Бошњаци

Зашто Црква не да муслиманима да буду Срби?

„Црква не да муслиманима и католицима да буду Срби. То је узрок нашег братоубилаштва.“

Горе написано је једно од најчешћих општих места у свим расправама о српском ендемском, нејединству и неслози која нас изједа. Једини проблем је што нема везе с истином. Црква није никада издала било какав документ којим одриче право иновернима да се национално осећају и изјашњавају Србима. Црква није политичка установа, а нација јесте политичка категорија. Елем, за СПЦ није проблем да се ико, био он црнац, Еским, Кинез или сами Турчин крсти и постане њен део. Лично позанјем православног монаха, потомка члана османске дворске свите и православног Персијанца, свршеног богослова. Блаженопочивши отац Сава, монах ковиљски, био је Новозеланђанин. Морамо ли се подсећати Емира Кустурице и Махмута Бушатлије? Црква брине о православнима, а не о Србима свих вера, јер она је управо Црква – заједница верних с Богом и силама небеским.

Сцена из филма “Нож“

Ко онда не признаје муслимане (и римокатолике) за Србе?

Народ.

Како су, уопште, настали муслимани на овим просторима? Доласком турског окупатора, преласком на ислам могло се сачувати или стећи нешто привилегија, понекад глава, жена, дете или кућа, а и каријера се у војсци или администрацији једино тако дала тећи. Баштиници трбухоугодија као животног идеала или латинске максиме Patria est ubicumque est bene, одрекли су се хришћанства и прихватили ислам. Тим чином, нису само променили вероисповест, што је данас интимно питање сваког човека, већ су се политички идентификовали с окупатором. Сјединили су се с турским, исламским убицама. Прешли су на страну освајача и стали у фронт против сопственог народа. Многи су учествовали у злочинима. Бивши рођаци, чак браћа постадоше део освајачке државне управе. Удружише се с онима који су нас поробили. И то из личног, најчешће, материјалног интереса. Не само у давној прошлости, већ и у Првом и Другом српском устанку и балканским ратовима муслимани су се борили против српске војске. О масовном прилажењу усташама је већ све написано.

Није ли ово легитиман разлог за презир? Какво поверење и солидарност или осећај јединства с новим муслиманима је тадашњи Србин могао да осећа? Вековима су они верни православљу остајали у положају раје, кулучили, бивали читлучени, трпели право прве брачне ноћи, данак у крви и разне друге неправде. Обнова цркава и манастира била је забрањена. Звоно није смело да звони. У Софији постоји лепа црква ротонда, близу председничке палате, сазидана је у удубљењу, јер је морала да буде нижа од Турчина на коњу (sic!).

Срби нису смели да носе оружје, да се лепо облаче, морали су да се помере с пута ако би се мимоилазили с муслиманом… О радостима набијања на колац или распродаје деце у робље по Египту и Анадолији зар треба говорити?

Дакле, у срцу сваког Србина, ислам је у нашим крајевима символ крваве турске окупације и издаје наших саплеменика. Зато Срби Муслимане не маре, не верују им и тешко их прихватају као део свог народа.

Меша Селимовић

То је емотивна реакција, потпуно разумљива, јер је предање о изгубљеном царству остало живо и у данима најтеже патње, а те су патње биле огромне. Неко се, да би их избегао, потурчио, а неко је трпео, издржавао, робовао, али опстао у српству и православљу. Како сад од њега очекивати да Турчина или потурчењака узме и осети за брата?

Ипак, време лечи и најболније ране. Данас ми знамо за примере многе муслиманске интелигенције одушевљене за српску националну идеју из времена аустрисјке окупације Босне и Херцеговине. О томе доста пише професор Салих Селимовић који наводи истакнуте умне муслимане српског националног осећања какви су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

Као разуман човек, ја схватам да су потомци потурчених Срба своју нову веру заволели и да не могу, чак и кад би знали да су пореклом Срби, прећи у православље из национално политичких разлога, јер је православље вера, а не нација. То их, ничим не спречава, да уколико желе буду Срби муслиманске вере.

