остао је у заоставштини породице Петровић, а затим је доспео у документацију историчара уметности Катарине Амброзић, врсног стручњака за Надеждино сликарство.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vojvoda_Micko_Krsti%C4%87_with_companions.jpg

Војвода Мицко Крстић 1908: фото: Википедија

Катарина Амброзић, неуморни истраживач личности и дјела велике српске сликарке, нашла га је у њеној заоставштини, чуваној у породици, и о томе обавестила у својим чланцима и књигама. Она је поуздано утврдила његову генезу, повезала га са околностима живота, политичким идејама и општим приликама, односно са ангажовањем Надежде Петровић на помоћи македонским устаницима и пострадалом народу после Илиндена (1903).

Рукопис је настао пред крај турске власти у Македонији, око 1903. године, када је Надежда са Колом српских сестара носила донације и пружала помоћ српским устаницима у Македонији. Сликарка се на том путу разболела и остала у Македонији на лечењу око два месеца, када је драма и написана.

Уводну студију о овом делу написао је проф. др Душан Иванић:

„Ова драмска прича обрађује историју српског народа преко појединачних судбина малих људи. Уклапа се у скоро потиснуту литературу о комитским борбама у Македонији. С једне стране приповеда о бројним злочинима и страдању Македонаца под Турцима, а са друге о пијемонтској улози Србије почетком 20. века. Централна тема приче посвећена је жени, њеној судбини и страдању за време сурових борби. Говори о жени која је отета и приморана на супружинство са једним арнаутом. Драма подсећа на старије драмске приче, за разлику од којих има срећан завршетак“, рекао је др Душан Иванић.

Биографија војводе Поречког

https://en.wikipedia.org/wiki/Micko_Krsti%C4%87#/media/File:Arambasha_Micko.jpg

Војвода Мицко Крстић; фото: Википедија

Мицко Крстић (1855 – 1909.), познат као Мицко Поречки је био четнички војвода у Старој Србији (данашњој Македонији). Родио се у селу Латову у Рабетинској Реци у данашњој Македонији. Његови преци су из села Требина у Поречу, области код данашњег Македонског Брода који је у 19. и првој половини 20. века снажно неговао српску традицију. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца. Мицко одлази у Србију која те 1876. улази у рат са Османским царством. Мицко је у Српско-турском рату 1876—1878. учествовао као добровољац заједно са својим земљацима из Пореча. Након рата пребацује се у Пореч и ту учествује као четовођа заједно са Илијом Делијом, Стефом Петровићем, Ристом Костадиновићем у герилском рату 1880-1881. познатом као Брсјачка буна. Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан.

Због зиме и потера Мицко распушта чету 1882. и склања се у Пореч у село Белицу. Турске потере га хватају и одводе у битољску тамницу где је „имао да одлежи“ 101. годину робије. Због свог отвореног српског декларисања бива жртва атентата у тамници који једва преживљава. Након тога ступа у преписку са српским конзулом у Битољу Милојком Веселиновићем који настоји да га ослободи.

Године 1897. Бугарска користи Грчко-турски 1897. да издејствује амнестију за све Бугаре у турским тамницама. Мицко Крстић одбија да се користи амнестијом и да се издаје за Бугарина и остаје у тамници све до 1901. када српски конзул коначно успева да га ослободи. Од 1901. до априла 1904. Мицко живи у Битољу од скромне помоћи српског конзулата.

Када је након Илинданског устанка појачан терор ВМРО-а над Србима, Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић успевају да га пребаце у Пореч где организује прву српску чету са десне стране Вардара. Уплашена култом Мицка као старог борца и омиљеног народног јунака, челници ВМРО крећу у напад на Мицка октобра 1904.

Чете Георги Сугарева, Петра Ацева и Дамјана Груева напале су га код села Слатина у Поречу. Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробљен и ревизиони војвода ВМРО-а Дамјан Груев. Мицко је Груеву поклонио живот и пустио га под условом да више не напада Србе. Груев је преко конзулата у Битољу и Скопљу пребачен у Бугарску и није предат Турцима.

Због старости Мицко је убрзо пребачен у Србију. Након Младотурске револуције враћа се у Пореч. Турски циљ је био да обезглаве народ, па како им је Мицко Крстић био прва мета убијају га 13/16 октобра 1909. код села Ижишта у близини Кичева.

