Живот

Ерих Фром: Избегавајте друштво тривијалних људи

Једну од препрека које сметају да се научи умијеће постојања чини и препуштање празним, тривијалним разговорима.

Ерих Фром, 1974; фото: Википедија

Што то значи тривијално? Дословно – општеприступачно (од латинског tri-via = тачка гдје се сусрећу три пута); обично означава плиткоћу, излизаност, недостатак способности или моралних квалитета. Тривијално би се такође могло одредити као став који се дотиче само површине појава, а не узрока, нити дубљих слојева; став који не прави разлику између оног што је сутинско и оног што није, или који се одликује склоношћу да обрне ово двоје. Уз то још можемо додати да тривијалност произлази из учмалости, равнодушности, обамрлости, или из вођења бриге о нечему што никако није повезано са средишњим човјековим задатком: да буде у потпуности рођен.

(…) Колико се милијарди разговора ових посљедњих година водило о инфлацији, Вијетнаму, Блиском истоку, изборима и тако даље, и колико су ријетко ти разговори залазили мало дубље од оног очигледног – строго пристрасног становишта – да би зашли у коријене и узроке појава о којима се расправљало. Једноставно да повјерујете како су већини људи ратови, злочини, скандали, па чак и болест нужни да би имали о чему разговарати, односно разлог да међусобно комуницирају, па макар и у равни тривијалности. Али заиста, кад су људска бића претворена у потрошну робу, какви њихови разговори и могу бити него тривијални? Кад би роба у самопослузи могла говорити, зар не би причала о купцима, о трговачком особљу, о властитим надама да ће бити продана по високој цени и разочарењу кад постане јасно да се уопште неће продати?

Можда најпразније приче потичу из потребе да се прича о себи; отуда и бескрајне теме о болести и здрављу, дјеци, путовањима, успјесима, ко је шта радио, и о безбројним појединостима свакидашњице за које се чини да су важне. Како човјек не може сво вријеме говорити о себи, а да не постане досадан, мора дакле да размењује ту повластицу с другима тако што ће бити спреман да слуша друге док причају о себи. Присни друштвени сусрети између појединаца (а често и сусрети удружења и група свих врста) заправо су мале пијаце гдје свако размјењује властиту потребу да прича о себи и жељу да га саслушају с потребом других који трагају за истом могућношћу. Већина људи поштује овај аранжман размјене; они који га не поштују, него би хтјели више причати о себи него што су спремни слушати, „варају“ те су дакле презрени и морају пронаћи подређеније друштво гдје ће их трпјети.

Људску потребу да се говори о себи, и да при том други слушају, готово је немогуће прецијенити. Да та потреба постоји само у врло нарцистичним људима, пуним себе, била би лако разумљива, међутим она постоји у свакој просјечној особи, из разлога својствених нашој култури. Савремени човјек је човјек масе, високо „социјализован“, али врло усамљен. Давид Рисман је упечатљиво исказао овај феномен насловом своје књиге из 1961 – Усамљена гомила. Савремени човјек је отуђен од других и суочен с недоумицом: плаши се блиског додира с другима, а подједнако се боји и да буде сам и да нема додира с другима. Улога тривијалног разговора управо је у томе да одговори на питање: „Како да останем сам а да не будем усамљен?“

Причање постаје овисност. „Док причам, знам да постојим; да сам неко, да имам прошлост, посао, породицу. Причајући о свему томе, ја потврђујем себе. Међутим, потребан ми је неко да ме слуша; ако бих причао самом себи, полудио бих.” Слушалац ствара илузију дијалога, док се ту заправо одвија монолог.

Лоше друштво, с друге стране, није само друштво чисто тривијалних људи, него злих, садиста, деструктивних, према животу непријатељски настројених људи. Али зашто је, могло би се поставити питање, друштво лоших људи опасно по некога ако они не покушавају да га овако или онако повриједе?

Да би се одговорило на ово питање неопходно је увидјети један закон у односима међу људима: Не постоји контакт између два људска бића који нема обостраног утицаја. Нема тог сусрета између двоје људи, нема тог разговора међу њима, изузев можда неког најуспутнијег, послије кога ће иједно од њих остати неизмењено – макар та промјена била и тако мајушна да остаје непримјетна осим ако су ти сусрети довољно чести да створе збирно дјеловање.

Чак и неки успутан сусрет може имати знатног утјецаја. Постоји ли иједан човјек кога се никад у животу није дотакло умилно лице неког кога је видио само на минут а да при том уопће нису ни ријеч размијенили? У коме никада неко истински зло лице није изазвало ужас, чак и ако му се показало само на часак? Многи ће се присјетити таквих лица, и како је дјеловање које су оставила на њих потрајало годинама, или за читав живот. Ко није доживио да послије извјесног времена проведеног у нечијем друштву осјећа како је живнуо, разведрио се, како му се расположење поправило, па чак у неким случајевима и како је стекао нову храброст, нове увиде, мада се садржај разговора није тицао ове промене; и обрнуто, многи су искусили, након што су проборавили уз извјесне друге људе, како их је обузела потиштеност, умор, безнађе, а ипак у разговору нису могли да пронађу никакав садржај који би био одговоран за овакву реакцију. Не говорим овдје о утјецају онога у кога је неко заљубљен, кога обожава, од кога страхује и тако даље; очигледно је да ти људи могу снажно утјецати оним што кажу и оним како се понашају према ономе ко је њима опчињен. Говорим о утјецају неких људи на оне који ничим посебно нису повезани с њима.