И ми Срби ваља једно да рашчистимо. Православље није допуна српском националном идентитету, није обележје српства, него је вера, много важнија од било ког националног и политичког осећаја или ентитета. То је вера у живог Бога, који ће нас, ако достојни будемо, узети у своје царство и живот вечни. Човек има право да верује или не верује по свом унутрашњем осећају. Не треба никога терати у цркву и православље. Истина је откривена, ко има уши да чује нека чује, а ко има очи да види нека види. свако ће дати свој одговор у дан Суда. Нација је земаљска категорија. У царству Божјем нација неће бити, као ни многих других идентитета који су нам овде, на земљи, важни.

Омер-бег Сулејманпашић Скопљак – Лети пјесмо!

Када је ово речено, сасвим је јасно да Србин може бити било које вере или без вере. И такав, он може бити политички врло користан и добар Србин. Ако би Србија успела да пробуди српство у овдашњим, рашким муслиманима, то би одмах елиминисало могуће жариште и средствопритиска на државу у рукама страних сила од утицаја и интереса. Када би се тај процес прелио и у Босну корист би била вишеструка.

Зато, морамо потиснути оправдани бес због средњевековне издаје и почети систематичне, озбиљне напоре у науци, образовању, култури, медијима, политици, на друштвеним мрежама… за враћање српског националног осећаја код овдашњих муслимана. Ту не треба жалити ни средства и привилегије. Ваља преписати турски модел, па и личним интересом мотивисати поједине угледне муслимане да се јавно одреде као Срби, што би могло, дугорочно, покренути један ток.

Озбиљне државе озбиљно планирају. Уместо финансирања педера, лезбијки, људскоправашких јакобинаца, родних феминисткињаи осталих сорошоида, ваљало би финасирати овај национални пројекат од кључног значаја. Иако ће многом читаоцу идеја изгледати неизводљиво, уверен сам да није тако, јер у политици нема коначних решења, околности се мењају, а прегаоцима Бог даје махове.

Остоја Симетић

Извор: Српски Културни Клуб

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Коран – први превод Курана српског војводе Миће Љубибратића Херцеговца

Велики херцеговачки војвода Михајло Мићо Љубибратић рођен је 1839. године у требињском селу Љубову у угледној старој средњовјековној српској племићкој породици Љубибратић. Љубибратићи су били угледно српско братство и властелинско племе у области Требиња и Конавла у 14. и 15. веку, које је временом издијељено на многе гране. И у каснијим вијековима чланови ове породице су имали важне црквене, војне и друге елитне друштвене улоге, све до модерног доба.

У Бањалуци промовисан превод Курана на ћирилици и Свјетови Кур’ана

Гимназију је завршио у Дубровнику гдје се као веома млад упознао са револуционарним идејама италијанског мислиоца и револуционара Мацинија који је одиграо веома важну улугу у ослобођењу и уједињењу Италије 1861. године. Тако нешто као што су урадили Мацини и Гарибалди у Италији желио је да уради Мићо Љубибратић приликом ослобођења и уједињења српског народа на Балкану у једну заједичку државу у другој половини 19 вијека.

Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину. Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Посљедица устанка и ратова који су вођени против Отоманске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Отоманске империје. У устанку су се истакли Tрипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.

У херцеговачким устанцима (1857—1862) истиче се храброшћу, сарађује са војводом Луком Вукаловићем, и сарађује са ослободилачким покретом Гарибалдија у Италији. Мићо Љубибратић био је лични пријатељ Ђузепеа Гарибалдија. Због те чињенице бројни Италијани су дошли у Херцеговину и ратовали на страни Срба.

Послије слома устанка (1862) прелази у Србију гдје ради на организовању устанка балканских народа против Турака, настојећи да укључи и муслимане у овај подухват.

