Срби муслимани

Српска ћирилица и муслимани Босне и Херцеговине

​И кад су пали под турску власт, сви Босанци и Херцеговци су употребљавали ћирилицу уколико су уопште били писмени.
Босанчица

Брзописна ћирилица или Босанчица

Проф. Константин Јиречек је у Јагићеву Архиву за 1899. навео in ekstenso многа писма и исправе с краја XV и почетка XVI века нађене у Стону, на острву Пељешцу. Међу њима има подоста писама упућених из Босне односно Херцеговине. Тако пише 1512. са Неретве Ђуро Радашиновић кнезу у Стон;1514. Вићенцо Божидаровић из Новог Пазара туторима Илије Николе Радина; 1526. Ђуро Русковић из Врхбосне (Сарајева) Стјепану Живановићу; 1550. Андрија Стјепановић из Босне Марину Симоновом; итд. све ћирилицом.

Сви пишу у дивном српском језику. Навешћу само почетак последњег писма: “Господину Марину веле драго поздравленија од мене Андрије. Потом јучера по Ферхату примих једну твоју и разумех све што ми пишеш изради коња. Коња сам продао, а захвалимо господству вашем на потруђењу. А сад да зна ваша милост како посилу Мехмеда Вујадиновића навлаш зашто јучера имах књигу од Пера … ”

У тексту своје расправе наводи Јиречек два примера из XV века: “Међу сведоцима у Врхбосни 6. марта 1479. датираног акта двојица су се ћирилицом потписала: Ја Ђура Рутошевић јесам сведок више реченом писму. Ја Петар Раделић јесам сведок овомуј писму више реченому. Исто тако на исправи из Сребрнице од 25. новембра 1490: Милко Прибинић слуга господству ви. Радич Остојић слуга ваш.“(Const. Jirecek, Beiträge zur ragusanischen Literaturgeschichte, u Archiv für slavische Philologie, XXI Band, 1899, S. 533–538.)

Изгледа да су сва речена лица хришћани. Али ћирилицом пишу и поисламљени Босанци и Херцеговци, за све време владања Турака у тим пределима. Они се зову Турцима, говоре само српски (други језик не знају) и пишу ћирилицом, на српском језику. То је правило од кога једва да има изузетака.

Они су се стално служили једно мало модификованом српском ћирилицом, која је позната под називом “босанчица”. У суштини је то српски ћирилица. Босанчица се развила из дукљанско-хумске рецензије којом су написана оба наша најстарија јеванђеља: Мирослављево и Вуканово. Њу су босански францискани називали “српским словима”. (БМ Недељковић. О босанчици, у Прилози за језик, књижевност, историју и фолклор, књ. XXI, 1955, стр. 274.)

Митрополит Стеван Стратимировић пише 1806. године да ћирилицом пишу “сви Серби восточнаго благочестија (в Венгрија, Сербији, Славонији, Босње и прочаја) идази Турки в Босње славенскаго поколенија, сами славенскими нашими писмени, но особено преобрајашченими писут”. (Јован Радонић, Летопис Матице српске, књ. 228, г. 1904, стр. 104.)

Сам проф. Владимир Ћоровић каже за босанско-херцеговачке муслимане: “Њихово писмо било је све до Окупације ћирилица, такозвано беговско слова, које су они сами звали, стара Србија ‘”.
(У књизи Босна и Херцеговина, СКЗ, Поучник I, Београд, 1925, стр. 63.)

Међу многобројним доказима употребе ћирилице од стране босанских бегова налази се и једна објављена збирка из њихове кореспонденције са властима Војне Границе. То је: Рудолф Строхал, Неколико ћирилских исправа о дописивању турских бегова са хрватским командантима у Вјесник Земаљског краљевског аркива за 1914, Књ. XVI.

​Бошко Десница наводи у својој цитираној колекцији Историја котарских ускока ћирилицом писана писма турских околних команданата самим млетачким властима. Тако писма крчког санџак-бега Мухамед-бега Дуракбеговића од августа и септембра 1675. (3 писма), команданта Книна Мехмед-бега Атлагића од августа 1675, задарског емина Исак ефендије из маја 1680, обровачког капетана од 2. јануара 1682. итд. Тада је северна Далмација била такође турска и команданти су били Босанци, који су, као сви други муслимани нашег језика, писали само ћирилицом.

Најпотпуније је о томе писао, поред Ћира Трухелке, Драгутин Прохаска (оба Похрваћена Чеха). Овај је у малопре поменутој озбиљној расправи о хрватско-српским писмености у Босни утврдио да се ово писмо раније звало српско: “Назив, српско писмо ‘био је у употреби код најстаријег босанског писца Матије Дивковића. Тек у новије време ово писмо називају, босанским ‘,, босанчица’. Ф. Јукић ју је још звао, азбука ‘(1850), а И. Берчић, босанска азбуква’ “(стр. 11).

Писац упоређује обе азбуке (стр. 13) и каже: “Сам поглед на ове упоредне редове показује да босанска слова нису ништа друго него курзивно ћириловско слова … Као језик за живи народни говор, босанска ћирилица је, природно, могла да буде без свих слова која су се у црквене књиге увукла из старословенског језика и с друге стране је потражила живе посебности гласова, које стари црквенословенски језик није познавао…”

Прохаска цитира српске писца А. Стојачковић и даје му право када тврди (у књизи Историја Восточни-словенскаго богослуженија и кирилског књижевства код Словена Западне цркве, Нови Сад, 1847) “да назив, босанчица нема никаквог оправдања, јер је босанско писмо проистекло из ћирилског курзивног писма“.

Чак и интерно турске власти, уколико нису писале арапским писменима, употребљавале су српски ћирилицу. То се нарочито може доказати откад је почела штампа у Босни и Херцеговини. Прва штампарија, после старих српских штампарија у Босни, уведена је 1866. То је тзв. Сопрон печатња. “У њој су се од 13. маја 1866. почеле штампати службене новине Босна, које су излазиле недељно једанпут на четири стране, од којих су биле двије ћирилицом а двије турским писмом и језиком. И полуслужбени Сарајевски цвјетник (Сарај џулшеј) штампан је такође ћирилицом и турским словима. “(Ђорђе Пејановић, Штампарије у Босни и Херцеговини 1529-1951, Сарајево, 1952, стр. 12).

И Осман Хаџић пише у Народној енциклопедији СХС, говорећи о Мехмед сахиром Курт-Ћехајићу да је “поред службених новина Босне уређивао у исто време и политички лист Сарајевски цвјетник – Џулшени сарај на турском и нашем језику, ћирилицом”.

На страни 21 поменуте књиге Ђорђа Пејановића стоји: “Године 1876. одвоји се Херцеговина од Босне и формира Херцеговачки вилајет са седиштем у Мостару.Ту је 1876. отворена и штампарија … У њој је 19. фебруара 1876. почео да излази лист Неретва, вилајетски службени лист, који је као и Босна, штампан на четири стране, двије ћирилицом и двије турским писмом и језиком. Лист је излазио до краја 1876. године, јер је од почетка 1877. укинут Херцеговачки вилајет … ”

У новосадској Застави од 28. септембра 1866. има један допис из Сарајева у коме стоји између осталог: “Сали Ефендија, родом из Чајнича, писар у Беговој џамији сад издаје Календар за 1867. годину са ћирилицом, и то најпре стари, па нови, па затим турски. ”

У броју од 17. октобра 1869. дописник из Сарајева јавља да је “Сафет-паша, кад је у Сарајево дошао, рекао: србски народ, србски језик, треба да се ћирилицом служи… Ко не верује, нека погледа у вилајетске званичне новине Босна, пак ће се одмах уверити, јер поред турског само србски ћирилицом све и сва на јавност издаје…“

​Из књиге: Хамдија Капиџић,” Застава “о Босни и Херцеговини, прва књига, Сарајево, 1953, стр. 74, 265.

Српска Босна, Застава

Српска Босна

Муслимани босанско-херцеговачки су за целог турског вакта писали или турски или српски: турски арапским писменима, српска ћирилским.

Мора се признати да је за турског вакта писменост у Босни била минимална, нарочито код муслимана. Код хришћана су свештеници одржавали писменост, посебно калуђери; код муслимана бегови, и то не сви. Зато је босанска ћирилица звата “беговским писмом”.

Тек уласком Аустрије у Босну и њеним форсирањем латинице, почињу муслимани да употребљавају латиницу. Али старији људи увек се служе ћирилицом. Тако пише Владимир Ћоровић да је Мехмед-бег Капетановић већину својих дела објавио латиницом “иако се у супротном служио у животу босанском ћирилицом” (Влад. Ћоровић, Мехмед-бег Капетановић, књижевна студија, Сарајево, 1911, стр.)

У Прилозима за књижевност, језик и фолклор Павла Поповића, год. XVII (1937), на страни 302 пише проф. Владимир Ћоровић: “Босанска влада је од првог дана (после Окупације) систематски ишла за тим, да муслимане свим средствима одвоји од православних. Стара беговска ћирилица сузбијана је са планом, и место ње је натурана латиница. ”

То је успело било код масе национално још несвесне. Па ипак, не само да су се Срби муслимани (а њих није било мало) служили ћирилицом, већ је она била прокламована као искључиво слова све босанско-херцеговачких муслимана српског оријентације. Тако у једном Програму из 1902. године, у коме су се Срби и муслимани БиХ били сложили на опозицију милитантном и дрском католицизму и слали многе меморандуме у Беч, стоји: “Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица.” (Др Никола Стојановић , Босанска криза 1908-1914, Сарајево, 1958, стр. 15.)

Што се тиче православног народа Босне, православних Срба, може се без страха тврдити да њихова оданост ћирилици није имала премца. Они су је из пркоса стално употребљавали, и више би волели најгору патњу и најгору срамоту него да само каткад напусте ћирилицу и употребе “шокачка слова”. Има мноштво дирљивих примера о томе, од којих смо неке навели у II свесци овог дела. Овде само једну жалбу Бечком двору о покушајима окупаторских власти да свето српско писмо запостављају и гоне.

5. децембра 1896. је 14 црквено-православних општина Босне и Херцеговине послало цару аустријском “Први царски меморандум” у коме се, између осталог, жале “да за турског вакта није била прогањана српски народност и слова ћирилица…” (Владислав Скарић, Верско -просветна борба православних Срба, у књизи Босна и Херцеговина под аустроугарском управом, Колекција “Српски народ у XIX веку”, Београд, око 1940, стр.

Скарић говори о “шиканама и безакоњу које су православни Срби у Босни и Херцеговини отрпео” од аустријских управљача, и онда директно продужује: “У овим прогонима најревноснији су били многи… чиновници хрватске и пољске народности…”

Све је то тако било до Југославије. У првој су муслимани почели из пркоса да се служе латиницом, која је била равноправно писмо. У другој власти наређују не само њима већ и Србима православним да морају писати искључиво латиницом. Друго ништа се не може штампати. На ћирилици не сме да се појави ниједан јавни натпис.

О томе се свему доста подробно саопштава у II свесци овог дела, па нећемо понављати.

Чак су и хајдуци србски, приморски и околине, писали србском ћирилицом, увек ако су били православни, неки пут и католици. О томе даје подробна обавештења Радован Самарџић у студији Хајдучка писма. Прилог проучавању наше старије писмености, у Зборник Филозофског факултета Београдског универзитета, III књига, Београд, 1955, стр. 172-195.

Може се само још једном констатовати да данас, први пут у историји, ћирилица није више искључиво србско писмо, а тежња постоји да не буде уопште србско писмо. Поближе о томе на крају ове књиге.

Лазо М. Костић, Чикаго, 1963.

Извор: Западни Срби

Авдо Карабеговић Халидбегов: У очи Видова 1898.

Авдо Карабеговић и Осман Ђикић били су међу носиоцима српске идеје у Босни код Срба-мухамеданаца. Као песник Авдо се појављује у „Босанској Вили“ са песмама Црној Гори и њеном јунаштву; пева Бранку Радичевићу, Марку Краљевићу, Вуку Караџићу, „Вијенцу“, српском православном певачком друштву у Брчком. А. Карабеговић јавља се са песмом „Косовкиња“ у којој жали за братском неслогом. 1907. 
Муслимани

Авдо Карабеговић Халидбегов: У очи Видова; Босанска вила, 1898. 

