Београд

Ад Октавум – Треће велико утврђење у Београду

За Калемегдан и Земун знате. A да ли сте чули за треће велико утврђење у Београду? Ад Октавум – утврђење код Вишњице, на десетак километара од центра Београда, изграђено је у шестом веку у време цара Јустинијана. Унутар утврђења пронађени су стамбени објекти. које су чували пет метара дебели бедеми. У непосредној близини откривени су некропола и гробови у којима су вероватно сахрањена и двојица београдских мученика Хермил и Стратоник.

Ад Октавум – Треће велико утврђење у Београду; фото: Завод за заштиту споменика града Београда

Ад Октавум (Ad Octavum) је утврђење подигнуто на самој обали Дунава, у раном средњем веку, за време владавине цара Јустинијана (527.-565.), на месту званом Градина, на око 2 км од села Вишњица.

Прве податке о овом утврђењу даје писац Јустинијановог времена – Прокопије, који наводи да је на осмој миљи од Сингидунума саграђено утврђење Октавум, који се налази на одлично стратешки изабраном месту.

Ископавања на овом локалитету изводио је Музеј града Београда 1955. и 1964. године. Анализом добијених података утврђено је да је каструм био правоугаоног облика, димензија 180 х 100 метара и да су пет метара дебели бедеми грађени наизменично од великих камених тесаника и опеке, нађених у оближњем каменолому.

https://en.wikipedia.org/wiki/Roman_tomb,_Brestovik#/media/File:Hermylus_and_Stratonicus_at_Belgrade_(Menologion_of_Basil_II).jpg

Приказ утапања Ермила и Стратоника у Менологиону Василија II; фото: Википедија

Са јужне стране откривени су остаци кружне куле, а на западној страни утврђења откривена је некропола и гробови. Постоје претпоставке да су двојица београдских мученика Хермил и Стратоник („чија су тела испливала низводно од Сингидунума, на месту где су и сахрањени“) сахрањени управо овде. Сахрањивање је вршено у гробовима изведеним од опеке или слободним укопавањем у земљу. Мали број гробова садржи гробни инвентар који се састоји од глеђосане керамике, скромног накита, гвоздених остатака аплика са одела и оруђа.

Остаци архитектуре потврђују историјске податке о снажном утврђењу у склопу лимеса, које је саграђено као заштита од упада варварских племена са леве обале Дунава. Бројни фрагменти керамике, опека, црепова и једва видљиви обриси зидова унутар бедема, говоре о стамбеним зградама које су постојале у склопу овог утврђења.

На локалитету су констатовани трагови старијих и млађих култура од римске до средњовековне, на још неиспитаним деловима, што говори да је овај терен био настањен током дужег периода, од антике, до касног средњег века.

Веома драгоцен налаз са овог локалитета представља  хришћански  накит као гробни прилог из VI века –  златна огрлица са два медаљона и крстом.

Постоји и једно сведочанство Феликса Каница о неистраженим зидинама код Вишњице. Према предању, то су остаци летњиковца који је Ђурђе Бранковић изградио на изворима топле лековите воде. Некада су на подручју Вишњичке Бање такви извори били бројни, док их је данас преостало само неколико.

Данас је локалитет под заштитом Завода за заштиту споменика културе града Београда. Заштићено налазиште обухвата утврђење Ад Октавум и некрополе у непосредној близини.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:
Википедија
Београдско наслеђе
Наслеђе
Виртуелни музеј Дунава
ArcheoSerbia
Гордана Јеремић, Рано хришћанство на лимесу; Зборник: Римски лимес и градови на тлу Србије, Српска академија наука и уметности, Београд, 2018.

Сродни чланци:
Београдски Римски водовод и Београдска шума
Врмџански град из времена цара Јустинијана
Бачка тврђава, најзначајније средњовековно утврђење у Војводини
Загонетна обредна порука из цркве Свете Софије у Цариграду
Тајна касноантичке гробнице у Брестовику код Гроцке
Свети Ермил и Стратоник

Споменик Незнаном Јунаку на Космају, споменик са душом

Пишем ове редове желећи да широј јавности саопштим праву, и мало познату, истину о једном скромном а истовремено великом споменику. Скромном због тога што је по својим димензијама мали и некако скривен од очију људи. Великог због тога што га није подизала држава улажући велика средства већ народ, посебно народ подкосмајских села, удружен у добровољном раду, са жељом да ода пошту и сачува успомену на своје хероје који су, далеке 1914. године, пали за Краља и Отаџбину.

Као најбоља илустрација овог подухвата и начина изградње споменика може послужити извештај четворочланог Одбора који је поднет соколском друштву Соко X Београд – Вождовац и који цитирам:

Космај

Соко X код споменика; фото: Петар М. Илић, приватна архива

„СОКОЛСКОМ ДРУШТВУ БЕОГРАД – ВОЖДОВАЦ

У пролеће ове године боравећи у селу Неменикућама и на Космају, здравствени прочелник нашег друштва брат Др. Пера Илић, добио је обавештење од стране државног лугара г. Ђорђа Цветковића, да је нашао један гроб на Космају погинулог једног нашег артиљерца-брђанина, који је погинуо у јесен 1914. године крај свога топа, погођен зрном аустријског топа са положаја – Неменикућанска основна школа.

Брат Др. Илић предложио је нашем друштву, да Соко X оствари обележје овог гроба као захвалност изгинулим Србима у борби за своју Веру, Краља и Отаџбину, а у спомен Петрове Петолетнице. Судбину погинулог потврдио је свештеник села Неменикуће г. Милан Ракић и грађани истог села.

Соко X одушевљено је прихватио предлог брата Др. П. Илића.

По добивеном налогу и овлашћењу Соколског друштва X Београд – Вождовац, приступили смо остварењу споменика на Космају, који би служио као видни знак захвалности изгинулим 1914. године српским витезовима храбро павшим у одбрани Србије и изградњи Југославије.

Крајем јула месеца, у присуству свештеника г. М. Ракића, брата Др. П. Илића, коњичког капетана г. Милана Милојевића, шумара г. Ђ. Цветковића и неколицине грађана села Кораћице и села Неменикућа, отворен је сасвим плитак гроб и нађени су остаци погинулог који је био нечијом брижном руком сахрањен, положен на леђа и скрштених руку, онако како је место дозвољавало, главом окренут на југ и ногама на север. Нађено је код покојног само једно парче његове капе-шајкаче и доста чаура и шаржера од руске пешачке муниције.

Кости смо сакупили у свилену мараму и положили у храстов ковчег, поклон г. Миливоја Савића сопственика предузећа „Конкордија“ из Београда. Затим је ковчег затворен и привезан српском тробојком. Ковчег са костима пренет је у Неменикућску цркву на чување до коначне сахране у крипту, која се имала изградити на истом месту погибије и изливене крви Незнаног Јунака.

Споменик је израђен по замисли и скицама, усвојеним од стране Соколског друштва X, здравственог начелника нашег друштва брата Др-а Пере Илића, под чијим је надзором изведено изграђивање споменика са криптом.

До половине септембра т.г. прикупљен је потребан материјал за изградњу споменика. Материјал је строго одабиран и био је првокласне вредности-квалитета. Потребни камен-гранит довучен је из каменолома  „Граб“ у селу Кораћици. Песак за бетон прибављен је у селу Влашко Поље и преко Кораћице изношен је на градилиште – Космај. Шодер је извучен из потока у селу Кораћица. Цемент, мермерни делови, гвожђе и други потребан материјал превучен је из Младеновца преко села Кораћица.

Овај припремни део рада био је најтежи а нарочито с обзиром да брдовит терен са слабим путевима, а на самом Космају био је један део терена уопште без пута до места на коме је погинуо наш Незнани Јунак и представник свију изгинулих Срба на Космају, а на коме је месту подигнут споменик.

Покупили смо у једну братску заједницу грађане села Кораћице и занели смо их замишљу Сокола X, а они загрејани, срдачни, одани, конструктивни и пожртвовани, вођени својим људима Влајом Илићем, Драгомиром Ивановићем, Драгованом Дачићем и Душаном Чокићем савладали су све препреке у овом привременом периоду рада.

Поменути грађани са друговима села Кораћице са још више топлине и пожртвовања прихватили су се изградње споменика, у сталном присуству нашег брата Др. Пере Илића који им је тумачио своју замисао и скице – нацрте за споменик.

У планини се није могло ноћивати, па је се свако јутро зором ранило и журило у Космај на рад, враћајући се касно у ноћ за село Кораћицу на одмор. Све је то рађено са великом радошћу и стрпљењем.

Око 20-тог септембра споменик је био готов. Својом замишљу, својом солидношћу и својом скромношћу, споменик је изазвао код градитеља и свију мештана побожну и дубоку захвалност према жртвама на Космају и понос на свој Космај.

Овакав начин рада и оданост са пожртвовањем наших грађана села Кораћице, омогућило нас је, да на оном, тако тешком приступачном месту подигнемо споменик ратницима саграђен њиховом љубављу и цементиран њиховом несаломљивом вољом уз најскромније материјалне издатке наших Сокола.

Према решењу Соко X на споменику је уклесано: „Српским витезовима изгинулим 1914 год. на Космају у одбрани Србије и изградњи Југославије“. „Захвални Соко X Београд – Вождовац“. „У спомен Петрове петолетнице 1938 год“.

Укупно смо издали за материјал и изградњу 4.325,50 динара, коју смо суму примили из касе Соко X, а коју суму правдамо признаницама – рачунима приложеним под Бр. 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10 и 11.

Деветог октобра на дан смрти Краља Мученика Александра I Ујединитеља требало је осветити споменик и положити у крипту ковчег са костима Незнаног Космајског Јунака.

Управа друштва Соко X узела је на себе, да позове званичне преставнике и госте на славље  –  сабор на Космају.

Ми, у одбору за изградњу споменика дошли смо у додир са црквом, школом и општином села Кораћице и села Неменикуће, а преко њих са среским начелником Младеновачким и Космајским. Сви у топлој заједници покренули смо наш побожан и благодаран народ из села Кораћице ка гробу на Космај а друга група после опела над костима чуваним у ковчегу до изградње споменика у Неменикућској цркви са свечаном пратњом кренула је гробници – споменику.

После помена на гробу, патриотских и дирљивих говора свештеника г. М. Ракића, постарешине брата Боре Јосимовића, брата Др. Пере Илића, просветара брата Милића Мајсторовића и управитеља Неменикућске школе г. Стојана Милосављевића, уз захвалност, славу и хвалу изгинулих Срба чије су кости избушиле цео Космај и тиме спречиле продирање непријатеља у Шумадију, брат Д. Пера Илић положио је ковчег у крипту и један део ковчега препокрио јогословенском тробојком, закључао на крипти врата и предао кључ подстарешини брату Бори Јовановићу.

Ми смо извршили свој задатак заветујући сестре и браћу Соколе да не забораве овај олтар са упаљеним кандилом наше благодарности браниоцима Србије и ствараоцима Југославије, да у будућа времена своје туристичке стопе управљају овоме светом месту и ту, крај овог светлог гроба да се напајају  примером љубави, оданости и пожртвовања у служби своме Краљу и Отаџбини.

З  Д  Р  А  В  О !

Београд, 1938 год.

Космај

Снаја и праунуци код споменика 2015-те; фото: Петар М. Илић, приватна архива

ЧЛАНОВИ ОДБОРА ЗА ИЗГРАДЊУ СПОМЕНИКА

Петар Мађарац, управ. основ. школе;
Др. Пера Илић, лекар;
Петар Тешић, арт. кап. I. класе;
Јова Јовановић, учитељ.

Крај цитата.

Украс 1

Др Петар Илић у Соколској униформи

Др Петар Илић у Соколској униформи; фото: Петар М. Илић, приватна архива

Др. Петар П. Илић, рођен у Чачку 1881. године, а пореклом из Кораћице, је студирао и дипломирао медицину у Русији, тамо се оженио Аном Јефремовном Метелев, и након тога су дошли у Србију. Учествовао је у оба балканска рата и Великом рату као пуковски лекар и управник неколико војних болница. Унапређиван је (од резервног санитетског поручника до санитетског мајора) и одликован нашим и страним одликовањима. По уваженој оставци на војну службу постављен је за лекара а затим и управника болнице у Крагујевцу, затим и управника ОДБ (Општа Државна Болница – данашњи КЦС) и пензионисан 1938. године са места управника болнице у Ковину. Бавио се интензивно друштвеним радом и васпитавањем народа и омладине као члан Сокола и других цивилних организација, био је и подпредседник удружења Албанске споменице. Умро је од срчаног удара непосредно након предавања које је држао војницима 26. фебруара 1941. године.

Кад су Срби препливали Саву да оставе поклон Аустроугарима

Само што је почело бомбардовање Београда, чиме је отпочео и крвави Први светски рат, петоро Срба (не петорица, било је ту и „слабијег пола“) побринуло се за један неочекивани поклон Аустроугарима.
Први светски рат

Српска војска на Дунаву у августу 1914.

Сви детаљи ове командос-акције нису баш познати, али неке важне смернице за кратку причу о „Знаш ли на кога си пош’о?“ – јесу.

Сцена: Београд, јул 1914. Мрачна сцена, загушљива од дима. Свуда и често експлозије. Падају гранате не само близу обале, већ и широм града. Оштећена „Грчка краљица“ у Кнезу, погођено енглеско посланство (амбасада), универзитет београдски такође, једна граната пробила кров Дом ученица средњих школа па експлозијом разорила више одељења приземља и првог спрата. И тако редом. И тако свуда.

Атмосфера: Прост народ се уплашио. Како и не би, бомбе падају. Било је и бежања. Да се из оскудних кућа и тотално небезбедних страћара, пре свега деца одведу што даље од домета аустроугарских топова са оне стране две реке. Али, идеја освајача „мало ћемо да их рушимо, а много ћемо да их заплашимо, па ћемо их лако прегазити, ако се већ дотад и сами не предају“, почела је да пада у воду јер је народ видео да огромна већина, заправо, не мрда. И, да чак и они најимућнији, остају на своме. Видео народ да су ту и даље и Ђорђе Вајферт, и Никола Спасић, и Шуменковић, и Браћа Бајићи, Павловићи… Угледна имена тог доба, па почео народ да се сећа да се страх побеђује тако што не бежиш од њега, већ се окренеш, суочиш, и схватиш да је тог часа нестао. Е, али једно је бити на своме. Требало је показати и онима „преко“, Аустроугарима, колико смо близу предаје.

Акција: Ноћ. Река – Сава. Са ове наше стране, старобеоградске, петоро решених да доставе поклон. Са оне друге стране, преко, („прек“ се и називало све што је преко Саве и Дунава), аустроугарски топови. Ту у близини, тачно прекопута српског савског пристаништа, али мало даље, иза непријатељске артиљерије – аустроугарска касарна. Четворица комита, специјалних снага наше војске, које су још и четницима називани, а ту је и комита-девојка. Софија Јовановић. Препливали су Саву под окриљем ноћи, прошли неопажено кроз аустоугарске артиљеријске јединице које су бомбардовањем Београда хтеле да изазову предају, а онда се та петорка домогла касарне освајача.

И, баш ту, иза првих непријатељских борбених линија, у срцу аустроугарске војне поставке према престоници Србије, баш у средини касарне, попели су се на највиши врх зграде, па на јарбол ставили поклон.

Био је то поклон који је садржао одговор на питање „Предајете ли се, Срби, већ једном?“.

Када је сванула зора, Аустроугари су усред своје касарне, на њеном најистакнутијем месту, видели огромну српску тробојку.

„Предајемо се… ал’ мало морген“, отприлике је гласила та акција.

Дарко Николић/Гвоздени пук

Извор: Глас Србије

Тајанствени савезник Еугена Савојског

Београд је у својој миленијумској историји упамтио многе битке. Хиљаде безимених ратника оставило је кости по затрављеним пољима тадашњег предграђа и подно тврђаве, на чијим су се бедемима смењивале заставе, војсковође и вере са само једном жељом, да једном занавек загосподаре утврђеним градом на ушћу двеју река, градом белог имена и крваве историје.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Prinz_Eugen_in_der_Schlacht_bei_Belgrad_1717.jpg

Еуген Савојски у бици за Београд 1717. (Johann Gottfried Auerbach); фото: Википедија

Ипак, једна битка се по многочему издваја од осталих. Осим што представља вероватно најмасовнију и најкрвавију битку за Београд, у којој је учествовало преко 350 000 војника обеју страна (по неким изворима чак пола милиона), занимљиво је поменути да је победничка страна добила овај сукоб захваљујући крајње необичном савезнику – магли.

Тог 15. августа 1717. године, за заласком сунца гасиле су се и последње наде припадника удружених снага Светог римског царства, да могу живи дочекати јутро. Искрцавање аустријских трупа, које су два месеца раније код Вишњице прешле Дунав и преко Миријева и Врачара започеле са опсадом београдске тврђаве, зашавши непријатељу иза леђа, нису донеле очекиване резултате. Аустријски војни стратези су предвиђали да ће освајање тврђаве, чија посада није бројала више од 30 000 људи, бити рутински посао. Са силом од неких 120 до 150 000 војника, предношћу у виду изненадног напада и војним стратегом какав је био Еуген Савојски, најуспешнији европски војсковођа у том тренутку, предвиђало се да ће тврђава бити освојена већ након неколико недеља. Ипак, бескрајни дани испуњени несносним врућинама, које су смењивали периоди испуњени кишом, отежавали су опсаду која је између осталог подразумевала и напорне радове на копању ровова, изградњу грудобрана и редута, као и учествовање у непрестаним чаркама са турским одредима, који су муњевитим излетањима из тврђаве задавали велике губитке најистуренијим редовима Аустријанаца. Поред тога, по војнике Еугена Савојског била је погубна и мијазма, тешка и смртоносна зараза настала испаравањем барске и стајаће воде, са којом су се трупе сусреле већ код панчевачких ритова (Уосталом, и име града Панчева настало је од словенске речи пачина/панчина, што означава стајаћу воду илити рит). Међутим, када су се првих дана августа из правца цариградског друма завиориле турске заставе, одн. када је пред Београд дошао велики везир Халил-паша са 200 000 војника, Аустријанци су изгубили сваку наду. Опседајући зидине и посаду београдске тврђаве, Аустријанци су одједном и сами били под опсадом, стешњени између снага у тврђави и Халил-пашиних трупа које су их опколиле са леђа. Готово нико у редовима Еугена Савојског није веровао у позитиван исход битке. Нико осим самог војсковође. Док су генерали и други нижи официри предлагали предају, што је подразумевало стављање себе на милост и немилост непријатељу, са киме се никада није знало, Савојски је мирно понављао да ће Београд, ускоро, бити у рукама хришћана. Рачунао је на тајанственог савезника уз чију помоћ нешто раније већ победио Турке код Петроварадина.

Непуне две године раније суверен хабзбуршке монархије, Цар Карло VI, покренуо је до тада највећу војну кампању, са циљем да из јужних крајева царевине протера Турке. Након неочекиване победе код Петроварадина, где су аустријске снаге потукле готово два пута бројнију војску османлијског везира Дамат Али – Паше (Истог оног који и дан данас почива у једином сачуваном турбету на Калемегдану), пала су и мања утврђења у Темишвару, Панчеву и Новој Паланци. Следећи је био Београд, добро утврђен и одлично брањен град, који су Турци од вајкада називали Дарул Џихад илити – кућа рата. Остало је записано да је на страни Аустријанаца, поред бројних придружених трупа и несумњивог војног генија какав је био принц Савојски, у бици код Петроварадина кључни фактор победе било изненадно невреме. Тачније, у тренуцима када су Турци били готово надомак победе, над бојиштем је почела да бесни олуја, која је збунила Турке, а што су војници Еугена Савојског искористили за јак контранапад, изборивши велику победу. Хроничари су забележили да је ова победа извојевана 05. августа 1716. године, а да је непосредно пред почетак битке Савојски наредио да се пред његовим војницима носи икона Богородице. На први поглед ништа чудно. Међу хришћанским војсковођама је постојала читава традиција борбе под знамењем вере којој су припадали. Уосталом, сетимо се победе Константина Великог над Миксенцијем код Милвијског моста, и његове визије крста са натписом – овим побеђуј! Савојски је наредио свештеницима да непосредно пред битку, војницима испричају причу о необичном сновиђењу папе Либерија, из трећег века, захваљујући коме је био излечен од некакаве опаке болести. Наводно, папа је уснио Богородицу која му је руком показивала ка брду Есквилину, једном од седам римских брежуљака, затраживши да изгради светилиште на месту које ће бити обележено снегом. Истог тренутка започела је огромна снежна олуја, након које је остао траг на месту на коме је касније изграђена базилика Свете Марије Велике, познате и као Снежна Госпа. Нема сумње да је ова прича оставила снажан утисак на војнике, највише због тога што се поменути случај папе Либерија, према легенди, догодио баш 05. августа 352. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Belagerung_belgrad_1717.jpg

Аустријска опсада Београда 1717. Непознати аутор (Wien, Österreichische Nationalbibliothek); фото: Википедија (обрада: Расен)

МАГЛА КАД ЈОЈ ВРЕМЕ НИЈЕ

Ноћ пред битку за Београд, Савојски је изненада окупио своје генерале и наредио брзо постављање у формацију за напад. По сведочењу једног непотписаног учесника битке, чији је текст у целости објављен у Годишњаку града Београда бр. VII из 1960. године, официри су били врло затечени овим наређењем. У тренутку када су Аустријанци заузели позиције за напад, на бојиште се спустила густа магла која је потпуно пореметила Турке. Битка је почела у зору 16. августа и за време од око пет сати, колико је трајала, Аустријанци су у потпуности разбили непријатеља.

Годину дана касније, јула 1718. потписан је Пожаревачки мир, и настаје период Краљевине Србије (Многи и данас не знају да је Србија осим средњовековне и Србије Обреновића и Карађорђевића, имала краљевину и почетком 18. века, која је постојала пуне 22. године) чијим је настанком један репресивни систем замењен другим.

Многи биографи Еугена Савојског, између осталог, наводе и његове склоности ка оностраном, мистичном и тајанственом, што свакако иде у прилог необичним околностима под којима је добијао своје битке. Поред тога, занимљиво је да су готово сви великаши новоосвојене територије Краљевине Србије, умрли у периоду од свега неколико година. Међу првима је умро млетачки дужд Карло Рузини (1735), један од потписника мира у Пожаревцу. Следећи умире Еуген Савојски (1736), затим Карл Александар од Виртемберга (1737), човек који је 13 година владао Краљевином Србијом (Занимљиво је да су сва тројица умрла од гушења)  Након њих, због наводне издаје погубљен је обновитељ београдске тврђаве и један од највећих фортификатора прве половине 18. тог века, Никола Доксат де Морет (погубљен 1738), да би на крају умро и сам Цар Карло VI у својој 55 години, наравно од гушења. Записано је да су последње речи хабзбуршког монарха биле – Умирем. Дави ме Београд који ми седи на грудима.

Да ли су све ово само случајности или су сви они били потписници некаквог несветог пакта, уз чију помоћ су успевали да победе непријатеља, господарећи временским неприликама, била је једна од полазних претпоставки потписника ових редова, којима се бавио у свом роману првенцу Кал југа.

Младен Милосављевић

Више о књизи Кал југа Младена Милосављевића:

Младен Милосављевић - Кал југа

Младен Милосављевић – Кал југа

Извор: Урбане стране

Алберт Ајнштајн открио кафану и Србе као генијалан народ

У три наврата Алберт Ајнштајн је са породицом проводио годишње одморе у тазбини, 1905., 1907. и 1913. Боравећи у Новом Саду, Каћу, Тителу и Београду открио је чари српске кафане и закључио да су Срби генијалан народ. Откад се сусрео са Србима престао је да верује и лекарима и медицини, због тога што су против алкохола.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Albert_Einstein_and_his_wife_Mileva_Maric.jpg

Алберт Ајнштајн и Милева Марић Ајнштајн 1912; фото: Википедија (обрада: Расен)

Један од највећих физичара и најзначајнијих личности у историји света Алберт Ајнштајн, допутовао је у лето 1905, у Каћ, село надомак Новог Сада. Са њим је дошла и супруга, математичарка Милева Марић, и њихов 14-годишњи син. Те године породица Ајнштајн провела је годишњи одмор у Новом Саду, Каћу, Тителу и Београду, а потом долазе и 1907. и 1913. године.

У монографији проф. Десанке Ђурић-Трбуховић “У сенци Алберта Ајнштајна”, тај њихов боравак овако је описан:

„У кући Марићевих су свечано дочекани и ту су поваздан долазили рођаци и познаници да поздраве Милеву и виде њеног мужа и сина. Алберт се понашао природно и лежерно, носио је свог сина на леђима по Новом Саду. Разговори су били живи, само Милевина мајка није могла да се споразумева са зетом, јер није говорила ниједан страни језик…“

Творац теорије релативитета био је неколико пута у Новом Саду. Био је и у Београду, а у поменутој књизи је Ајнштајнов боравак, 1907. године, на основу сведочења савременика, једноставно приказан:

Алберт Ајнштајн

Алберт Ајнштајн

„Имао је дугачку неуредну косу, радостан и насмејан, носио је сина на рамену по новосадским улицама. То је бунило новосадску средину, која је ценила само конвенционалан ред и устаљену учтивост, од чега је он целом својом појавом одступао, па су га назвали ‘онај шашави Марићев зет’… Студенти су се окупљали око његовог стола у кафани ‘Ержебет Кираљи’, где је волео да долази…“

Два сина Милеве и Алберта Ајнштајна Ханс-Алберт и Едуардо, крштена су у православној Николајевској цркви у Алмашу  крај Новога Сада 21. септембра 1913. године, као и њихова кћерка Лизерл (Љубица).

У једном од кафанских разговора, Ајнштајн је казао:

„Ја више не верујем ни лекарима, ни медицини, ни било чему, јер они су против алкохола. Србин пије од рођења, па до смрти; како се роди, како расте, кад путује, кад се жени, кад се сахрањује, па ипак су Срби генијална нација. Ја их тако ценим према мојој жени…“

Извор: Новости (Радован Поповић),

Ребека Вест о Србији и српском сељаку

Британско-ирска списатељица Ребека Вест боравила је 1936. године у Београду и Србији и као резултат тог боравка настало је њено најзначајније дело „Црно јагње и сиви соко“ 1941. Чим се појавила ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. Колико је интересовање ова књига изазвала сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Овде преносимо њена запажања о Београду и Србији тога времена.

Ребека Вест (1892-1983) била је британско-ирска списатељица позната по свом оштром перу, по својим романима и по вези са Херберт Џорџом Велсом. Писала је есеје и чланке за Њујоркер, Њу Републик, Санди Телеграф, и Њујорк Хералд Трибјун. Учила је за глумицу, узевши име „Ребека Вест“ од бунтовне младе хероине из дела Росмерсхолм Хенрика Ибсена.

Укључила се у покрет сифражеткиња пре почетка првог светског рата и радила је као новинар у часописима Freewoman  и Clarion. Упознала је Велса 1913 године и њихова љубавна веза је трајала десет година. Имали су сина Ентони Веста, али је Велс већ био ожењен (по други пут). Наводно је Вест имала односе са Чарли Чаплином и власником новинске куће Вилијамом Максвелом Еткеном.

„Никада нисам схватила шта је то феминизам; знам само да ме људи зову феминисткињом кад год изразим осећање које подвуче разлику између мене и балвана.“

Ребека се 1930 године удала за банкара Хенрија Максвела Ендрјуза и они су били заједно све до његове смрти 1968 године. Пре и током Другог светског рата, много је путовала, прикупљајући материјал за путописе и политичке есеје.

Била је присутна током Нирнбершких процеса, а своја запажања о суђењима објавила је прво у Њујоркеру,  затим 1965. под називом Воз барута (A Train of Powder).

У њеном познијем раду одражавају се ова искуства. Тајм ју је 1947. назвао „неоспорно светском списатељицом број један“. Године 1949. стекла је титулу заповедника Ордена Британске империје,  а 1959. звање даме заповедника тог ордена. Одликована је за свој рад на подручју списатељства и књижевне критике. Била је добитница Бенсонове медаље.

У Београду и Србији

У оквиру турнеје по Југославији и Балкану априла 1936. одржала је у Београду предавање о савременој енглеској књижевности, а потом је била и гост на вечери српског ПЕН-клуба.

„Најизузетније људско биће које сам икада срела“ – Ребека Вест о Владици Николају Велимировићу.

Њен водич по Србији и Београду био је писац и новинар Станислав Винавер, кога је у књизи представила у лику Константина.  Обишла је Тополу, Шумадију, Фрушку гору, Нови Сад, а била је и на Косову и описала ову колевку српства са љубављу и добром намером. Други долазак десио се у пролеће следеће, 1937. године, а трећи и последњи пут Ребека Вест је боравила у Србији у лето 1938.

