Вилинско коло Archives

Мајка Југовића није обична смртна жена, већ митолошко биће. Њена појава на разбојишту, њен интерес за пале јунаке и облик у којем се јавља довољно је карактеришу.

Југ Богдан и девет Југовића, Литграфија

У српској митологији за јунаке се интересују виле; с њима другују, помажу им у борбама, лече им ране, жале их и оплакују када им се деси несрећа. Вилинско и змајевско порекло епских јунака је факат са којим се свакога часа срећемо у срп. Митологији.

У песми „Милош Обилић змајски син“ то се тврди поименце за Милоша Обилића, Змај огњеног Вука, Рељу Бошњанина, Бановић Секулу, Бановић Страхињу, Љутицу Богдана, Краљевића Марка; па нема ништа природније да се то прича и о Југовићима, тим пре што су они чисто митолошке личности.

У песми мајка Југовића моли бога да јој да лабудова крила и бог јој их даје. Вила је и сама собом у стању да се претвори у лабуда… Вила је шумско божанство, божанство природе и природних појава; она је нераздвојно, физиолошки везана за шуму, за потоке и језера, за облаке… И тврдо срце мајке Југовића никако није срце српске мајке, него срце виле…

Српске виле могу бити покаткад добри помажући демони али су оне у основи свирепе, осветољубиве, каприциозне; оне одузимају људима памет, вуку их у дубине, да их ту удаве; Краљу Вукашину не даје вила да подигне Скадар; Милоша Обилића убија вила зато што има лепши глас од ње; виле јунацима очи копају а коњима ноге одсецају (Марко Краљевић и вила Водарица). Несрећник који нагази на вилинско коло, или на вечеру, или иначе нечим увреди виле… има да изгуби очи или обе руке или сам живот.

Смрт мајке Југовића, Миленко Д. Гјурић, Универзитетска библиотека у Загребу

Вила може бити верна пријатељица људима које сама изабере, или који је, јунаштвом или лукавством себи потчине; али њена љубав увек има у себи нечег одбијајућег, божански резервисаног, њена нежност пуна је скрупула.

Она милује своју децу, жали јунаке, али само кад они спавају, кад ничије око не може видети. Нико не види њену жалост и њену радост, никоме она не отвара своје срце – њени осећаји остају за смртне људе нерешена загонетка.

Веселин Чајкановић, „Студије из српске религије и фолклора“ (1910–1924)

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ТРАДИЦИЈА

Вилинско или врзино коло

И у нас је било веровања да божанства и различита друга божанства играју. Трагови таквог веровања преживели су стару религију нашу, па су се одржали и у Хришћанству све до дана данашњега

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%C3%84ngs%C3%A4lvor_-_Nils_Blomm%C3%A9r_1850.jpg

Нилс Бломер – Вилинско коло, 1850; фото: Википедија

Вук С. Караџић у “Српском рјечнику“ код речи вила вели: “Виле неће ником зла учинити, докле их ко не увриједи (нагазивши на њихово коло или на вечеру или другчије како)“. Исто тако прича Лука Грђић Бјелокосић о веровању у Горњој Херцеговини: “Виле се скупљају у вилинска кола па играју, пјевају и веселе се. Тешко ономе ко наступи на вилинско коло.“

У селу Трнавцима у округу крушевачком има у ливадама један круг, на коме је трава нешто слабија и мања, и који сељаци зову Вилино коло. У Алексинцу сам слушао од једне бабе да ко нагази на вилино коло добија велику болест (падавицу). Због тога се овде вилино коло зове још и смлатиште.

У Вуковом “Српском рјечнику“ код речи игралиште наводи се овај пример:

Шатор пење Угрин Јанко
Украј Саве воде ледне
На вилино игралиште.
На јуначко разбојиште
И на вучје вијалиште

У западној Бугарској помиње се данас у народу вило коло на које иду бојалице и виле. Недалеко од Ћустендила, на западу, на граници између Бугарске и Турске, издиже се један високи планински врх који се зове Вилинско коло (Вило коло) за који се прича да је средиште за игре, песме и савете самовила и самодива. На тај врх и данас сељаци гледају као на какво страшно место, па шаљући чобане за стоком опомињу их да пазе да не зађу “у вилино коло, у то самодивско и самовилско игриште“.

У Вукову “Српском рјечнику“ код речи Врзино коло има ово објашњење: “Срби приповиједају да неки ђаци, кад изуче 12 школа отиду (њих 12 мора бити) на врзино коло (да доврше са свијем и да се закуну. А где је то врзино коло и шта је, Бог би га знао), и ондје некакву особиту књигу чатећи нестане једнога између њих дванаест (однесу га ђаволи или виле), али они не могу познати кога је нестало. Људи из Хрватске приповиједали су ми да под Велебитом има село Врзићи и више њега на врх Велебита мјесто, које се зове Врзино коло, на коме виле играју. (Тај је био и на врзину колу – говори се за човјека који је много учио). Такови ђаци послије се зову грабанцијаши, и иду са ђаволима и са вилама и воде облаке у вријеме грмљаве, олује и туче.

У Алексинцу сам чуо и за навско коло. То је место на раскршћима, где се окупљају наве. На навско је коло опасно нагазити, јер се може намерити. У селу Планиници у срезу бољевачком, нава је место где самодиве играју коло, а коло се зове навско коло. Кад ту човек прође, одмах намери.

Вид В. Вукасовић у своме чланку “Вјештице у Јужнијех Славена“ вели да вештице “излазе у ноћно доба и кријештећи се окупљају, па онда замећу кола од милине на раскрсницама и гувнима“.

По веровању нашег народа и ђаволи играју. Ја сам на много места у народу слушао да ђаволи ноћу излазе из реке па на обали играју. Ђаволи особито воле игру, па се могу и преварити, и у вече, ударањем у гоч (бубањ) измамити на обалу, мислећи да се гочем ђаволи дозивају на игру. Ја имам забележену једну приповетку из Власотинца, у којој се казује како су Цигани помоћу гоча преварили ђавола, те га измамили из реке, па се и он ухватио у њихово коло и играо, мислећи да су и они ђаволи, а они му украду капу, те га тиме обеснаже и продаду воденичару, коме је годинама служио, докле се није своје капе дочепао и побегао.

У једном засеоку села Севојне, који се зове Рујевац, близу Ужица, налази се бара која никда не пресушује и коју сељаци зову Содом. Прича се да су у њој некада играли ђаволи. Сем тога ту се, кад се коме прети рекне: Играћеш ко ђаво по Содому!

Гдешто се прича и да се караконџуле скупљају те играју.