Сва ова разматрања воде ка закључку да је зло и тривијално друштво пожељно потпуно избјегавати, изузев ако је неко у стању да у потпуности остане при своме и тако доведе оног другог до сумње у своју позицију.

Уколико неко већ не може избјећи лоше друштво, онда не би требало да буде обманут: требало би да види неискреност иза маске пријатељства, деструктивност иза маске нечијих вјечитих жалопојки о томе како је несретан, нарцизам иза шарма; такође се не би смио понашати као да је насјео на варљиву спољашност – иначе ће и сам бити приморан на одређену неискреност. Човјек не би требао да говори лошим људима о ономе што види, али не би смио ни да покушава да их увјери како је слијеп. Велики филозоф из дванаестог вијека Мозес Маимонидес изнио је, увиђајући посљедице лошег друштва, један драстичан приједлог: „Ако живиш у земљи чији су становници зли, избјегавај их. Покушају ли те присилити да се с њима дружиш, напусти ту земљу, чак и ако то значи да ћеш морати отићи у пустињу.“

Ако други не разумију наше понашање – па шта? Њихов захтев да радимо само оно што је њима разумљиво заправо је један покушај диктата. Ако је то што радимо у њиховим очима „асоцијално“ или „ирационално“, па нека је. Њима је углавном одбојна наша слобода и храброст да будемо оно што јесмо. Никоме не дугујемо ни објашњење ни полагање рачуна све док га својим поступцима не повређујемо или нарушавамо његова права. Колико је само живота упропаштено због ове потребе да се „објасни“, што обично подразумијева да објашњење треба бити „схваћено“, то јест „одобрено“. Нека ваша дјела буду процјењивана, а према дјелима и ваше стварне намјере, али знајте да слободан човјек објашњење дугује једино себи – свом разуму и савјести – и оним малобројнима који су му потврдили своје право на објашњење.

Из књиге Ериха Фрома Умеће живљења (The Art of Being)

Извор: Алтернатива Информације

ДУХОВНОСТ / ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / КЊИЖЕВНОСТ / ОКО НАС / СТАВ

Кад будемо бољи, биће нам боље

Кад будемо бољи, биће нам боље и ђе крвник гледа у најближе твоје и ђе земља плаче рад судбине твоје, биће ти боље

Звоно

Кад будемо бољи, биће нам боље и мимо наше воље и у невоље и у злобе, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на вјешала и у катакомбе, биће боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на стубове и у ровове, у јаме безданице и у гробнице, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у бољкама и у жалопојкама у пјесмама ругалицама и у данима глади и ужаса, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у тамницама и у пећинама у ракама јуначкијем, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у амбису страве у незнању своме, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у бесмислу ништавном у слободи пролазној и у страху огромном, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и на судове страшне и у масе мрачне и у часу џелатовог дана, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у злим канџама судбине ове, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље тамо ђе се бољи са горијем боре, ђе се сузе роне биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и у лудом трену пред свитање зоре, тамо ђе се коље и ђе ране боле, биће нам боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље у ноћима дугим док се чека јутро да позове жетву и ђе душе’ лете тамо ђе је боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље и ђе крвник гледа у најближе твоје и ђе земља плаче рад судбине твоје, биће ти боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље на далеке стазе мале среће твоје, на путу за ништа ђе јецаји звоне, биће ти боље.

Кад будемо бољи, биће нам боље тамо ђе се сабра већ сабрани зборе, тамо ђе се иде мимо воље твоје, биће боље.

Кад будемо бољи, мора бити боље то казаше давне сузе оне, што плакаше ради добре смрти твоје, ако будеш бољи теби биће боље.

Зашто плачу очи од судбине ове, зашто грми понос твоје жеље боље, зашто сила света остала је слијепа, зашто млада душа, без човјека оста’.

Ђе ти је срећа закопала тугу, па се срећа твоја против тебе бори, зашто ти је голема невоља једну само бригу оставила, зашто ти је брига та једина, ради злога јада увенула.

Од живота само трагови ће бити, којим ће се људи поносити а са њима будући вукови, научени науком слободе

Није теби име запамтило борбу, а ни борба није избрисала име.

Како ће нам бити ако неће боље, мора бити боље ради земље ове, мора бити боље ради ђеце боље, неће бити боље док не буде горе.

Наше старо звоно непрестано зове, буди се роде, да ти буде боље, наше благо срце, откуцаје броји, док се душа света са сотоном бори у далекој прошлости твоје борбе нове.

Лука Вукадиновић

Извор: Стање ствари

ДЕШАВАЊА / ОКО НАС / СТАВ

Драгош Калајић: Срби, остајте мушки!

У ресторану Културног клуба пољске заједнице, након свечане вечере коју је Британско-српска асоцијација приредила у част „једног погледа на свет” са страница „Јутарњих новина”, одржао сам кратко предавање о томе ко су Срби, настојећи да оно буде примерено прилици, дакле неформално и по могућству духовито а ипак верно истини. Питања која су уследила из редова званица одавала су пак велику и истрајну забринутост.

Драгош Калајић; фото: Стандард.рс

Како објашњаваш чињеницу да је велики део интелигенције издао српски народ и сврстао се на страну непријатеља? Како објашњаваш чињеницу да су неки толико ниско пали да су за награду с потернице отели Слободана Милошевића и предали га америчком трибуналу у Xагу? Како објашњавам чињеницу да чак значајни делови српског народа поричу своје српско порекло те се изјашњавају као само „грађани”, „аутономаши”, односно једино „Војвођани” или припадници „црногорске нације”?

Све су то претешка питања за моју скромну памет, поготову у временском теснацу. Да све то објасне потребни су трудови чета научника из низа дисциплина, од антропологије и карактерологије до историје и социологије. Зато се одлучујем да одговорим применом светла једне генијалне интуиције Курција Малапартеа, италијанског писца руског порекла, по оцу, принцу Павелу Трубецкоју. У постхумно објављеном, недовршеном и непреведеном роману „Трула мајка” (где реч „мајка” ваља читати као метафору Европе), Малапарте опажа како из рушевина Европе, након Другог светског рата, тријумфално израњају масе педера… Запрепашћен, Малапарте се пита шта је узроковало тако масовну конверзију мушког рода у извештачену, лажну женственост. Долази до закључка да главни узроци те појаве почивају у тоталитарним системима и рату.

Тоталитарни системи и ратови циљају својим насиљима и изазовима управо мушкост, етику мушких дужности и одговорности. Слабији, поводљивији људски материјал мушког рода не одолева тим претњама и изазовима већ се кукавички пресвлачи у женске одеће те камелеонски преузима псеудоженску природу. Појава отпада међу Србима може се објаснити истом, Малапартеовом теоријом. Срби су већ вековима на најстраснијем и најопаснијем месту Евроазије, изложени ударцима доиста „сила немерљивих”. Само јуначки одговор на агресију у Првом светском рату коштао је српски народ више од половине мушког рода. Гинули су, углавном, они најбољи, најмлађи, остајући без порода. Остајали су да се размножавају углавном они лошији. Сада беремо плодове те наопаке селекције.

Кад су Срби постали предмет демонизације, санкција и коначно агресије најјачих сила Запада – многи од њих су пожурили да се преодену у друге „грађанске”, „аутономашке” или „војвођанске” те „црногорско-сепаратистичке” одеће, молећи поштеду од непријатеља па и награде за такве издаје. Све је то људски разумљиво и опростиво: не може свако да буде Србин. Након предавања, прилазим ми једна лепа, заносно плавоока енглеска леди и моли ме да испоручим поздраве те подршке оним српским младићима који нису допустили да се у Београду одржи „геј парада“. Одговарам, дипломатски, како Срби никоме не прече да буде оно што хоће али им смета свако јавно наметање избора, примерице хомосексуалног једнако као и хетеросексуалног. Да су ови последњи приредили параду одговарајућег „поноса” – такође би били исмејани. Не верује ми. Она верује да су Срби осујетили педерску манифестацију јер су здрави, толико здрави да се код њих такав порок никада неће примити. Сећа ме недавне опаске Рајка Петров Нога: „Знаш, моји Херцеговци користе реч „педеру!” али не верују да то постоји.”

Не знам шта да одговорим том комплименту али дама то ни не очекује већ ми пружа своју визиткарту те додаје да је активиста хуманитарне организације чије име звучи, отприлике, као: „Спас деце”. Поверава ми да је ужаснута све распрострањенијом појавом усвајања малолетне сирочади из источноевропских земаља – најчешће из Словеније, Хрватске, Пољске и Мађарске, чији су закони најтолерантнији – од стране хомосексуалних, квазибрачних парова са Запада. На тој деци се хомосексуалци потом свакојако па и садистички иживљавају и она су осуђена да остану трајни психички инвалиди: „Молим Вас, не дајте вашу, српску децу тим чудовиштима! Ми смо овде немоћни против њих.”

Дан касније, у центру Лондона by night, на отвореној тераси турског ресторана „Софра”, под грејалицама, периферним видом уочавам неку необичну појаву статистичког просека. Сусредивши пажњу опажам да су хомосексуални парови најчешће бледолики а хетеросексуални или само црни, или „мултикултурни”: лепи црнци држе за руку или око паса лепе црнкиње а ружни бледолике. Ирски пријатељ ми објашњава оно што видим, уз смех у коме вероватно звуче тонови неке пристрасности: „Црнкиње су боље женске од Енглескиња… а Енглезе углавном занимају само мушки.” Ипак, Малапартеова теорија није примењива на енглески случај јер је Енглеска била и остала, бар за Енглезе, отаџбина либерализма. Енглески случај изискује далекосежније спознајне оптике од оних које је користио Малапарте.

Једно је извесно, с масовном распрострањеношћу хомосексуализма – тешко ће Горди Албион и Ујка Сам добити рат против мужевног ислама. Једну потврду добијам у метроу, где је због потреба ратне моблизације освануо плакат којим се позивају добровољци у Краљевску британску легију. Текст позива више ми личи на хомосексуални љубавни оглас: „Највећа љубав човека није ишта друго до ово: подвргнути његов живот његовом пријатељу.” Текст је исписан испред неког увеличаног цвета, налик булки, бледо ружичасте боје.

Драгош Калајић (29.10.2001.)

Извор: Коментар

ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / ОКО НАС

Живот је највећи универзитет

Бог је наредио свима створењима, да уче и буде душу човекову. Нема ни једног тренутка времена нити иједног корака пространства, који не даје лекцију човеку. Чак и сан. Јер спавање одмара само тело, док душа бди и учи. Многу загонетку, коју ти јава није решила, сан ће ти помоћи да решиш. Сви смо ми у школи од рођења до смрти.

Не постоје у свету људи нешколовани.

Нема дивљака на кугли земаљској, који не би могао неким својим специјалним знањем и умењем застидети највећег научника светског. Самим рођењем ми се сви уписујемо на универзитет природе, и учимо се на њему дан и ноћ, до саме смрти. Главна знања добијају се ту, лагано и неосетно, као што се говор учи лагано и неосетно, и као што тело човеково расте лагано и неосетно. Колико је заједнички језик у људи учених и неучених, још је већи капитал укупног заједничког знања њихова.

Св. владика Николај Велимировић

Извор: Дух Старих Срба

Повезани текстови:

Србски народ као Теодул – Николај Велимировић
Врлине Родољубља – Свети Владика Николај Велимировић
Свети владика Николај Велимировић: Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје – Николај Велимировић
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Тагоре у Београду – Сусрет са Николајем Велимировићем и одушевљење српским народом
Живот је највећи универзитет

ДЕШАВАЊА / ОКО НАС / СРПСКО ПИТАЊЕ

Са сарајевских гробаља уклањају 13 000 српских гробова, а кости спаљују

Власти у Сарајеву наложиле су радницима гробаља у том граду да прекопавају гробове давно умрлих, међу којима је највећи број Срба, јер њихова родбина расејана по свету после прогона током протеклог рата не плаћа редовно накнаду за одржавање гробова, пише бањалучки Глас Српске. Пртпарол Јавног комуналног предузећа „Покоп“, које има надлежност над седам гробаља у кантону Сарајево, Најда Вранић Беширевић рекла је да ће бити уништено између 12 000 и 13 000 претежно православних гробова чије ће се кости ископати и пренети у костурницу на спаљивање.

Порушени споменици на сарајевском гробљу Вријешће (Принтскрин РТРС)

Посмртно етничко чишћење

За ово „посмртно етничко чишћење“ Беширевић се позива на одлуку о уређењу и одржавању градских гробаља коју је донела Скупштина града Сарајева. Њом је дефинисано да се гробно место или гробница могу прекопати десет година после сахране у случају да нису одржавани и да се за њих не плаћа накнада.

Из Сарајева је током рата и после протерано око 150.000 Срба, који су данас расељени по свету и многи од њих не знају за ову одлуку. Годишња такса за одржавање гробних места износи 4,25 евра. То значи да се дуг протераних сарајевских Срба за 13 000 гробних места мери милионима евра

Разлози за уклањање и спаљивање гробних остатака

Као разлоге за спаљивање у сарајевском комуналном предузећу наводе:

Непотпуна документација о гробном месту
Десет година није плаћана накнада за њихово одржавање од стране рођака протераних из Сарајева
Запуштени српски гробови нарушавају изглед гробља
Српски гробови угрожавају безбедност.

Како је ван сваке памети постављати услов накнаде за гробарину људима који су из Сарајева протерани, власти града Сарајева овим поступком показују своју намеру брисања свих трагова српског постојања у овом граду. У питању је лицемерно поигравање са законом и осећањима људи протераних из Сарајева.

Позивати се на рат у једном случају, а правити се као да га није било у другом показује сво лицемрје тамошњих власти у односу према српском народу.

Реакције Удружења породица несталих

Председник Удружења породица несталих сарајевско-романијске регије Милан Мандић каже да се ради о великом броју гробних места и гробница и да је међу њима највећи број оних у којима су посмртни остаци Срба.

– Одлука највише погађа Србе јер њих више и нема у Сарајеву, па како онда неко може очекивати да се неко брине о гробовима њихових предака и чланова породица. То је још једно етничко чишћење, овога пута мртвих Срба, чиме се постепено бришу сва знамења која показују вјековно битисање Срба у Сарајеву – рекао је Мандић.

Девет гробаља на којима се уклањају гробни остаци Срба

Покоп“ управља с девет гробаља на подручју Кантона Сарајево – „Баре“, „Лав“, „Стадион“, „Свети Јосип“, „Свети Марко“, „Свети архангели Георгије и Гаврило“, „Свети Миховил“, „Обад“ и „Влаково“.

Према сведочењу малобројних Срба који живе у Сарајеву, највеће је „одстарњивање“ гробова и посрмтних остатака Срба на највећем градском гробљу Баре.

Бившем Сарајлији спаљени очеви гробни остаци

Бивши Сарајлија који данас живи у Србији каже за „Глас Српске“ да је прекопан гроб његовог оца у гробљу „Баре“.

– За ту страшну вијест сам сазнао од познаника. Када ми је јавио да је гроб прекопан отишао сам и једва дошао до посмртних остатака оца који су били склоњени. Отац је ту сахрањен осамдесетих година прошлог вијека, а моја породица и ја смо током рата и етничког чишћења истјерани из тог града. Због даљине нисам могао редовно да идем на гроб оцу, а ваљда би требало да буде разумијевања за ситуацију у којој су се нашли сарајевски Срби, а не да они буду најчешће на мети одлуке за коју многи и не знају. Шта ће бити са посмртним остацима преминулих чије су породице расуте широм свијета – каже наш саговорник, који због страха од нових непријатности у Сарајеву није желио да му откривамо идентитет.

Реакције из скупштине Србије

Председник Одбора за дијаспору и Србе у региону скупштине Србије Иван Костић тврди да Србија под хитно мора да реагује на скандалозну одлуку власти у Сарајеву.

: Највеће сарајевско градско гробље Баре

: УПОЗОРЕЊЕ На гробове лепе обавештења да гробно место није плаћено и да ће бити прекопано – фото – информер

: Порушени споменици на сарајевском гробљу Вријешће (Принтскрин РТРС)

: Порушени споменици на сарајевском гробљу Вријешће (Принтскрин РТРС)

– Ово је још један показатељ да Срби у федерацији нису добродошли и да тамо постоји велика мржња према нашем народу. Политика коју води ова власт у Босни и Херцеговини неминовно води у нове сукобе и у будућности од њих не можемо очекивати ништа боље или другачије. Мислим да Република Српска и Србија морају да се политички заложе да престане скрнављење гробова наших људи. Ако треба, нека ми као земља платимо дуг за гробна места тих људи, али ово не смемо да дозволимо – истиче Костић.

Позивају грађане

Позивамо грађане да се јаве у неку од гробних канцеларија да би употпунили документацију, јер уводимо географску информациону евиденцију гробних мјеста – навела је Вранић-Беширевић

Прекопавање гробног мјеста или гробнице обавља се након што се о намјераваном ископавању објави обавјештење у „Службеном листу“ и у једном од дневних листова, а у случају да се у року од два мјесеца од објављивања обавјештења нико не јави.

Ексхумације ради продубљења гробног места без захтева сродника у Сарајеву су већ рађене од 1992. до 1995. године на гробљима у кошевској долини, јер „Покоп“, како тврде, није имао на располагању других гробљанских површина за сахрањивање погинулих и умрлих особа. То је рађено тако што су после ексхумација посмртни остаци прелагани и спуштани на такозвано дупло или тројно копање. Данас се пракса из ратних дана наставља на још драстичнији начин.

Пракса погребних предузећа у Европској унији је да странка може уплатити накнаду за одржавање гробља до 13 година унапред, док се у Сарајеву то може учинити само за годину.

УПОЗОРЕЊЕ: На гробове лепе обавештења да гробно место није плаћено и да ће бити прекопано

Сасвим другачија пракса у Бањалуци

У Градском гробљу Бањалука кажу да не посежу за прекопавањем гробних места, иако има много гробница за које више од десет година није плаћена накнада.

– Таквих радњи до сада нисмо имали – рекли су у том предузећу.

Прекопавање гробних места регулише Закон о гробљима и погребној делатности РС. У том закону је наведено да се гробно место, односно гроб који није одржаван и за који нису плаћани трошкови одржавања гробља најмање десет година сматра напуштеним, али погребна предузећа због осетљивости тих случајева избегавају да га примењују.

Срамна одлука сарајевских власти дала сигнал вандалима

Сарајевске Србе узнемирили су и вандали који су протеклог викенда оборили и оштетили неколико споменика и почупали крстове на православном гробљу у насељу Бријешће.

Извори: РТРС, Глас Српске, ИнфоБијељина, Информер

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ОКО НАС / ТРАДИЦИЈА

Риболов на Дунаву

Традиција риболова у овим водама је веома дуга, што се може пратити кроз рибарску терминологију и технологију лова. У језику приобалног становништва конзервирани су многи изрази који се односе на риболов и сведоче о великој старини ове привредне гране. Терминологија је претежно словенска (српска), а упутно је овде споменути да се у старим споменицима појам Словена често идентификовао са појмом рибара.

Риболов-извлачење алова, П. Момировић, 1938.

: Жене лове рибу згажњом, Фото: Виртуелни музеј Дунава

: Рибари спремају струк, 1937. Фото: Виртуелни музеј Дунава

За алатку сличну харпуну у целом словенском свету јавља се назив ост или ости. И термин удица је општесловенски и јавља се у рукописима још у 10. веку. Старосрпски назив за мрежу био је сет или сетка, како се и данас у дунавском приобаљу назива одређена врста мреже. Исти случај је и са термином сак. Врша или вршка је рибарска клопка од плетеног прућа која се и данас под истим називом употребљава и у Подунављу. Уопште, номенклатура назива риба, рибарског алата или поступака из риболовне праксе, слична је оној која се јавља у писаним изворима 11. и 12. века. Данашњи називи за поједине врсте риба такође се помињу у тим изворима, нпр. јесетер, клен, мрена, штука, итд.

Рибарска пловила и алати кроз терминологију и употребу, саставни су део дуге традиције риболова на Дунаву. Ораница или копаница, нпр. је пловило израђено од једног комада дебла, којим су се служили стари Словени, а до Првог светског рата и дунавски рибари. Данас се употребљава чамац или лађа који је, за разлику од копанице, изграђен од дасака.

Према Платоновом учењу, супстанце без којих нема живота су елементи: земља, ватра, ваздух и вода. Ови елементи су човеку корисни, али ако измакну контроли, претварају се у смртоносну стихију. Због тога су ови елементи веома рано одуховљени, јер се веровало да су они седиште неких бића натприродне снаге, а која њима управљају. Отуд у Подунављу, и уопште код становника уз воде на ширем простору Србије и Балкана, присутна је вера у водене духове. Ово митско биће замишљено је као кепец, висине око једног метра, црн је, са брадом до појаса. Има козје ноге и уши, на глави рошчић и купасту капу. Пребива у подводном стакленом дворцу где га служе његове жртве-утопљеници. Верује се да човек не сме да види свој лик у води, јер ће му овај ђаво повући главу и удавити га. Вероватно је представа о воденим духовима, демонима и ђаволима настала веома давно, као покушај да се објасне чести несрећни случајеви на рекама, језерима, мочварама. Однос према овим натприродним бићима био је заснован на схватању по коме свака тражена услуга захтева давање противуслуге, тј. приношење жртве. Записане су приче дунавских аласа према којима су понекад рибари приносили одређене жртве воденом духу (ђаволу) како би имали среће у лову. На пример, давали су причест ђаволу, задржали причест у устима и избацили је у реку ђаволима уз поруку: „Ја вама причест, ви мени рибу!“ Такав ће рибар у лову имати велику срећу, али неће умрети природном смрћу, вероватно ће се удавити, а тада би аласи рекли: „Дошао ђаво по своје!“

: Рибар на Дунаву, Никола Зега, 1906.

: Рибар на Дунаву, почетак 20. в

Водени дух

У веровањима српског народа женски водени демони, русалке, имале су свог мушког парњака, воденог демона. У различитим крајевима је имао различите називе: водењак, водени ђаво, бог из воде, кемза, анђама итд.

Његово боравиште су биле углавном велике реке као што је Дунав. Веровало се да живи у стакленом или кристалном дворцу на дну реке одакле је управљао својим царством. Људи су га најчешће замишљали као човека малог раста, али великог и јако израженог носа. Имао је дугу браду, седу косу, а на глави је носио црвену капу шиљатог или купастог облика. Такође се веровало да водени демони живе у великим групама и да имају старешину који је био најстарији међу њима. Звали су га „онај стари“ и имао је највећу моћ за разлику од осталих које су називали еуфемистички – „мали“.

Водени дух је био веома опасно биће. Веровало се да дави људе који зађу у његову територију. Био је опасан увек, а најснажније је деловао од Ђурђевдана до Ивандана, кад је одвлачио жртве у дубину и заплитао им ноге златним букагијама, ланцима или бичем. Нарочито је нападао код воденица, па је купање на тим местима било строго забрањено.

Сматрало се да водени дух делује и ван воде, да долази у села. Тада је плашио људе „дречећи“. Одабрану жртву је позивао три пута и ако би му се та особа одазвала, сама би отишла на реку и удавила се. На тај начин би постала његов поданик, морала да живи с њим и да га забавља. Веровало се и да утопљеници имају натприродну моћ да управљају воденом стихијом и непогодом. Такође су и рибе замишљане као бића с демонским особинама. У Ђердапу се веровало да шаран, кад напуни одређен број година, добија крила, излеће из воде и претвара се у змаја.

У највећој опасности од воденог духа били су његови „подстанари“ – рибари и воденичари. Рибару је могао да цепа мреже, а воденичару да заустави воденицу. Да би се заштитили, а и да би им дозволио да раде, морали су да поштују извесне забране и ограничења, као и да им приносе одговарајуће жртве. Тако су му рибари, да би имали успешан лов, давали прву ухваћену рибу или „причест“ то јест „нафору“ тако што би после обреда у храму сачували своју причест у устима и испљунули је у реку говорећи: “Ја вама причес, а ви мени рибу“. Сматрало се да такав рибар успешно лови, али и да је своју душу продао ђаволу због чега није могао да умре природном смрћу, већ би се утопио.

У Смедереву и околним селима рибари су чак имали и свој кодекс понашања. Верујући да у Дунаву живи водени ђаво који је опасан нарочито после заласка сунца, за време ноћног риболова, нису гласно говорили. Нису хватали рибу ни на бућку, јер је тада могао да се ухвати за њу и одвуче жртву на дно реке. Пошто је водени дух могао да изађе из реке, уколико би наишао на уснулог рибара, преваром би га намамио у реку и удавио, па зато рибари нису спавали поред реке или у чамцу. Често су ноћу и мењали места боравка, због чега је настала народна изрека: “Ђаво све зна, само не зна где алас спава“.

(текст: Етнографски музеј у Београду)

Извор: Виртуелни музеј Дунава

ЗАНИМЉИВОСТИ / МУЗИКА / ОКО НАС / УМЕТНОСТ

Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла

Јован Ивановић или Iosif Ivanovici (1845-1902) био је румунски композитор српског порекла, често називан и румунским краљем валцера. Ивановић је био и један од најбољих диригената свог времена, компоновао је и дела за клавирску пратњу, а валцер „Таласи Дунава“ донео му је планетарну славу. Иза себе је оставио музички репертоар са 350 композиција, међу којима сu и неке широко познате и често извођене широм света.

Јован Ивановић рођен је 1845. године у Темишвару, тадашњој Аустроугарској, где је завршио основну и средњу школу. Као сироче био је угњетаван од стране Хазбуршке власти. Његово интересовање за музику почиње у раном детињству када је научио да свира флауту. Касније у периоду док је био у војсци (у коју је отишао са 14 година) научио је да свира кларинет.

Његов таленат за музику га је довео до тога да постане један од најбољих музичара у војном оркестру. Наставио је да учи са Емилом Лером, једним од најзначајнијих музичара друге половине 19. века. Ивановић касније постаје вођа оркестра и обилази целу Румунију. 1900. године постављен је за инспектора војне музике и на том положају је остао све до смрти.

Без похађања музичке школе, Јован Ивановић је успео да обогати национални музички репертоар са 350 композиција. У својим делима користи песме које су пре свега везане за Трансилванију из које је сам водио порекло и на коју је био неизмерно поносан.

Био је препознатљив по својим валцерима од којих му је најпознатији „Таласи Дунава“ донео планетарну славу. Са својих 36 година Јован Ивановић доживљава да се за његов рад заинтресује чак 60 страних земаља.

Немачки медији су га прогласили румунским краљем валцера. Његови валцери су се чули широм Европе, Америке и Азије. Још један велики успех овај композитор доживљава у својој 45. години живота. Те 1889. године победио је на такмичењу које се одржавало у част руског цара Александра. Тада је у конкуренцији од чак 116 композитора изабран за најбољег.

Један од најбољих европских диригената у своје време и композитор раскошног талента, Јован Ивановић нам је оставио и радове за клавирску пратњу међу којима је најпознатија Лепе плаве очи. Свој богат живот Јован Ивановић је завршио 28. септембра 1902. године у Букурешту.

: Јован Ивановић

Валцер: Таласи Дунава

За Расен: Марија Ђорђевић

Блог Убележи!

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

ИСТОРИЈА / ОКО НАС / СРПСКО ПИТАЊЕ

Готовуша – симбол опстанка Срба на Косову и Метохији

Између брда и долина прошараних рекама и потоцима, шумама и ливадама, протеже се шарпланинска варошица Готовуша са 1300 становника српске националности. Налази се у саставу општине Штрпце, на југу српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, на североисточним падинама Шар-планине, са обе стране горњег тока реке Лепенац и Готовушке реке. Насеље је добило име по готовим, разрађеним пољима на која су дошли преци садашњих становника Готовуше.

Поздрав из Готовуше; фото: Готовуша

ИСТОРИЈА МЕСТА

Према досадашњим археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Ту су, пре свега, остаци утврђења „Градиште“ (Зидовница), где постоје трагови да је насеље имало водовод и канализацију, као и скоро откривени мозаик старе цркве из VI века нове ере.

Водопад код Готовуше; фото: Готовуша

У писаним документима, Готовуша се први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана Силног. Као и цела средњовековна Србија и Готовуша највећи процват доживљава управо за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут који је повезивао царске градове Призрен и Скопље.

Тим путем је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а заузврат су добијали вино и винову лозу која је била веома заступљена у том крају. Српски средњовековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему најбоље сведоче народне песме и сачувана имена неких предела као што су “Цареве ливаде“ и „Царева глава“.

У Готовуши постоје и две цркве, из 14 и 16 века: Црква Пресвете Богородице и црква Светог Спаса на чијим зидовима су најлепше и најочуваније фреске у Сиринићкој жупи. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Србије као вредно културно-историјско наслеђе. По народном предању, у Готовуши су неко време биле чуване мошти српског цара Уроша Нејаког, али су касније пренесене у манастир Јазак на Фрушкој гори.

Готовуша није потпала под турску власт одмах после Косовске битке. То се десило тек 66 година касније, када је извршен и попис становништва. У опширном катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића. Према том попису, Готовуша је имала 79 домаћинстава која су била задужена да на име пореза измире 6.014 акчи и плаћају ушур на приход од винограда – 30 чабара вина.

Живот Срба под турском влашћу био је веома тежак, па се велики број људи одселио према центалној Србији и Аустроугарској, у сеоби под вођством српског Патријарха Арсенија III Чарнојевића, али су Готовушани, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру, своја вековна огњишта и народне обичаје.

Српска војска је ослободила Готовушу од турског ропства 13. октобра 1912. године. Победу српске војске и ослобођење су огласила црквена звона на готовушким црквама, позивајући народ на окупљање и проповеди. Српској војсци су приређени свечани дочек и славље које је трајало неколико дана. Петовековни турски јарам је збачен и највећи сан је остварен: Косово се поново нашло у саставу Србије!

: Поглед на Готовушу и врхове Шар-планине; фото: Готовуша

: Ливадичко језеро – Брезовица (16 километара од Готовуше); фото: Готовуша

: Љуботен; фото: Готовуша

: Брвнара; фото: Готовуша

: Крст – симбол Готовуше; фото: Готовуша

: Црква Пресвете Богородице; фото: Готовуша

: Воденица; фото: Готовуша

: Црква Светог Спаса; фото: Готовуша

: Црква Светог Спаса; фото: Готовуша

РАЗВОЈ ОБРАЗОВАЊА

Иако је у Готовуши постојало неколико црквица, свештеници нису, као у осталим деловима Србије, водили рачуна о описмењавању народа, већ само о проповедању православне вере, па се јављају идеје о оснивању школе. Прва школа у Готовуши почела је са радом 1897. године, за шта је најзаслужнији њен први учитељ Рајко Урошевић, по коме и школа данас носи назив.

Уз образовни рад са децом, учитељ Рајко се бавио и општим просвећивањем људи у Готовуши, учио је народ гајењу и калемљењу воћа, гајењу пчела, био је саветник у сеоским и правним пословима, развијао добре односе медју људима, помагао у лечењу мештана народним лековима. Био је иницијатор изградње првог модерног водовода у Готовуши, који је саграђен 1912 године. Учитељ Рајко је редовно слао извештаје из Готовуше тадашњем конзулу Краљевине Србије у Приштини Браниславу Нушићу.