Црно јагње и сиви соко

https://en.wikipedia.org/wiki/Black_Lamb_and_Grey_Falcon#/media/File:BlackLambAndGreyFalcon.jpg

Црно јагње и сиви соко

Најзначајније њено дело јесте обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ (Black Lamb and Grey Falcon) из 1941. године који представља извештај са њеног шестонедељног путовања по нашим крајевима. Чим се појавила, ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. О њој се писало као о једној од „великих књига духовне побуне против двадесетог века“ (Њујоркер), као о „монументалној хроници“ (Њујорк Тајмс) и као „љубавној афери“ са Југославијом, посебно Србима, која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (Њујорк Хералд-Трибјун).

Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Гледајући како бомбе падају на њен град у пролеће 1941. у епилогу књиге је написала: „Док сам размишљала о инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: ‘Господе, допусти ми да се држим српски!’

Београд, кафана Слога

Кафана „Слога“ на Карабурми двадесетих година 20. века

О српском сељаку

…Али ни у једном од тих великих градова (Лондон, Париз или Њујорк) нисам видела да се полако отварају хотелска врата кроз која без журбе и смирено улази сељак са црним јагњетом у наручју. Нашао је место поред пулта где се продавала Правда и Политика, Continental Daily Mail, Paris Soir, New York Herald Tribune. Био је то лепо грађен младић, равне плаве косе, високих јагодица и јасног погледа. На себи је имао грађанско одело, али и кожух и црну шубару, и кожне опанке са савијеним кљуновима. На куповној кошуљи видео се вез који је додала његова мајка. Гледао је око себе као да некога тражи. Два пута је отишао до врата бара загледајући лица оних здепастих малих људи, по чему је било јасно да је чекао неког из њиховог круга“…

…“У југословенским селима човек се може поуздати у снагу сељака и предвидљивост њиховог понашања. Ови људи у хотелским ресторанима нису били уједињени прихватањем било које заједничке форме. То им је давало чудан и загонетан карактер дивљих животиња. Лав и лавица који су пили воду у потоку на Калемегдану нису по својим чувствима и мисли били ништа даље једно другом него што су ови весели и здрави људи…“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори:  Википедија, Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, 1941.Никола Кољевић: О књизи Ребеке вест „Црно јагње и сиви соко

Сродне објаве:
Ребека Вест о Грачаници
Запажања Ребеке Вест о Београду

Иван Соловјев – аманет који не смемо заборавити!

Био је то благ, сунчан и топао дан за то доба године, а година читава од барута и смрти. Заправо, не знам какав је био дан, проклети немар је учинио да мало шта знамо о њему, али желим да верујем да је био благ, да је барем он такав био према херојима, онако леп за умирање ако таквих дана има…
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9F%D1%80%D0%B2%D0%B8_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82_%D1%83_%D0%91%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%83_54.jpg

Српски војник на положају код Београда 1914. фото: Википедија (обрада: Расен)

Славни мајор Драгутин Гавриловић командовао је одбраном из шанца на обали Дунава, јунаци су падали ко снопље и очас васкрсавали бранећи Београд смрћу колко и животима, а на Калемегдану, мало до цркве Ружице, ратничке, на самом ободу, ту где је још допирао ехо божанске куражи великог мајора – тукао је топ!

Руски! Један од два који су с тврђаве бранила браћу, веру, слободу, три заједничке боје с барјака које је сам Господ расуо по њима и свезао их као пупчанике, довека!

Тукли су топови бесомучно, заглушујуће, положени на земљу без предаха да их укопају, полегале би посаде на лафет држећи их приковане за светињу, па скакале да допреме следећу гранату, прекрсте се и…

Не знам колико је година било Ивану Соловјеву?! Не више од двадесетак сигурно, ако је и добацио до “толико”?

Ето, можда му је баш тог дана био рођендан, не знам, проклети заборав…

Знам да је за собом оставио мајку у Русији која је знала…

Знала је али није заплакала кад га је благословила да крене на пут с којег ће јој се вратити само глас о њему.

Није чекала сина, већ глас о сину, и није закукала када је стигао јер пао је за браћу, веру, љубав, оне три свете боје којима нас је Господ окумио…

Иван Соловјев је један од десеторице из две посаде топова. Једини чије се име зна!

Иван Соловјев је та десетина, Иван Соловјев је име и презиме свакога од тих јунака, Иван Соловјев је свако од нас и свако од нас је име сваког од њих!

Проклети немар и заборав…

Дан је био благ а читав од барута, смрти, јаука, топота, крви, песме…

Да, песме! Топови су тукли а они су певали: “Марш Сибирског пука” колико су могли, колико су могли од рана, колико су могли да их звери јасно чују с друге стране обале…

Падали су српски хероји, падао је Београд полако, падала је ноћ, пали су топови испаливши последње гранате, пала је читава једна посада и очас васкрсла бранећи све за шта ваља живети и мрети…

Мајке нису чекале синове већ…

Пронела се наредба о повлачењу. Град је пао – Срби и Руси нису, мртви су га бранили јуришајући на звери.

Мртви на бајонете…

Крстoви у јуришу…

Иван Соловјев није послушао наредбу! Сувише је српске и руске браће пало да би се повукао!

Читава посада је одбила наредбу, још је имало и морало шта да се брани – град је пао али вера, љубав и братство нису, нити су могли бити!

Муниције за топове одавно није било!

Звери су јуришале Калемегданом и падале од куршума, од оно мало куршума што је остало у пушкама док и оне нису заћутале.

Песма није, ни једног трена! Песмом су звери и откриле где Иван Соловјев и хероји стоје крај немог топа и бране град, веру, браћу, мајчин благослов…

Комадовао је јуриш! Ноге су једва носиле искасапљена тела, али су бесмртна петорица полетеле на звери и…

Стрељани су крај топа! Загрљени! Певајући!

Звери су узалуд касапиле тела куршумима – васкрсле у Господу и слави не можеш убити!

Дан мора да је био благ, сваки је дан такав кад падају хероји и очас васкрсавају јуришајући крстом на звери!

Проклети немар и заборав учинили су да…

Кад вас стопе нанесу на Калемегдан, до Ружице, запалите свећу и ослушните бемсртни марш Сибирског пука…

Мајке нису чекале синове већ глас о њима.

Глас о њих 163 који су васксрли у Београду уз браћу, за веру, љубав, слободу, аманет да довека поносно и с љубављу кличемо: “Живела Србија – живела Русија!”

Свако наше име је име незнаних а знаних!

Свако је од нас Иван Соловјев – Иван Соловјев је име свакога од нас!

Аутор: Михаило Меденица

Извор: Два у један, Магацин

Тајна касноантичке гробнице у Брестовику код Гроцке

Касноантичка гробница у Брестовику код Гроцке један је од најстаријих споменика културе из римског периода у Србији. Откривена је приликом археолошких ископавања 1895. године, Објекат је подигнут у периоду између III или IV века, а најближе аналогије има са гробницама из Сирије. 
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D1%83_%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D1%83#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Rimska_grobnica_u_Brestoviku,_op%C5%A1ti_izgled.jpg

Општи изглед Римске гробнице у Брестовику; фото: Википедија

Састоји се од две просторије у којима се налазе фреске са прехришћанским и ранохришћанским мотивима. Стручна јавност сматра да је припадала римској властеоској породици, а постоје и мишљења која је везују и за имена великомученика из Београда, светаца Ермила и Статоника.

Ермил и Стратоник

Свети мученици Ермил и Стратоник

Београдски свеци Ермил и Стратоник

Постоји веровање да храм са гробницoм припада београдским свецима Ермилу и Стратонику, који су поштовани како у православном, тако и у католичком свету.

Писци житија и на грчком и на латинском наводе да су Свети Ермил и Стратоник у Дунав бачени испод Београдске тврђаве, а тела су им испливала 18 стадија низводно, код данашњег Брестовика. Локални хришћани сахранили су их на брегу у озиданој гробници, што такође одговара локалитету у Брестовику. Свеце Ермила и Стратоника осудио је на смрт мучењем и дављењем у Дунаву Константинов зет цар Лициније.

У тексту публикације Завода за заштиту споменика културе града Београда, археолог Зоран Симић наводи:

Касноримска гробница налази се непосредно поред сеоског гробља. Откривена је случајно 1895. године, када је тадашњи власник имања Вукашин Милосављевић из Брестовика, док је садио шљиве у свом шљивику, наишао на свод и зидове гробнице.

Исте године, током септембра, Михајло Валтровић, кустос Народног музеја из Београда, извршио је стручна археолошка ископавања и гробницу у целини открио.

Грађевина је једним делом укопана у падину брега. Састоји се из издуженог прилаза, трема, средишњег простора са две бочне конхе и просторије за сахрањивање у којој се налазе три зидана саркофага.

https://en.wikipedia.org/wiki/Roman_tomb,_Brestovik#/media/File:Hermylus_and_Stratonicus_at_Belgrade_(Menologion_of_Basil_II).jpg

Приказ утапања Ермила и Стратоника у Менологиону Василија II; фото: Википедија

Гробница је зидана од притесаног камена, облутака и опеке које везује кречни малтер. Простор за сахрањивање је правоугаоне основе, засведен полуобличастим сводом од опека.

Цела унутрашњост гробнице, односно просторије за сахрањивање и средишњи део, била је прекривена фрескама. Данас се фреске могу видети само у унутрашњости просторије за сахрањивање. Осликане површине изведене су у разним геометријским мотивима комбинованим с представама биљака и животиња у окер, цинобер, плавој, зеленој, мркој и црвеној боји.

Оријентација гробнице била је исток–запад. У гробницу се улазило са источне стране, дужим прилазом озиданим према косини терена.

