Славонија

Славонска војна крајина

Славонска крајина или Славонска војна крајина (лат. confinium militarе sclavonicum; нем. Slawonische Militärgrenze) је била војно-управна област, односно део Војне крајине у Хабзбуршкој монархији. Првобитна, односно Стара славонска крајина успостављена је током 16. века на подручјима тадашње Горње Славоније и била је организована у облику Вараждинског генералата. Након ослобођења Доње Славоније и Срема крајем 17. века, започео је процес стварања Нове славонске крајине, односно Славонско-сремске крајине, која је током 18. века више пута реорганизована. Све до друге половине 19. века, када је укинута, обухватала је јужне делове Славоније и Срема. Данас је ово подручје подељено између Хрватске и Србије.
Славонија и Срем

Карта Славоније и Срема

Појам „Славонска крајина“ се првобитно користио за означавање Старе славонске крајине, која је установљена током 16. века на пограничним подручјима тадашње Горње Славоније, а потом је употребљаван и за означавање Нове славонске крајине која је уређена током 18. века на пограничним подручјима Доње Славоније и Срема.

Стара славонска крајина

Током прве половине 16. века, након освајањан јужноугарских жупанија Сремске, Вуковске и Пожешке, турско напредовање према западу је настављено освајањем делова тадашње Бановине Славоније. Како би зауставила турско напредовање, Хабзбуршка монархија је у областима тадашње Горње Славоније успоставила војно-управну област, која је организована као Вараждински генералат. Устројство ове крајишке области је почивало на војној служби слободних граничара, који су највећим делом били православни Срби.

У одговор на учестале Османлијске пљачкашке походе, Хрватски сабор, који се 15. маја 1574. састао у Загребу, створио је закључак, да се имају саградити 2 нове тврђаве: једна код Топускога на ријеци Глини, а друга код Бреста, где Турци обичавају прелазити ријеку Купу. Још ће у јужној Хрватској поправити тврђаве: Слуњ, Турањ, Тоуњ и Херендић, а у сјеверној Хрватској тврђаве: Расињу, Градец и Врбовец.

Славонија

Пандур из Славоније, 1800 године

На трошак читаве Хрватске издржаваће се одсада нова војска: 240 харамија. Под заповједништвом подбана бранит ће 200 хара­мија тврђе и пријелазе код ријеке Купе, где се тако развила покупска или банска Крајина. Других 40 харамија служит ће као први оружници, да Хрватску бране од Влаха, који су као турски »мартолози« хватали дјецу у Загорју. Зато ће 20 харамија чувати пријелазе на Загребачкој гори, а других 20 на Очури. За издржавање харамија плаћат ће се у Хрватској даћа „димница“, и то форинт од свакога димњака.

Цар Рудолф је 25. фебруара 1578. своме стрицу Карлу повјерио потпуну управу војне Крајине у Хрватској и Сла­вонији. У то име краљ препушта њему све порезе, што их је до сада добијао из Крањске, Штајерске и Корушке. Ове приходе нека Карло употријеби за издржавање војске, која ће Крајину и споменуте земље бранити од Ту­рака. Краљ још обећава, да ће у ту сврху доприносити и Њемачка.

Карло добија право, да у штајерском Грацу уреди „ратно вијеће“, у које ће Крањска и Корушка бирати по 2, а Штајерска 3 члана. Све генерале, ка­петане и друге официре на Крајини може Карло именовати сам, након што је о тому обавијестио краља. „У погледу војних послова има се надвојводи Карлу у наше име покоравати такођер бан Хрватске и Славоније са чита­вом њему подређеном војском, затим сталежи истих земаља, те пучки устанак у Хрватској и Славонији.“

Ове краљеве одлуке услиједише прије, него ли је своје вијећање за­вршио сабор Карлових насљедних земаља, који се од 1. јануара до 1. марта 1578. састао у Бруку на Мури. Тамо је 45 заступника из Штајерске, Корушке и Крањ­ске (којој се прибрајаху Горица, Трст, Истра и Ријека) преко 2 мјесеца расправљало о томе, како да се турска сила заустави на Крајини; јер про­падне ли Крајина, Турци ће проваљивати у Крањску, Штајерску и Корушку.

Славонија

Славонија 1902

Сабор је одлучио, да ће споменуте земље доприносити знатне жртве за опстанак Крајине. Јужно од Купе и Саве (у тзв. хрватској Крајини) уздржават ће се трошком од 160.848 форинти годишње 2.435 војника, и то: 500 хусара, 300 аркебузира (коњаника с пушком), 320 њемачких пјешака, те 1315 хара­мија, тј. пјешака обучених у хрватско сељачко одијело. У сјеверној или славонској Крајини трошит ће се годишње 152.496 форинти за издржавање 2.700 војника, од тога: 400 хусара, 200 аркебузира, 350 њемачких пјешака и 1750 харамија.

Још је споменути сабор одредио 420.000 форинти у ту сврху, да се у хрватској Крајини поправе неке тврђаве и да се сагради нова јака тврђава, која ће моћи сузбијати навале турске. Градња је започела 13. јула 1579., када су у темељ ставили 900 турских глава. (Ови Турци погинуше почетком априла г. 1578. пригодом јуришања на Дубовац.)

Хрватски су кметови по одлуци хрватског Сабора радили бесплатно (кулуком), о својој храни, и градња је брзо напредовала. Већ 2. септембра бијаше већи део бедема изграђен, а 4. октобра уселио се врховни капетан (потпуковник) Иван Ференбергер у готову тврђаву, која је по надв. Карлу добила име Карловац (њемачки »Karlstadt«).

Заповједником хрватске Крајине постао је крајем октобра 1579. ба­рон Вајкард Ауерсперг, који бијаше досада земаљски капетан Крањске. Заповједник Крајине морао је стално бо­равити у Карловцу, где је била посада од 800 војника, од тога 400 ху­сара. Под командом пуковника у Карловцу били су крајишки капетани у Огулину, Храстовици, Слуњу, Бихаћу и Сењу с 2.485 војника.

Пакрац, Славонија

Ношња из околине Пакраца 19 век

Огулинској капетанији припадају тврђе: Огулин, Модруше и Светица (код Јосипдола) са 62 харамије; храстовичкој капетанији тврђе: Храстовица и Средњи Градац (на потоку Бручини) са 150 харамија и 62 ње­мачке слуге; слуњској капетанији тврђе: Слуњ, Цетин, Тржац, Дабар и Јесеница са 420 харамија и Ускока (жумберачких); бихаћкој капетанији тврђе: Бихаћ, Изачић и Рипач са 50 хусара, 150 харамија и 202 њем. слуге; сењској капетанији тврђе: Сењ, Карлобаг, Леденице, Трсат, Брлог, Ото­чац и Бриње са 248 харамија и 33 њем. слуге.

Изравно под надзором за­повједника хрв. Крајине стоје тврђе: Будачки, Хресно, Петрова гора (бивши самостан павлински), Смрчковић, Доња Кладуша и Благајски торањ (на Корани) са 280 харамија. Поврх тога може он запосјести тврђе: Блињу и Винодол код Храстовице, Бојну, Вранограч и Горњу Кладушу под Пе­тровом Гором, Кључ на Корани, Сокол код Бихаћа, Плашки код Огулина, Прозор код Оточца, те Перушић у Лици.

Сјеверном или „славонском“« Крајином заповиједао је пуковник Вид Халек. Њему бијаху 20. јула 1580. подређена 3 капетана: копривнички, иванићки и крижевачки. Копривнички је капетан под својом влашћу имао 761 војника, и то 435 харамија, 126 њемачких пјешака, 100 хусара и 100 њемачких коњаника. Од тога се у самој Копривници налазио 441 војник, и то: 160 харамија, 100 хусара, 100 њем. коњаника и 81 њем. пјешака. Други војници бијаху у Ђурђевцу (169), Лудбрегу (50), Дрњу (40) и у Новиграду (50). Посада из Лудбрега дала је 10 војника за Расињу. Зими, када се Драва смрзне, долазило би из разних тврђава 50 харамија у Ђелековец.

Иванићки капетан имао је 150 харамија, 50 хусара и 63 њем. слуге у Иванићграду, а 50 харамија у Крижу. Крижевачки је капетан имао 718 вој­ника, и то: 460 харамија, 108 њем. пјешака, 100 хусара и 50 аркебузира. Од тога се у самим Крижевцима налазило 297 војника (100 харамија, 97 њем. пјешака, 50 хусара и 50 аркебузира), а други бијаху у подручним тврђавама, поименце у Цирквени (141), у Св. Петру-Цврстецу (50), у Тополовцу (50), у Грацу (90), Реметинцу (45) и у Варажд. Топлицама (45). Тврђицу Св. Иван-Жабно имала је на бризи посада из Цирквене. Пуковник Халек становао је редовно у Копривници, а гдјекад и у Вараждину, где се налазила и мала посада (27 њем. пјешака и 15 харамија) те 1 „бургграф“, који бијаше заповједник „старога града“, премда је тај припадао Крсти Унгнаду.

Нова славонска крајина

Након Карловачког мира из 1699. године, Хабзбуршка монархија је проширила своју територију на подручје Доње Славоније (данашња Славонија) и Срема, након чега се приступило стварању нових војно-крајишких области дуж речних токова Саве, Дунава, Тисе и Мориша. Нове области војне крајине биле су подељене у два генералата; први је укључивао подручје од Градишке до реке Тисе, а други подручја дуж Тисе и Мориша.

До средине 18. века, цела Доња Славонија се заједно са Сремом налазила под војном и коморском управом. Након 1745. године, северни делови Доње Славоније и Срема долазе под цивилну управу и у њима се организује жупанијска власт. Јужни делови, уз реку Саву, остају под војном управом и реорганизују се као Славонска крајина, док се подручје старе Славонске крајине реорганизује као Вараждинска секција Хрватске крајине.

Славонска крајина је постојала до 1882. године, када, након њеног укидања, ово подручје долази под цивилну (жупанијску) власт.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Географија

Славонска крајина је била подељена на три регименте: петроварадинску, бродску и градишку. 1849. године, овај део Војне крајине на југу се граничио са Босанским пашалуком и Кнежевином Србијом, на северу са Краљевином Славонијом и Војводством Србијом и Тамишким Банатом, на истоку са Банатском крајином, и на западу са Краљевином Хрватском и Хрватском крајином. У 18. и 19. веку, Славонска крајина је укључивала и југоисточни део Бачке, познат као Шајкашка(видети чланак: Шајкашки батаљон).

Значајнији градови и насеља Славонске крајине били су: Брод, Градишка, Петроварадин, Винковци, Сремски Карловци, Стара Пазова, Земун и Сремска Митровица.

Хрватска и Славонија на крају 18. столећа

Хрватска и Славонија на крају 18. столећа

Демографија

1776. године, католици су били бројнији од православних у бродској и градишкој регименти, док су у петроварадинској регименти бројнији били православни.

1820. године, у Славонској крајини је било 117.933 католика и 117.274 православних.

1870. године, у Славонској крајини је било 246.901 становника, од чега 143.873 католика и 92.991 православних. У бродској и градишкој регименти је било више католика него православних, док је у петроварадинској регименти било 102.765 становника, од чега 70.172 православних и 24.380 католика.

Славонска епархија

Славонска епархија

Култура

На подручју Славонске крајине налазили су се Сремски Карловци, значајно културно и политичко средиште Срба у Хабзбуршкој монархији. У овом граду је било седиште српске Карловачке митрополије (од 1848. патријаршије), а ту је проглашена и аутономна Српска Војводина 1848. године.

Извор: Википедија

Један проглас српских устаника из другог светског рата

Осећај напуштености од сопствене владе, од савезника и својих првих комшија „браће” Хрвата имао је неретко за последицу рушење свих ауторитета, а понекад и бекство у нихилизам – у тоталан губитак критеријума вредновања. У лутању физичком и духовном, освета се јављала као једини начин да се заустави безумље. Проглас непознатог аутора, који је кружио Босном, Ликом и Славонијом крајем маја и почетком јуна (1941. године), указује на стање духа. Ту се, између осталог, наводи:

„Васкрсли смо и примамо борбу. Нисмо били непријатељи никоме па ипак су нас сатрли и мрцваре нас полуживе. Па нека буде – васкрсли смо и светићемо се непријатељима. Нисмо мрзили никога, нити учинили зла ма коме од вас, непријатељи наши, ти Југославијо, што нам уништи и забрани име; ви династијо, што нас продадосте; ви ‘вође’ сљеповође; ви ‘краљевске владе’ што нас пљачкасте и завађасте; ви чиновници што нас крадосте; ви официри, што нас издасте; ви Јевреји и масони што нас експлоатисасте; ви комунисте лопуже, ви ‘Руси’ и петоколонаши; ви комесари ‘Србије’ што изјависте да су Срби криви за њемачки напад, док сам главни заповједник Србије изјављује да су криви неодговорни елементи; ви ‘комите’, што четујете по мирној Шумадији, а остављате Арнауте и усташе да нас кољу; ви шпијуни и агенти наших спољњих непријатеља и ви остали гробари српског народа; а онда – ви разне интернационале, бијеле, црне, црвене и друге, што нас заведосте и разјединисте; ви Енглези са југомасонима што нас експлоатисасте; ви Нијемци и Италијани што вам дадосмо све што имамо; ви бољшевици, што нам убисте једине пријатеље, руског цара и руски народ; ви ‘браћо’ Хрвати, што вас спасосмо од посљедица пораза и хиљадугодишњег ропства; ви вјечни пријатељи Бугари и Мађари, што вам се не осветисмо за ваше злочине од 1914. до 1918, ви Арнаути, што вас не истријебисмо за ваша звјерства од 1389. до 1918, па чак и ви сифилистичари влашки. Знајте сви ви да ћемо са вама поступати од сад у свему обрнуто; за сваку српску главу пашће педесет, за сваког српског избјеглицу биће ваших десет и за сваки динар нанијете нам штете плаћаћете десет… не очекујмо ничију помоћ. Свјесни смо да САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА. Завјетујмо се да ћемо радити и живјети у слози и љубави – смрт издајницима и непријатељима. Тако нам Бог помогао. Дужност је сваког Србина да овај проглас размножава и растура.”

Проглас је преузет из књиге Смиље Аврамов, „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991…, Књига прва, Београд, 2008, 398-399.

Српска историја

О Буњевцима – Србима католицима

„Матица Српска“ учинила је велику услугу науци уопште, а нашој браћи Буњевцима и целом Српству на посе, што је пружила прилику да се важно питање о пореклу и животу Буњеваца расправи. То питање нити је до данас покушавано да се расправи, нити је расправљено и оно спада у отворена питања етнографска, која тек чекају своје решење. Колико нам је познато, до сада нема о Буњевцима ни у српској ни у страној литератури никакве нарочите расправе (О „Буњевцима“ писао је у нас пок. Лаза Кнежевић и вредни секретар „Матице Српске“ А. Хаџић, али само о њиховом друштвеном животу и стању, дакле о данашњици), њихову прошлост етнографи и историчари нису ни у којој прилици нарочито третирали, а и оно што се о њима писало, то је тек било узгред, ситно и врло мало. Први етнографи ове монархије Церниг и Хунфалви једва су им посветили десетак редака у својим огромним делима, те за сувремену етнографију није ни мало ласкаво, што се о Буњевцима много мање зна, но о ком народу ван граница европских. Пико у својој историји Срба у Угарској такође не говори о њима ништа. Можда је свему том и то узрок, што је пометња у подацима о њима врло велика, о чему сам се и сам уверио пишући ову расправу.
Бачка 1931.

Бачка 1931.

Прошлост и порекло Буњеваца непознато је, тако рећи и за њих саме и за остали свет, јер се није нигде очувао никакав поуздан податак, који би у том погледу дао веродостојна разјашњења. Сви писци, који су о њима узгред говорили, слажу се само у том, да они нису староседеоци на садашњем свом земљишту, већ да су се доселили овамо са стране, што је и највероватније. Питање, од куда су се доселили више је рашчишћено од питања, када су се доселили. То је у осталом и појмљиво. Када су подаци и историјски споменици у погледу Буњеваца тако ретки, када народна предања нису толико очувана, да им се безусловна вера поклони: онда може само бити претпоставака, али поузданих тврђења не. Тај је случај и овде.

1. Историја, порекло, име

Преовлађује мишљење, да су се Буњевци доселили у Угарску из Херцеговине са Буне реке и околине јој и из Далмације. То је мишљење најраспрострањеније и изгледа, да је највероватније. За тачност тога мишљења говоре многи знаци и историјске чињенице, као и народно предање у Буњеваца. Они сами верују да су са Буне реке. Народ пева:

„Дидови нам из далека
Ондуд гди је Буна река,
Племе нам је стародавно –
Како давно, тако славно,
Давор ој Буњевче!“

Буњевачка интелигенција, свештеници и учитељи са народом заједно, одговориће вам свагда, да су пореклом са реке Буне и из Далмације, а ово веровање у самом народу свакако није без свога значаја и вредности при расправљању о пореклу њиховом. И само име „Буњевац“, као да је добило корен свој од реке Буне, те означује плем, човека отуд са Буне.

Сама реч „Буњевац“ не означава нити може бити име једног народа, она више означава име једног првансалца (провинцијалца), човека из извесне околине, предела, провинције, као што је „Сремац“, (од провинције Срема), „Босанац“ (од државе Босне), која је опет добила име своје од реке Босне). У овом случају је и предео Буна добио име од реке Буне и тако добише људи оданде провинцијално име „Буњевац“, док им је народносно име српско, пошто су огранак српског стабла. Верујемо, да се никако не може оборити наша тврдња, да име Буњевац никако не означава народност, јер када не би тако било, онда би наука допустила да на овом свету има и босанске и далматинске народности, а то, мислимо, да не би било далеко од апсурда.

Код свих имена, којима све људи називају нашу браћу Буњевце, корен је у провинцијализму. Тако се у статистици, па и у административном језику, Буњевци називају још и „Далматинцима“ („Dalmaták“ на мапи и статистици Бач-Бодрошке жупаније и у многим књигама мађарским о јужној Угарској), а језик којим говоре : „далматински“ („dalmát anyanyelv“ у судским записницима и у статистичким пописницима). У ову погрешку упадају често и сами Буњевци. У овогодишњем течају буњевачког листа „Невен“-а нашао сам на крају једне преведене приповетке: „подалматинио“ (тај и тај). Барањске Шокце пак називају обично (а и они се сами називају Бошњацима, т. ј. људима, који су дошли из Босне (односно Херцеговине са Буне).

Сва ова три имена еминентно означују људе провинцијалце, људе са Буне, Далмације и Босне. У тим именима више је означена постојбина него народност. Постала су пак отуда, што река Буна у Херцеговини, као што знамо, извире у Велес планини, у позадности Невесиња, после два сâта даљине поред вароши Благаја, те код села Буне утиче као и Требисат, Брегава и Крупа у Неретву, која код Метковића прелази у Далмацију и утиче у јадранско море. Пролази делом Буна кроз Херцеговину, а и кроз Далмацију, те ј….рода, који је пређе становао на обалама Буне, било и у Херцеговини и у Далмацији, отуда Буњевцима још и име „Далматинци“.

Благај, Буна

Извор реке Буне код Благаја

Име „Херцеговци“ не добише за то, што је појам „Босанци“, „Бошњаци“ познатији и што је у крајевима, куд се населише (Барања), Босна познатија од Херцеговине или што се Херцеговина сматра не само као саставни већ и потчињени део Босне. Отуда Шокци у Барањи добише име Бошњаци. Име Шокац долази, како једни (Бадић) мисле, од брда Шок, које се налази у њиховој прапостојбини на Балкану (?), али је распрострањеније мишљење, да су име добили од шаке пошто се они, као католици, крсте са пет прстију (дакле целом шаком).

О имену „Буњевац“ заступају буњевачки писци (Младен Барбарић у расправи „О језику“. (1891. г. „Невен“.)) теорију, да оно долази и од глагола „бунити се“, као што име „Хрвати“ долази од „хрвати се“, а „Срби“ од „љутити се“, „беснити“ (у санскриту „serbh“ значи „беснити“).

Што се првога тиче, могуће је да Буњевац долази од „бунити се“, пошто су Буњевци у својој првој постојбини били осветнички, револуцијони елеменат, који је јуначки устајао против својих угњетача Турака и у свакој прилици часно се бунио против османског господства, коме се касније и у новој отаџбини с оружјем у руци светио за старе ране и неправде.

О корену пак Хрват и Србин има и других разних мишљења, по којима Хрват долази од словенског „хрб“, „хрбат“ (shrb) т. ј. врх (Hügel). У старој својој постојбини на Судетима и Карпатима, звали су Хрвате тадашњи савременици „Ghrouati“ и „Chrouati“, а Србе „Serbli“ (прво опште име свих Словена (K. v. Zzoernig: „Etnographie, II. 1855.)), које (Srben) по Добровском значи уједињени.

Кад се узме у обзир све што је познато о прошлости Бачке и Барање, излази, да су се Буњевци збиља доселили са Буне реке и да у овим крајевима нису у толикој мери староседеоци као њихова православна браћа…

Историја бележи осам знатнијих и већих сеоба Срба са Балкна у Угарску. Прва сеоба на Чепељско острво у српски Ковин (под владом краља Жигмонда); друга под Ђурђем Бранковићем (после 1430. г.); трећа (1439.); четврта за владе Матије Корвина 1459. год.; пета и врло знатна, када кнез Павле (Бранковић) или Кињижи Пал преведе 50.000 Срба из околине Крушевца; шеста 1509. год. са српским владиком Максимом; седма под Николом Јуришићем (1538. г.); осма и најпознатија је сеоба (крајем 17. века) под патријархом Арсенијем Чарнојевићем (Szalay L. „Szerb telepek“ i Zzoernig: „Etnograpie“ II.)

Овде наравно нису урачунате српске сеобе на Далматинско и Личко земљиште, већ само на земљиште уже Угарске и Срема. Дакле ове сеобе ојачаваху све већма староседилачки, већином српски, живаљ у Бачкој. Наведосмо их све редом за то, да наш преглед буде лакши при постављању питања, да ли је у тим побројаним сеобама било Буњеваца?

На ово питање може бити само негативног одговора. Апстрахујући дакле, што у тим сеобама нема не само ни помена, већ ни најмањег знака, из кога би се могао извести, ма и софистички, закључак, да су у тим групама прешли Буњевци у нов свој завичај, против таког мишљења говори највише то, што Буњевци ни по типу свом, ни по наречју свом, а ни по предањима својим нису могли стати у ред ових насељеника.

Досељеници ови беху из уже Србије, Подунавља, Жупе и Пећи, а у тим крајевима се стара постојбина Буњеваца не може тражити. Последња и највећа сеоба пак (Чарнојевићева) догодила се уз то још и у времену, када су већ Буњевци били у Бачкој насељени. А осим свега тога из првих црквених матрикула, вођених у Суботици о Буњевцима, види се, да су први насељеници били делом из Босне (Херцеговине), делом из Далмације, али су их њихови свештеници свагда називали „Далматинцима“. Но о том ће бити ниже опширније говора.

Као што видимо нити из историје Бачке до 16. века нити из сеоба српских из Србије не видимо не само трага, већ ни могућности, да су Буњевци у тим сеобама били или да су штавише раније становали у Бачкој. Док се какав јак противан доказ не нађе, остаје као утврђено, да су се Буњевци са Буне и из Далмације доселили, и то је једина претпоставка, која има највише шанса, да се сматра за највероватнију и најмогућнију.

Прелазимо на далеко замашније питање: када се догодила сеоба Буњеваца са Буне у садашњи завичај?

Мишљења су подељена. Из свију претпоставака може се ипак извести закључак, да је та сеоба морала бити у 17. веку и да је Буњеваца морало бити у Бачкој не само при крају тога века, када је Будим пао у хришћанске руке и када се из Угарске повлачише Турци, већ и за време турског господства, као што ћемо ниже видети.

Етнографи ове монархије нису сматрали за потребно, да истраже и бар приближно означе време, кад је та сеоба могла бити. Церниг, Хунфалви и Швикер ћуте о том као заливени и ни једном речи не спомињу доба те сеобе. Изузетак је историк проф. Ивањи, који у својој, делимице пристрасној, али ипак, врло марљиво израђеној историји вароши Суботице, по црквеним матрикулама и изворима, који су му стојали на расположењу у суботичкој варошкој, будимској дворској и бечкој војеној архиви, додирује ово питање на више места. Он у својој књизи држи за сигурно, да су се Буњвци доселили у Суботицу о јесени 1687. год.

У списима францишканског манастира Ђенђешу постоји стара прибелешка, да су се Буњевци из Босне и из суседне Далмације доселили у Суботицу у то доба, а под вођством 18 францишканских калуђера. Један део остао је у суботичком граду (Суботица је тада била, као и Сегедин и остала већа места у јужној Угарској утврђени војни шанац, „fossatum“ или „comuna milit.“), а остали се упутише у Сегедин.

Калуђери, пошто уклонише своју паству на сигурније тле, вратише се у Босну, свом осталом стаду, оста само један по имену Анђел (Angelus) Шарчевић, али и он се вратио после годину дана. Свештеничке дужности вршише касније домаћи францишканци из Сегедина или калуђери Буњевци, као што је био Јеремија Гугановић (Лудаши), Вартоломије (Bartholomaeus) Бењовић (Iványi István: Szabadka története“, str. 89 i 90.)

Своје тврдње поткрепљује Ивањи црквеним матрикулама суботичким, у којима се од 1-ог децембра 1687. године. налазе Буњевачка презимена: Парчетић, Билогривић, Грубишић, Кубатовић, Вуковић, Мерковић, Дументић, Тендаревић, Војнић, Рајић, Миљковић, Ђелмић, Сучић, Јурић, Кулић, Пасторовић, Плевић, Мамужић, Ивковић, Товарић, Чижић, Сторинковић, Дертић, Ивошевић, Вук Гостовировић, Горетић, Хајдуковић, Кипершић, Синдетић, Украјиновић.

„Према овоме“ – вели Ивањи дословце – „у Суботици су тада становали и Раци шизматици (православни) и Раци католици или Далматинци. Упитани за свој долазак изјављиваху обоје, да су у овим крајевима раније, већ и за време Турака становали“.

Ово је сасвим вероватно и за то мислимо, да је тачно оно, што Ивањи, односно матрикуле, тврде о доласку Буњеваца 1687. год. у Суботицу, али је очигледно, да је Буњеваца још морало бити у Бачкој пре 1687. год., јер су Турци још пре те године очистили горње крајеве, дакле „време под Турцима“ било је раније.

На другом месту (стр. 67, 79 и даље) признаје то и сам Ивањи, бележећи отмице Буњевачких девојака од стране Турака и буњевачко становништво на пустарама Кунбаји (29 кућа), Лудашу (29 кућа), Бајмоку (21 кућа, још 1580. г. званично име „Нови Бајмок“), Таванкут (16 кућа), Томци, Чорви, Белесовићи и т. д. Да је тако сведоче црквене матрикуле. (Буњевац пастир Никола Копуновић родио се још 1660. год. у Бајмоку, калуђер Гугановић још раније у Лудашу, 70годишњи старац Билија Катана из Таванкута, све Буњевци). Осим тога стоји у калуђерским записима, да се буњевачка нејач и жене скриваху по земуницама по околини Суботице 1679. г. На другом пак месту изјавише Буњевци у оно доба, да су се у Суботичкој околини населили 1668. године.

Све то показује, да је Буњеваца било још пре 1686/87 год., који су живели од земљорадње и сточарства и од суботичког бега Исмаила и Дурмиш паше држали у закуп суботичке путаре. Што пак Бадић („Ausztria – Magyarország II.“ Bácska) вели, да су се Буњевци овамо пре доселили од православних, то не одговара истини, јер је Срба овамо било и под јуначким цар-Јованом (1526. год.) коме Суботица беше престоница, по камералном попису (Tudömánytár XI. kot. str. 171.) становали су пак Срби још 1572. год. на пустарама Келебији, Томпи, Лудашу, Боршоду, Иванки, Матеовићу, Мељкуту, 1543. г. беше их у Шебешићу и Верушићу и т. д., а да је у овим крајевима било Срба још у 7. веку, о том смо већ говорили.

Да ресумирамо: према свему овом морало је бити Буњеваца у Бачкој већ 1650. год., али је вероватно, да је сеоба, под калуђерима из Далмације била друга сеоба, која је, као што видимо, допирала до Суботице – Сегедина.

Буњевци су се дакле морали у више група доселити. Прве групе задржале су се по пустарама и селима (Бајмок, Таванкут, Лудаш) и нису се приближавале утврђеним положајима, варошима, а друга и највећа група, на челу са францишканцима дошла је 1687. год. у Сегедин и Суботицу. Тек свакако доба прве од тих сеоба неће бити раније од половине 17. века.

Пошто смо видели у које време пада долазак Буњеваца из старе у нову отаџбину, можемо прећи њихову судбину и живот у новом завичају…

За време турског господства и оно мало мађарског живља одсели се из Бачке, – што и мађарски писци дословце признају, – у којој остадоше сами Срби борећи се са Турцима из дана у дан читавих 145 година турске владавине. Српски живаљ порасте услед многих насеобина из Србије и ојача са доласком Буњеваца, још за турско време, а половином 17. века, као што смо напред видели.

Када Будим паде у царске (аустријске) руке (1686. г.) поста и Бачка слободна, претрпив још једно пустошење, које Турци извршише, повлачећи се кроз њу ка Цариграду. У ово доба пада друга и већа сеоба Буњеваца, који сад доспеше и до Суботице – Сегедина, о чему ћемо сад говорити.

Из своје старе постојбине Буњевци извесно нису од добра потегли у туђ свет. Узроци су без сумње били исти, који су изазвали и остале српске сеобе. Додијало је народу робовати више векова Турчину, те се кренуо у крајеве, где се надао, да ће бити поштеђен од турских угњетача, али где ће и са више изгледа моћи да се освети Турцима за Косово и остале беде, које за њим засташе.

Изјавили смо још раније своју сумњу у то, да је сеоба Буњеваца 1686./7. г. била само једина. Њој је претходило извесно више мањих сеоба, које су допирале до Хрватске или до Барање и подунавске крајеве Бачке.

Но још је вероватније, да је прва сеоба била многобројна, али да се према Бачкој кретала полако и корачајући напред смањивала се бројност остављајући у крајевима куда је пролазила знатне делове насељеника, као што је то код свих сеоба народа бивало.

Само тако је могло бити, да је један део Буњеваца у свом путу са Буне у Бачку, стигао у Лику и Крбаву (Licca et Corbavia), док други продужише пут до Барање, где такође оста знатан део, затим пређоше Дунав те заузеше доњи део пачке око Апатина и горњи око Баје, па тек за тим населише пустаре Томпу, Таванкут, Лудаш, Бајмок, откуда се приближаваху Суботици, када их ту сустиже и друга велика група 1687. г. под вођством францишканских калуђера.

Те сеобе трајаху свагда врло дуго и биле су скопчане са опасностима. Турци су спречавали исељавање и исељеници су обично ноћу морали путовати. Најопасније је било прећи границу, јер су ту стојале јаке турске страже. Међу тим на ћесарској обали чекала их је већ власт, која их је о државном трошку даље отправљала и по жупанијама смештала (Strausz A. „Bosznia es Herzegovina“ I. Budapest 1883. str. 205.).

Историја бележи врло многа насељавања са турског земљишта на далматинско и у Лику и Крбаву. Ту су сеобе Ускока, Морлаха, т. зв. Влаха (Срба) и т. д. (Е. Пико спомиње још једну сеобу Далматинску после 1301. год., када пређоше и Бребири, претци Зриновића. Али то време је сувише рано, а да се може мислити, да се тада догодила буњевачка сеоба.).

Сви ти Срби из Босне и Херцеговине насељаваху под заштитом царских привилегија опустело земљиште монархије и чинише изврсне војничке услуге новој отаџбини. Ускоци пређоше почетком 16. века, Морлаци 1580. год.; 1597. г. пређе опет 1700. ускока и Влаха. 1600. г. пређоше из Далмације око манастира Хермеља или Сирмила на Зрмањи, многи Срби под кнезовима Вуковићем и Беашиновићем (Церниг га назива Пласанић). Допратише их митрополит Гаврило и 70 калуђера. Настанише се у вараждинском генералату око Марче. И ко би избројао све те ситније и крупније сеобе. Да л’ је у њима и у којој од њих било Буњеваца, о том историја ћути, а ни један запис нити историјски споменик не разјашњава. За то се тачно и поуздано не може установити ни година тих сеоба.

Сеоба под францишканским калуђерима. Стигав у хрватску крајину заузеше села Вратник, Ричицу, Св. Рокус, Кошин и др. Церниг изрично вели, да су та села заузели људи из буњевачког племена пореклом из Херцеговине. („Bunijevische“ – на другом месту и – „Bunevičische Familie, welche aus Herzegovina stammte“). И данас се налазе у тим селима Буњевци.

Остатак пак продужи пут и стиже у Суботицу, у чијој околини већ нађоше своје сународнике, који раније дођоше. (Церниг на 163. стр. своје „Етнографије“ бележи, да је 1538-40. г. када је Дубица пала и Турци почеше упадати и у Славонију, Бошњаци (Шокци) и Хрвати избегоше преко Драве у Угарску. Ово ће бити прва већа шокачка насеља у Барањи и Бачкој.)

Буњевци дођоше под оружјем као што се Србима и јунацима приличи. Са Буњевцима дођоше и више православних породица (Крњајска и др.), које беху пореклом испод Велебита.

Када стигоше, Турци већ беху потиснути са Будима, али пошто су се у Банату још држали, испадали су чешће и у Бачку, те се јунацима и сада нашло посла. Буњевци се ни часа не устезаху, да бране царство од турских испада.

9. јула 1687. год. препоручује бечком царском војеном већу изборни кнез баварски Максимилијан, главнокомандујући аустријске војске, овим речима: „Churfürst zu Bayern reccommandirt sub dato im Feldlager bei Sizar (око Мартоноша) 9. Juli 1687. die kathol. Raitzen, damit Ihnen 3 Palanken zu erbauen und zu bewahren eingeraumt werden möge“. Дакле препоручује се већу, да им се дозволи становање и обрана 3 паланке (вароши).

У исто време (3. јула) препоручио је исти кнез и правосл. Србе, које је, 4892 на броју, превео са турског земљишта капетан Новак Петровић са жељом, да се настане у Бечкереку и Лици. Ивањи мисли, да су Буњевци лично однели у Беч ту своју молбу. Ратни савет одобрио им је 1. септембра т. г. молбу и у записнику (Hofkriegsrath Arhiv Protocoll 1687. folio 400 sept. 1. Nro 11.) забележено је о томе ово:

„Remittitur hiermit ein anderer, dass dergleichen Rätz (t. j. kao i Novak Petrović), welche sich in 1500 wehrhaften Männern bestehend anerboten, frei zu verbleiben und andere mehr vom Feinde herüber zu bringen, gegen deme (?) dass ihnen zu Segedin, Sobattiz und Bouia (?!) zu verbleiben u. die drei vorgeschlagene Palanken zu erbauen erlaubt werde“.

Веће им одреди дакле Сегедин, Суботицу и Бају за становање и они обећаше, да ће бити верни и да ће још више својих сународника довести.

После тога поднесе (извесно лично) истом већу молбу Марковић и Ђуро Видаковић за насељавање у име 5000 Буњеваца, који стигоше. О томе је у горњем протоколу (стр. 573. септ. Нр. 43) забележено око:

„Markovics und Juro Vidakovics bitten um einige devastirte Castellen und Teritoria für 5000 aus der Türkei herübergegangener Rätzen, damit sie unterkommen und sich ernähren mögen. Versprechen dagegen jederzeit unter dem Commando eines deutschen Generals oder Offiziers wieder den Erbfeind die Waffen zu führen“.

Ратно веће одобри и ову молбу Буњеваца и даде им искано земљиште, а они се обавезаше да војују против општег непријатеља – Турчина.

У то доба основа се у бачким крајевима, које Турци очистише, војничка крајина чији стубови беху сами Срби и Буњевци. Страже беху установљене у Сегедину, Баји, Суботици, која места као и Мартонош, Сента и Бечеј беху војени шанчеви (утврђена места „fossatum“), а Тител, Ковиљ, Бач, Мошорин такође страже.

Први капетан у Суботици беше Лука Сучић, који се родио још у старој постојбини у Босни и чим дође у Суботицу поста капетан и уједно градоначелиник. Беше храбар човек. Помоћници му беху Марчетић, Вујавић и Кајић (јунаштво овог последњег опевано је у буњевачком календару „Даници“ од 1892. г.), у то доба постадоше Сучићи, Кајићи и Видаковићи племићи. (Ђуро Видаковић, као што пре рекосмо, био је вођа досељених Буњеваца.) Општинска управа становала је у т. зв. Кули (старом граду). Граничари потпадаху само под војену власт, а под жупанијску не и не плаћаху порезе.

1690. год. беше велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, која умножи становништво Бачке и даде Бачкој и војеној крајини нове снаге.

1702. год. извршена је подела земље суботичким граничарима, када под Суботицу потпадоше и околне пустаре. Официри добише више земљишта, а војници по 6 ланаца (коњаници по 8). Тада беше Суботичана 108 коњаника и 114 пешака, граничара, наравно бројно стање у мирно време. Коњицом управљаше (већином) капетан из породице Сучића и Крњајских, а пешадијом „хаднађ“ (војвода.) (Иванyи: „Szabadka tört.“ 113.) Осим тога оба рода војске имађаху и барјактаре.

За све време док Турци сасвим не беху очистили Угарску, Буњевци као чланови српске милиције војеваху јуначки против Турака, са којима имађаху старих рачуна још из прапостојбине своје. Особито се одликоваху суботички коњаници.

Турци су у свакој прилици пакостили Буњевцима као и Србима. 1692. год. нападали су чешће на буњевачка села. Народ се разбегао по пустарама, јанковачким шумама и ритовима, а склонио се и у зидине сегединског манастира.

Калуђери забележише ове догађаје. Нејач се скривала по земуницама и по лудашком риту (језеру). Кад се Турци приближаваху, нејач се гњурала и у саму воду, те да може дисати, држала је трску у устима. То је све дотле трајало, док се Турци не би уклонили видев да нема никог од Буњеваца.

Турци су се често лаћали и преваре, да измаме Буњевке из тих склоништа. Тако би викали: „Като! Баро! Маро! изиђите слободно, нема непријатеља“. На тај начин Турци су заробили 5 Буњевака, међу њима младу жену једнога Сучића, рођену Алгашевић, која се више није ни вратила, и извесно доспела у турски харем.

Буњевци су се доселили у нови завичај у времену највећих ратова и ступили су одмах у бојну линију. Читавих педесет и седам година били су Буњевци граничари и за све то време служише аустријску монархију верно, јуначки као прави соколови херцеговачки.

Потпадајући под сегединску војену комору као и сва српска милиција, која је свагда била у првим бојним редовима борили су се као лавови против Турака и Ракоцијеве револуције.

Буњевце видимо 1689. г. под Београдом, исте године чак под Нишом, 1691. г. на Сланкамену, 1696. г. на Темишвару, 1697. г. на Сенти све против Турака и тако то трајаше све до карловачког мира 1699. год. Банат оста Турцима, Бачка беше слободна. У биткама против Турака одликовао се Буњевац Лука Сучић и Србин Продан Степин (Стејин ?), те добише обоје од цара златан ланац. Тако је одликован касније и Монастерлија и Текелија.

Док се Буњевци раме уз раме са својом православном браћом борише против непријатеља на страни, дотле су им на дому конабили децу и жене војници Ракоција и Имра Текелије. Капетан Вираг касапио је у то време немилице децу, жене и старце у Суботици, и жртве те Вирагове обести напунише читаво гробље код капеле св. Рока у Суботици („Даница“ календар за 1892. г. Стр. 25. ).

Ракоцијев устанак (1703. г.) опустоши Бачку. Његови Куруци беху ужасно немилостиви, те попалише и прегазише, што им год беше у путу. Нарочито се светише Србима и Буњевцима, јер ови не сташе на њихову страну, већ беху тада једина обрана царева.

Срби и Буњевци им после вратише жао за срамоту, када продреше у њихове крајеве. Суботички капетани беху тада Буњевац Лука Сучић и Србин Вуле Илић. То крвопролиће и пустошење трајаше све до 1711. г. до сатмарског мира. Те године се тек вратише из Петроварадина буњевачке породице, које тамо избегоше од Ракоцијева беснила.

Поче се тада развијати и жупанијски живот. Буњевци су играли угледну улогу у доба дугих распра између бачке и бодрошке жупаније, пошто беше Буњеваца и Шокаца, који потпадаху под жупанијску власт…

Распре око поседа беху дуготрајне, парница се чешће понављала и комисије излазиле. Бајски, бачки и сомборски срез потпадао је 1699. г. под бачку жупанију, која је тамо те године и извршила попис становништва. Исте године жали се генерал Шлик на бачку жупанију, што је разлоружала „рацку милицију“ у Сомбору и Суботици у којој беше и Буњеваца. У војеној вароши Суботици је 1722. г. у априлу инсталован нови жупан бодрошки Цобор. (Ови подаци о бодрошкој жупанији узети су из дела С. Ивањи „Az. új Bodrogh vármegye.“ Budapest 1887.).

Буњевци имађаху велика звања у обема жупанијама. Калочки бискупи Мартин Борковић и Колонић беху уједно и жупани бачки. Грашавковић беше жупан бодрошки, а Ђорђе Пејачевић поџупан бодрошки (1718. г.). Међу вишим чиновницима тих жупанија налазимо ова буњевачка имена: Скварић, Јосим, Оримац, Матија Сучић, Мартин Состорић, Игњат Бабић, Мартин Липковић, Петар Ђурковић, Михаило Адамовић и др. Драшковић (Леополд Тракошћански) беше такође жупан бодришки (1746. г.).

*

Пређимо сад на годину 1716., када поче други рат са Турцима. Буњевце видимо сада са Србима опет у првим редовима. Код Петроварадина 1716. год., код Београда 1717. г. и т. д. Пожаревачки мир прекиде овај рат. Буњевци беху доцније у посадама аустријским у Шапцу (1738. год.) и другим местима у Србији.

При чаркама са Турцима беше их много заробљено од којих се спомиње Павао Скендеровић. Неки су од њих новцем откупљени од Турака, а други се богме и не вратише из Турског ропства.

Буњевци као и српска милиција у Бачкој није се слала само на Турке, већ беху одаслани на запад. 1734. год. беху у Шлезији, а 1740-42. г. у Шлезији и Моравској под капетаном Арсеном Вујићем и Јованом Савићем. 1741. г. у Славонији.

За све то време на дому их сналазаше несрећа за несрећом. Поплаве убијаху народ материјално, а куга га десетковаше. У Суботици и Баји (1739. г.) као и свој Бачкој владаше куга. Бају разорише 1708. г. Куруци, 1751. г. поплава.

Законом (3. §. XVIII) укине се 1742. год. војена крајина у Бачкој, а 7. маја 1743. г. поста Суботица повлашћена камерална варошица под именом „Szent Mária“. Прва општинска управа у Суботици после укидања границе састави се овако: кнез, Стеван пл. Војнић, саветници: Илија Буквић, Јован Војнић, Грга Крижановић, Јосиф Јарамазов, Марко Скендеровић, Јосиф Копуновић, Михајло Перчић, Андрија Пулешанов, Петар Мукић, Јован Мачков, Михаило Бачин и Грга Видаковић. (Iványi: „Szabadka“, str. 139)

Варош доби знатне повластице и у њој се заведе потпуна грађанска управа. Буњевци се разоружаше. Заставе под којима су јуначки војевали дођоше као светиња у манастир францишкански на сахрану. (Православни не хтедоше под грађанску управу већ тражише сви до једног да остану граничари. То им се у толико испуни, што им је дозвољено, да се смеју иселити у војену крајину. Иселише се 315 породица у јесен 1746. г. у потиску крајину, Банат и шајкашка места: Мошорин, Гардиновце, Ковиљ и т. д. Њихове куће заузеше Мађари. У Суботици оста око 20 српских породица, но доцније су се многе вратиле. У потиској крајини доцније при укидању њеном не хтеше Срби дати оружје, те се диже и мали устанак, али се брзо угуши.)