РАЗВОЈ ПРИВРЕДЕ

Прва задруга у Готовуши основана је 1931. године, захваљујући залагању учитеља Милана Јевтића. Пре оснивања задруге, у Готовуши су постојале три бакалске радње. Председник ове кредитно-продајне задруге био је Стајко Добросављевић,а благајник Стеван Максимовић. У задругу је ступио велики број домаћинстава из Готовуше али и околних села.

ТУРИЗАМ

На узвишењу Чука налази се симбол и заштитни знак Готовуше – крст висок 6 метара. По народном веровању, у давна времена у селу су се рађала здрава деца која су се касније разбољевала. Мештани су због тога тражили савет од локалног свештеника и он им је саветовао да упрегну два вола близанца која ће вући плуг, да на месту где буду заорали ту и заврше круг, да изору бразду око целог цела и да у центру круга направе крст. Мештани су тако урадили и направили крст од камена који су довлачили из реке. Тако је крст сачувао Готовушу и њену децу у њој.

Крст данас представља симбол и заштитни знак Готовуше који посећује велики број људи из свих крајева Србије и света. Зачетник и најзаслужнији човек за развој туризма на Шар-планини био је Стојко Добросављевић из Готовуше и по њему први туристички објекат на Шар-планини носи име „Стојкова кућа“.

ПРИРОДА

Околина Готовуше обилује изузетним природним лепотама. Одмах изнад места су обронци и врхови Шар-планине. На југоистоцној страни су: врх Љуботен висок 2498 метара, Црни врх, Гавраник, Главе, Кокошиње, Жељкина вода као и излетиште “Бела вода”.

УРБАНА СТРУКТУРА

Готовуша је састављена од неколико махала (насеља): Ново насеље, Ђурђеви, Стојчеви, Петкичини, Зангини, Костићеви, Репиново и Кевкине.У Готовуши се одржава и низ фолклорних манифестација и народних обичаја који се цувају од заборава: Маскенбал „Вучари“, који се одржава на празник Беле покладе, Процка, Мавање кумбара, Лазарице и Велигдан.

КУЛТУРА

Готовуша нимало не заостаје за већим срединама у погледу културе. Одмах после другог светског рата саграђен је Дом културе у којем се организују разне културно-уметничке манифестације. Чувари народне традиције Готовуше су КУД „Младост“ и Певачка група, који проносе славу Готовуше и Србије широм света са низом награда освојеним на разним такмичењима.

Лазарице; фото: Готовуша

СПОРТ

Најзаступљенији спортови у Готовуши су фудбал, кошарка, рукомет и одбојка. Најпознатија екипа је ФК Готовуша – једна од најбољих екипа малог фудбала на простору Косова и Метохије, са великим бројем освојених турнира и трофеја. Најпознатије спортске манифестације које се организују у Готовуши су: Турнир генерација „Цветница“; Ноћна лига у малом фудбалу; кошаркашки, одбојкашки и шаховски турнири.

ДАНАС…

Готовуша је данас модерна шарпланинска варошица која представља симбол опстанка Срба на својим вековним огњиштима на Косову и Метохији.

Извор: Готовуша

ДЕШАВАЊА / МУЗИКА / ОКО НАС / УМЕТНОСТ

Мериен у животу човека – Леонард Коен

Једна од најлепших песама канадског певача Леонарда Коена „So Long, Marianne“ одсликава дубоку тугу и велику радост са којима је он истовремено живео. Узрок и те туге и те радости била је Мериен, његова непребољена љубав и непрестана инспирација, жена која му је истовремено улепшала и уништила живот.

фото: Allan Showalter

Од када је у Грчкој 1960. године упознао ову шведску манекенку, Леонард Коен је био опседнут њом до своје смрти. Мериен Ихлен оставила је мужа, преселила се код Коена и, према његовим речима, постала му све у животу: љубавница, жена, мајка, сестра… а пре свега велика инспирација.

Попут многих љубави и ова је добила карактер несрећне, зато што је после само неколико година Мериен почела да га „исцрпљује, уништава и понаша се одвратно према њему. Психички га је малтретирала и варала…“

Да ли су разлози томе у самом начину настанка овакве љубави или неком другом њеном карактеру, најбоље су знали њени актери. Коен је у песми „So Long, Marianne“ рекао своје виђење њиховог растанка, Мериен о томе није говорила. У делу интервјуа из 1992, године Коен је такође поменуо своја осећања према Мериен:

„Људи се мењају, њихова тела се мењају, али има нешто у љубави што се никад не мења… Мериен, жена из песме „So Long, Marianne“, када чујем њен глас преко телефона, осетим потпуну повезаност иако су нам животи раздвојени“. Осетим да љубав никад не умире и, када постоји осећање довољно јако да изроди песму, онда у том осећању има нешто неуништиво.“

Када је у јулу 2016. године Мериен умрла, Коен се од ње опростио речима „Љубав никад не умире“, а четири и по месеца касније умро је и велики музичар.

Буди ми збогом, Мериен!

Нећеш ли доћи до прозора, моја мала драга?
Желео бих да читам са твог длана
Знаш и сама да сам мислио да сам неки мало циганче
Пре него што си ме повела у твој стан