Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)

САНУ је Гундулића уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, док се у Хрватској сматра једним од најзначајнијих хрватских песника. Потомци Гундулића бивају протерани из Дубровника као Срби-католици почетком 20. века.

Џиво (Иван) Гундулић (текст Момчила Настасијевића)

Иван Гундулић

Џиво (Иван) Гундулић (Ј 1638), из угледне патрицијске породице, стварао је своја дела у првој половини XVII века. У младости имао је за учитеља двојицу језуита; школовао се у Дубровнику. Висока управна звања (кнез и сл.) није имао у својој каријери. Гундулић се још у младости сав посветио чистој књижевности. Међутим, у његовом раду, и то после тридесете године, осетио се један снажан прелом.

У првом периоду рада стоји под утицајем маринизма, пише драме, лаке трагикомедије и сл. Међутим, на сцену ступају језуити и врше снажан утицај и на друштво и на Гундулића посебно. Ту је контрареформатор Бартул Кашић, образовани језуита, који је, узгред речено, испитивао дијалекте у нашем народу и тражио да утврди којим се дијалектом највише говори; литература писаца језуита тога времена писана је штокавским дијалектом.

Код Гундулића под утицајем језуита наступа нагли преокрет, од писања лаких трагикомедија прелази на терен озбиљне религиозне поезије. Тако се у стварању Гундулићевом могу издвојити три основне етапе: а) писање драмских спевова (драмски писац и лиричар), б) религиозни спевови, в) стварање Османа и Дубравке.

Од десет драмских дела Гундулићевих из првог периода стварања сачуване су Ариадна и Прозерпина уграбљена. Драме његове кипте слободом и разузданошћу. У XVII веку негована је драма и другог типа него у претходном веку. Класицисти узимају из грчких и римских извора само мотиве митолошког карактера, али додају своју обраду. Гундулићеве митолошке и романтичне драме су нека врста остатка класичне и ренесансне драме. Међутим, у XVII веку било је друкчије. Главни извори за узимање грађе за драмске облике XVII века су: класични спевови Енејида и Метаморфозе, или ренесансни извори, Бијесни Роландо (од Л. Ариоста) и Ослобођени Јерусалим (од Т. Таса).

Од лирских ствари нерелигиозног карактера Гундулић је написао Љубовника срамежљива, у ствари прерађену песму Талијана Ђ. Претија.

Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења

Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења

Већ истакнути драмски писац, Гундулић прелази нагло на озбиљну религиозну поезију. Он преводи и препева седам Давидових псалама под насловом Пјесни покорне. У тој фази пише свој познати религиозни еп Сузе сина разметнога. За предмет је узео познату евангелску причу о блудном сину. Ова епска песма састоји се из три „плача“, три лирска певања. Ствар је дата као дуги монолог (дуга исповест) „разметног“, грешног сина, кроз три доживљавања: грех, спознају греха и покајање. Иако је по облику еп, по садржини је чиста лирика, исповест унутрашњег живота. Гундулић је успео дубоко да продре у унутрашње доживљавање човека. Значај овог капиталног епа, са којим се ниједан други религиозни спис из Дубровника не може мерити, лежи у снажно казаној лирици. Језик у овој поеми приближава се данашњем јужном дијалекту. По снази својој, Сузе сина разметнога могу се поставити паралелно са Његошевом Лучом микрокозма, само што је у „блудном сину“ кроз један грех развијена сва величина унутрашњег доживљавања.

Друго по значењу Гундулићево дело је пастирска игра Дубравка. То је наша најбоља пасторала. Овде видимо Гундулића са идејама Макијавелија. Дубравка је симбол, то је сама Дубровачка Република. Гундулић користи поједине епизоде и убацује критику на рачун управљача Републике, говори, на пример, о корумпираности и слично. С друге стране, истиче слављење слободе речима „О лијепа, о драга, о слатка слободо“… Дубравка носи у себи мисаони, симболични значај и цела је дата у крепком тону.

Иван Гундулић

Треће капитално дело Гундулићево је Осман. Оно спада у најмонументалнија књижевна дела у Европи XVII века. То је еп који пева о савременим историјским догађајима. Цео спев рађен је у духу поезије Торквата Таса, у духу ренесансних епова, са врло великим бројем епизода. Једна од главних личности је пољски краљевић Владислав, који је у очима младог Гундулића добио херојска обележја. Поред Владислава, у главне личности епа спадају Коревски и Осман; Крунослава је тип жене витеза, Соколица (са стране Турака) такође лута као витез.