Трем, одвојен са четири стуба од прилаза, био је поплочан шестостраним опекама и из њега се, кроз врата, степеницама силазило у средишњи простор, такође поплочан шестостраним опекама.

Овај простор, поред фресака на зидовима, украшавале су и статуе од мермера и две фигуре лежећих лавова. Та просторија служила је вероватно за приношење жртви покојницима.

У последњој просторији, одвојеној од претходне вратима и са два мала прозора, у саркофазима су били сахрањени покојници.

Гробница је вероватно припадала некој богатој породици која је имала имање негде у близини.

Од изузетног је значаја чињеница да нису сви делови грађевине подигнути истовремено. На правоугаони простор а сахрањивање касније је дограђен средишњи део са конхама, трем и приступни простор. До овог закључка се дошло после ревизионих археолошких ископавања изведених 1955. године.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B8%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D1%83_%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BA%D1%83#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Rimska_grobnica_u_Brestoviku.jpg

Римска гробница у Брестовику: фото: Википедија

Ниједан од елемената за које је ископавањима из 1895. године и 1955. године утврђено да су део њеног првобитног уређења не уноси сумњу да је реч о хришћанској сепулкралној грађевини. Диспозиција плана грађевине и делови статуа које су биле пронађене током првих ископавања упућују на везу гробнице с паганским хероонима и светилиштима царског култа. По својим саставним елементима и њиховом међусобном односу, гробница у Брестовику представља карику у ланцу развоја између античких и ранохришћанских култних грађевина. Настала је највероватније у другој половини 4. века или почетком 5. века наше ере.

Прва конзервација и заштита гробнице од пропадања изведене су 1905. године, а шездесет година касније, у ствари 1964. године, доведена је у стање у којем се налази и данас, те је доступна и јавности.

По свом општем изгледу, гробница у Брестовику има веома блиске паралеле с неким споменицима из 5. и с почетка 6. века наше ере, како у Србији тако и на ширем простору Балкана и Блиског истока и представља тип из којег ће се касније развити сложене хришћанске грађевине везане за надгробни култ.

На основу налаза, према мишљењу стручног тима из Завода за заштиту споменика културе града Београда као и чувеног Михајла Валтровића, утемељивача српске археологије и оснивача Српског археолошког друштва 1883. године, гробница у Брестовику представља један од најдрагоценијих споменика из античког периода, не само на територији Београда него и у Србији.

 

Гробница која носи статус споменика културе од великог значаја, Углавном је била неодржавана и сасвим обрасла шибљем.

Извори: Википедија, Жиг инфо

Сродне објаве:

Ад Октавум – Треће велико утврђење у Београду
Свети Ермил и Стратоник

Кнез Михајлова улица 1913. године – видео

Кнез Михаилова спада у најстаријe и најзначајније улице Београда и представља сведочанство о континуираном трајању града. На подручју улице постоје трагови античке цивилизације.
https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/b/b7/Belgrade%2C_Knez_Mihailova_Street%2C_Serbia_%2C_00-10s_Street_view.jpg

Кнез Михајлова улица око 1900. године; фото: Википедија

У време Римљана, један од главних прилазних путева, Via cardo, протезао се трасом која се највећим делом поклапа са данашњим потезом улице Кнеза Михаила. Нема доказа да је у средњем веку ово подручје било настањено.

У првој половини 16. века обновљен је стари римски и изграђен нови водовод, који је ишао трасом данашње улице, чиме су се стекли услови за ницање насеља.

У време турске владавине на подручју данашње Кнез Михаилове улице подигнуто је пет џамија са пратећим махалама, од којих су најзначајније биле Ибрахим бегова и Мусала.

Када су 1717. године освојили Београд, Аустријанци су отпочели реконструкцију града и дали нов изглед улици. Тада је порушен већи број кућа и џамија, како би биле подигнуте нове зграде, и то на грађевинској линији регулисане улице која је делила горњу варош на српску, са западне, и немачку, са источне стране, а по одласку аустријске војске, на српску и турску.

Коначним одласком Турака из Београда, 1867. године, и прихватањем западњачких урбанистичких узора, отпочео је преображај града. На основу регулационог плана из 1867. године, који је сачинио први српски урбаниста, инжењер Емилијан Јосимовић, професор Лицеја и Велике школе, трасирана је Кнез Михаилова улица као најкраћа веза између Тврђаве и Вароши.

Објекти од културне и историјске вредности у Кнез Михаиловој улици

Хотел „Српска круна“, саграђен 1869. у стилу романтизма, као најмодернији хотел у Београду. У згради је између 1945. и 1970. била смештена Народна библиотека Србије, а данас је Библиотека града Београда.

Кућа Марка Стојановића, саграђена око 1889. према пројекту Константина Јовановића као приватна кућа адвоката Марка Стојановића, у стилу неоренесансе. У њој је била Академија ликовних уметности, основана 1937. године, а данас је Галерија Академије.

Блок грађанских кућа, настао 70-их година XIX века, чијим се подизањем означава почетак прекида са традиционалном „балканском“ архитектуром. Све три зграде имају јединствену обраду, изведену на стилском прелазу од романтизма ка ренесанси. Блок чине три зграде:

Кућа Христине Куманди, изграђена 1870. као угаона зграда на пресеку улица Кнеза Михаила и Дубровачке. У згради је једно време била смештена Француско-српска банка, затим белгијски и енглески конзулат.

Кристина механа, саграђена 1869. године, као административно-трговачка зграда у којој су браћа Крстићи отворили истоимени хотел, а где су се до изградње Градске скупштине одржавале скупштинске седнице.

Кућа Вељка Савића, саграђена 1869. као стамбена кућа са трговачким радњама. Од првобитног изгледа зграда је претрпела доста измена.

Зграда САНУ, подигнута 1923-1924. године, по плановима из 1912. године, рад Драгутина Ђорђевића и Андре Стевановића, у стилу академизма са елементима сецесије. У згради се налазе: Библиотека САНУ, једна од најбогатијих у Београду; Архив САНУ са богатом грађом о историји Србије; Галерија САНУ у приземљу зграде, са посебном салом за предавања, књижара и антикварница.

Задужбина Николе Спасића, саграђена 1889. године, по пројектима арх. Константина Јовановића у стилу неоренесансе, за стамбену кућу београдског трговца Николе Спасића.

Пасаж Николе Спасића, саграђен 1912. у стилу сецесије.

Ресторан „Грчка краљица“, саграђен 1835. у стилу академизма.

Хотел „Русија“, зграда је саграђена око 1870. године, а дограђена 1920.

Руски цар данас кафе и ресторан, саграђен 1926. на углу са улицом Обилићев венац (Београд) у стилу касне Сецесије с елементима Арт деко-а према пројекту арх. Петра Поповића.

 

Извор: Википедија

Београд и Загреб 1941. кроз објектив немачког војника / ВИДЕО

Представљамо вам два кратка историјски драгоцена филмска материјала које је снимио војник Вермахта 1941. године током путовања по Балкану. Снимци Београда и Загреба 1941. године показују огромну разлику у односу немачких окупационих власти према ова два града и два народа. У тој разлици исказан је сав гнев једне политике, којом је један град гажен, а други мажен, сва нечовечност једног пројекта по комe је кажњаван српски народ.
Београд, Загреб1941

Београд – Загреб 1941.; фото: Јутјуб снимак

На основу ова два јединствена историјска снимка са почетка Другог светског рата које је направио немачки војник, можемо видети огромну разлику у односу немачких окупационих власти према ова два града и два народа. У тој разлици исказан је сав гнев једне политике, којом је један град гажен, а други мажен, сва нечовечност једног пројекта по комe је кажњаван српски народ.

На снимку из Београда видимо стравичне сцене уличне атмосфере, рушевине зграда, ратну штету, оштећења и страхоте проузроковане немачким бомбардовањем града. Немачки војници чувају ратне заробљенике који раде на рушевинама.

Видимо и званична саопштења немачких власти за грађане Београда. Једно од њих се односи на снајперски напад на немачке војнике и саопштење команданта немачког Вермахта да ће се у случају даљих напада узети таоци који ће бити убијени.

Други плакат је инструкција свим Јеврејима да се 19. априла у 8 ујутро морају пријавити градској полицији, те да ће они који не изврше ту наредбу, такође, бити убијени.

У неколико наврата види се и сцена згаришта са димом, што код гледаоца изазива појачан доживљај разарања и ратног ужаса. На овом снимку се види и уништена железничка инфраструктура, као и порушени мост на Дунаву.

Београд 1941.
Загреб 1941.

 

За разлику од снимка Београда, снимак из Загреба одаје идиличну атмосферу, уз приметну опуштеност пролазника. За разлику од Београда, у коме је у то исто време замро сваки цвркут птица, овај снимак изражава потпуну супротност коју посебно дочарава сцена голубова на улици.

Овде видимо насмејане пролазнике, како Загрепчане, тако и немачке војнике,  нормално одвијање саобраћаја, уопште једну обичну свакодневну градску атмосферу. 

Другим речима, видимо град у коме присуство немачке власти не ремети уобичајен градски темпо. Град у коме су ти исти војници који су донели зло и бомбе Београду, дочекани са одушевљењем од стране хрватских грађана, град у коме су Немци дочекани слављем на улицама као ослободиоци, за разлику од Београда кога су ти војници окупирали у пуном смислу речи, од чега се српски народ у целини није опоравио до данашњег дана.

Загреб и Београд у Другом светском рату

 

Улазак Немаца у Загреб 1941. године

 

Приредио: Расен

Заборављена спомен–костурница на Космају

Према многим историчарима преломни, одлучујући бој у Колубарској бици, крајем 1914. године, одиграо се на планини Космај. Данас су многи заборавили на тај бој на Космају. Али народно сећање је остало и осликава се у народној изреци: „Дошо Шваба све до Раље а од Раље никуд даље“.
Космај

Спомен-костурница на Космају; Фото: Камером кроз Србију

Поред ове народне изреке једино што још подсећа на овај, вероватно одсудни бој, је скромна спомен костурница „Бели камен“ испод данашњег ТВ репетитора на Космају.