Приредила: Сања Бајић

Извори: bgb.rs, Викпедија

КЊИЖЕВНОСТ / ПРОЗА

Записи из подземља Достојевског – ода песимизму у радио драми

Записи из подземља један је од првих романа које је Достојевски написао након деветогодишњег изгнанства и представља оду антрополошком песимизму, врхунац пишчеве веште анализе комплексности унутрашњих конфликата и људске психе. Записи су конципирани у виду есејистичких дијалога аутора са неименованим сабеседницима, као и у виду анегдота из пишчевог живота које за циљ имају да појачају визуелну и загушљиву слику подземља.

Фјодор Достојевски, 1879; фото: Википедија

Типични јунаци

Достојевски ствара типичног јунака који са собом носи добро знане особине промашености и тежње за наполеонистичком сликом у очима других, јер је по сопственом поимању одвећ „књишки и образован“, далеко изнад својих непријатеља и свестан своје умне надмоћи.

Упркос томе, опхрван неуспехом и кукавичлуком, он подлеже презиру оних које и сам презире и у горкој чаши понижења проналази сласт и ужитак у осећању безвредности и ништавила. То бескрајно самољубље га попут отрова нагриза због тога што је лажно и извештачено, маска пред самим собом како би поднео реалну слику стварности у којој је поражен и несрећан, дубоко заглибљен у блато сопственог подземља без снаге да нешто промени.

Храњен мржњом и дојен презиром, уништава све чега се дотакне, осуђујући највише себе на тај начин.Чак и у тренуцима када га дотакне промисао и постане свестан да љубав заробљава актом потчињавања и туторства, превагне у њему зов покварене и зле нарави која га нагони да поново посегне за насиљем, било вербалним или физичким, као средством свог социјалног општења.

Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) био је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму, он је био светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму, јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма. Најзначајнија дела: Бедни људи, Двојник, Неточка Незванова, Село Степанчиково, Понижени и увређени, Записи из мртвог дома, Записи из подземља, Злочин и казна, Коцкар, Идиот, Зли дуси, Младић, Браћа Карамазови.

За разлику од својих других јунака, Достојевски према аутору „Записа“ не осећа наклоност. Напротив, сматрајући да је имао и сувише шанси да промени своју стварност и заслужи срећу, не нуди му спасење и светлу наду за боље сутра. Овај јунак је своје шансе прокоцкао, немилосрдно се играјући се осећањима других и недужних, оних које беспрекидно повређује.

Лиза је највећа жртва његове огорчености и мржње. Дала му је све, своје тело, душу и недужно срце а он је то једним потезом згазио и скрхао. Одабрао ју је као предмет на коме ће излечити своје фрустрације и повређени его; желео је да јој наплати за сва понижења која су му други у животу нанели и за све тренутке слабости које му је својом чистом душом изазвала. Била је жртва на олтару његових падова и искупљење пред сопственом сујетом. Лиза је била физички роб, док је он био и заточеник и тамничар сопствене тамнице, џелат и виновник сопствене судбине.

Сам је себе осудио на живот без љубави, огрезан у неморалу и „квази“ свету у коме је он био једини јунак и тријумфадор, носилац трофеја и ордена таштине. Можда га је баш та машта и „жица“ која га је терала да све преувеличава и осудила на живот изван живота, покиданих социјалних веза, у сопственој мрежи осаме и интровертности.

Аполон је још једна у низу жртви и показатељ става друштва према њему као особењаку и егоисти. Равнодушност и надменост, главна су обележја социјалног понашања усмереног према писцу „Записа“. И мада је кроз живот навикао да удари у тај зид, највише га од свега вређа супериорност у очима других с обзиром да верује да једини има права да буде „изнад“. Жели да верује да су други „бубе“, недостојни његове пажње и особености, глупи, површни и испразни.

Упркос томе, у тим истим људима, он тражи потврду себе и знак да и сам није „буба“ већ духовно надмоћан, умно јачи. Дубоко потресен својим физичким комплексима, тражи сатисфакцију у вишим сферама ума које је стрпљиво градио, школујући се и напредујући док није доспео у високу службу. Али тамо га чека иста препрека коју је наизглед раније заобишао- презир и неразумевање као одговор на његово ниподаштавање других.

Све док је подземља, биће и писаца „Записа“ свуда око нас. Загледајте се добро у људе око себе и видећете да у свима од њих лежи део мозаика тако комплексне душе попут нашег аутора. А можда је има и у нама самима јер сви носимо записе у себи. А засигурно – и подземље.