У Босанскохерцеговачком устанку (1875) један је од вођа устанка у Херцеговини и експонент српске владе. Ради на организацији устаника, дисциплини, планирању, преоријентисању устаника на герилске акције и формирању Земаљске управе с називом Привремена управа херцеговачка. Крајем марта 1876. пребацује се у Босну, али бива заробљен од Аустријанаца и интерниран.

У марту 1877. враћа се у Србију и пред Херцеговачко-бокељски устанак (1882) залаже се за стварање устаничке владе и сарадњу Срба и муслимана против Аустроугарске. Умро је веома млад у педесетој години живота далеко од родног краја у Београду 1889. године.

Оно што је мање познато је да је овај српски војвода први на овим просторима превео Куран и то на српски језик.

Љубибратићев превод Кур’ана објављен је 1895. у Београду (на књизи стоји: Биоград), штампан ћирилицом у Државној штампарији Краљевине Србије, а о трошку Задужбине Илије Милосављевића – Коларца. Књига има наслов КОРАН, а испод наслова стоји: ПРЕВЕО МИЋО ЉУБИБРАТИЋ (ХЕРЦЕГОВАЦ). Коран је објављен након преводиочеве смрти, па је издавач крај његова имена ставио крстић, уобичајени знак да је преминуо онај крај чијега имена стоји. О овој (не)згоди са насловницом свједочи Милан Ђ. Милићевић. Српски књижевни гласник од 1. новембра 1931. године доноси појединости о томе како је књижевник и етнолог Милан Ђ. Милићевић (у својим мемоарским записима, онима од 14. марта 1895. године) записао: „Дође ми Љуба Стојановић и потсети ме да је на Корану изишао крст уз име пок. Љубибратића (преводиоца) и да ће то бити скандал за муслимане а згодна прилика за испредање против нас православних. Те се јаду досетих и ножићем крст истрах сав. Писах Ћумићу да и он навали да се на свим примерцима то учини.“

: Мићо Љубибратић, српски војвода 1875.

: Мићо Љубибратић: Куран

НЕКЕ ОД ЗАБИЉЕЖЕНИХ РЕАКЦИЈА НА ОВО ИЗДАЊЕ

Јован Скерлић пише како је 1868. “Србија“ јавила, да један “учен и честит српски свештеник преводи Коран на српски“, а “Вила“ предлаже, да Уједињена Омладина Српска изда тај превод и “она би тим путем најјасније показала своје мишљење о својој истурченој браћи“ (Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871), Београд, 1906., стр. 221-222.). О разлозима превођења Курана на српски језик, говоре ријечи самог преводиоца. У Прилозима за проучавање херцеговачких устанака 1857-1878. године, наводе се ријечи Миће Љубибратића: „Измирење с мухамеданцима српске народности моја је мисао на којој радим још од 1861. године. Од мог доласка у Београд 1867. ту сам мисао препоручивао свим српским владама до 1874.“

“Цариградски гласник“, стамболски лист на српском језику, 21. новембра 1896. спомиње преводиоца у вијести с насловом ‘’Превод Ал- Кур’ана на српски’’, а лист скадарског вилајета, јавља да ‘’превод Ал-Кур’ана не може друкчији бити него погрешан, пошто се зна да читаве главе, као и стихови у њима имају многобројна значења.’’ За тврди лист ‘‘Хикјмет’’ Љубибратићев је рад ‘’чорбине чорбе чорба’’.

Поводом поновног изласка из штампе Љубибратићевог превода Курана у издању Ел-Калема, и његове промоције уприличене поводом свечаног отварања бањалучке џамије Ферхадије, академик Енес Карић каже да “овим издавачким пројектом Ел-Калем и Муфтијство бањалучко желе на свим странама побудити гласове дијалога и достојанственог сусретања различитих вјера, култура и цивилизација на западном Балкану“. Осман еф. Козлић, муфтија бањалучки овим поводом је истакао да је у питању веома значајан пројекат за Исламску заједницу, као и да је поносан што је муфтијство заједно са издавачком кућом „Ел-Калем“ учествовало у том пројекту. За Љубибратића је истакао да је то човјек који је имао за циљ да у оно вријеме приближи два народа, српски и бошњачки, те додао да “овим уједно шаљемо поруку да је ћирилица наше заједничко писмо на којем требамо заједно учити“.

