Aлекса Шантић – Ти си
Песма „Ти си“ Алексе Шантића представља један од најнежнијих примера његове љубавне лирике. Иако Шантића најчешће памтимо по социјалној поезији („Остајте овдје“, „Хљеб“) или дубокој чежњи и болу („Емина“, „Што те нема“), ова песма открива његову идиличну, романтичарску и узвишену страну.
Ђорђе Крстић, Растанак момка и девојке; фото: Википедија
„Ти си“ нам показује Шантића као човека који је, упркос свим својим патњама, сумњама и бризи за народ, у свом срцу чувао место за нежну, скоро наивну веру у љубав. Она је доказ његове способности да љубав не посматра само кроз страст, већ кроз поштовање, обожавање и духовну узвишеност.
Aлекса Шантић – Ти си
Ти си чедо са рајскога виса,
А то ме је чедо бјело
У бескрајно
Царство сјајно
Миља, среће, љубави, мириса
Однијело!
Ти си цв’јетак ког светиње красе,
А у чаши цв’јета мила
Ђе се слила
Рајска сила –
Срце младо, мисли и душа се
Утопила…
.
“Босанска вила“, година 8, број 25,
Сарајево,1893, стр. 380.
Aлекса Шантић – Ти си
Песма је израз потпуног песниковог предавања вољеној особи. У њој нема конфликта, нема бола нити друштвене осуде, већ је присутна само чиста, идеална љубав.
Већ у првом стиху, песник вољену особу назива „чедом са рајскога виса“. Ово није само обична љубавна песма; вољена особа је уздигнута на ниво божанског, анђеоског бића. Она долази са „небеса“ и као таква она преображава песниково постојање.
Песник каже да га је вољена особа однела у „бескрајно царство сјајно“. То је царство осећања – миља, среће и љубави. Она за њега постаје прозор у један лепши, етерични свет.
У другој строфи, вољена особа је поређена са „цв’јетком ког светиње красе“. Овде се спајају природа и светост. Шантић користи метафору чаше цвета у коју се слива „рајска сила“, што симболизује савршенство бића које воли.
Последњи стихови („Срце младо, мисли и душа се / Утопила…“) говоре о томе да је песник изгубио свој идентитет у њој. То је тренутак потпуне емоционалне предаје, где вољена особа постаје његов целокупан свет – у њој се топи његова душа, разум и емоција.
Песма је изузетно ритмична, скоро као молитва или љубавна појалица. Кратки стихови (у средини строфе) дају песми лакоћу и убрзан темпо, док дужи стихови на почетку и крају строфе дају озбиљност и тежину осећању.
Шантић се служи језиком који је типичан за његов период – коришћење ај-екавице и речи које носе призвук старе, узвишене љубави (рајско, миље, светиње).
Ово је песма интиме. Она не тражи публику нити друштво, она је тихи разговор између песника и његове музе.
Алекса Шантић
Алекса Шантић (1868 —1924) био је српски песник и академик. Родом је из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.
Алекса Шантић (у белом оделу) са пријатељима из часописа Срђ. Први с лева је Антун Фабрис. Фото: Википедија
Највећа дела Алекса Шантић стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа.
У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.
За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“.
Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.
Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем
Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“. (Википедија)
Повезани чланци:
Стеван Раичковић – Повратак
Поклоњење хромоме вуку – и потомци вука
Стражилово – једна од најлепших српских поема
Десанка Максимовић: Жао ми је човека
Јован Јовановић Змај – Рузмарин
Милан Ракић: Симонида
Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима
Крај мора – Јован Дучић
Пјесма младости
Манојло Ђ. Призренац – Сужањ у туђини
Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима
