Бенедиктинци

Локрумски фалсификати – Кривотворење повеља српских владара

Историјска наука је пуна фалсификата до те мере да се за многе некадашње „неспорне“ чињенице данас зна да су биле засноване на фалсикованим документима. Много је разлога за фалсификовање, од прибављања материјалне користи и друштвеног признања, преко владарских и државних претензија, до измишљања основа за стварање држава и нација. Представљамо вам примере фалсификовања повеља средњовековних српских владара од стране бенедиктинског монашког реда са Локрума. Намера тог реда била је да помоћу фалсификата себи прибави цркве, манастире и поседе. Због тога су писали лажне повеље и у њима приказивали како су им одређене поседе даровали српски владари. Серија ових повеља названа је „Локрумски фалсификати“.

Illyricum sacrum

Бенедиктинци су католички редовници које је основао Свети Бенедикт из Нурсије (480—547). Главно редовничко начело им је „Ora et labora“ (моли и ради), односно поштовање равнотеже између молитве и рада, који је укључивао и преписивање књига, подучавање и мисионарење. Најважнији извор за познавање делатности Бенедиктинаца код нас је Летопис попа Дукљанина.

Бенедиктинци су одржавали везе са српским кнежевима и локалним моћницима, о чему сведочи и група исправа названих Локрумски фалсификати, којима су они настојали да докажу право својине над појединим црквама и поседима. У доба раних Немањића српски владари су били њихови заштитници, о чему сведочи и позната даровна повеља краља Стефана Првовенчаног бенедиктанском манастиру св. Марије на Мљету.

После четвртог крсташког рата односи између српског двора и Бенедиктинаца су се погоршали. Њихов утицај остаје важан у католичким градовима на јадранској обали, што доводи до постепеног нестајања опатија у областима Травуније и Захумља. Сачуване су значајне опатије у Дубровнику, Котору, Будви, Бару и Скадру.

Међу важније манастире Бенедиктинаца убрајају се манастир св. Петра у Пољу у Требињу, манастир св. Срђа и Вакуха у Дукљи, манастир св. Николе на реци Бојани, у жупи Прапратна

Посебно значајна средишта била су Ратачка опатија код Бара, посвећена Богородици, позната као место ходочашћа, а на територијама у залеђу опатије на реци Бојана, посвећена св. Николи и св. Ђорђу и Вакху. О њима су посебно бринули поједини српски владари, а везе с њима нарочито су се развијале у доба владавине српске краљице Јелене, као великог покровитеља католичких манастира у Приморју.

Локрумски фалсификати – неколико примера:

Потврда даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта од стране захумских првака (1035-1040.)

Повељу о потврђивању даривања цркве св. Панкрација манастиру св. Бенедикта на острву Локрум издао је у свом делу Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и Славонијом политичар и историчар Иван Кукуљевић Сакцински (том 1, од године 503. до 1102.) у Загребу, 1874. године. Сакцински је ову повељу нашао у делу Д. Фарлатија Illyricum sacrum (том VI) на стр. 45. Као годину давања повеље ставља 1035-1040.

Овом повељом епископ захумски Гаврило са жупаном Мирославом и баном Ратомиром потврђује даривање цркве св. Панкрација у Бабином пољу на острву Мљет манастиру св. Бенедикта на острву Локрум.

Повеља краља Ђорђа Војислављевића манастиру св. Бенедикта на Локруму (1115)

Краљ Ђорђе Војислављевић био је син и наследник другог српског краља по реду, Константина Бодина, и на престолу Дукље био је у два наврата: од (1113–-1118) и од (1125–1131). Према фалсификованој повељи, краљ Ђорђе је августа 1115. године потврдио даровање села св. Мартина у Шумету манастиру св. Бенедикта на Локруму.

Ђурађ по милости Божјој краљ са мајком господарицом краљицом Јаквинтом и мојим рођаком Грдом потврђујемо да дајемо цркву светог Мартина манастиру светог Бенедикта званог Локрум а који су већ били дали наши очеви и господари са свим што јој припада: потврђујемо да стално поседују то наследство како су дали наши преци, да нико од наших рођака да помисли да се томе супростави, а ако би неко покушао нека дође над њим срџба божја и његових изабраника.
Ја А(ндреј) опат самостана светих мученика Срђа и Вакха написах по налогу господина краља у присуству архиепископа П(етра) и других дубровачких племића, месеца августа, индикта VIII.

T. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904.
А. В. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926.
Б. Шекуларац, Дукљанско-зетске повеље, Титоград 1987.

Повеља стратега Љутовида самостану Светог Бенедикта (око 1039)

Историчар Тадија Смичиклас (1843-1914) је у свом делу Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae објавио је повељу Љутовида, протоспатара и стратега Србије и Захумља. Смичиклас је исправу датирао у време око 1025. године, 7. јула.

У самој исправи Љутовид дарује самостану Светог Бенедикта у Локруму, цркву Светог Панкраца у Бабином пољу на острву Мљету. Повеља је писана на пергаменту и нађена је без печата. У време издавања овог зборника повеља се налазила у Дубровачком архиву. Историчар Фердо Шишић сматрао је да ова повеља и остале из групе локрумских повеља су фалсификати, данас је Љутовида повеља углавном рехабилитована, само што се време настанка ове повеље датира за време око 1039. године.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Српско средњовековље, Википедија

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Петров манастир код Требиња и бенедиктински фалсификатори

Чувени стари Петров Манастир у Чичеву код Требиња описан је пре десетак година, у главном, добро и подробно од Стевана Делића (1). Хисториске вести о њему прикупио је К. Јиречек. (2) а ми ћемо овде додати само неке напомене као резултате наших ископавања, која смо тамо вршили у јесен 1911. године.

Петропавлов манастир код Требиња; фото: Википедија

Beћ je Делић напоменуо, како су сељаци при зидању нове цркве 1906. године разбијали гробне стећке и плоче, чак и неке са записима, да би само што јевтиније дошли до грађевног материјала. Несумњиво је, да су том приликом страдали понајвећи комади; управо, дакле, они који би за нас били данас од најширег интереса.

Од богате старе некрополе разношено је камење у читаву околину, а од њега је направљена и црква и софа око нове цркве. То се надгробно камење употребљава још и данас као поклопнице и бедрењаче за нове гробове. С тога није чудо, да је од свега старог материјала остао само 121 гроб с плочом и само један једини стећак. На свима тим очуваним гробовима нема ни једног јединог натписа.

Ми смо отварали читав низ гробова најпре у рушевинама Павлове цркве, која је одмах поред Петрове и у којој се једино и могло радити, и у црквеној порти. Сва Павлова црква имала је под патосом гробове. Сваки гроб био је засебно ограђен дебелим каменим плочама. Ширина им је била између 42-48 cm, а дужина од 1,92-2,04 m. Унутра су имали, као и данашњи, постранце бедрењаче, а изнад леша поклопнице. Дубина им није увек једнака, што долази деломично и отуд, колико је камења, плоча или земље однесено с њих; најчешћа је мера од 0,70-1,05 т.

Један занимљив специјалитет ове некрополе чине гробови од више лица стављених једно изнад другог. Нашао сам таква три гроба… Ширина гробница, која никад није досизала један метар, очевидно показује да лешеви нису полагани, нити могли бити полагани један поред другог. Могуће је с тога, да су стављани један на други или да су кости пренесене са неког другог места и ту сахрањене. У свима тим гробовима ја нисам нашао ништа осим костију, исто као и у оближњем манастиру Тврдошу. То долази деломично отуд, што су неки гробови били отварани и пре, али то је, у ствари, мали проценат.

Од 23 гроба, која сам отворио, само је 6 било раније претресаних; остали су остали са потпуно нетакнутим поклопницама и целим костурима у добром реду. Гробове у самој цркви Петрова манастира нисам могао отварати, јер су они, на велику штету науке, били делом разбијени при зидању нове цркве, а делом су дошли пода њу. Ту су несумњиво имали бити најважнији. Овде су се једино и налазиле ствари, које помиње Делић а за које је и мени причао стари свештеник Марко Даниловић.

У Петровом Манастиру код Требиња нашао је Ст. Делић једну узидану плочу, на којој је с муком прочитао речи: „Полета, Другань, Дражета чине ракu надь материю u дьни славьна кнеза Срамька“. Тај натпис Делић ставља у XII век и налази извесне аналогије у писму између њега и познатог Кулинова натписа. Ја тај камен нисам видео; њега је Делић нашао закречена у проскомидији после мог претраживања Петрова Манастира, и то у зиму 1912. или почетком 1913. године.

Како је Делић иначе прилично добар читач старих натписа човек би донекле смео да се ослони на њ, али нам он сам каже, да су при стругању креча с натписа „при слабој свјетлости воштанице“ „почетна слова последног реда нешто изгребана“. А за нас је тај ред баш најважнији, јер доноси име тог „славног“ кнеза.

О кнезу Срамку у свима нашим изворима XII и XIII века нема никаква помена. Али има један други захумски поглавар, чије је име слично овоме а било познато и послужило чак и за један фалсификат. У познатим бенедиктинским фалсификатима за поседе на отоку Мљету, којима се хтело утврдити, да су босански и захумски владари чинили поклоне том реду, употребљена су, за већу веродостојност, многа наша позната лица из средине XII века: велики жупан Деса, бан Борић, жупан Грд и међу њима неки захумски поглавица Хранко.

У једној даровној повељи, која носи његово име „Sigillum Chrance cum omnibus suis iupanis Cholmie“,¹ говори се, да је он поклонио локрумском манастиру цркву св. Панкратија са земљом у Бабином Пољу на отоку Млету. Очевидно је, да су његово име и његов значај били познати фалсификаторима и околини и да су употребљени, да послуже као јак доказ за противнике. Повеља та, из опрезности, није датирана годином, него индикцијом VII, a та је, како је упозорио Смичиклас, у XII веку падала у више година: 1114, 29, 44, 59, 74 и 89.

Наишавши у поменутом натпису на кнеза Срамка мени је одмах пало на ум, да то није овај Хранко. Како је задњи ред, по саопштењу Делићевом, при стругању оштећен, врло је лако, да је тако отпала прва половина х. Иначе разлика у читању или евентуално у писању, па чак и изговарању између м и н не би била необична.

Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар Сер. III ,Књ.II (за 1924-1925)

Напомене:

(1) Гласник Зем. Музеја, XXIV, 1912, 275—282, XXV, 1913., 129—132; По свом обичају да исте ствари објављује више пута В. Вулетић је овај прилог саопштио и у Vjestniku hrv. arheol. društv. ХIII 1891 19—20

(2) Das christliche Element in der topographischen Nomenclatur der Balkanländer, Wien 1897., 33., – поновио В. Марковић у књизи Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Карловци 1920., 35

¹ Т. Smičiklas, Diplomatički Zbornik, II, Zagreb 1904, стр. 88. Од те повеље имам и снимак, из кога се види, да је писано Cholmie, а не Cholnie, како је унео Смичиклас.