Херцеговачки устанак (1875-1878), Мижо Љубибратић, српски војни командант, заповједник устаника, и његова војна пратња, гравура из 1875.

Како се наводи на сајту Исламске заједнице у БиХ, Муфтијства бањалучког ‘

‘Protekle 2015. godine navršilo se stotinu i dvadeset ljeta od prvog izdanja Korana (KOPAH) ili prijevoda Kur’āna Miće Ljubibratića Hercegovca (1839-1889.). Koliko se zasad zna, ujedno je taj prijevod Kur’āna zapravo prvi objavljeni i štampani prijevod te knjige na našem zajedničkom jeziku (koji danas imenujemo bosanskim, srpskim, hrvatskim i crnogorskim). Te davne 1895. godine Ljubibratićev prijevod Kur’āna pojavio se u Beogradu, u izdanju zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca, na ćirilici i u lijepom izdanju, a na službenoj naslovnoj stranici stoji informacija: “pečatano o trošku zadužbine ilije Milosavljevića-Kolarca, Državna štamparija, Biograd, 1895. Prvo izdanje KOPAHA uskoro je u Bosni i Hercegovini i na Balkanu dočekano uveliko kao čudna vijest koja se prenosila na stranicama tadašnje štampe…“

Реакције на овај Љубибратићев превод Курана међу бошњачким интелектуалцима су, како приликом првог објављивања, тако и данас различите. Од ријетких похвала до потпуне негације и изражавања мржње према свему што је српско. Ипак, издвојили смо једну донекле умјерену и лијепу оцјену једног од наших сународника објављену у порталу Новости:

“Danas, 120 godina po izlasku Ljubibratićeva Korana, može se reći da je on stilski jako lijep, da ga u čitljivosti drugi naši prevodi ne nadmašuju, te da ne može biti sumnje u to da je načinjen s najvećom ljubavlju. To što je melek prevodio sa anđeo, što je Bog negdje Gospod, a poslanik pak prorok, prevodiocu se ne može uzeti za zlo, jer u ono vrijeme naš jezik još nema potpuno izgrađenu kur’ansku terminologiju. Greške u Ljubibratićevu prevodu nisu veće od grešaka drugih prevodilaca Kur’ana njegova vremena. Na slijedeći prevod Kur’ana na naš jezik, onaj Ali Rize Karabega, čekalo se 43 godine, a pokazalo se da je on samo površna prerada Ljubibratićeva prevoda. I današnji naši prevodioci Kur’ana čine greške, a njihovi polemički tekstovi u Bosni i Hercegovini otkrivaju neke od njih kao ljude pune zavisti, pa biva neobjašnjivo kako takvi ikako mogu prevoditi tekst Kur’anske Objave. Ponekad netrpeljivost njihova ode dotle da čovjek pomisli kako i nije tačna ona tvrdnja da je prevođenje drugi po starosti zanat, već da je prvi.“

Приредила: Сања Бајић

Извори: Западни Срби, Исламска заједница у БиХ, Портал Новости, Виртуална Херцеговина

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Матија Мажуранић: Хришћанин није Бошњак, Бошњак није Турчин

Матија Мажуранић је био хрватски књижевник и путописац, брат хрватског бана Ивана Мажуранића и филолога Антуна Мажуранића. Током 1839-40. путовао је по Босни и Херцеговини, након чега је своје виђење ове османске покрајине описао и књизи „Поглед у Босну, или Кратак пут у ону Крајину, учињен 1839-40. по Једном Домородцу“, која је први пут објављена 1842. године а штампана у штампарији Људевита Гаја.

: Матија Мажуранић

: Матија Мажуранић

Његово путовање имало је за циљ да провјери какво је стање у народу, јер се проносио глас да босанско-херцеговачки муслимански прваци спремају побуну, али се Матија разочарао јер је схватио да је тај покрет више вјерски него народни, и да неће бити од помоћи борби за уједињење јужних Словена око чега су се занимали и браћа Мажуранићи. Ипак, иако народ није био ни пробуђен ни спреман, закључио је, да би до устанка могло доћи јер је „народу врло зло“. Оно што нас овдје занима, и на шта ћемо обратити пажњу, јесу међусобни односи становништва Босне и Херцеговине, које је било подјељено вјерама и положајем у тадашњем Османском царству.

Такође, Матијина запажања до којих је дошао директним увидом у тадашње стање у БиХ, оспоравају данашње идеолошко-псеудонаучне конструкције о идентитету босанско-херцеговачког становништва, и теорију о мирном суживоту и апсолутној толеранцији између повлашћеног муслиманског становништва и њему подређеног хришћанског становништва. Када говори о односу између муслимана и хришћана, и хришћана међусобно (православних и римокатолика) Матија свједочи овако: „Крстјани и Турци мрзе се страшно међу собом: ну нека би и то било, само да се Крстајни једне и друге изповеди мало боље гледају. Него премда су и по крви и по светој вери права рођена братја, ипак се мрзе, као да никакове својбине неима међу њими. Турци зову сваког Крстјанина Влахом, а Власи међу собом један зове другога Шокцем; а он њега Шиаком: а ипак би могли знати, да им неће бити среће, ни напредка, док год се ова срамотна имена незаметну.“

Савремени муслимански (и неки хрватски и српски) и свјетски историчари и политичари, који константно истучу флоскулу да је у БиХ све до новијег времена, владала толеранција између муслимана и хришћана, очито да нису прочитали Матију Мажуранића (и не само њега), јер да јесу не би се безобразно заносили догмом да у БиХ „етнички конфликти нису били норма“. Матија жали и због хришћанске неслоге, јер Шокци (римокатолици) и Шиаци (православни) између себе се мрзе „као да никакове својбине неима међу њима“, а то проклетство хришћане у БиХ прати до наших дана.

Мажуранић под Турцима сматра домаће муслимане. О томе колико је тежак био положај хришћана у БиХ под исламским системом говоре и ове Мажуранићеве ријечи: „У сарајевском пољу је, како сам чуо, од све Босне најгори сталиш за Крстјане. Онде Крстјани ништа под небом неимају, ни куће, ни кућишта, ни мачке: него оно, што се види, то је све агино. Али то и није кућа: у кућах седе само Турци, а Власи у кошари (Сарајевац им даде у јесен и на пролетје семе да узору и посиу жито…. Изван Сарајевског поља, где Крстјани сами себи куће делају, Турци добро пазе, да неби тко начинио себи мало бољу кућу, и ако тко начини, одмах га терају на суд и питају: ‘Пак зар и ти, Крсту, и ти хоћеш имати кућу, и ти си некакав ага? ајде у апс (под затвор), докле неплатиш толико и толико стотина грошах. А кућа да му се узме, пак је продајте којему Турчину. А за тебе је кошара, Крсту липови; ти себи направи кошару!’„.

Кошаром су муслимани називали хришћанске куће, које су биле прављење од прућа, као и кошара, љепљене блатом, а кров је прављен од сијена или сламе. Дакле, на жалост оних који провлаче тезу да су се у БиХ поштовала људска права још прије него је Европа почела да користи овај термин, видимо да су хришћани били ускраћивани за основна животна права а камо ли за нешто више. Још једна од мантри заговорника унитарног босанско-херцеговачког друштва, приликом чега се онај дио државе који се зове Херцеговина често изгуби па остане само Босна, и заговорника једне босанске нације која по њима датира од средњег вијека (по некима још од античког доба), јесте фалсификат да је термин Бошњак у националном смислу све до пред крај 19. вијека, важио за сво становништво БиХ без обзира на вјеру и сталеж.

