Кмети

Узаман су надања, јалова су и празна очекивања наша, видимо ми. Вијекови пролазе, цареви се на Босни мијењају, а ми, проклетници и мученици, једнако робујемо и кметујемо. 

Далматински сељаци (Еуген Адам, 1870.); фото: Википедија

Чврсти у вјери и драгим обичајима својијех пређа, везани љубављу и гробовима отаца за родну земљу, ми, гладни и сувотни, преврћући изнемогло тешке бразде, работујемо за сите и богате. 

Тежак је, претежак живот наш! Душа је наша изубијана и изуједана, руке клонуле од вјековног давања и снага малаксала под теретом дугог кметовања и робовања. Под бременом љутијех недаћа ми посрћемо као у бунилу кроз овај пусти и грки живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Стани, путниче и намјерниче, и погледај пусте равни и брежуљке, погледај њиве ове плодне и житородне: годинама и годинама, вијековима и вијековима натапаху их пређи наши крвљу и знојем. 

И ми их натапамо и у зноју лица свога вадимо из земљине утробе плод и род да га послије, без милости и по закону, разграби и ала и врана. Сатрвени радом, сломљени тешком жалошћу за разграбљеном муком својом, понижени до скота, ми, поруга и срамота земље своје, падамо у црну чамотињу и немоћ. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

И оне горске звијери имају гдје мирно склонити главу, а ми, убоги, немамо сигурна станишта и стојбине. Итри ловци с пушкама у руци прогоне горске звијери, а нас људи с царскијем законом у руци гоне с кућишта предака нашијех. 

Ми смо ти, што но веле, незаробљено робље једно: код куће а без куће, код земље а без земље, код постојбине а без постојбине. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Прислушај, путниче и намјерниче из далеке земље, туговања наша, и објави и огласи на све стране свијета, нека знаде све седам царевина црну муку нашу и црни живот. Ми свијетла дана немамо, ми мирне ноћи немамо!

Своју песму у прози „Кмети“ Кочић је објавио у новопокренутом листу Ошаџбина у Сарајеву, 1/1911, а затим је прештампана и у календару Вардар за 1912. годину.

Петар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 – Београд, 27. август 1916)

Петар Кочић (Слика Јована Бијелића); фото: Википедија

Српски књижевник и политичар. Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа. Кочић је писао сва три књижевна рода — епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.

Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића.

Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије.

Сродни чланци

Петар Кочић: Слободи (1912.)
Петар Кочић: Молитва
Петар Кочић: Мисли о Отаџбини
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни
Кочићеве Јелике и оморике
У магли
Кочићев недокучиви народ и језик скривен у планинама
Кроз свјетлост
Пјесма младости

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома