Народна веровања

Седмица која се назива Пасјом

Пасја седмица или Пасја недеља која почиње 12. јануара и траје седам дана у српском народном календару је остатак старе религије предака. Некада се предстојећи празник Светог Василија-Василице у неким деловима Србије или на простору Балканског полуострва где живе Срби прослављао као пасји празник страсти, због чега се недеља пред српску нову годину и данас назива Недељом паса.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Cassius_Marcellus_Coolidge_-_Poker_Game_(1894).png

Кешас Марцел Кулиџ, Партија покера (1894); фото: Википедија

Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из праскозорја неолита.

Тако, уз светковање дана посвећених мечки, вуцима, коњима, гујама, птицама, кокошима или мишевима, имамо и седмицу која се назива пасјом недељом – то је седмица у којој је главни празник Васиљевдан (14. јануара).

Вероватно је ова недеља настала као део наслеђа везаног за веровања наших предака из предхришћанског периода, када је према веровањима Срба пас био истовремено и презрена и цењена животиња.

Qуди цене пса због његових пророчанских моћи, јер може открити лопова, предвидети смрт, лоше време, земљотрес или пожар. Може чак да претпостави која ће се девојка у кући венчати.

Пас се плаши демона и самог ђавола. Пас је заштитник куће и целог домаћинства. Све ово указује на то да је и сам пас некада имао демонски карактер и да је слављен и имао свој празник код старих Словена.

„Почетком недеље сви чланови породице пажљиви су према псима, па му доносе најбоље комаде остатка хране, па чак и припремају посебна јела за њега. Током недеље пси се пуштају са ланца да би „јурили вукове“

Последњег дана пасје недеље однос према псима се мења.

О ономе ко лоше прође, или сасвим настрада, постоји у народу изрека:

прошао као псето на Василицу.

Наиме, о овом празнику, као и целе пасје недеље, био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси.

То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, али старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, како је указао Веселин Чајкановић, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ.

Овај обичај се и даље поштује у неким деловима Косова и Македоније.

Миле Недељковић

Извор: Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

Сива Жива и Јак-цар у Серберији – Откуд Индија у колективном памћењу Срба?

Једну коледарску песму велике старине добио је Милош С. Милојевић од призренског свештеника Јове Станимировића. Песму су вековима изводили коледари широм Средачке жупе, она се преносила с колена на колено и чува најстарије српско колективно памћење. У њој богиња Жива, која се поистовећује са голубицом, преноси Србима вољу Триглава из далеке Индије. А откуд Триглав у Индији? Откуд Индија наша земља? Где је корен српском страху од црних Тартарана?

Жива, Андреј Шишкин, 2016; фото: Википедија

Коледарска песма велике старине из Средачке жупе 

Милош С. Милојевић: Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија Спасојевић учитељ, Средачке Жупе.

Сива Жива сива силна, 
Сива силна голубице! 
да куда си путовала? 
Одговара Сива Жива 
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала 
У Инђију нашу земљу. 
Пролећела Хиндушана 
И ту Глобу Тартарију 
Црни Хиндуш и Тартару. 
Летила сам Господару 
Нашем силном Триглав бору 
Те гледала што нам чини 
Што нам чини заповеда.“ 
Шта чињаше наш господар, 
Наш господар Тригљав вељи, 
Наш Створитељ и Држитељ 
И велики Уморитељ? 
Одговори Сива Жива 
Бела силна голубица! 
„Наш господар лепо чини 
Трима кола у зучиње 
И четврто злато мери. 
Да правимо златне чаше 
Златне чаше и сребрне 
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића 
Да нам даде свако добро 
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље 
И богатство што га носи. 
Божић поје по сву земљу 
Не боји се Хиндушана 
Нити црног Тартарана 
Ни големе те пустаре 
А проклете Глобе црне 
Глобе црне Тартарије, 
И те гадне Манџурије. 
Слава му је до небеса. 
До престола Триглав Бога. 
Брада му је до појаса. 
До појаса среди земље 
Србске земље Рашке светле. 
Да се роде мушка деца 
Љути војни Даворови 
Даворови и Јарила 
Она силног Туривоја. 
Туривоја Ђуримами 
Да се роде јагањчићи 
Јаганчићи и јарићи 
И ти веља теланчићи. 
Женски више, него мушки.
„О Кољедо ој, 
Мој Бого мој!
Мој Божићу мој, 
Сварожићу мој!

Из далека преноси богиња Жива (1)

Коледарске песме спадају у групу најстаријих српских народних песама. Певане су око зимске краткодневице. Обред је чинила прослава и дочек новорођеног Сунца као малог Бога, који води порекло од Сварога, под именом Коледа, Колинда, Кољада и сл. дијалекатским разликама.

Читава песма је компонована као дијалог са богињом Сивом Живом, која овде има функцију известиоца о вољи богова. Она се поистовећује са голубицом, што није чудно будући да се голуб код Срба сматрао светом птицом. Богиња преноси речи Триглава, који је овде представљен као врховни бог, онај који издаје заповести. Он је смештен у удаљену имагинарну земљу Инђију, којој приступ имају само богови, будући да је од нашег света одвајају предели за човека непроходни и окарактерисани као црни и проклети.

Бога Триглава хришћанском поимању Бога приближавају атрибути Створитељ и Држитељ. Међутим, он је истовремено и велики Уморитељ. Из овог последњег ишчитава се старије, нехришћанско поимање света, човековог положаја у њему и смене живота и смрти као равноправних чланова непрекидног циклуса рађања и умирања, обнављања и уништавања. Три атрибута, од којих први означава творца постојећег, други онога ко одржава и чува створено, а трећи рушитеља који отвара пут ка новом стварању, одговарају имену божанства, које указује на тројство функција.

Триглав, Индија

Тримурти/Триглав на србском артефакту у Индији

О којој Инђији песма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, “црни Тартарани“ и “гадни Манџури“ чврсто и сигурно опредељују радњу догађања на индијски потконтинент.

Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију.

Тартарија – Монголија: Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена… Као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X веку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Манџурци могу бити само Кинези.

Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе, те етнонима: црног Глобира. Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигде на Балкану и који радњу песме сигурно опредељује у Азију, вероватно у Индију или непосредно уз Индију.

Помињање “Србске земље Рашке светле…“ у Индији потврђује размишљања многих истраживача (Милојевића, Маретића, Луковић-Пјановић…) да је име Рашка донето из Индије и да се корени у санскртском језик: Ракши – Црвени. (4)

Tryglaw - Марек Хапон 2016

Марек Хапон, Триглав, 2016.: фото: Википедија

Порука божанства тиче се поуке људима како да живе у изобиљу. Као онај ко дарује благостање у овој песми, као и у осталим песмама које се везују за ово доба године, именује се млади бог, Сварожић. Сварожић је победник над злим и мрачним силама, што му даје особине бога Сунца и светлости. Он даје дуг живот и здравље људима и обезбеђује плодност. Занимљиво је запазити да се жељена мушка деца називају Даворовим и Јариловим војницима, што у песму уноси помен и на друга словенска божанства.

Богиња плодности Жива или Сива (2)

Богиња Жива или Сива је давнашња богиња плодности из словенске митологије. Име Жива говори о томе да је она та која даје живот. Kод Живе је атрибут мајке наглашенији него код других словенских богиња као што су Весна или Лада.

Пошто се Жива негде помиње и као Зизилеја ово име је описује и као заштитницу деце, која бди над малишанима. Уколико обратите пажњу на њен физички изглед, она је представљена као жена плаве косе попут жита, у једној руци држи јабуку, а у другој јагоде. То говори да је Жива право божанство плодности.

Ако, према легенди, пратимо раст, спаљивање и зацељивање Живине косе, то може да нам говори о циклусу жита које се у јесен жање, да би у пролеће поново било посејано и спремно за наредну жетву. Тако долазимо до тврдње да је Живино доба године јесен. То може да има неке логике ако вежемо Весну за пролеће, Ладу за лето, а Морану за зиму. То су четири фазе богиње – земље, која кроз четири божанска лика пролази годишњи циклус плодности.

Без обзира што је свака богиња била везана за одређено доба године, оне су се празновале и онда када није било време њихове владавине. Познато је да су постојали зимски ритуали везани за Морану и они који  се и дан данас одржавају кад наступи пролеће. То су мачкаре. Попут Моране, и Жива се није славила само у јесен већ и у лето, а обред који је био везан за ову богињу познат је као русаље.

Јак-цар

Борак борили Серберичани
У тој земљи Серберији
У Инџији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета.
Борак борили зло ћинили.
Борич боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туџег станка.
Туџег станка туџег данка
На Србицу и Јак цара
На тог Чуја вјељу рјеку,
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инџију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтине.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула
Кољед био прјеминуо.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Божича нам оставио,
А Божића Сварожича.
Сварог браду погладио
Млого добро поћинио
Сваком нами добро дао.
Домачину понајвјече.
А домачин Кољеџаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шчјерцу
Колеџаном синовицје.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

Песму је записао Скендер, Србин мухамеданске вере из Босне.

Откуд Индија у колективном памћењу Срба? (3)

Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.

Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.

Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:

“КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ,
КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ,
И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ!
У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…“

Али у “Инђији“ владају не само “тешко безакоње“ већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.

Стога се у наставку каже:

“…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА,
ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ,
ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ.
ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ,
У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ…
А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ,
БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ,
ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!“

“Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије“, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она “боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара“.

Санскрт

Санскрт

Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, “ама дође још горе и црње, па мораше“.

А то “горе и црње“, како сазнајемо од једног другог аутора, били су “сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …

Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…“

Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су “још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба“. ( Рус Г. Морошкин)

Напади тих дивљих племена на “краљевство Сјамба или Срба“, према Милошу Милојевићу, трајало је три године:

“Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.

Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.

А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…“

Санскрт

Санскрт

.
“Из Индије, из земље проклете“, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.

Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи, што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова Сарбарска.

Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, “да би одатле прешли у Европу и распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом“.

Руски историчар Ломански, опет, каже да су “српске насеобине, првог српског главног дијела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Srpski_tabornik_kapetan_Milos_S._Milojevic_(1840-1897).jpg

Милош С. Милојевић (Стеван Тодоровић, 1878.); Народни музеј Београд, фото: Википедија

Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.

Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или Трачани.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Милош С. Милојевић, “ Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70
(1) Стари Словени
(2) Рокселана
(3) Завештања предака (Драшко Шћекић, Сораби, Београд-Подгорица, 1994.)
(4) Srbski.weebly.com, Оbredne pesme drevnih Srba

Снага белутка и Непочин-поље

Васко Попа је свој Белутак спевао још почетком педесетих година прошлог века. Из те песме је, касније, настао и циклус песама, у књижевнокритичкој и књижевноисторијској литератури оцењен као даља разрада откривањем и низањем различитих „тачака гледишта“ на иницијални мотив. Попа класични мотив камена, чест још од античких времена како у митологији, у религији, тако и у књижевности, своди на камен белутак. белутак се употребљава и за укресивање варнице, ради добијања ватре (кад се назива још и кремен).

 

Cvet, kamen

фото: pixabay

Уз земљу, воду, ватру и ваздух, камен као један од праелемената света има веома богату симболику. Ј. Ј. Левкијевска у енциклопедијском речнику Словенска митологија у одредници Камен наводи: „Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској, продуктивној и исцелитељској магији.“ У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света и планином.

У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко; од тог доба потичу удубљења на камену – на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. Камење је престало да расте када је Бог проклео људе и земљу због грехова. Порекло крупних камених громада, облутака, литица, итд. често је објашњавано окамењивањем људи (понекад – животиња), дивова који су проклети или кажњени због својих грехова. У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака…  „Симболика камена је у веровањима, легендама и религијама других делова света такође богата и разграната.“

Н. Пантелић констатује да је камен: „према веровању, станиште душа покојника“. Позива се, поред осталог, на навод Веселина Чајкановића „да је у Београду, на месту где је покојник издахнуо, видео остављено вино у посуди, пшеницу и камен облутак, који је после седам дана родбина покојника однела и поставила на гроб.“ Пантелић додаје да се „често верује“ да ће се „душа смирити у камену после четрдесет дана, а највише – после годину дана“, као и да се „понегде мисли“ да је за то „потребно и дуже раздобље“.

А Ш. Кулишић у одредници Белутак саопштава да та врста камена „има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника“

…„Сваки ловац треба да носи под појасом… округао белутак, узет с реке, с оног места где је прошао зец или која друга дивља животиња.“

Болесника окупају у води у којој су преноћила два белутка које је његова мајка или сестра извадила из реке. Чињеница да се за ову прилику белуци ваде из реке пре зоре и затворених очију указује на веровање да се у њима налазе душе покојника. Болесник на тај начин бива уведен у друштво покојника да би затим био избављен од мртвих.

И обичај „пуштања воде“ (о Великом четвртку) за душу мртвима такође се делимично изводио преко белутака, у којима се, према анализи обичаја, налазе душе покојника.

Васко Попа: Белутак (циклус песама из збирке „Непочин-поље“)

Белутак

Без главе без удова
Јавља се
Узбудљивим дамаром случаја
Миче се
Бестидним ходом времена
Све држи
у свом страсном
Унутрашњем загрљају
Бео гладак недужан труп
Смеши се обрвом месеца

Срце белутка

Играли се белутком
Камен ко камен
Играо се с њима ко да срца нема
Наљутили се на белутак
Разбили га у трави
Угледали му срце збуњени
Отворили срце белутка
У срцу змија
Заспало клупче без снова
Пробудили су змију
Змија је увис шикнула
Побегли су далеко
Гледали су издалека
Змија се око видика обвила
Ко јаје га прогутала
Вратили се на место игре
Нигде змије ни траве ни парчади белутка
Нигде ничег далеко у кругу
Згледали се осмехнули
И намигнули једни другима

Сан белутка

Рука се из земље јавила
У ваздух хитнула белутак
Где је белутак
На земљу се није вратио
На небо се није попео
Шта је с белутком
Јесу ли га висине појеле
Је ли се у птицу претворио
Ено белутка
Остао је тврдоглав у себи
Ни на небу ни на земљи
Самог себе слуша
Међу световима свет

Љубав белутка

Загледао се у лепу
У облу плавооку
У лакомислену бескрајност
У беоњачу се њену
Сав прометнуо
Једино га она разуме
Загрљај њен једини има
Облик његове жеље
Мутаве и бездане
Сенке је њене све
У себи заробио
Слепо је заљубљен
И никакве друге лепоте
Осим оне коју воли
и која ће му доћи главе
Не види

Пустоловина белутка

Досадио му је круг
Савршени круг око њега
Застао је
Тежак му је терет
Сопствени терет у њему
Испустио га
Тврд му је камен
Камен од кога је саздан
Напустио га
Тесно му је у себи
У рођеном телу
Изишао је
Сакрио се од себе
Сакрио у своју сенку

Тајна белутка

Испунио је себе собом
Да се није тврдог меса свог прејео
Да му није зло
Питај га не бој се
Хлеба не иште
Скамењен је у блаженом грчу
Да није можда трудан
Да ли ће родити камен
Да ли звер да ли муњу
Питај га до миле воље
Не надај се одговору
Надај се само чворузи
Или другом носу или трећем оку
Или ко зна чему

Два белутка

Гледају се тупо
Гледају се два белутка
Две бонбоне јуче
На језику вечности
Две камене сузе данас
На трепавици незнани
Две муве песка сутра
У ушима глухоте
Две веселе јамице сутра
На образима дана
Две жртве једне ситне шале
Неслане шале без шаљивца
Гледају се тупо
Сапима се хладним гледају
Говоре из трбуха
Говоре у ветар

На крају циклуса „Списак“ налази се песма „Белутак“. Ова песма је поента циклуса, јер својом идејом стоји на самом врху градације циклуса. Попин белутак, очигледно, носи ознаке станишта човекове душе: „без главе без удова“, са особинама живог бића уопште – „јавља се“, „миче се“, и, попут човека, „држи у свом страсном… загрљају“, „смеши се“. У његовој симболици белином је актуализована митолошка веза са тајанственим демонизмом (додуше, није искључена ни савремена симболика младости и девичанства).

Иза наслова који најављује дескрипцију, у садржини песме, готово у једном даху, сасут је низ тзв. динамичких мотива, при чему се прва три, издвојена у посебне стихове („јавља се“, „миче се“, „држи“), значењски могу повезати и са претходним и са потоњим стихом: „Без главе без удова / Јавља се“, али и: „Јавља се / Узбудљивим дамаром случаја“; „Узбудљивим дамаром случаја / Миче се“, као и: „Миче се / Бестидним ходом времена“; „Бестидним ходом времена / Све држи /“ али и: „Све држи / У свом страсном унутрашњем загрљају“. У том елиптично сажетом, да кажемо, „двовалентном“ исказу, низањем динамичких мотива остварује се изузетно висок степен унутрашњег набоја који доводи до поенте. У поенти, пак, опет у семантички двовалентном поретку, „бео“ (девичански), „недужан“ (невин) „струк“ безруког и безногог белутка (људске душе), испоставља се, „смеши се обрвом месеца“. Зашто „месеца“?

Управо у Речнику српске митологије, објављеном под Попиним уредништвом годину дана касније (а припреманом, можда, и у време кад је песма Белутак писана), из одреднице Месец читамо: „По народном веровању, Месец привлачи душе покојника.“ У тој одредници, чији аутор је Ш. Кулишић, помиње се, такође, „индоевропско веровање о Месецу као суду који садржи воду или пиће бесмртности“, као и о рисанском трагу „веровања о Месецу као митском праоцу“.

Извори:

Шпиро Кулишић, Српски митолошки речник, Eтнографски институт САНУ – „Интерпринт“, Београд, 1998, стр. 33.
Васко Попа, „Непочин-поље“, Свевлад

Воденице Божје и Ђавоље

Изгледом су вазда привлачиле поглед. Смештене уз воду, на местима која привлаче пажњу, окружене ниским и високим растињем. Воденице су се увек савршено уклапале у идиличан сеоски пејзаж, стваран у људској машти. Поред тога, што су својим изгледом привлачиле пажњу, у њима је одувек постојало нешто мистериозно.

Подигнуте на бујним потоцима и рекама, саграђене на местима за која народ верује да су станишта натприродних бића, воденице су у архаичној народној свести тајновита здања, саздана на размеђи „овога“ и „онога“ света.

Вода и водени ток одувек су у људској свести представљали особену границу између овостраног и оностраног. Вода је одувек за човека била извор живота и као таква изазивала велико поштовање, а човек јој је због тога придавао и велику магичну и натприродну моћ. Вода је симболично обележавала све значајне догађаје у човековом животном циклусу. Обредно је купан након рођења и за време крштења, обредно се купао уочи венчања и, најзад, последњи пут обредно купан после смрти.

Грађене на води и над водом, воденице су у људској свести означаване као заједничка творевина Бога и ђавола.

Према веровању, Бог је створио воденицу, али је она прорадила захваљујући ђаволу, који је „знао тајну чекетала“ (део воденичног механизма, помоћу кога се истресају зрна из коша под горњи камен). За ову тајну, према предању, дознала је пчела и украла је од ђавола.

Лептирица

Петар Божовић и Мирјана Николић у филму „Лептирица“: фото: Prinscreen

Српски народ приписује изградњу воденица свом учитељу, Светом Сави. У народу постоје различити називи за воденице, а то је у вези са воденичним точком, или оним делом, којим сам точак захвата воду (кашикама, лопатама и сл.). Називи су следећи: ајташица, кашичара, опакуша, поточара, подмакуша, прекаја, ситарица, рекавица, тумбасара, шкрипавац.

Место градње воденица „привлачи“ и разна демонска бића. Будући да се граде на води, привлаче и разне водене демоне, а посебно виле. Према веровању, виле су врло љубазне и помажу човеку, али ако их овај узнемири, оне знају да буду и врло лоше и осветољубиве. Њих често обилазе и друга демонска бића: ђаволи, дрекавци, але, бауци, здухаћи и вампири.

Српски народ веровао је како у глуво доба воденице обитавају и она несрећна бића, која тумарају на размеђи два света. Та бића, која народ зове вампирима, у глуво доба ноћи посећују воденицу и наносе зло неопрезним воденичарима.

Обавијене мистеријом, на крају села, у вододеринама, или пак у шуми, воденице су радо коришћен мотив и у књижевним делима. Једно од таквих је приповетка Милована Глишића „После деведесет година“, по којој је 1973. године снимљен наш хорор-филм „Лептирица“ у режији Ђорђа Кадијевића.

За Расен: Ивана Миланов

Извор: Јанковић, Н.(2012). Културна баштина Србије, Београд

Пређашњи људи

На овом свијету ваља да буде људи зли и добрије, па да се едан од другог чувамо. Није више ка’ у прве земане, да је свак јак, па да се нико никог не боји. Шта ћеш, мој брајко, данас ко јачи, тај бачи, а ко је нејак, мора да се подлегне јачему оли силом оли милом. Лако је онда било, кад су сама три брата на свијету била: Мрвоња, Кривоња и Врндаљало. Ти се нијесу ниједан ниједнога бојали и никога другога.
Баба Јага

Баба Јага плеше са старцем; Гравура на бакру из 18. века из Лубок колекције Д. Ровинског

Мрвоња, веле, да што би год у руке зграбијо, да би смрвијо, па било кук оли главица; Кривоња да би највишу оли најдебљу букву усправну искривијо, а криву исправијо; Врндаљало да би ћапао камен као кућа у шаке те да би га бацијо преко три брда, и све оне грдне каменине, што се налазе осамљене на голети, кажу, да иј је Мрвоња одламао од кукова, а Врндаљало бацао за међедма у прве земане, што иј је на алаје било, па кажу, да су од тије онда постали и џиди, кои су били главе ка’ варћак грдне, а тела за пет саде најбољије људи“.

Неки ће: „Утеко ти се у ријеч, то је истина цјела, ономадне (лани), кад сам ја мекотијо за виноград, запиња’ ми је плуг за некакве плоче. Кад сам петијо (садијо) лозе, дигнем ту едну плочу, кад под њом греб. Кад, мо’ јуначе, указа се главина љуцка ка’ највиши лонац од варћака, е на моју душу да би стало у њу лако чет’ри оке жита; а гњати су му од бедара, колико наша сад оба од пете па до прапоне, а мој брајко, колики је тај људо бијо, ала онаког уватити сад, да копа виноград“.

– Опе’ ће неки: „Ма ти су људи од велике главе, и у њој онда велика и мозга, морали паметнији од садашњије бити, јер кои је год веће главе, више мозга, па је вавијек паметнији, а тука малу главу има, па мало и мозга, за то ништа и не зна“. Опе’ ће они: „Е моје ми душе, људи, да сте му видли зуба у оној великој глави, би рек да су коњски, и сви циглати му здрави, кутњи му сви двојструки, богме га бољели нијесу“.

Други ће: „Мој ми је стари ђед приповиједао, кога теке пантим ка’ кроз сито: он је увијек у планину благо гонијо и остаријо већ пасући га, па да је још као клапчић (момчић) почо у планину ићи тако да су се изагнали, ко море више појести и ко је јачи од кога, онда да му је један рекао, да је видијо едног огрдна чоека, широкије плећа, ђе доћера у млин товар жита, те кад ће брзо самљети, запита бакру, у којој би могао сварити варћак пуле. Даде му је млинар; а он сам настави над ватру, па просија ништа мање нег збјен варћак кукурозова брашна. Усо је у бакру, сам је подјарива’ и сам умијешао, те запита, да му да млинар, у чем би могао стопити мезану масла (садашње двије литре). Даде му млинар таву повелику, он стопи, па извади пулу сву у зјелу од варћака, поли с тијем маслом, те деде па порени, па поћерај, па сву зјелу огреба’ и полиза’, и онда се маши свое торбе, па извади по крува као по највишег лопара, и извади брздар сира мјешног, те с тијем крувом умачи и присмачи отуд одовуд, док све не поеде и то.

Млинар усудијо се, па ништа нег гледа. Онда тај запита, да му донесе двије мезане вина. Донесе млинар, а он нагну те у један душак све попи. Пита га млинар, би ли још, ја, напијо се? „Богме, брате, би, али немам при себи за платити ти, није ми се тревило“. Онда млинар: „Валај ка’ немаш, ја ћу те напоити ‘нако“, те му донесе опе’ двије мезане, а он нагну, па посвири све до капи опет у душак, па крчмару рече: „Валај ми се пожеднило било, и баш ти евала, што си ме теке зајазијо“, па онда дође, па скину самар са парипа, па натовари на земљи обе вреће брашна те све увеза, како треба, и онда узе самар за крстине с врећами, па натовари на парипа, притегну попруг те да ће кући.

Млинар се томе диви и чуди те га понуди опе’ вином; рече он, да оће, па му донесе опе’ двије мезане, а он ка’ и с првијем у душак иј попи те се окрену млинару велећи му: „Збогом, брате и приетељу, па ми сад кажи право, је ли ти икад још ваки помлијоц дошао, кои је изијо варћак пуле, мезану масла, брздар сира и по крува, и попијо у три душка шес’ мезана вина, па скино самар с парипа те натоваријо вреће пуне брашна на земљи, ћапа’ за крстине те дига’ ума натоварено на парипа?“ Млинар му рече: „Богме још таки ми се није тревијо“. Помлијоц ће: „Богме и неће, збогом, збогом“.

Онда ће сви у један глас: „Ала, брате, зор јунака, што је бијо. Та болан, кои је капац поести, капац је и урадити“. Неки ће опет: „Гон’ тога и такога без трага! Кои би га враг ранијо, та изијо би доту свете Ане“. Други ће: „Нека, би и изијо, ал ће за чет’ри увијек урадити. Знаш ли ти, болан, да пуну једну врећу по два дижу, кад товаре? Да Бог да, да ја таквог у кући имам, лако би он себи и другом рану зарадијо. Мој брајко, чега није глети, није ни глодати, ко није за се, није ни за другог.

Сад такога мајка више не рађа, сад не могу да подигну едни ни кварту шиља (пира), и право су казали, да ће доћи вријеме, да не ће моћи један чоек подигнути једног јаја, него ће га морати у два у траљије носити, јер све се израђа. Та приповиједају, да је у неке земане било р е п е, да си јој од главе мога’ столицу за шес’ људи начинити, да би ш ње могли ести; а ж и р и да су били тако грдни, да би им од капе могао лако учинити кубу на ракињски котао, а ђе то сад? Сви ти јунаци од прије и јаки људи, што су били, пропали су на војсци и у таваници, јер ко ваља, цар га узимље, и допане пржуна, не да на се; а ко је кукавица и буцала, стоји код куће, да измеће роцу, па од неваљала навијек неваљао и изађе, а од јунака јунак“.

Владимир Ардалић,  “Буковица – Народни живот и обичаји“, у: Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, ЈАЗУ, Загреб, 1896.

Приредио: Расен

Откуд зека, а не кока, носи јаје? (Шта све не знамо о Васкрсу)

Име Васкрс, Ускрс, Ostern, Easter

У енглеском и у неким германским језицима назив Ускрса “Easter” готово сигурно има паганске корене. Повезује се с Остаром (или „Еостер“ „Еастре“, „Еостре“), англо-саксонском богињом пролећа, плодности и рађања. Саксонци су слављењу ове богиње посветили месец април.
https://pixabay.com/illustrations/easter-card-easter-vintage-4082896/

Ускршња честитка; фото: pixabay

Други историчари сматрају да име највећег хришћанског празника долази од латинске фразе “hebdomada alba” која у преводу значи “бела недеља”. Према традицији, нови су хришћани у Цркву су примани крштењем на Ускрс при чему су носили белу одећу. Према тој теорији, фраза је еволуирала прво у “eostarum”, па у “Ostern” на немачком језику, односно “Easter” на енглеском.

Неки научници пак енглески и германски назив празника повезују с феничанском богињом плодности – Аштарта којој у вавилонској митологији одговара богиња Иштар.

Што се тиче српског назива “Васкрс” или “Ускрс”, он вуче корене из старословенског језика, односно из речи којом се означавао раст и развој. При томе је „Васкрс“ архаични назив који се сачувао кроз црквену традицију, за разлику од новијег назива „Ускрс“ који је настао као резултат развоја српског народног језика током 12. и 13. века (Исти је случај и са другим речима попут ваистину/уистину, васпоставити/успоставити, вазнети/узнети…).

Фарбање јаја – Традиција стара миленијумима?

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ishtar_on_an_Akkadian_seal.jpg

Богиња Иштар на акадском печату; фото: Википедија

Када је црква у другом веку почела да слави Васкрс, јаје је већ било дуго времена популаран симбол. Хиршћански мисионари искористили су и укомпоновали паганске традиције у хришћанске празнике, како би на најбезболнији начин проширили хришћанску веру. Како су се паганске светковине пролећа поклапале временски са Ускрсом, било је логично да се искористе стари обичаји.

Традиција фарбања јаја веома је стара и потиче из прехришћанског периода. У контексту Ускрса бојење јаја се први пут помиње у 12. а у Србији у 16. веку. У западним земљама бојење јаја већ застарева и све више се користе чоколадна или пластична јаја која се напуне бомбонама. Та јаја се скривају да би их деца пронашла тек на Ускршње јутро.

У свим деловима света, јаје је од давнина било познато као симбол стварања, чувања и одржавања живота. Јаја су била повезивана с плодношћу и пролећним фестивалима – тако дуго, да се прецизно не могу одредити корени ових обичаја.

Вековима пре појаве хришћанства људи су у пролеће међусобно размењивали јаја, опет као симбол новог живота, обиља и рађања. Богаташи су поклањали јаја прекривена златним листићима, док су обични људи фарбали јаја травама и лишћем.

У кинеским предањима хаос је имао облик јајета. Када се то јаје отворило, од тешких елемената настала је Земља, а од лаких и чистих – небо.

„У Аустралији птица ему леже велико јаје, нешто мање од нојевог, које је природно обојено у зелену боју. Зато Абориджини боје јаја у зелено, а уместо зеца, Ускрс симболизује Кенгур, који у својој торби носи зелена јаја.“

Мит о настанку света из јајета постојао је и код Феничана, Вавилонаца, Египћана, Келта и многих других народа.

Јаје је у Месопотамији било симболички повезано са богињом плодности Астарте/Иштар.

Према једној теорији, традиција бојења јаја потиче из Египта. Као и у многим другим културама, у Египту се јаје сматрало симболом плодности и благостања. И не само то, они су веровали да се Земља дословно излегла из – јајета. Тај обичај касније се проширио светом, а комбинација више боја и цртања по јајима појавила се у средњем веку. Египћани, а касније и стари Грци стављали су јаја у гробове својих покојника.

Персијанци су веровали у Исконско јаје које се распало у Ормузда и Ахримана. У спомен на то јаје, у пролеће су имали обичаје међусобног даривања јајетом.

Код Хиндуса је раширено веровање да је из јаја постао Брама: од горње половине љуске постало је небо, а од доње земља.

Древни Грци и Римљани користили су јаја у фестивалима слављења својих васкрслих богова. Грци су веровали да се Ерос, најстарији од свих богова из кога је касније све настало, родио из јајета. Римска пословица каже “Сав живот долази из јајета”.

Јаје је такође истакнуто и у ритуалима јеврејске Пасхе, те у овом народу пржена јаја и данас имају своје место на празничној трпези, као важан симбол пролећа и поновног рађања.

Посебно су обичаји поклањања јаја били раширени међу германским народима. Поклоњено шарено јаје на Ускрс, према народном веровању, доноси срећу, а тај обичај је почео да се шири око 1000. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ostara.jpg

Остара (1884) Јоханеса Гертса; фото: Википедија

Зашто ускршњи зец, а не ускршња кокошка?

Иако би много логичније било да уз ускршња јаја „иде“ и ускршња кокошка, на овај празник јаја „носи“ зец. Иако ова животиња нема никакве везе са црквом, па ни са васкрслим Исусом, последњих деценија је постала најпрепознатљивији симбол Ускрса, чак и у нашим крајевима. Ускршњи Зец је карикатура фолклора западне културе, приказан како доноси ускршња јаја. У измишљеној легенди, ово створење доноси котарице пуне обојених јаја, бомбона, а понекад и играчке у домове деце, и као такав има сличности са Деда Мразом, јер оба доносе поклоне деци у ноћ пред празник.

Одакле зец у читавој причи?

Баш као што Божић Бата симболизује Божић, тако нас и ускршњи Зека, с корпицом пуном разнобојних јаја, подсећа на Ускрс. Зеца можда нема у Библији, али су зато паганска веровања препуна прича о њему.

Изворни ускршњи зека симбол је плодности и поновног рађања, вероватно повезан с паганским фестивалом еквиноција, који је некада претходио Ускрсу.

Света животиња, односно земаљско отеловљење англосаксонске богиње Еостер је зец, будући да је ова животиња један од најчешћих симбола плодности и поновног рађања. Ова богиња је наследница теутонске богиње Еастар чији је божански муж Вал. Њени корени сежу до Вавилона, јер је Нимрод, главни бог пантеона, називан и Баал док је његова жена Иштар, позната и као Семирамида (кип слободе у Њујорку)

Легенда о богињи Еостер (која је задужена да се сваке године појави у исто време, да покори Ледену краљицу и развеје њену владавину) каже како је она једне године закаснила са доласком и зима се због тога продужила. Када је стигла и видела колико дуго зима хара, Остара се веома постидела. Тада је у шуми пронашла малену птицу, која није могла да лети, зато што су јој се крила смрзла и била је готово на самрти. Претворила је птицу у зеца, како би је крзно заштитило од хладноће и на дар му је доделила моћ да може тако брзо да трчи, да ниједна животиња не може да га сустигне. Да не би заборавио своју прошлост, како је био птица, оставила је зецу могућност да само једног дана у години носи чаробна јаја у свим дугиним бојама и да та јаја поклања деци и њој из захвалности што му је спасила живот.

Према другој теорији, људи су некада сматрали да су зечеви хермафродити и да као такви могу да рађају без да изгубе невиност. На тај начин су зечеве почели да повезују са безгрешним зачећем Девице Марије и на крају са Ускрсом.

Научници верују да спајање зеца и јаја за ускршње празнике може имати паганске корене с почетка нове ере. Током пролећа, када су дани и ноћи једнаке дужине, зец је био поистовећен с богињом Месеца, а јаје с богом Сунца. Спајањем та два симбола, добило се нешто попут јина и јанга.

Историјски запис о зецу и јајима појављује се с почетка XVI века у Немачкој. Ускршњег зеца помиње Франк Георг фон Франкенаувије у свом делу „Де Овис Пасхалибус“ (О ускршњим јајима) из 1682. године 

У Немачкој су деца жељно ишчекивала долазак „„Oschter Haws-a“, зеца који на ускршње јутро полаже обојена јаја у гнезда. Израда првих јестивих зечева, од теста и шећера, такође почиње у Немачкој, почетком 19. века.

Александар Гура у делу „Симболика Животиња у Словенској народној традицији“ описује како се „Зец као оличење плодоносног начела појављује у немачкој представи о томе да он на Васкрс одваја фарбана јаја на страну. Ово веровање се под немачким утицајем раширило по западној Европи, не само међу германским, него и међу романским народима. Мотив зечијих јаја забележен је и код Балта.“ У традиционалној народној култури Словена мотив васкршњих зечијих јаја раширио се само у деловима где је постојао непосредни додир са германском културом.

Овај немачки обичај пренесен је у Америку почетком XIX века, вероватно пратећи немачке досељенике, од којих су се многи настанили у Пенсилванији. „Oschter Haws“, „Еaster  Bunny“, или Ускршњи Зека, постао је највећим комерцијалним симболом Ускрса захваљујући глобализацији, масовној култури и индустији забаве.

Ускршњи зека тако постаје извор највеће дечије радости. Деца верују да, ако су била добра, зека ће им на ускршње јутро донети шарена јаја и поклоне. На скривеном месту у башти, дворишту или у кући, праве гнезда од траве како би им зека оставио поклоне.

У Србији, стари обичаји су још увек веома живи.

Постоје бројна народна предања о вези бојених јаја и Исуса који је на Ускрс васкрсао.

Једно од њих, познато у Црној Гори говори о стражарима који су чували Христов гроб и ту јели печену кокошку. Један од њих се стално плашио да би Христ могао да оживи, због чега су га други стално исмевали. У једном тренутку су му рекли да ће се то догодити када печена кокошка коју су јели полети и снесе црвено јаје. Тога тренутка то се и десило, а Христ се уздигао и полетео ка небу.

Према другој причи, фарбање јаја се везује за легенду о Марији Магдалени. Она је дошла у Рим да проповеда Христово Јеванђеље и стигла до цара Тиберија, коме је на поклон донела корпу јаја. Цар није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било исто као кад би бела јаја у корпи променила боју. Марија Магдалена је на то рекла: „Христос Васкрсе“, а сва јаја у корпи постала су црвена.

Постоје и легенде које чин фарбања јаја везују за догађаје пре Христовог васкрсења.

Једна стара прича каже да је испод крста на Голготи, на којем је разапет Христ било грличино гнездо. Крв је попрскала јаја у гнезду и обојила их црвеном бојом, па од тада Хришћани обележавају дан Христовог страдања фарбањем јаја у црвену боју.

У неким деловима Шумадије, стари причају причу о женама које су бојењем јаја спасле Исусу живот од војника који су га јурили. Наиме, оне су виделе Христа како бежи па су, да би омеле гониоце, брзо офарбале и ишарале јаја. Војници су застали у чуду јер никада раније нису видели такав обичај, а Исус је побегао. Бог их је тада благословио, па се јаја од тог дана фарбају.

Било како било, симболика свих прича је иста – јаја се на Велики петак фарбају у спомен на невино проливену крв и васкрсење Христово. Она су симбол рађања. Када се љуска сломи, из њега излази нови живот.

Зашто се на Ускрс једе шунка?

Према вавилонском миту, богиња Иштар је са Валом, богом Сунца, зачела сина Тамуза. Њега је у шуми убила дивља свиња, након чега је богиња народу наредила да се сваке недеље једе свињетина. Једном годишње обележавала се његова смрт, чему је претходило 40 дана поста.

За крај реч о знању и незнању

Ово су само неки, основни елементи који прате празновање највећег хришћанског празника – васкрсења Христовог. Најчешће их укључујемо у наш начин празновања не размишљајући о њиховом пореклу и симболици, а они који би требали томе да нас упуте, углавном заобилазе ову тему. Наравно да суштина празника није у фарбаном јајету, ускршњем зеки, или шунки, можда чак ни у имену – које на западу укључује прехришчанска обележја. Али се до суштине увек долази путем истине, ма каква она била. 

 

Приредио: Далибор Дрекић

извори:
Дневно
Телеграф
Манастир Глоговац
Учитељски кутак
Родитељ Србија
Тителски брег

Повезани чланци:
Како је створен Деда Мраз да би се уклонио Свети Никола

Мит и религија у Срба (Веселин Чајкановић)

Међу малобројним оснивачима појединих наука у Србији угледно место има Веселин Чајкановић, први српски историчар религије. Ако се изузме теолошка литература, пре њега је, углавном, скупљана грађа за српску религију и митологију.
Чајкановић

Веселин Чајкановић – Изабрана дела

Тај посао је започео и у великој мери обавио Вук Стефановић Караџић, а наставили су га многи посленици, међу њима и старији и млађи Чајкановићеви савременици, од којих су се неки огледали и у научној обради појединих религијских појава (Јован Ердељановић, Тихомир Р. Ђорђевић, Сима Тројановић и др.). Међутим, систематско проучавање српске peлигије и митологије, у оквиру светске науке о религији и помоћу савремених научних метода, први је започео и до завидног степена довео Веселин Чајкановић.

Он је, како се види из његове биографије, био изврсно припремљен за овај изванредно тежак посао.

Beћ као млад човек, по завршеној Великој школи у Београду и положеном докторату у Немачкој, у доба пред балканске ратове, био је темељно упућен у целокупну науку о старини: у класичну филологију, у велику литературу о старим источним и европским народима, о византијском и латинском средњем веку, о садашњим европским и ваневропским народима. Неуморан радник, он је у току наредних година израстао у ерудиту првог реда, какав се ретко налази и у најразвијенијим срединама: познавао је не само обимну стручну и научну литературу, страну и нашу, из области књижевности, религије и митологије, фолклора, историје, етнологије, археологије, лингвистике, него и многобројне изворе на разним језицима.

Beћ у првим својим радовима испољио је снажну научну радозналост у три правца: 1.према класичној филологији, 2. према фолклору и 3. према религији и митологији. У тим правцима, како показује и његова библиографија, кретало се његово научно интересовање и делање до краја. И у свакоме од тих праваца, који су се у његовом раду срећно допуњавали, постигао је запажене успехе. Низом студија, превода и коментара обележио се као врстан класични филолог (нарочито у радовима о античким пословицама, у књизи Вергилије и његови савременици, у преводу Плаутових комедија, у преводу и тумачењу Тацитове Германије).

Као испитивач нашега фолклора (особито песама, приповедака и пословица), како у засебним радовима тако и у радовима о религији и митологији, сврстао се међу неколико најзаслужнијих наших научних радника у овој области: његови коментари народних приповедака (посебно у књигама Српске народне умотворине и Српске народне приповетке), његове интерпретације многобројних народних песама, његове неупоредиве студије о пословицама, на највишем европском нивоу и по правцу и по методу проучавања, са многобројним продорима у суштине које су дотле измицале и најобавештенијима и најоштроумнијима, означили су нов тренутак у развоју наше науке и налметнули се као узор потоњим истраживачима. Али, при свем том, главни правац био је онај којим је овај необични трагалац ишао ка скидању вела са српске митске прошлости, ка реконструкцији старе српске религије и старих религијских облика уопште, и ту се он, више него игде, показао и као изузетан класични филолог и фолклориста.

Обим овога посла и методе којима је савладан, фазе и резултате у току пуне четири деценије (а највећим делом између два рата) приказао сам, хронолошки и исцрпно, у Белешкама о Чајкановићевим радовима из религије и митологије.

У српском материјалу (забележеном, углавном, у XIX и XX веку) нашао је Чајкановић једне поред других, у синкретизму, често и у противречности, најразличитије појаве из митологије и религије, од најстаријих до најмлађих: преанимизам, анимизам и тотемизам, безличне демоне и божанства (у облику камена, биљке и животиње), демоне у полуљудском и људском облику, историјске личности с одликама митских јунака, хришћанске свеце с особинама паганских божанстава, прастаре и новије култне и магичне радње.

Филолошким, историјским и понајвише компаративним методом — елеменат по елеменат и црту по црту — разлучио је Чајкановић раније од познијег, домаће од примљеног са стране, и утврдио: 1. да су неке српске религијске форме старије од античких и 2. да је српска религија, углавном, претхришћанска, паганска, онаква каква је била до VII и делимично до XII века, тј. пре

примања и у првим вековима увођења хришћанства.

Српске религијске форме старије од античких, редом како их је Чајкановић откривао, приказане су у Белешкама: сеновити белуци низ које се „пушта вода” о Великом четвртку (и који су прва фаза у историји надгробног камена), хватање Месеца у тепсију с водом, инкубација под јасенком итд. Кад се томе додају и сродне форме из необјављених рукописа Стара српска религија и митологија и Речник народних веровања о биљкама, може се без претеривања рећи да је Чајкановић веома много допринео и реконструкцији најстарије индоевропске религије. Али то је ипак само узгредни резултат, настао у оквиру (и саставни део) реконструкције старе српске религије и митологије, једног од најзамашнијих подухвата у историји наше науке, о чему већ довољно убедљиво сведоче Белешке о објављеним радовима и што ће моћи да се у потпуности сагледа тек кад се штампају необјављени рукописи.

У читавој нашој науци нема резултата од далекосежнијег значаја него што је констатација да је српски народ до најновијих времена остао привржен паганској вери. То је једини велики, хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа. Какви су били пре VII века, и пре досељења на Балканско полуострво, у основи такви остали су најпопуларнији празници (Божић и слава) најраспрострањенији обичаји (кумство и гостопримство), најважнији обреди (свадбени и погребни), сви у тесној вези са прастарим култом предака — као и многе друге манифестације и установе. Неки митови преношени су с поколења на поколење без већих измена, а неки су везани за поједине историјске личности (св. Саву, Милоша Обилића, Марка Краљевића, Стевана Високог, Ивана Црнојевића). Функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене су на најугледније хришћанске свеце (св. Јована, св. Николу, св. Ђорђа и понајвише на св.Саву). Хришћанска црква, принуђена на многобројне компромисе (не само са паганским култовима него и са паганском магијом), морала је да се задовољи деградирањем главних паганских богова, врховног бога у првом реду, али њена настојања у томе правцу неупоредиво више су допринела стварању народних представа о ђаволу него о хришћанском Богу. Српски народ показао се веома конзервативан у религијским схватањима, особито у култу предака — језгру своје религије, и чак је црквено светосавље прерадио у митско и многобожачко.

Доследно примењујући научни поступак, Чајкановић је, упркос неким својим интимним склоностима и границама, извршио реконструкцију старе српске религије и митологије у материјалистичком духу. Још је у VI веку пре нове ере Ксенофан из Колофона рекао да људи стварају богове према својој слици и прилици: Етиопљани црне и тупоносе, а Трачани плавооке и црвенокосе, и да би и коњи и говеда, кад би за то били способни, давали боговима своје ликове1). У сажетом виду, то је мисао свих материјалиста до Маркса и после њега2): религију стварају људи под притиском несавладаних природних и друштвених сила, и та мисао нашла је пуну потврду у Чајкановићевој реконструкцији.

Он је, између осталог, као битне карактеристике народне религије, нарочито истакао: 1. старије и млађе религијске форме једне поред других и 2. истовремене пријатељске и непријатељске мере према вишим силама (ради савеза с њима и ради одбране од њих). С једне стране, народ у различним фазама свога развоја, ма и веома успореног, измишља или прима нове форме за савлађивање природних и друштвених сила, и, са друге стране, чува старе форме, које су се некад потврдиле као добре, а то значи не само да сам ствара своје празноверице него и да сумња у њихову моћ. И, несигуран између (често противречног) ранијег и познијег сујеверја, стално је у двоструком односу према вишим силама, пријатељском и непријатељском, јер их замишља као добре и зле у исти мах, налик на људе, са сличним потребама и сличним начином живљења. Али, још снажније него ова паганска двострукост, потврђује материјалистичку мисао сукоб хришћанства и старе вере у Чајкановићевој реконструкцији. То више није стање у коме различне несавладане силе делују као скривени и складни чиниоци, како је било вековима у првобитној заједници; сада друштвене силе (тј. феудална држава) постају отворен и, на почетку, скоро искључив чинилац.

Хришћанство није природна фаза у развоју народне религије, него је у супротности с њом. Створено на страни и већ утврђено као државна религија према потребама новонасталог феудалног друштва на развалинама римске империје, оно налази прве и праве присталице међу српским феудалцима, који га примају као религију своје класе и намећу својим поданицима као јемство своје владавине. Beћ подозрив према њима због наглог увођења феудализма, народ је утолико мање расположен да прими непознату и несхватљиву веру која му од њих долази. Надживевши с тих разлога српску феудалну државу, паганство добија маха у вековима турског господства, кад је српски народ угрожен не само од исламске Турске него и од католичких држава: Венеције, Аустрије и Мађарске, и кад враћање старој вери и старим облицима живота значи тражење безбедности у континуитету ради очувања идентитета. У то време ни црква — и сама у тескоби, и са необразованим калуђерима и свештеницима — не може много више него да ставља печат хришћанства и православља на многа паганска веровања као знак распознавања према исламу и католичанству, на шта народ узвраћа извесним већим отварањем или мањим неповерењем према њеном учењу. Тако се, у посебним историјским околностима, коначно уобличава „српска вера”. Према Чајкановићевој реконструкцији, она је замршен сплет супротности прастаре паганске двострукости, која чини њену основу, и паганско-хришћанских супротности, које најрељефније представљају свеци у улози богова из старог пантеона.

Већ на почетку свога рада, 1911, Чајкановић је „српску веру” изједначио са сујеверјем:

„Наш народ има чудну религију: интелигенција је, углавном, или потпуно апатична или скроз ирелигиозна; народна маса је, исто тако, или апатична или фетиш. Наши погребни и свадбени обичају пренесени су, непромењени и недирнути, још из бронзаног доба. Када се сабере све, ми имамо не праву религију него суперстицију. Да ли је овај недостатак праве религије имао као последицу извесну моралну неосетљивост и незрелост”

— то, вели Чајкановић, треба испитати. Сам није стигао то да учини. Планирани одељак Побожносг и верски морал у необјављеном рукопису Стара српска религија и митологија, где би се могло очекивати такво расправљање, није написао. Обузет утврђивањем и распоређивањем података ради реконструкције, није се упуштао у објашњавање дубљих узрока и последица конзервативности и празноверица, које је стално истицао, па чак ни такве чињенице „да су многи преступи и злочини или резултат народних религијских схватања или у каквој било вези са њима”.3)

Али, ако због тога његова реконструкција није цела историја религије, она је њен најважнији и највећи део, који омогућује испитивања у различитим правцима (антрополошка, социолошка, психолошка, филозофска).

Вредност Чајкановићеве реконструкције утолико је већа што је она у знатној мери и реконструкција религије и митологије низа других народа, старих и нових, пре свега сродних и суседних. Наша наука, међутим, једва да је и приметила то велико дело — чак и у радовима са религијским и митолошким насловима. Трагајући за мотивима и сликама, много већу пажњу поклонили су му неки наши песници. Али, ако не код нас, у свету — после Чајкановића, у току последње четвртине века — нашло се много посленика у области изучавања мита и религије.

Нарочито плодно било је изучавање мита: структуре, функције, видова, односа према фолклору, науци и уметности. Нови резултати у различитим правцима потврдили су Чајкановићеву реконструкцију као драгоцену основу за даља истраживања, и тиме је наша наука добила разлог више да се позабави свим питањима која она намеће.

Војислав Ђурић

CPПCKA КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, КОЛО LXVI КЊИГА 443, БЕОГРАД, 1973

1 Hermann Diels, Die Fragmente der Vorsokratiker, Hamburg, 1957, стр. 19, (15—16).

2) А. Д. Сухов, философские проблеми происхождених религии, Москва, 1967, стр. 9—52.

3) В. белешку у овој књизи о Чајкановићевом раду Старинска религија у нашим дневним листовима (из 1939).

Предсказивање времена према природним појавама и понашању животиња

Људи су у давна времена помно пратили временске прилике и према њима планирали садњу за идућу годину, такозвани плодоред. Знали су да липа, на пример, окреће лишће пре кише, јер има плитак корен и боље „осећа“ долазак падавина, за разлику од храста са дубоким кореном. Жене су се обично бавиле врачањем и око Петровдана (12. јула), ако наиђу облаци, забијале су  секиру у пањ. а црквена звона би звонила, не би ли њихов звук разгонио облаке и спречио град.
https://sh.wikipedia.org/wiki/Datoteka:%D0%A1%D1%8B%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%B2_%D0%A1%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0.jpg

Федот Васиљевич Сичков – Жетва 1910 . фото: Википедија

Киша би, по старом веровању, била могућа ако се млеко при кувању није дизало, ако су рибе искакале из воде или се намножили комарци, а пси јели траву. Подстрекивање кише обављало се и убијањем пужа или жабе, али и вешањем змије наглавачке на грану. Пасји гроб испод воћке обећавао је добру жетву

Ризница народних умотворина крије многа вековима таложена искуства и  сазнања о времену, Посматрајући природу која га окружује, човек је уочио поједине знакове који су унапред означавали долазак лепог или ружног времена. Међутим, та су веровања настала давно те у њих нису „убројане“ климатске промене које се догађају као последица  људског деловања задњих стотињак година.  

Тих знакова има много, и док су једни у потпуности оправдали своје тумачење, други су временом претрпели неке измене или су се потпуно изгубили. Међународна скупина научника проверавала је веродостојност такве временске прогнозе упоређујући статистичке податке о временским приликама од 1961. до 1991. с народним изрекама и дошла до закључка да је она углавном тачна. При примени правила народног предсказивања треба се придржавати следећег:

  1. Време не треба никада предсказивати само по једној природној појави већ се треба служити свим правилима да би се добила што тачнија слика временских појава.
  2. Ако сва правила воде истом закључку, прогноза ће се највероватније испунити.
  3. Ако поједина правила доносе супротне закључке, потребно је усвојити тумачење оних која су у већини и прогнозирају исту временску појаву.
Cvet, kamen

фото: pixabay

ЗНАЦИ СУВОГ И ВЕДРОГ ВРЕМЕНА

– притисак ваздуха је низак и равномерно се повећава. Лети је ујутро савршено ведро, у подневним часовима јављају се облаци у мањим гомилама, који увече ишчезавају. Ноћу је тихо, ветар у току дана ојачава, а предвече поново утихне. Температура ваздуха у подневним часовима је највиша, а пред свитање нижа. Ноћу пада јака роса или иње. После заласка сунца образује се при земљи магла, која се разилази по изласку сунца. Златна или светлоцрвена румен је на небу при изласку и заласку сунца. Сува и хладна магла праћена мирисом изгорелог дрвета, знак је сталности сувог времена. Вертикално се подиже дим.

ЗНАЦИ ОБЛАЧНОГ И КИШОВИТОГ ВРЕМЕНА

– притисак ваздуха лагано и равномерно опада. Увече лети групе облака не ишчезавају, већ се разилазе по небу. На делу хоризонта јављају се танки облаци, који увече постепено покривају цело небо. Они се у виду меких, ситних таласа брзо подижу на небу. Облаци високог, горњег спрата иду право, ако се посматрају у правцу ветра. Приземна магла, која се образује увече, разилази се још до изласка сунца. Увече се ветар појачава. Пуни круг – хало је око сунца или месеца. Пуно пурпурноцрвених зракова у време свитања. Незнатна је разлика у температури дана и ноћи. Дим пада или се пружа паралелно са земљом.

ЗНАЦИ ДУБОКОГ НЕВРЕМЕНА

– од јутра се јављају нагомилани облаци који другом половином дана почињу да се повећавају, попримајући изглед високих кула. Дању је жарко, жега и загушљиво, запарно. У топло и запарно вече не6о је покривено непрекидним покривачем, застором.

ЗНАЦИ ПОБОЉШАЊА ВРЕМЕНА

– примећује се прекид облака и смањује њихова компактност. Често лети при таквом времену наступа знатно захлађење. Ветар брзо мења брзину и правац. У ведрини између облака примећује се зеленкаста или плавкаста боја неба. Јавља се слаба роса или иње.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Four_Seasons_by_Alfons_Mucha,_circa_1896.jpg

Алфонс Муха – Годишња доба 1896. фото: Википедија

ПРЕМА СУНЦУ

– Кад је ведро а јачина сунчевог сјаја променљива, то је наговештај ружног времена.

– Ако је при тој променљивости сјај најслабији у подне, то је знак дужег периода лепог времена.

– Кад нам се излазеће сунце, чини већим него обично, тога дана ће вероватно падати киша.

– Ако излазеће сунце поклопе облаци и зраци продиру кроз облак, биће кише.

– Ако се зраци кроз облак само наслућују, може се очекивати киша са ветром.

– Ако сунце рано ујутру зађе за облак, биће кише; ако се о заласку облаци крећу за њим, треба очекивати јак ветар.

– Кад је одмах по изласку сунца оморина и кад око њега поцрвене облаци, биће наоблачења, а могућа је и киша с ветром.

– Кад су на сунчевом изласку облаци црни и црвени, сигурно ће бити кише.

– Ако је сунце бледо, биће кише, а ако је чисто и сија као да пламти (гори) то је знак врло лепог времена.

– Кад се око сунца види беличаст круг, можемо очекивати велику олују.

– Ако је сунце на заласку бледо, можемо очекивати ветар са запада.

– Ако је сунце на западу црно или плавичасто надајмо се олуји.

– Кад сунце залази, а небо се на западу зажари и зацрвени, сутра очекујмо ветар.

– Ако сунце зађе иза ниских облака на близини, а изнад њих је ведро, ведро ће и остати.

– Велики бели прстен око сунца, те некада и светла места у његовој близини. (тзв. споредна сунца), наговештавају мраз.

Воларица, Сиријус, Звезда

Воларица (Волујара, Волујарка и Волујарица) – народно име за Сириус

ПРЕМА МЕСЕЦУ

– Кад је месец блед, наговештава кишу, кад је чист и сјајан биће ведро, а када је црвенкаст надајмо се бури.

– Кад се око месеца види светли колут, па се ширећи изгуби, биће ведро.

– Ако се око месеца виде два или више таквих колута или само један, али таман и мутан, биће мраза,

– Кад је колут црвен, сигурно ће бити ветра, а зими се можемо надати снегу.

– Кад је доњи крај месеца тањи од горњега, можемо се надати киши за време целе прве четврти.

– Кад је месец три дана јасан, а свуда около ведро, током дана ће бити лепо време, а ноћу ведро.

– Ако се око месеца појави колут разних боја, доћи ће до промене времена, са много кише и ветра.

– Кад се око месеца види више таквих колута, а облаци су црни и густи па се наизменично мењају, нагло ће доћи до кише.

– Кад се с јужне стране месеца привиђа још један месец значи да ће пасти киша.

– Кад високе планине, дрвеће и куће, на месечини бацају оштру сенку, то значи да ће падати киша и дувати јак ветар.

Звезде

Галаксија; фото Википедија

ПРЕМА ЗВЕЗДАМА

– Кад звезде нису јасне, биће олује.

– Кад је звездано небо на некој страни тамније него обично, надајмо се олуји, и то: лети са кишом, зими са мразом.

– Кад нам звезде трепере као да играју и брзо се крећу, биће ветра.

– Кад звезде јако сијају: лети значи-ветар, а зими хладноћу.

– Кад је Млечни пут (Кумова слама), јасан и пун ситних звездица, можемо се надати дужем периоду лепог времена.

– Необично светлуцање звезда према јутру, знак је кише

ПРЕМА ДУГИ

Кад је на небу дуга, следеће ће јутро бити ведро. Веровање да после дуге долази лепо време вероватно је настало из искуства, након посматрања неба у поподневним и вечерњим часовима. У нас невреме углавном долази са северозапада и кад се дуга појави (дуга је преламање сунчеве светлости кроз влажни ваздух или кишне капи), то је знак да сунчеве зраке могу пробити облаке и да ће невреме ускоро престати, па чак и ако на истоку још киши. (углавном тачно)

– Дуга нам увек показује да је негде било или ће бити кише. Кад су јој боје јасне, наоблачиће се, кад се појави после кише, наговештава лепо време.

– Кад је зелена боја у дуги широка, очекујмо кишу, а када је широка црвена боја, очекујмо ветар.

– Када модра боја у дуги светлуца, биће лепо време.

– Кад се дуга појави у један или два сата после подне, треба очекивати кишу.

– Кад се дуга појави пред вече, биће лепо време само ако у ноћи не захладни.

– Када се дуга јави изјутра, а ваздух је влажан, тог дана ће бити кише.

– Кад се наједном појаве две дуге, за два до три сата надајмо се киши.

– Дуга која се код заласка сунца појави на истоку, најављује тмурно време.

– Кад се дуга чешће јавља на истоку, очекујмо наоблачење и олују.

– Кад се дуга појави, док још пада киша, преко целога неба, разведриће се и настати лепо време.

– Кад дуга није „цела“ надајмо се новој киши.

Vremenska mašina

Временска машина; фото: pixabay

ПРЕМА ГРМЉАВИНИ

– Ако се чује грмљавина, а небо је ведро, пашће киша.

– Кад загрми, а облаци су црни, можемо се надати дужој киши,

– Кад је небо ведро, а на јужној страни непрекидно сева, тада сутрадан можемо очекивати кишу.

ПРЕМА ОБЛАЦИМА

– Кад небом „плове“ нежни, бели облаци овална облика, који изгледају попут праменчића вуне (у неким се крајевима каже да изгледају попут овчица), каже се: пљуштаће као из кабла. „Овчице“ су врсте облака који се зову кумулуси, који се обично налазе на висини од две до пет хиљада метара. С кумулусима киша не долази, но ако их следе цируси, облаци који се појављују на нешто мањим висинама, вероватноћа да ће кишити нагло се и многоструко повећава. (делимично тачно)

 Кад су облаци тусти и мрачни, спремају се муње и громови. Тамни облаци доиста упозоравају на олујно невреме. Тамна боја облака, који су каткад готово црнозеленкасти, упућује на то да они садрже велику количину леда који ће падати у облику туче. Дакле, кад се појаве такви облаци, туча је такорећи неизбежна. (тачно)

– Ако се фини, ситни, пахуљасти облаци крећу од западне половине неба брзином која се лако уочава простим оком, знак је да нам се приближава циклон, тј. да је на сто километара од нас широки зрачни вртлог, или да ће бити промена времена с падавинама након једног или два дана.

– Ако се ти брзи, пахуљасти облаци мало-помало скупе у танку наслагу и лагано прекрију небо, можемо очекивати ветар с кишом или снегом.

– Ако је пре изласка сунца обзорје црвено, надајмо се ветру или киши.

– Кад црн облак прекрије сунце, па се после сунчане топлоте разиђе, очекујмо кишу.

– Кад се ситни облаци крећу ка југозападу, биће кише, а понекад и олује.

– Ако је по изласку сунца олуја, ноћи ће се стишати

– Кад се облаци ниско крећу, биће кише: ако су густи, можемо се надати граду.

– Ако је цео дан облачно, а пред вече се с некога краја на обзорју разведри и тако остане, другог дана биће с те стране јаког ветра.

– Ако се мањи гомиласти облаци гибају смером ветра, који је испод њих, знак је да ће се време поправити.

– Кад се високо на небу виде расути пахуљасти облаци, биће дуго лепо време,

– Ако је већи део неба превучен дугим пругама пахуљастих облака па се зраци из једног места на обзорју разилазе, надајмо се падавинама са слабим ветром.

– Ако се те гомиле повећавају и поприме облик голих брегова а даље су водоравни, то се при неједнаком ветру очекује бура с кишом.

– Ако се из таквог облака шире пахуљасти облаци као лепезе, или се врх облака шири као печурка, при већој влази сигуран је град.

– Ако се ујутру или дању виде облаци попут овчица, а пред вече се скупе у гомиласте облаке, можемо се у току ноћи надати олуји.

– Кад се лети, по дану и лепом времену навуку наслаге гомиластих облака, често се током неколико ноћи понављају буре.

– Кад су облаци налик на беличасте планине или снежне брегове, биће ведро, а кад су црни или бледи очекујмо кишу. Кад су црвени попут ватре, биће ветра.

– Кад је време кишовито, а облаци се брзо крећу, то значи дуготрајну кишу.

– Мрачни облаци воденасте боје који се показују иза заласка сунца, доносе кишу и нестабилно време.

– Мрачни, тамноцрвени или попут крви црвени облаци доносе невреме, севање муња и грмљавину. То важи за лето.

– Попут пепела беличасти облаци доносе непогоду и град.

– Кад облаци у лето мењају облик може се надати киши.

– Црни и беличасти облаци обично наговештавају грмљавину, црвенкасти и тамни севање муња са ударањем громова. Треба имати у виду да ватроцрвена муња удара чешће него беличаста.

– Ако је зими након ведрог дана пред вече мирно, а цело је небо прекривено ниском облачном наслагом, биће мраза.

– Ако доња страна тешких бурних облака који наговештавају невреме мало-помало поприме гроздолик облик, значи да ће после слабе кише настати ведро.

ПРЕМА МАГЛИ

 Ниска магла, крај лепа времена. Ниска магла ствара се због велике влаге и недостатка ветра. Та статичност ваздуха најчешће  је повезана с високим притиском, тј. с пољем антициклоне. Кад се магла распрши, небо  је опет ведро. (углавном тачно)

– Кад се рано ујутро магла дигне па се затим опет спусти на земљу, биће око поднева лепо време, ако се пак дигне увис биће облачно, или ће се иста магла претворити у кишу.

– Кад се при изласку сунца, на ведром небу покаже магла, значи да ће чешће бити јачих ветрова.

– Кад се пред вече покаже густа магла, ноћу ће бити кише.

– Кад се високе планине и дрвеће замагле и кад се испаравају, као да се њишу, падаће киша.

– Кад рано ујутру магловит облак прикрије сунце, тога дана биће кише.

– Суву маглу и као задимљене висине прате обично суша и врућина.

– Кад се напречац дигне густа магла, биће велик ветар.

– Кад се магла задржи по долинама, а врхови планине рашчисте, то значи врло лепо време, нарочито онда кад магла тако остане и дању.

– Кад се магла спушта на земљу и тако остане, биће лепо време,

– Кад се магла увече дигне као из земље или из воде, сутрадан ће бити топло.

– Кад је у пролеће и по жетви ујутру магла или кад се држи над водом или мочваром можемо се поуздано надати киши.

ПРЕМА КИШИ
– Летња киша: како
дошла, тако прошла. Лети нема дуготрајних киша јер је лоше време лети ретко узроковано широким пољем ниског притиска. Киша лети настаје због брзог проласка хладне ваздушне масе, тј. због појаве локалног загревања. Наиме, различите површине упијају сунчеву топлоту и после се она претвара у мехуре који се дижу и згушњавају у олујне облаке. (делимично тачно)

–  С првим кишама у августу, лето се скрива. Средином августа у нашим крајевима слаби антициклона, која је друго име за лепо и стабилно време, те се ствара више облака, а могућност за настанак лошег времена све је већа. Но на Јадрану је тада време ипак и даље лепо захваљујући антициклони која до тих крајева допире из Африке. Треба запамтити да је у августу , иако је он углавном познат по великим врућинама, Сунчево зрачење већ у опадању, јер је своју највишу тачку досегло 21. јуна, на дан летњег солстиција. (делимично тачно)

– Киша на Цветницу, сунце на јајима. Ова је изрека (само) статистички тачна јер не постоји узрочно-последична веза између метеоролошке ситуације на Цветну недељу и оне на дан Ускрса. Ускрс је увек у пролеће када пада много кише па се том пословицом заправо жели нагласити да је пролеће врло промењиво годишње доба. (тачно)

– Кад пада киша, а није мутно ни облачно, већ „зажарено“ значи да ће и сутрадан падати киша.

– Кад се киша чим падне упије у земљу, биће влажно и кишовито.

– Кад киша најпре тихо, а затим све јаче пада, значи да ће дуго падати.

– Кад пада киша па се по барама дижу клобуци и мехурићи, киша ће бити још јача и дуже ће трајати.

– Кад дува јужни ветар и почне падати киша, време се неће скоро поправити.

– После јутарње или вечерње кише обично настане лепо време.

ПРЕМА ВЕТРУ

У августу ниједан ветар не дува у добром смеру. То је изрека из приморских крајева, где у августу превладавају слаби локални ветрови, а њихов је смер се непрестано мења. Смер ветра наиме узрокују локалне разлике у температури, нпр. између мора и земље, а не помицање ваздушних маса високо у атмосфери. (делимично тачно)

– Кад нам удаљени предмети изгледају већим него обично, надајмо се југу и киши

– Кад се звук и други гласови као звоњење, ковање гвожђа у ковачници, пуцање пушака, лавеж паса итд. боље чују из даљине него обично, надајмо се непогоди с оне стране одакле долази јаснији звук.

– Кад се оштар ваздух нагло ублажи, а ветар дуне са супротне стране, биће кише или снега.

– Ако је навече топлота ваздуха у низинама много нижа него што је у висини, биће лепо време.

– Ако је ноћу у шуми ваздух много топлији него на отвореном пољу, то је знак лепог времена.

– Кад се пред вече или ноћи попнемо и брежуљак или на било коју низбрдицу и при томе запазимо да нас изненада окружује топао ваздух, то значи да ће бити лепо време.

ПРЕМА ВАЗДУХУ

– Кад |е ведро, па ветар више дана заредом не мења свој смер, и тада га изненада јако промени, можемо очекивати падавине или промену времена.

– Ако су ноћи мирне а ујутро се неколико сати после изласка сунца, осећа поветарац који бива све јачи, али га до ноћи нестане, то је сигуран знак сталног јасног и сувог времена.

ПРЕМА НЕБУ

– Црвено (небо) ујутро, мокра вечер, тј. лоше време се спрема. Црвенило неба, било ујутро, било навечер, појава је која се назива „светлосна дифузија“ и може бити јача него што је иначе због повећане присутности влаге или ситне прашине у ваздуху. А баш влажност ваздуха најчешће узрокује атмосферске поремећаје, тј. промену временских прилика. Дакле, ако је небо ујутро црвено у ваздуху је много више влаге него иначе па је и киша могућа. (делимично тачно)

Црвено (небо) навечер, лепо јутро, тј. лепо се време спрема. Како рекосмо, небо се може црвенити и због ситних честица прашине у атмосфери, што пак значи изостанак оборина и ветрова, па је сасвим оправдано очекивати лепо време. Али треба бити опрезан, јер црвено небо може бити и знак влажна зрака, што резултира кишом – као што је речено у претходној пословици. (делимично тачно)

ПРЕМА ПТИЦАМА

Сенице: Beћe присуство најављује масовност инсеката.

– Роде лете високо када је лепо време

– Ласте су високо у лову на инсекте када је лепо. А лете сасвим изнад површине воде или тла пред кишу.

– Вране: Када је јато врана на дрвету окренуто у једном правцу, одатле се очекује промена времена. Када су на све стране окренуте, неће бити промене времена.

Народни календар обичаја и веровања

приредио: Далибор Дрекић

Вилинско или врзино коло

И у нас је било веровања да божанства и различита друга божанства играју. Трагови таквог веровања преживели су стару религију нашу, па су се одржали и у Хришћанству све до дана данашњега

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%C3%84ngs%C3%A4lvor_-_Nils_Blomm%C3%A9r_1850.jpg

Нилс Бломер – Вилинско коло, 1850; фото: Википедија

Вук С. Караџић у “Српском рјечнику“ код речи вила вели: “Виле неће ником зла учинити, докле их ко не увриједи (нагазивши на њихово коло или на вечеру или другчије како)“. Исто тако прича Лука Грђић Бјелокосић о веровању у Горњој Херцеговини: “Виле се скупљају у вилинска кола па играју, пјевају и веселе се. Тешко ономе ко наступи на вилинско коло.“ 

У селу Трнавцима у округу крушевачком има у ливадама један круг, на коме је трава нешто слабија и мања, и који сељаци зову Вилино коло. У Алексинцу сам слушао од једне бабе да ко нагази на вилино коло добија велику болест (падавицу). Због тога се овде вилино коло зове још и смлатиште.

У Вуковом “Српском рјечнику“ код речи игралиште наводи се овај пример: 

Шатор пење Угрин Јанко
Украј Саве воде ледне
На вилино игралиште.
На јуначко разбојиште
И на вучје вијалиште

У западној Бугарској помиње се данас у народу вило коло на које иду бојалице и виле. Недалеко од Ћустендила, на западу, на граници између Бугарске и Турске, издиже се један високи планински врх који се зове Вилинско коло (Вило коло) за који се прича да је средиште за игре, песме и савете самовила и самодива. На тај врх и данас сељаци гледају као на какво страшно место, па шаљући чобане за стоком опомињу их да пазе да не зађу “у вилино коло, у то самодивско и самовилско игриште“.

У Вукову “Српском рјечнику“ код речи Врзино коло има ово објашњење: “Срби приповиједају да неки ђаци, кад изуче 12 школа отиду (њих 12 мора бити) на врзино коло (да доврше са свијем и да се закуну. А где је то врзино коло и шта је, Бог би га знао), и ондје некакву особиту књигу чатећи нестане једнога између њих дванаест (однесу га ђаволи или виле), али они не могу познати кога је нестало. Људи из Хрватске приповиједали су ми да под Велебитом има село Врзићи и више њега на врх Велебита мјесто, које се зове Врзино коло, на коме виле играју. (Тај је био и на врзину колу – говори се за човјека који је много учио). Такови ђаци послије се зову грабанцијаши, и иду са ђаволима и са вилама и воде облаке у вријеме грмљаве, олује и туче.

У Алексинцу сам чуо и за навско коло. То је место на раскршћима, где се окупљају наве. На навско је коло опасно нагазити, јер се може намерити. У селу Планиници у срезу бољевачком, нава је место где самодиве играју коло, а коло се зове навско коло. Кад ту човек прође, одмах намери.

Вид В. Вукасовић у своме чланку “Вјештице у Јужнијех Славена“ вели да вештице “излазе у ноћно доба и кријештећи се окупљају, па онда замећу кола од милине на раскрсницама и гувнима“. 

По веровању нашег народа и ђаволи играју. Ја сам на много места у народу слушао да ђаволи ноћу излазе из реке па на обали играју. Ђаволи особито воле игру, па се могу и преварити, и у вече, ударањем у гоч (бубањ) измамити на обалу, мислећи да се гочем ђаволи дозивају на игру. Ја имам забележену једну приповетку из Власотинца, у којој се казује како су Цигани помоћу гоча преварили ђавола, те га измамили из реке, па се и он ухватио у њихово коло и играо, мислећи да су и они ђаволи, а они му украду капу, те га тиме обеснаже и продаду воденичару, коме је годинама служио, докле се није своје капе дочепао и побегао. 

У једном засеоку села Севојне, који се зове Рујевац, близу Ужица, налази се бара која никда не пресушује и коју сељаци зову Содом. Прича се да су у њој некада играли ђаволи. Сем тога ту се, кад се коме прети рекне: Играћеш ко ђаво по Содому!

Гдешто се прича и да се караконџуле скупљају те играју.

Виле

Вилинско коло

Из књиге: Српске народне игре, књига I, Српски етнографски зборник, ур. Тихомир Р. Ђорђевић, Београд, 1907.