Гундулић је целог века морао радити на овом спеву, па ипак 14. и 15. певање није стигао да напише, или су се ова два певања изгубила, или их је неко из политичких разлога уништио. То су сцене које су требале да се десе у Цариграду. Иван Мажуранић је касније, врло успешно попунио овај недостатак. Дело није штампано ни за живота Гундулићева нити до пада Републике, јер су се Дубровчани очевидно бојали Турака. По својим песничким и слободарским одликама Осман прелази узане границе једног локалитета и добија европски и светски значај.

У спеву нема главног догађаја нити главног јунака, али су зато певања хармонично сложена у једну велику целину. Гундулић располаже великим песничким залихама, има велику снагу за пластично приказивање. То је крепка поезија, али се и у Осману осећа известан утицај маринизма.

Осман је написан јужним дијалектом и има вишеструки значај. Прво филозофски, јер говори о несталности људске среће. У том погледу се нарочито истичу почетни стихови из првог певања:

Вјековите и без сврхе

није под сунцем крепке ствари,
а у висоцијех гора врхе
најприје огњени тријес удари…
………………………………..
Сад врх сабље круна виси,
сад врх круне сабља пада,
сад на царство роб се узвиси,
а тко цар би, роб је сада.

Спев има и национални значај. Под утицајем пољског отпора Турцима у бици код Хоћима (1621. г) и других ослободилачких покрета, писац обрађује моменат ослобођења Словена. При томе говори и о Немањићима. Види се да добро познаје не само историју осталих словенских народа, пре свега Пољака, већ и нашу прошлост и да је у њега југословенски осећај добро развијен.

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Гундулић међу 100 најзнаменитијих Срба

„САНУ је Гундулића уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, док се у Хрватској сматра једним од најзначајнијих хрватских песника. Потомци Гундулића бивају протерани из Дуборвника као Срби-католици почетком 20. века.“

Гундулић у одредници Енциклопедије Бритнаике из 1911. године

Иван Гундулић (1588-1638), познат и као Ђовани Гондола (Giovanni Gondola), српски песник, рођен је у Дубровнику (Ragusa), 8. јануара 1588. године. Његов отац, Франко Гундулић (Franco Gundulich), дубровачки дипломата у Константинопољу и конзул Дубровачке Републике, омогућио му је изузетно образовање. Он је студирао „хуманитарне науке“ са језуитом Оцем Муцијем (јesuit, Father Muzzi), и философију са Оцем Рикасолијем (Father Ricasoli). Потом је студирао римско право (Roman law) и опште право. Био је члан „Доњег Дома“ или „Малог већа“ (Lower Council) и шеф магистрата републике. Умро је 8. децембра 1638. године.

Споменик Гундулићу, на Гундулићевој Пољани у Дубровнику, постављен је 1892. године на великом каменом постољу на којем су четири рељефа са приказима из његовог епа „Осман“

Рођени поета, одушевљавао се италијанским песницима тога времена, а неке и превео на српски језик. Верује се, такође, да је превео и „Gerusalemme liberata“ од Тасоа (Tasso’s Gerusalemme liberata). Познат је и као писац осамнаест радова, од којих су једанаест драме, али су само три потпуно сачуване, док су остале нестале у време великог земљотреса и пожара 1667. године. Већина тих драма су биле преведене са италијанског, а изгледа да су биле извођене са великим успехом од аматера ангажованих од стране угледних фамилија Дубровника.

Али његово највеће дело, управо оно које га је прославило, је еп под именом Осман, у дванаест певања. То је први политички еп о Источном питању, који глорификује победу Пољака над Турцима и Татарима у ратном походу 1621. године, охрабрујући заједницу хришћанских народа под управом Владислава, краља Пољске, у намери да протера Турке из Европе. Четрнаесто и петнаесто певање су изгубљени. Вероватно је Дубровачка власт склонила од Султана, протектора републике, та два певања, због тога што су вероватно  била антитурска.

Осман је штампан први пут у Дубровнику 1826, два недостајућа певања надомештена су песмама Петра Соркочевића (Pietro Sorgo (or Sorkochevich)). Од овог издања учени Италијан, Франческо Апендини (Francesco Appendini) направио је превод на италијански који је публикован 1827. године. Од тада је урађено још неколико превода. Најзапаженија издања су издање Јужно-словенске Академије у Аграму (South Slavonic Academy in Agram), 1877. и издање професора Јована Бошковића (Professor Yovan Boshkovich) објављено у Семлину 1889. У издању из 1844. (Аграм), последња певања, четрнаесто и петнаесто, надомештена су врло добрим композицијама српско-хрватског поете, Мажуранића. Комплетно Гундулићево дело објављено је у Аграму, 1847. од стране В. Бабукића и Јужно-словенске Академије у Загребу 1889. године.

