Српски народни обичаји

Седмица која се назива Пасјом

12. јануара почиње седмица која се у нашем народном календару назива пасјом, која је остатак старе религије наших предака.
Пас

Басна Пас и његова сенка, Поштанска маркица

Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из праскозорја неолита.

Тако, уз светковање дана посвећених мечки, вуцима, коњима, гујама, птицама, кокошима или мишевима, имамо и седмицу која се назива пасјом недељом – то је седмица у којој је главни празник Васиљевдан (14. јануара).

„На почетку недеље према псима се опходи са пажњом, дају им се најбољи остаци хране , а затим се пси пуштају са ланца да гоне вукове. Последњег дана пасје недеље однос према псима се мења.“

О ономе ко лоше прође, или сасвим настрада, постоји у народу изрека:

прошао као псето на Василицу.

Наиме, о овом празнику, као и целе пасје недеље, био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси.

То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, али старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, како је указао Веселин Чајкановић, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ.

Миле Недељковић

Извор: Српско наслеђе бр. 3. март 1998.

Српски народни обичај моба

Моба је давнашњи народни обичај удруживања рада и најчешћи вид међусобног помагања на селу (макар је некада то био). Реч моба долази од речи молба. Понекад наиђу хитни и неодложни послови који надилазе моћи једног дома, па се онда позивају суседи у помоћ.

Михајло Миловановић (1879-1941), Моба

Домаћин куће тада сазива мобу – заједнички посао уз помоћ комшија, а ако је потребно, и целог села. Рад је бесплатан и добровољан, а домаћин је обавезан да раднике што боље угости. Обично на мобу долази млађарија, која се за време рада зближава. По завршетку рада код куће домаћина, после богате вечере, моба се понекад претварала у сеоско весеље.

Учеснице мобе ручају током одмора (Моба у Ростову, фото: Мирсад Мујановић)

Постојала је и моба из милосрђа, на коју се долазило без позива – у случају када треба помоћи некој сиромашној породици или када нека кућа остане без домаћина. У том случају домаћини нису имали обавезу да хране мобаре.

Мобом се најчешће жање жито, сакупља се сено, коси се ливада, бере се воће, комиша се кукуруз. Вид мобе су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло. А све то уз песму, причу и поуку млађима – да свако покаже оно што најбоље зна и уме. Мобе су, тако, биле свеобухватни израз живота једне сеоске заједнице.

Мноштво изворних народних песама настало је и певано на моби и о моби. Једна од женских певачких група које и данас наставља изворну српску певачку традицију је и Моба из Београда.

 

Извор: Небески прстен