После слома у Церској бици, Хабсбуршки војсковођа Поћорек, иначе понемчени Словенац, са војском од преко 300.000 војника поновио је напад на Србију. Овај пута темељитије и много опрезније. И поред храбре одбране Српска војска је морала да се постепено повлачи. Због храбре и дуготрајне одбране борбена дејства су се продужила до почетка децембра и наступа зиме.

У жељи да скрати линију фронта, чиме би побољшала одбрану, Српска Врховна Команда жртвовала је Београд и препустила је град непријатељу. Јединице Команде одбране Београда, под командом генерала Михајла Живковића-Гвозденог, 30. новембра 1914. године повукле су се јужније, на линију Варовница-Космај.

Критикован од аустријске јавности да се напад на Србију и коначни слом Србије сувише одужио, и свестан да су већ дубоко загазили у зиму, Поћорек шансу за коначну победу види у брзом и одлучном нападу на Космај. Његовим освајањем аустријска војска би зашла иза леђа српској војсци на линији Аранђеловац – Горњи Милановац. За тај напад Поћорек је одвојио преко 60 батаљона.

Постало је јасно да ће исход целе битке зависти од тога ко буде држао Космај. Тако је 6. децембра почео напад на српске положаје на Космају. На брдовитом и шумовитом терену борбе су се углавном водиле прса у прса, бајонетима, бомбама… Борбе су трајала 3 дана, до 8. децембра. Аустријске трупе су потучене. Космај је остао у српским рукама. И много српских војника је заувек остало на Космају. Тачан број страдалих није прецизно утврђен.

За то време српска контраофанзива се успешно одвијала преко Колубаре. Завршила се величанственом победом српске војске у Колубарској бици.

На месту ове тешке и пресудне битке у којој је изгинуло много српских војника, требало би да се налази величанствени споменик. Уместо таквог споменика данас се ту налази само скромна спомен-костурница.

На спомен костурници су исписани стихови чувеног српског песника Ђуре Јакшића.

Овако скромна спомен костурница и стање у коме се она налази, као и стање и запуштеност целога терена, говори о степену наше небриге о националној историји и јунацима који су дали своје животе бранећи своју домовину.

Положај спомен костурнице је до недавно био необележен. Само су познаваоци и искрени поштоваоци наше традиције, успевали да је пронађу. Данас постоји неколико табли, које нам показују пут и говоре нам где вечно леже српски војници, који су положили животе бранећи своју домовину. На жалост, још увек нема уређеног пута који води до саме костурнице.

Уколико желите да посетите ово место, отиђите до ТВ репетитора на Космају. Недавно је поред репетитора подигнут велики дрвени видиковац. Десно од видиковца, води мала стаза низ падину, кроз шуму. После неколико стотина метара, доћи ћете до спомен костурнице.

Погледајте видео:

Погледајте још занимљивог садржаја на јутјуб каналу „Камером кроз Србију

Аутор: Ненад – Неша Рајковић

Извор: Камером кроз Србију

Београд за време деспота Стефана Лазаревића – 3Д анимација

Уздигнути стеновити брег који наткриљава састав две моћне европске реке, Саве и Дунава, био је као створен за подизање града. Током векова тај град је мењао многе становнике и господаре, изглед и величину, али никада свој доминантни положај. Његове зидине белиле су се из даљина придошлицама и зато је коначно добио име Београд. 

Путник који би бродом из далека допловио под београдске бедеме, остајао би задивљен чврстином тврђаве, висином кула и складношћу дворца на самом врху брега. Гоњен поветарцем са ушћа, брдо би клизило поред града, откривајући све нове и нове грађевине, улице и тргове да би се на крају смирио у једном од градских пристаништа. А путник са тог брода, којег бисмо данас назвали туристом, могао би да види у градском календару да је година 1403. – сам почетак петнаестог века.

Јер тада, пре равно 600 година, Београд је први пут постао престоница Србије. У то време господар Србије био је деспот Стефан, син кнеза Лазара. Тражећи, због опасности са југа, место за главни град своје државе што даље на северу, вештим дипломатским преговорима успео је да од Угара добије Београд и да од прилично запустелог и урушеног насеља у кратком периоду од свега 23 године изгради потпуно нов и блистав град.

У својој повељи издатој у самом граду деспот каже: „Нађох најкрасније место од давнина, превелики град Београд који је по слуачају разрушен и запустео, саздах њега и посветих Пресветој Богородици.“

Као образован и профињен човек, писац најлепших редова старе српске књижевности, страствени читалац и поседник библиотеке, деспот Стефан је првенствено желео да од Београда створи економско, културно и црквено средиште земље. Многим значајним повластицама записаним у свечаној повељи која је имала златан печат са сликом града, деспот Стефан је привукао бројне трговце, занатлије и друге становнике, како из своје земље, тако и странце. Да би свим досељеницима и гостима омогућио безбедан боравак у граду, деспот је по запоседању Београда прво обновио стара утврђења, одбрамбене куле и бедеме.

Утврдивши зидине, Стефан је затим изградио горњи град и, као посебну целину, унутрашњи град са комплексом двора заштићеног моћном кулом названом Небојша и вратима са покретним мостом. Ту је становао сам деспот, његова родбина и властела. Али, главни живот одвијао се у доњем граду где је замах трговине и занатства, захваљујући деспотовим повластицама, био толико силан да се град десетоструко увећао тако да је морао бити непланирано дозиђиван. Осим српских трговаца, деспотових поданика Београд су понајвише насељавали и посећивали Дубровчани и Угари, а у нешто мањем броју Французи, Италијани, Млечани и остали. Данашњим речником могло би се закључити да је, између осталог, Београд у време деспота Стефана био прилично развијено туристичко место и да се долазило у шопинг, а  понуда на београдској тржници била је богата и разноврсна. Највише су се извозиле руде: олово, бакар, жива и племенити метали сребро и злато, затим коже, восак и сир. Увозили су се со, зачини, слаткиши, скупоцене тканине, одећа, накит и бисери.

То значи да је куповна моћ Београђана и Београђанки била на високом нивоу чим је владала толика потражња за луксузном робом. У тако богато насељеном граду налазило се црквено средиште српске државе – столица београдског митрополита, ексхарха свију српских земаља. За те потребе деспот гради митрополитску цркву Успеније Пречисте Владичице на источној страни града у пространом врту украшеном сваким насадима. Поред ове било је још неколико цркава, па чак и католичка епископија коју су користили странци. Овакав развој Београд је достигао захваљујући мирном раздобљу које је својом вештом и мудром политиком обезбедио деспот Стефан тако да моћне куле и силне зидине нису морале да служе за одбрану од непријатеља.

Путници са свих страна, са истока и са запада, са севера и југа, могли су безбедно да посете престоницу Србије. Београд их је срдачно примао и остајао им у лепој успомени. Београд је и данас такав, гостољубив и срдачан и зато посетите Београд, град који је пре шест стотина година први пут постао престоница Србије и до данас остао њено културно, економско и туристичко средиште.

3д анимација, производња – Туристичка организација Београда:

 

Застава коју је Тесла лично дизајнирао и поклонио Србима

У просторијама Културно-уметничког друштва “Никола Тесла” у Београду чува се застава коју је за ову организацију лично дизајнирао и поклонио им наш велики научник Никола Тесла чије име, на крају, друштво и носи.

This slideshow requires JavaScript.

Друштво је основано 1926. године у Београду, као Певачко друштво, на иницијативу групе радника тадашње Управе трамваја и осветљења. Исте године оснивачи су упутили писмо славном научнику са наших простора, Николи Тесли, у Америку са молбом да дозволи да Певачко друштво понесе његово име.

После два месеца, велики, на свим меридијанима познат научник, Никола Тесла одговорио је оснивачима да му је изузетно драго што може да да сагласност. Уз одговор, Никола Тесла шаље и идејно решење амблема друштва. За прославу десетогодишњице друштва Тесла шаље заставу са копљем. Она се и данас чува са поносом у просторијама КУД-а.

После добијене дозволе, рад друштва је добио нови замах у годинама које су следиле. Основане су нове секције, окупљани нови чланови, а 1946. године КУД „Никола Тесла“ било је проглашено за најбоље у Београду.

Друштво данас ради у оквиру Градског-саобраћајног предузећа “Београд” које обезбеђује организационе услове за рад, а у свом саставу има неколико секција – ансамбл народних игара, оркестар, секцију шпанских игара, ликовну секцију, хор ветерана и књижевни клуб.

Никола Тесла

КУД Никола Тесла

Извор: kudnikolatesla

Неолитско насеље Баташево код Младеновца

На територији општине Младеновац некада је постојало организовано насеље са укопаним земуницама које датира из периода 6.000 година пре нове ере, што се везује за време старог неолита. Трагови насеља пронађени су на територији месне заједнице Баташево, односно на источној страни Баташевског потока који се улива у реку Велики Луг.
Баташево, Младеновац

Баташево код Младеновца; фото: Archeo Serbia

Овај локалитет уписан је као античко насеље, 1986. године. У близини поменутог потока откривени су и остаци из бронзаног, античког доба и ранословенско насеље из 7. и 9-10. века. Према речима археолога Велибора Катића, Баташево нам је дало материјал на основу којег можемо закључити да се на територији Младеновца али и самог Београда јер је Младеновац београдска општина, развијало једно изузетно насеље у доба старог неолита, о чему сведоче бројни предмети. Предмети пронађени током археолошких ископавања, сведоче о разноликости живота у оквирима тадашње заједнице.

Ради се о насељу које је обухватало површину од неколико хектара, где је изражена вертикална стратиграфија. То нам говори да се на овој локацији живело и раније, где су се развијала насеља суксцесивног типа, познатија као стамбени хоризонти.

Становници су живели у земуницама које су имале дрвену арматуру, кров је био покривен сламом или трском. С обзиром да се данас на овој локацији налази насеље, на истом не постоје видљиви трагови старо-неолитског насеља. Оно по чему је налазиште у Баташеву значајно јесу први трагови бојења предмета. То је први забележени траг такве врсте на територији Балкана.

На овом локалитету пронађено је око 150 предмета које чине: керамичке посуде, теракоте, кости, жртвеници и слично. Разноликост предмета и њихов изглед нам говоре да их је правио веома креативан мајстор.

Од пронађених предмета издвајају се Баташевски питос и Баташевска Венера. Баташевски питос представља керамичку посуду, висине 60 цм и приближно толиког пречника. Обојен је у црвено и украшен речним шкољкама. Нађен је у објекту који је представљао храм. Храм је, према речима археолога, страдао у пожару. Баташевска Венера је фигурина у облику жене. На њој су изражени атрибути плодности, што се може довести у везу са култом обожавање богиње мајке.

Приредио: Зоран Антонијевић

Фото: Archeo Serbia

Аустријско-бугарски прогон ћирилице и српског језика

Ћирилско писмо је строго забрањено, у градовима су имена улица преписана на латиницу. Бугари уништавају српске књиге и српске рукописе, писао је славни француски књижевник о аустријско-бугарској окупацији Србије током првог светског рата.
Први светски рат

Борбени плакат аустроугарске војске

„Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама.

И национални језик изложен је прогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика српског језика.

У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност.

Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне.

Бугарска крштеница за Србе

Бугарска крштеница за Србе

Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања српског националног духа; забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј. Јовановића Змаја, мађарских поданика, чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској; та дела прокажена су само зато што су написана на српском језику.Бугари иду чак и даље него Аустријанци у тој борби против националног језика; спаљују српске књиге и рукописе, не штедећи чак ни црквене и судске књиге и списе.

Бугарски министар за трговину унео је малу измену у те вандалске мере наређујући да се убудуће српске књиге и српски рукописи допремају у народну штампарију у Софији да би тамо били претварани у папирну кашу.

Бугари су са неразумним бесом разрушили и историјске споменике Србије које је и турска освајачка власт поштовала.

У црквама и манастирима су уклоњени сви натписи у којима се помињу српски владари. Бугари су отишли дотле да терају Србе да завршно -ић у својим презименима замењују са -ов, што је одлика бугарских презимена.“

Извор: Guillaume Apollinaire – „Les Persécutions autrichiennes et bulgares contre la littérature“, Paris, Mercure de France, „Echos“, 16. octobre 1917. (Превод са француског: Вера Илијин)

Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига

Превод бугарске наредбе о уништавању српских књига

Украс 1
Гијом Аполинер (Guillaume Apollinaire)

Гијом Аполинер

Гијом Аполинер (Рим 26. август 1880. – Париз 9. новембар 1918.), је легендарни и контроверзни француско-италијански писац и драматург, пољског порекла. Право име му је Вилхелм Аполинарис де Костровицки.

Похађао је елитне школе на Азурној обали. Учесник је свих покрета авангарде, пошто се се након завршетка школовања упутио у Париз, где постаје угледни члан боемске заједнице на Монпарнасу.

Најпознатији је као песник (збирке „Алкохол“ и постхумно објављени „Калиграми“), а такође и као аутор романа „Једанаест хиљада буздована“ и „Искуства младог Дон Жуана“.

Учествовао је у Првом светском рату и рањен је у главу.

Умро је два дана пре краја Првог светског рата, са 38 година, у свом париском стану, од напада шпанске грознице.

Извор: Србин Инфо

Јован Дучић: Анексија Босне и Херцеговине и српско питање

Књигу „Анексија Босне и Херцеговине и српско питање“ је написао Јован Дучић, српски писац, песник и дипломата. Реч је о делу које је Јован Дучић написао током свог боравка у Италији па је оргиналан назив овог дела: „L’annessione della Bosnia e dell’Erzegovina e la questione Serba“. Књига је штампана у Риму 1908. године.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Le_Petit_Journal_Balkan_Crisis_(1908).jpg

Карикатура Анексионе кризе; Le Petit Journal 1908; фото: Википедија

Овим својим делом Дучић се показао не само да је одличан песник, већ и познавалац међународних прилика и односа у свету, тог доба. На врло темељан начин аутор нам описује генезу интереса великих сила за Балканско полуострво. Занимљиво да је ова Дучићева књига деценијама била скривена од српске јавности, али је због своје тематике она актуелна и данас јер представља драгоцено историјско штиво.

Миладин Милошевић, директор Архива Југославије, је пронашао ову књигу после дуго година трагања у Народној библиотеци Србије, на одељењу страних аутора. Он као приређивач ове књиге, учинио je да после једног столећа у мраку, књига коначно угледа светло дана. У књизи су додати факсимили и бројни документи са краја 19. и почетка 20. столећа.

Дучић се у књизи бави балканским приликама, још од Кримског рата 1853. године, па све до Анексије Босне и Херцеговине 1908. године, са посебним освртом на дешавања у Босни и Херцеговини. Он је по налогу Николе Пашића, премијера Краљевине Србије отишао у Рим 1907. године да обавља дипломатске послове, односно разбија медијски мрак Беча.

Разлог зашто је Дучић написао ову књигу на италијанском, а не на српском језику, јесте што је у то време владала Анексиона криза (хладни рат Аустро-Угарске царевине и Краљевине Србије), па је све што је долазило из Србије у земље западне Европе, морало проћи кроз контролу Бечког двора. Зато се Дучић овако на италијанском језику обраћао читаоцима.

Дучић у својој књизи маниром искусног дипломате бави се и анализама и прогнозама, наводећи да Берлински конгрес из 1878. године (чијом одлуком је дошло до Анексије БиХ од стране Аустро-Угарске) представља омчу око врата балканским народима, које је касније довело и до избијања Првог светског рата 1914. године.

Истовремено, и под веома сличним насловом, Јован Цвијић је објавио брошуру у Паризу L’annexion de la Bosnie et la question serbe  (Париз, 1909). Цвијић је на српском језику ову расправу објавио 1908. под насловом Анексија Босне и Херцеговине и српско питање, а после превода на француски језик објављени су преводи Цвијићеве расправе на руском и чешком језику, као и изводи на енглеском језику. Сви преводи Цвијићеве расправе били су забрањени у Аустроугарској.

У уводној речи новог издања Дучићеве брошуре, које је објавило Удружење Требињаца у Београду, Миладин Милошевић наглашава како напори Владе Краљевине Србије да аустроугарску анексију Босне и Херцеговине прикажу „као фаталну по мир на Балкану и као угрожавање српских националних интереса“ нису дали посебан резултат јер су се косили са „диктатом великих сила“. Наиме, велике силе (Немачка, Италија, Велика Британија, Русија и Француска) су 1909. признале Аустроугарској право да анектира Босну и Херцеговину.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Jovan_Ducic.jpg

Јован Дучић као амбасадор; фото: Википедија/Г. Обрадовић

Вратимо се сада оригиналном Дучићевом тексту који је био намењен посланицима парламента Краљевине Италије. Погледајмо на који начин је Дучић приказао аустроугарску окупациону управу у Босни и Херцеговини и анексију ових двеју, како је Дучић нагласио, српских покрајина. Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине (1878) и аустроугарска анексија Босне и Херцеговине (1908) биле су историјски процес који је довео до атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда (1914) потом искоришћеног као повод за почетак Првог светског рата (1914–1918).

Према Дучићу, несрећа је била у томе што су православни Срби из Босне и Херцеговине веровали да ће им Аустроугарска, као хришћанска држава, 1878. донети бољитак али „не прође, међутим, много времена и беше очита непоправљива грешка и сви се уверише да је потребно повити леђа под новим јармом“ па су „Срби православци, они који су одвећ олакшали Аустрији њено освајање Босне и Херцеговине, уједно били и први који су поново осетили ефекте нове тираније и мржњу аустријског непријатеља“. Одмах по успостављању окупационе управе „страх који је Аустрија имала од патриота Срба нагонио је да почини злочиначка дела“.

Дучић даље пише италијанским посланицима да „за време дугих 30 година [1878–1908], болних година, њене веома омражене власти, Аустрија није престала да прогони Србе православце, оптужујући их да су се уротили заједно са Србијом и Црном Гором против монархије“, а „пошто је Аустрија сломила и последњи отпор са којим се сусрела у двема несрећним покрајинама српским, увела им је једну од најбеднијих управа, а која се с правом може сматрати ремек-делом моралног тероризма, перфидном идејом која је вукла цео један народ у потпун материјални крах“.

Дучић подвлачи да је аустроугарски окупатор практично изопштио православне Србе из органа управе, да су Срби чинили само 3% чиновника у Босни и Херцеговини где су били етничка већина, да су 42% чиновника чинили Хрвати, а чак 50% Пољаци, Чеси, Немци, Мађари и други странци који су пристигли у Босну и Херцеговини без познавања језика и потреба народа над којим је требало да управљају често милицијским и војним средствима. Земља отимана од православних Срба и муслимана дељена је иностраним колонистима.

Даље, Дучић је информисао италијанске посланике да је аустроугарска анексија Босне и Херцеговине (1908) насиље над Берлинским уговором из 1878. којим је Аустроугарска добила право да окупира територију под турским суверенитетом али не и да је присаједини. Анексијом Босне и Херцеговине, Аустроугарска је начинила „територијалну агресију на континенту“ па је Дучић стога затражио од италијанских посланика да подрже ревизију Берлинског уговора чиме би се осујетиле намере агресивног територијалног ширења Аустроугарске.

Дучић је подвукао да је за Србију и Црну Гору аустроугарска анексија Босне и Херцеговине политичко, национално и економско зло. Нагласио је да ће Србија а потом и Црна Гора бити следеће жртве аустроугарске агресије што се и догодило након само шест година (1914). Италијанским парламентарцима скренута је пажња да је издвајање Босне и Херцеговине из целине коју чини са Србијом и Црном Гором, „исто што и изгубити земље које чине срце ове отаџбине“. Подразумевало се да се Србија аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине економски гуши јер се гура даље од Јадранског мора.

Прошло је сто година од почетка Првог светског рата. У протеклих сто година настала је и нестала држава у којој су Срби живели уједињени – Југославија. Ова држава водила је европску и светску политику. На развалинама моћне Југославије, која је разбијена од стране западних сила, настале су мале државице на рубу Европе. Слабе и разједињене.

У Босни и Херцеговини су од половине деведесетих година 20. века поново западни високи представници (од којих су четворица била с простора бивше Аустроугарске или Немачке), инострани чиновници су на многим нивоима власти, српском народу у Републици Српској се негира право на самоопредељење. Србија је потиснута од Јадранског мора. Територијални добици Србије у Балканским ратовима (1912–1913) на Косову и Метохији и у Македонији такође су истргнути. Власт у Црној Гори све ради да издвоји ову историјску српску државу из целине са Србијом и Републиком Српском.

Дучићеву брошуру из 1908. можемо да читамо и у данашњем контексту скоро као кроз индиго папир.

Али будимо оптимисти и градимо мостове. Република Србија и Република Српска, заједно с нашом Црном Гором и нама најближом Македонијом чине јединствен културни простор. Не треба сумњати да ће у неком историјском моменту доћи до прилике да се на нашем географском простору остваре интеграције које ће омогућити да нам се глас даље чује и много више узима у обзир. На томе треба радити.

Извор: zlocininadsrbima

Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Ни дан данас не постоји реално објашњење за темељно уништавање остатака непроцењиве српске историје, осим хировитости југословенског монарха и дубоке привржености масонима који су наводно главни кривци за нестанак Жрнова.
Жрнов

Жрнов

Некада се на месту где данас поносно стоји споменик Незнаном јунаку на Авали чврсто уздизао средњовековни град-тврђава Жрнов или Жрнован. Где су данас остаци Жрнова, за који више од половина Београђана чак не зна ни да је постојао?

Давне 1934. године краљ Александар Карађорђевић, брутално га је уништио, сравнивши га са земљом, занавек га пославши у заборав. Зашто?

Археолози тврде да је Жрнов, град на највишем врху Авале, био једно од шест најважнијих утврђења Србије, као и да је златно доба имао у време Српске деспотовине, а да је подигнут на захтев деспота Стефана Лазаревића. Наводно је изграђен на темељима старе римске осматрачнице, а име је добио по жрвњу који је служио за млевење руде налажене у подножју брда.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Zrnov1.jpg

Остаци Жрнова пре рушења; фото: Википедија

Жрнов средином XV века бива обновљен и под Турцима добија име Хавала што значи сметња, препрека, па одатле и назив једине београдске планине Авала.

Авала је за Османлије представљала „праву разбојничку кулу, оловом покривену са које су господарили београдском околином, коју беху готово опустошили“. Временом, утврђење губи било какав стратешки значај, и негде од XVIII препуштено је зубу времена.

Премда непроцењив за српску историју, краљ Александар је решио да минира остатке града како би се подигао комплекс споменика Незнаном јунаку по нацрту чувеног вајара Ивана Мештровића. Краљ је Мештровићева изузетно ценио, те је њему била препуштена не само градња неколико капиталних споменика који су украсили ондашњи Београд, али и предратну Краљевину Југославију.

Мештровић је те „кобне“ 1934. године добио одрешене руке, новац и моћ да споменик изгради по својим сопственим естетским и симболичким критеријумима. Интересантно је да његово решење, иако првобитно представљено као оригинално дело, у ствари представља измењену копију гробнице персијског цара Кира.

Београдска чаршија била је затечена и шокирана, међутим бројни апели јавности нису уродили плодом, те је без иједног логичног оправдања, Жрнов без трага нестао 19. априла пре 79 година. Интересантно је да је уочи последњег минирања старе тврђаве откривен слој из римског раздобља, где су пронађени цистерна с питком водом као и пећ за печење хлеба.

На новопеченим рушевинама фотографисао се сам краљ, а по који камени остатак пренет је у подавалско село Бели Поток.

Ни дан данас не постоји реално објашњење за темељно уништавање остатака београдске историје, осим хировитости југословенског монарха и дубоке привржености масонима који су наводно главни кривци за нестанак Жрнова.

О чему се, наиме, ради? Краљ Александар и Мештровић били осведочени масони, а српска престоница Београд је у време краљевине Југославије сматрана је значајним упориштем светске масонерије. Наводно је управо по њиховом налогу саграђен маузолеј на највишој тачки Авале, на врху са истакнутом пирамидом, главним масонским обележјем.

У прилог овој претпоставци иде и податак да је церемонију отварања споменика југословенски монарх отпочео држећи сребрни чекић у руци, који спада међу основне симболе и алатке код масона.

Жрнов

Нешто логичније, али недовољно јако објашњење за вандалски чин рушења старог града јесте краљева манијакална опсесија југословенством које је симболизовано у „Каријатидама“ – каменим скулптурама жена у народним ношњама из шест Бановина краљевине Југославије. Симбол српства – град Жрнов морао је да уступи место споменику новог светског поретка, и Александар је као југословенски, а не српски краљ то оберучке прихватио.

Основе комплекса свечано су отворене на Видовдан 1934. године, а читав је завршен тачно четири године касније, што краљ Александар није ни доживео, страдавши у атентату у Марсељу.

За крај, преносимо интересантан закључак из књиге „Жрнов, српски Авалон“ историчара Радована Дамјановића: „Српски простор посебно око Београда је препун брда, зашто се споменик није зидао на празним планинским врховима, или је то, једна од акупунктурних тачака српске земље које не смеју да остану непокривене!?„

Извор: Pressonline, Vestinet.rs

Сродни чланци:

Радован Дамјановић: Праотац
Одсрбљавање или Откуд Хрватима српски језик? (Радован Дамјановић)
Радован Дамјановић – Људи ништа не знају
Радован Дамјановић – Вече у Студеници
Борба против ћирилице (Радован Дамјановић)
Зашто је до темеља уништен Жрнов, град-тврђава на врху Авале?

Радован Дамјановић (Београд, 19. август 1957) је српски историчар, књижевник и лингвиста.

Рођен је у Београду 1957. године. Дипломирао је Историју на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и већ тридесет година се бави табу темама српске историје и палеолингвистике.

Аутор је „лонгселера”, књиге „Српско-српски речник” издате у више издања, емисије „Српско-српски речник” на београдској телевизији „Арт”, и монографије „Жрнов, српски Авалон”. Живи и ради у Београду.

Књиге Радована Дамјановића можете набавити тако што ћете контактирати аутора на телефон: 0641580491

Мит о фантомкама

Ако привреду заснивате на фирмама које су фантомске, нормално је да њихови радници носе фантомке, да вам руше град у трећој смени, да спроводе насиље и да о томе нико ништа не зна. Не очекујете ваљда да се огласи њихов синдикат, или да имају пријем код градоначелника?
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%97%D0%B8%D0%B4%D0%B0%D1%9A%D0%B5_%D0%A1%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D1%80%D0%B0#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Albania_Shkoder.jpg

Рељеф у мермеру који приказује младу Гојковицу, узидану у темеље тврђаве. Музеј у оквиру комплекса тврђаве Розафа у Скадру; фото: Википедија

Фантомске фирме које ноћу руше град имају код нас вишевековну традицију. Могло би се рећи да су оне у самом корену настанка српске привреде. Старије су и од Лазаревића и од Немањића, а њихов карактер указује на митско порекло.

На примеру зидања и рушења једног града види се сва проблематика и комплексност српских фантомских фирми.

https://www.gutenberg.org/files/38571/38571-h/38571-h.htm#p070

Зидање Скадра – Вила руши зидине Скадра (Војислав Петровић – Hero Tales and Legends of the Serbians, 1914.)

Једном давно три брата су основала грађевинско предузеће са намером да изграде град:

Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камоли саградити града:

Три године дана са триста мајстора нису могли ни темељ да направе. А ево и разлога зашто:

Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.

Фантомска фирма у власништву виле у трећој је смени обаљивала све шта би триста мајстора у прве две смене изградило. Како у оно време фантомке нису биле у моди, вила је морала да се крије и са планине оглашава интересе своје фирме:

Кад настала година четврта,
тада виче са планине вила:
„Не мучи се, Вукашине краље,
не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
а камоли саградити града,
док не нађеш два слична имена,
док не нађеш Стоју и Стојана,
а обоје брата и сестрицу,
да зазиђеш кули у темеља:
тако ће се темељ обдржати,
и тако ћеш саградити града.“

Као што се може закључити из њене поруке краљу Вукашину, основни интереси сваке фантомске фирме остварују се увек путем насиља. Некад је то било узиђивање, а данас премлаћивање, везивање и застрашивање.

Познато је да су такве фирме по својој природи агресивне и упорне у остваривању својих интереса, али изненађује немоћ и неодлучност краља Вукашина да се супротстави.

Ако у привреди толеришете фирме које су фантомске, нормално је да њихови радници носе фантомке, да вам руше град у трећој смени, да спроводе насиље и да о томе нико ништа не зна.

Далибор Дрекић