IVAN GUNDULICH (1588-1638), known also as Giovanni Gondola, Servian poet, was born at Ragusa on the 8th of January 1588. His father, Franco Gundulich, once the Ragusan envoy to Constantinople and councillor of’ the republic, gave him an excellent education. He studied the “ humanities “ with the Jesuit, Father Muzzi, and philosophy with Father Ricasoli. After that he studied Roman law and jurisprudence in general. He was member of the Lower Council and once served as the 1 Air-dried guncotton will contain 2 % , or less of moisture.chief magistrate of the republic. He died on the 8th of December 1638. A born poet, he admired much the Italian poets of his time, from whom he made many translations into Servian. It is believed that he so translated Tasso’s Gerusalemme liberata. He is known to have written eighteen works, of which eleven were dramas, but of these only three have been fully preserved. others having perished during the great earthquake and fire in 1667. Most of those dramas were translations from the Italian, and were played, seemingly with great success, by the amateurs furnished by the noble families of Ragusa. But his greatest and justly celebrated work is an epic, entitled Osman, in twenty cantos. It is the first political epic on the Eastern Question, glorifying the victory of the Poles over Turks and Tatars in the campaign of 1621, and encouraging a league of the Christian nations, under the guidance of Vladislaus, the king of Poland, for the purpqse of driving away the Turks from Europe. The fourteenth and fifteenth cantos are lost. It is generally believed that the Ragusan government suppressed them from consideration for the Sultan, the protector of the republic, those two cantos having been violently anti-Turkish. Osman was printed for the first time in Ragusa in 1826, the two missing cantos being replaced by songs written by Pietro Sorgo (or Sorkochevich). From this edition the learned Italian, Francesco Appendini, made an Italian translation published in 1827. Since that time several other editions have been made. The best are considered to be the edition of the South Slavonic Academy in Agram (1877) and the edition published in Semlin (1889) by Professor Yovan Boshkovich. In the edition of 1844 (Agram) the last cantos, fourteen and fifteen, were replaced by very fine compositions of the Serbo-Croatian poet, Mazhuranich (Mazuranic). The complete works of Gundulich have been published in Agram, 1847, by V. Babukich and by the South Slavonic Academy of Agram in 1889. (C. M1.) GUNG’L, JOSEF (1810-1889), Hungarian composer and conductor, was born on the 1st of December 181o, at Zsambek, in Hungary. After starting life as a school-teacher, and learning the elements of music from Ofen, the school-choirmaster, he became first oboist at Graz, and, at twenty-five, bandmaster of the 4th regiment of Austrian artillery. His first composition, a Hungarian march, written in 1836, attracted some notice, and in 1843 he was able to establish an orchestra in Berlin. With this band he travelled far, even (in 1849) to America. It is worth recording that Mendelssohn’s complete Midsummer Night’s Dream music is said to have been first played by Gung’l’s band. In 1853 he became bandmaster to the 23rd Infantry Regiment at Briinn, but in 1864 he lived at Munich, and in 1876 at Frankfort, after (in 1873) having conducted with great success a series of promenade concerts at Covent Garden, London. From Frankfort Gung’l went to Weimar to live with his daughter, a well-known German opera singer and local prima donna. There he died, on the 31st of January 1889. Gung’l’s dances number over 300, perhaps the most popular being the “ Amoretten,“ „Hydropaten,“ „Casino,“ „Dreams on the Ocean“ waltzes; “ In Stiller Mitternacht “ polka, and “ Blue Violets “ mazurka. His Hungarian march was transcribed by Liszt. His music is characterized by the same.easy flowing melodies and well-marked rhythm that distinguish the dances of Strauss, to whom alone he can be ranked second in this kind of composition.

 

извори:
Encyclopedia Britannica, Volume V12, Page 722 of the 1911

Ризница српска

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

1 Response

  1. civokmed каже:

    Немојте користити термин Дубровачка република јер је то неистина.
    Просто лажљиви историчари нису знали да смисле како да назову то подручје око Дубровника. Биће да је то Захумље (Захумље (лат. Chulmorum) је била српска средњовековна кнежевина која је обухватала јужну Далмацију и делове Босне и Херцеговине до 10. века.). Све кнежевине или русски књажества по Јевропи и по Земном шару јесте доказ да су све те територије некада биле део Велике и Једине Русске Империје одвајкада па све до 17 века.
    Прва республика се појавила у доба Наполеона дакле Прва француска република, званично Француска Република (франц. République française), основана је 22. септембра 1792. године од стране Националног конвента и трајала је до 9. новембра 1799. године.

    напомена: осврт на језуитску подлу намеру дају језуита Скалигер и језуита Петавијус. Њихова дела можете пронаћи у оригиналу на Мрежи.

Оставите одговор