Мажуранић и ту теорију побија својим увидом са терена: „У Босни се Крстјани несмиу звати Бошњаци: кад се рече Бошњаци: онда Мухамедовци само себе разумиу, а Крстјани су само раја Бошњачка а другчије Власи; Бошњаци и Османлије прем да су Мухамедовци и један и други, опет се мрзе страшно као права небратја. – Бошњак мрзи на Османлиу, јербо каже, да неима под небом гадниега човека од Османлие, а Османлиа каже, да су Бошњаци потурице, и да су гори од ђаура, зато да јих треба давит и газити, нек се боје потурице, и нек знаду, тко јим заповеда. И од туда долази, да се Бошњаци боје Османлиах, као и Крстјани од Бошњаках Тураках“.

Дакле, сами муслимани који су себе називали Бошњацима (назив Бошњак није увијек имао исто значење, нпр. некада се односио само на римокатоличко становништво БиХ као нпр. код Бенедикта Курипешића који је 1530. прошао кроз БиХ) забрањивали су хришћанима да се тако називају, него си хришћане звали Власима. Исто тако, видимо да прави Турци нису признавали босанско-херцеговачке муслимане као равне њима, тј. нису их сматрали Турцима него потурицама, иако Матија често домаће муслимане назива Турцима и чак записује да они некад и сами себе тако ословљавају. Занимљиво је, да је управо влашки (сточарски) слој становништва крајем 15. и током 16. вијека, највише прелазио на ислам прије свега због пореских олакшица, лаког запославања у својству плаћених војника, и због непостојања чврсте црквене јерархије у њиховим насељима која су због свог начина живота често мјењали.

Можда су и због тога домаћи муслимани настојали да направе разлику између њих, као повлашћеног слоја у исламској држави у односу на своју једнородну браћу која је остала вјерна Христу. Овдје се Бошњак муслиман супроставља Влаху хришћанину без обзира којој цркви припада, из чега слиједи да ни Бошњак ни Влах нису етничке одреднице него прије да су сталешке и вјерске одреднице. Дакле, никаквог јединственог бошњачког националног идентитета није било у 19. вијеку, а још мање прије тога, него се он почео градити први пут за вријеме А-У окупације БиХ, а други пут након 1993. године и тај процес још није завршен, а могуће је да ће у будућности пропасти као што је пропао и први пут. О томе како се примањем ислама или турчењем улазило у ранг равноправног становништва у Османском царству а тиме и у тадашњој БиХ, говори нам један занимљив доживљај Матије Мажуранића, а ево шта му се десило: „Зато су ми се највећма ругале турске девојке говорећи: ‘Ено Шваба! ено Шваба! гледај какви је, баш ‘је онаки кај лелек.’ А друга опет: ‘Гледај, секо! гледај, секо Каурина, вај, би ли га узела с оним распиљеним ногама?’ А једна је казала: ‘Валах, да би био какав сенђилиа (богатац), ја би га безбела узела’ – Викнуше друге: ‘Али је Влах море!’ А вели она: ‘Ех ништа зато, потурчио би се он!’ – А ја сам се држао, као и да не разумем ништа: јербо да Влах с турском девојком једну реч проговори, добио би по табану.“

Дакле, ако се Влах потурчи достојан је да ожени муслиманску дјевојку, самом тим постаје и Бошњак, ако тај термин користимо само за муслимане, иначе би добио батине или како матија каже „јербо да Влах с турском девојком једну реч проговори, добио би по табану“. Овај случај говори и о одређеној вјерској нетрпељивости која је владала међу обичним становништвом, јер није се дозвољавало да хришћанин ожени муслиманку и да остане у својој вјери.

За разумијевање прошлости Босне и Херцеговине, књига Матије Мажуранића, као и књиге осталих путописаца који су походили БиХ током прошлости, један су од главних извора за историју на овим просторима. Оно што је тамо забиљежено руши све савремене идеолошко-псеудонаучне конструкције. Цитирани дијелови Мажуранићеве књиге преузети су из другог издања његовог „Погледа у Босну“ објављеног у Загребу 1938. године.

Приредио: Борис Радаковић

Извор: Срби у БиХ