Што то тутњи са далеких страна?
Што се плава мргоде небеса ….?
Је л то оркан бурног оцеана
Ил’ се вулкан горостасни стреса?!

Чује ли се оно поклич бојни 
Што потреса моје трошне груди?
Звече л’ мачи? је л’ плач дјева гојни
У по ноћи што ме из сна буди!?

Што то сузе облакови сури?
Плаче л’ небо? ил анђели плачу?
Да л’ то прошлост на крилима јури
Скривајући врх оштроме мачу?

Кличе л вила са високих гора?
Је л’ још сунце сјетно и крваво?
Да л’ вјечитој слави свиће зора
Видов дане, тужна давор-славо!?

Еј, Косово тужно и жалосно!
Склањали се за високе горе
Јарко сунце сјетно, невесело,
Да не гледа ђе се браћа боре?

Да не гледа мачеве крваве
Ђе брат брату кроз груди пробада,
Да не гледа срца издајничка
Ђе паклена злоба, завист влада.

Да ли чекаш ај, Косово тужно!
Нове братске борбе и мегдана?
Да ли чекаш — еј судбино клета —
Сретнијега туде Видов дана.

Или чекаш да изглади врјеме
Црне боре са твојега чела,
Да на гробљу праотаца својих
Загрле се браћа превесела.

Да ли чекаш братско разбојиште,
Опет бојна труба да затруби?
Или чекаш — ах злаћани санци —
Да се Призрен с Авалом пољуби?!

Авдо Карабеговић Халидбегов

Босанска вила, год. 13. бр. 11. У Сарајеву 15. јуна 1898. 

Украс 1

Авдо Карабеговић Халидбегов или Авдо С. Карабеговић (Модрича, 25. август 1878—Лозница, 18. децембар 1908) је био српски песник и национални радник из Босне и Херцеговине. Овог песника не треба мешати са његовим рођаком Авдом Карабеговићем Хасанбеговим (Модрича, 1878 — Модрича, 20. децембар 1900). 

Карабеговић је рођен у Модричи граду на северу Босне у богатој беговској породици, која се из Будимпшете иселила у Босну. У Модричи је завршио мектеб. Његов отац Хасан умро је 1893. године, а његова мајка Фатима (Мустајбеговић) преминула је 1896. године. Након смрти мајке, Авдо се сам бринуо за свог брата и две сестре.

Срби муслимани

Авдо Карабеговић Халидбегов

Авдо Карабеговић и Осман Ђикић били су међу носиоцима српске идеје у Босни код Срба-мухамеданаца. Године 1898. јавља се Авдо Карабеговић у „Босанској Вили“ са песмама Црној Гори и њеном јунаштву; пева Бранку Радичевићу, Марку Краљевићу, В. Караџићу, „Вијенцу“, српском православном певачком друштву у Брчком. А. Карабеговић јавља се са песмом „Косовкиња“ у којој жали за братском неслогом. 1907. Авдо Карабеговић шаље посланицу Шевкији Глухићу у којој га подсећа на некад славну српску историју.

За живота, објавио је две збирке песама: Побратимство (заједно са О. Сулејманпашићем Скопљаком и О. Ђикићем)у Београду 1900, и Пјесме, такође у Београду 1905. године.

Међу песмама нарочито циклус љубавних песама Са источног Парнаса и његове Емире. У изузетне стихове убрајају се песме попут Ђул Бејазо, Ђул мирише, Доћу ти драга, доћи, Месечина.

Писао је у Босанској Вили, Зори, Правди, Београдским новинама, Бранковом колу, Делу. Авдо је припадао нарочитој плејади српских романтичара, занесених лирских и националних песника.

Умро је од туберкулозе у Лозници, а сахрањен је у Београду. Посмртни говор одржао је Бранислав Нушић.

Зашто Црква не да муслиманима да буду Срби?

„Црква не да муслиманима и католицима да буду Срби. То је узрок нашег братоубилаштва.“

Горе написано је једно од најчешћих општих места у свим расправама о српском ендемском, нејединству и неслози која нас изједа. Једини проблем је што нема везе с истином. Црква није никада издала било какав документ којим одриче право иновернима да се национално осећају и изјашњавају Србима. Црква није политичка установа, а нација јесте политичка категорија. Елем, за СПЦ није проблем да се ико, био он црнац, Еским, Кинез или сами Турчин крсти и постане њен део. Лично позанјем православног монаха, потомка члана османске дворске свите и православног Персијанца, свршеног богослова. Блаженопочивши отац Сава, монах ковиљски, био је Новозеланђанин. Морамо ли се подсећати Емира Кустурице и Махмута Бушатлије? Црква брине о православнима, а не о Србима свих вера, јер она је управо Црква – заједница верних с Богом и силама небеским.
Срби муслимани

Сцена из филма “Нож“

Ко онда не признаје муслимане (и римокатолике) за Србе?

Народ.

Како су, уопште, настали муслимани на овим просторима? Доласком турског окупатора, преласком на ислам могло се сачувати или стећи нешто привилегија, понекад глава, жена, дете или кућа, а и каријера се у војсци или администрацији једино тако дала тећи. Баштиници трбухоугодија као животног идеала или латинске максиме Patria est ubicumque est bene, одрекли су се хришћанства и прихватили ислам. Тим чином, нису само променили вероисповест, што је данас интимно питање сваког човека, већ су се политички идентификовали с окупатором. Сјединили су се с турским, исламским убицама. Прешли су на страну освајача и стали у фронт против сопственог народа. Многи су учествовали у злочинима. Бивши рођаци, чак браћа постадоше део освајачке државне управе. Удружише се с онима који су нас поробили. И то из личног, најчешће, материјалног интереса. Не само у давној прошлости, већ и у Првом и Другом српском устанку и балканским ратовима муслимани су се борили против српске војске. О масовном прилажењу усташама је већ све написано.

Није ли ово легитиман разлог за презир? Какво поверење и солидарност или осећај јединства с новим муслиманима је тадашњи Србин могао да осећа? Вековима су они верни православљу остајали у положају раје, кулучили, бивали читлучени, трпели право прве брачне ноћи, данак у крви и разне друге неправде. Обнова цркава и манастира била је забрањена. Звоно није смело да звони. У Софији постоји лепа црква ротонда, близу председничке палате, сазидана је у удубљењу, јер је морала да буде нижа од Турчина на коњу (sic!).

Срби нису смели да носе оружје, да се лепо облаче, морали су да се помере с пута ако би се мимоилазили с муслиманом… О радостима набијања на колац или распродаје деце у робље по Египту и Анадолији зар треба говорити?

Дакле, у срцу сваког Србина, ислам је у нашим крајевима символ крваве турске окупације и издаје наших саплеменика. Зато Срби Муслимане не маре, не верују им и тешко их прихватају као део свог народа.

Меша Селимовић

Меша Селимовић

То је емотивна реакција, потпуно разумљива, јер је предање о изгубљеном царству остало живо и у данима најтеже патње, а те су патње биле огромне. Неко се, да би их избегао, потурчио, а неко је трпео, издржавао, робовао, али опстао у српству и православљу. Како сад од њега очекивати да Турчина или потурчењака узме и осети за брата?

Ипак, време лечи и најболније ране. Данас ми знамо за примере многе муслиманске интелигенције одушевљене за српску националну идеју из времена аустрисјке окупације Босне и Херцеговине. О томе доста пише професор Салих Селимовић који наводи истакнуте умне муслимане српског националног осећања какви су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

Као разуман човек, ја схватам да су потомци потурчених Срба своју нову веру заволели и да не могу, чак и кад би знали да су пореклом Срби, прећи у православље из национално политичких разлога, јер је православље вера, а не нација. То их, ничим не спречава, да уколико желе буду Срби муслиманске вере.

И ми Срби ваља једно да рашчистимо. Православље није допуна српском националном идентитету, није обележје српства, него је вера, много важнија од било ког националног и политичког осећаја или ентитета. То је вера у живог Бога, који ће нас, ако достојни будемо, узети у своје царство и живот вечни. Човек има право да верује или не верује по свом унутрашњем осећају. Не треба никога терати у цркву и православље. Истина је откривена, ко има уши да чује нека чује, а ко има очи да види нека види. свако ће дати свој одговор у дан Суда. Нација је земаљска категорија. У царству Божјем нација неће бити, као ни многих других идентитета који су нам овде, на земљи, важни.

Омер-бег Сулејманпашић Скопљак

Омер-бег Сулејманпашић Скопљак – Лети пјесмо!

Када је ово речено, сасвим је јасно да Србин може бити било које вере или без вере. И такав, он може бити политички врло користан и добар Србин. Ако би Србија успела да пробуди српство у овдашњим, рашким муслиманима, то би одмах елиминисало могуће жариште и средствопритиска на државу у рукама страних сила од утицаја и интереса. Када би се тај процес прелио и у Босну корист би била вишеструка.

Зато, морамо потиснути оправдани бес због средњевековне издаје и почети систематичне, озбиљне напоре у науци, образовању, култури, медијима, политици, на друштвеним мрежама… за враћање српског националног осећаја код овдашњих муслимана. Ту не треба жалити ни средства и привилегије. Ваља преписати турски модел, па и личним интересом мотивисати поједине угледне муслимане да се јавно одреде као Срби, што би могло, дугорочно, покренути један ток.

Озбиљне државе озбиљно планирају. Уместо финансирања педера, лезбијки, људскоправашких јакобинаца, родних феминисткињаи осталих сорошоида, ваљало би финасирати овај национални пројекат од кључног значаја. Иако ће многом читаоцу идеја изгледати неизводљиво, уверен сам да није тако, јер у политици нема коначних решења, околности се мењају, а прегаоцима Бог даје махове.

Остоја Симетић

Извор: Српски Културни Клуб

Сјећања Меше Селимовића: О поријеклу породице Селимовић

Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својим посједима на сјевероистоку Босне. Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао поријекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима ( „Porijeklo porodica“, „Oslobodjenje“, 1971):

Меша Селимовић

„Наводно је било девет браће и двојица пређу на ислам, да би штитили једни друге, и од њих су Селимовићи и Овчине. Селимовићи се јављају у Херцег-Новом прије 1690. године, јер је тада њихова земља са Ублина додијељења млетачким поданицима. Такође у Црној Гори је било Селимовића, наводно су од Бабахметовића ове породице – Селимовићи, Ћорићи и Овчине. У Једношима један локалитет назива се Селимовина и Селимова Бистијерна, а у Плаву спомиње се 1710. године Џуба Селимовић. Књижевник Меша Селимовић потјече из ове породице“

…Кад сам 1972. године навео овај податак (из нормалне радозналости и жеље за откривањем свога коријена), неки интелектуалци из Босне су ми то оштро замјерили. Рекли су отприлике: ‘Многи од нас тачно знају своје хришћанске претке, и могли бисмо да покажемо и директне документе. Али чему то? Шта бисмо тим помињањем постигли?’ Ова замјерка и овакво питање могли би се поставити поводом откривања сваког историјског податка. У име чега затварати очи пред истином? Тиме се ништа не мијења, као што се никаква љага не баца на босанско-херцеговачке муслимане ако се укаже на њихово поријекло. Код мене је остала и јака  носталгија за завичајним коријеном, мада и Београд веома волим. Ја сам везан за своје босанско и муслиманско поријекло, и увјерен сам да је наша сложеност (због дугогодишњих туђих навика које смо прихватили, због чудне историје, због створених комплекса, због хиљаду сплетених чворова) изузетно богата стваралачким могућностима….

…Ето тако (да се вратим на поријекло породице), негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. Ко зна да ли су их жртвовали, одликовали или бирали од ока. Изгледа да моји часни преци нису били сувише крути што се тиче религије, а ни сувише искрени: више их је интересовала могућа корист, или мања штета, него вјера. За нас, за своје непознате потомке, нису много марили. И можда су ту равнодушност према свакој вјери пренијели до мене у крви моји доцнији рођаци, а можда су своју превјеру плаћали већом ревношћу у новој вјери.

И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. Можда су Селимовићи побјегли из Црне Горе у Билећу да се спасу од истраге потурица, можда су се закрвљени рођаци тукли и затирали што су могли жешће, и није прошло ни двјеста година а Селимовићи и Вујовићи нису више ни знали да су исте крви, а можда су настојали да то што прије забораве и сакрију. Повјесна драма босанско-херцеговачких муслимана већ стољећима се одвијала на овим просторима, са исламом који је у нашим крајевима продро на запад Европе, оставши на размеђу свјетова, мост и граница Истока и Запада, Хасан у „Дервишу и смрти“ каже о томе: „Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме у страху од ма каквог рјешења“.

*Меша Селимовић, Сјећања мемоарска проза, Београд 1990.

Сродни чланци

Горанци, добри људи са Шар-планине
Срби муслиманске вероисповести у срцу Албаније певају химну Светом Сави
Како је измишљено бошњаштво
Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком
Муслимански књижевници-пјесници декларисани као Срби
Српство Меше Селимовића
Сјећања Меше Селимовића: О поријеклу породице Селимовић
Салих Селимовић: Ми муслимани смо већином Срби
Салих Селимовић: Пропадамо јер смо се одрекли предака

Меша Селимовић: Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи…

Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком

Сер Артур Џон Еванс (1851-1941.) је био британски историчар и археолог који је вршио археолошка истраживања на Балканском полуострву, а чувен је по открићу локалитета минојске културе у Кнососу на Криту. Његова открића су освијетлила праисторијско доба егејског подручја и пружила материјал за одређивање хронологије егејске културе. Осим значајних радова из археологије (најпознатија дјела: Cretan Pictographs and Prae-Phoenician Script, The Mycenaean Tree and Pillar Cult, The Palace of Minos, Antiquarian Researches in Illyricum, I-IV), написао је Илирска писма (Illyrian Letters, 1878) о западнобалканским земљама уочи аустријске окупације Босне и Херцеговине, те Кроз Босну и Херцеговину (Through Bosnia and Herzegovina on Foot During the Insurrection: with an historical review of Bosnia, and a glimpse at the Croats, Slavonians, and the ancient republic of Ragusa, 1875.), која је била толико популарна да је изашла у још два издања, 1876. и 1877.

Изабрана писма Артура Џона Еванса, која је слао „Манчестер Гардијану“ као путописац и истраживач на Балкану, представљају његова сазнања о илирским провинцијама посебно о тешкој 1877. години на овим просторима. Аутор говори о жалосном стању у Босни, свакодневном насиљу, о биједи избјеглица, окрутности Аустроугара, о побунама и наметнутом животу овдашњим покрајинама, о „герилским операцијама између Турака и побуњеника“. Еванс је хтио да неморалну политику Аустроугарске разоткрије и не дозволи да се тишином прекрије владавина терора у Босни у другој половини 19. вијека.

Oвдје преносимо седмо писмо из књиге “Илирска писма“ из фељтона објављеног у “Гласу Српске“ који је излазио од 2. до 22. јуна 2009. године.

У могућности сам да пошаљем извесне детаље о објављивању новог турског устава у јужној Босни. Извор моје информације довољно илуструје нарочит положај мухамеданаца у Босни и, упркос верских разлика, постојеће односе између доминантне касте и њихових хришћанских рођака.

Моји су читаоци несумњиво свесни чињенице да у Босни, стриктно говорећи, скоро нема Турака. Турским језиком говори само мала група османлијских службеника и војска. Међутим, домаћи муслимани су, као и раја коју злостављају, пунокрвни Словени и сви говоре заједничким српским језиком.

Домаћи муслимани већином су првобитно припадали оном делу прогоњене пуританске секте која је, приликом турске инвазије, са добродошлицом дочекала у то време толерантније Турке и тако после отпала од националне заједнице. Још никад босански муслимани нису заборавили да су њихови преци једном били хришћани. И поред тога што су постали фанатици, изгледа да би се лако вратили хришћанству само кад би видели да је судбина против њих.

Граница између два освајача

Примера ради наводим како је „кисмет“ био одлучно против мухамеданског становништва Удбине, оног старог турског краја који је већ дуго под аустријском управом, а сада је саставни део Хрватске. Шта се некад тамо догађало? Становништво, некад муслиманско, сада је до последњег човека хришћанско и своју мухамеданску прошлост одају само породична презимена као што су Османићи, Абдулићи и други. En passant приметио бих да је пример Удбине екстремно сугестиван за евентуални преокрет Босне ако би једном пала у хришћанске руке. Међутим, моју непосредну пажњу више данас привлачи то што никад не бих био у могућности да пружим неке интересантне детаље о начину како је нови турски Устав интерпретиран међу босанским муслиманима да није необичне историје и односа пограничних сељака, о којима сада пишем.

Мада су променили своју веру, становници Удбине нису никад прекинули одржавање најтешњих веза са мухамеданским пријатељима и сродницима преко босанске границе. Они су често међусобно повезани светим словенским везама „побратимства“ или „освештаног братимљења“. Један мој пријатељ, рођен у Удбини, побратим је са муслиманским трговцем суседнога босанског града Кулен-Вакуфа.

Ове пријатељске везе нису прекидане ни током тадашњег грађанског рата. Недавно је босански трговац посетио кућу свога пријатеља и испричао следећу наивну причу о проглашењу турске Магна Карте у Кулен-Вакуфу и службеном објашњењу Конференције и њених резултата.

Испред „Конака“ обавило се читање Устава присутном становништву, али нико није могао да разуме ниједне речи јер је документ читао турски ефендија на турском, а турски је језик толико разумљив рођеном босанском муслиману колико и кинески!

Тумачење новог устава

Турци тумаче султанову титулу као „Брат Сунца, стриц Месеца, побратим свих звијезда, пријатељ Aлахов, рођак свеца Мухамеда, син Османов, цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба“

Ефендија је имао увод и султанову титулу прочитао на домаћем језику. Био је употребљен стари, грандиозни, босански царски стил и дајем вам га у дословном преводу. Иако својим поданицима не даје неко обавештење о њиховим новим слободама, нови уставни суверен Босне, ипак, обазриво и на њиховом властитом језику подсећа да је он: „Брат Сунца, стриц Месеца, побратим свих звезда, пријатељ Алахов, рођак свеца Мухамеда, син Османов, цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба.“

Неки од присутних су приликом читања османлијског документа били сувише несмотрени и молили за објашњење неких дужих параграфа, али се ефендија тек толико смиловао и осврнуо на детаље напоменом да су „ово најутешније речи и да им је султан дао нове путеве, нове мостове и нове школе.“ Мухамедански становници Кулен-Вакуфа тад нису чули ништа што би могло изазвати осетљивост крајње ортодоксних правоверника и повремено прекидали нејасне и ублажене одговоре на постављена питања једноставним клицањем: „Peki effendum!“ (Чујмо, чујмо, ефендију!).

Пошто је Устав прочитан, Тахир-бег Куленовић, велики домаћи поседник у овом крају, командант домаћих нередовних трупа, башибозучки вођа и одговоран за најтежа насиља нанета раји у овој околини, сада, због потпуног слома турске бирократије у јужној Босни исто толико моћан и независан феудални старешина као што је некад био његов далеки средњовековни предак Кулин бан, дао је добровољно нека објашњења у вези с новим Уставом и Конференцијом. Ова објашњења тешко ће бити вероватна свима који не познају нарочиту заосталост коју показују босански муслимани наспрам вањског света.

Бег је обавестио сакупљени народ да је „цар царева, краљ краљева, кнез кнежева и господар од земље до неба“ позвао у Стамбол седам поданичких европских краљева (ко је био седми?) да им саопшти своју суверену вољу против рушитеља мира у његовим поседима, а специјално против раје, одметнутих паса од својих законитих власника и господара. Тако је наредио швапскоме цару (аустријском цару) да побије све оне псе, сву ону рају која не пристане на повратак.

Приредио: Расен

Сродни чланци

Сјећања Меше Селимовића: О поријеклу породице Селимовић

Сер Артур Џон Еванс о Србима и латинима у Босни