Почеше грађански нов живот као што сами веле за се:

Иван Иванић

Иван Иванић

„Свој анџар су отклонили
Кад се Турци поклонили
Жељни бише од почетка
Нек захрђа сабља бритка.
Давор ој Буњевче!

Слобода их дочекала
Сваком свашта радо дала
И пустара а и села
До Будима горе бела.
Давор ој Буњевче!

И у новом животу показаше се Буњевци на свом месту. Постадоше вредни земљорадници и добри поштени грађани.

Те полако, по тенане
Отпочеше нове дане.
Први дани липи били
Те се сваком омилили.
Давор ој Буњевче!

Тако вели песник Буњевачки.

*

Сомборци не хтедоше под жупанијску управу, већ послаше депутацију у Беч у којој беше Буњевац Мрата пл. Нарчетић и Србин Атанасије Стојшић. Они тамо пробавише три године радећи на томе, да Сомбор постане слоб. краљ. варош, независна од жупанијске управе, кад већ не могаху остати граничари.

За то време извештавали су ови депутирци Сомборце о резултатима свога рада и текст њихових извештаја предао је А. Сандић у „Јавору“ (бр. 46. 1884. г.) на јавност. Овај заједнички рад показује слогу и братство, које вазда владаше између Срба и Буњеваца, који се свагда љубљаху као рођена браћа.

Овај рад сомборских изасланика беше крунисан успехом. 17. фебруара 1749. г. изда Марија Терезија диплому, којом Сомбор поста слободна краљевска варош.

Они пак Срби и Шокци, који се никако не хтеше оканути војничког живота, иселише се у војничку крајину, а неки и у Русију, где у „Новој Србији“ и „Славјано-Србији“ (јекатеринославска губернија) поникоше српска места Сомбор и Суботица, које населише Сомборци и Суботичани незадовољници и исељеници. Шокци се пак многи иселише у Банат у околину Брестовца (1749. г.) (Dr. Szentkláray Jenö: „Száz év Delmágyarország ujabb történetéböl“.).

Суботица у новом свом положају као камерална варошица имала је да се бори са разним неприликама, често и врло тугаљиве природе, као што беше спор са суботичким „немешима“ (племићима), којих беше тада 27 породица. (За војничке врлине и јунаштво постадоше многе угледне буњевачке породице „немешима“ (армалиетама).)

Немеши не хтедоше да сносе општинске порезне терете и око тога се изроди парница, која се сврши извесним поравнањем, уговором између варошке управе и немеша (16. нов. 1748.), али који не хтедоше сви „немеши“ потписати, те се иселише на пустару Милитић или Телечку, где пониче чисто племићко село – данашњи Немеш Милитић (Буњевци га зову „Лемеши“), где уживаху жељене слобоштине; тако поста и село Матеовић, где су сами племићи Пијуковићи.

За тим насташе дуготрајни радови око унутрашње варошке организације и општинског сустава и консолидовања порезних прилика. Тада (1748) беше у Суботици 586 буњевачких, 64 српских, 56 мађарских и 51 немачких порезних глава, које су плаћале државну порезу.

Беше много размирица са краљ. комором као власником земљишта (1766-1759. г.), даље пограничних спорова са суседним општинама, а питање о аграрним одношајима зададе највише посла. Све се то било отегло до у недоглед и у тој неизвесности прође доста година. Било је скупштина о тим питањима, излазиле су разне комисије и шиљане су буњевачке депутације владару у Беч и разним вишим властима.

Но, најдуже трајаше рад око потпуног ослобођења ове вароши, т. ј. око тога, да Суботица, која дотле беше само повлашћена камерална варошица, постане аутономна слоб. кр. варош, каква је у том времену већ био Сомбор и др. И ту су Буњевци чешће морали ићи у Беч, Пожун и др. и подастирати престолу своју највећу жељу, да им Суботица (о којој певају са таком љубављу: „Суботице Бела, тебе нигде нема!“) постане потпуно самоуправна краљ. варош. Од свих тих изасланика био је најсрећнији старина Петар Јосић, кога је Марија Терезија врло лепо примила и обећала му испунити жељу суботичких Буњеваца.

22. јануара 1779. г. поста Суботица права слоб. краљ. аутономна варош и доби име „Марија Терезиополис“, у славу владарке Марије Терезије. Варош Суботица у знак захвалности посла краљици 5000 дуката.

У Суботици наста велика радост и овај се дан свечано прослави. Први градоначелник сл. кр. вароши Суботице поста Лука Војнић.

Суботица оста сопственик околних 12 пустара, потока Јасеновца и језера Палића. Велики хатар суботички откупи се за 266.666 фор. 40 пов., што се платило државној благајни. Суботица мораде населити пустаре Бајмок, којем селу се удари темељ још раније 1774. г., када је имало већ 50 кућа и Чантавир, а доцније суседно село Шандор.

Бачка државна управа доста се непријатељски понашала према Суботици у новом положају. Искрснуше опет размирице и распре најситније природе.

Јосиф П. посетио је Суботицу 9. јула 1786. г. путујући из Сомбора у Сенту, где беше населио 200 запорошких козака, који доцније изумреше и траг им се затре (пошто припадаху секти нежења).

За време ратова крајем 18. века против Турака Сомбор и Суботица, као и сви доњи крајеви, сносише многе терете. Осим тога се Буњевци у овом рату одликоваху јунаштвом и многи постадоше „немешима“.

На крунисање Леополда II. отишао је кићени бандеријум племића Буњеваца. Та ствар опевана је у књизи „Успомена бачких племениташа“, чије је прво издање штампано пре 100 година у Калочи. (Из ове књиге видимо, да је у Сегедину још тада било доста Буњеваца. Сада их је врло мало. Нестало их је претварањем у Мађаре.)

После свиштовског мира (1791. г.) који учини крај рату с Турцима, настадоше заплети у Француској, што све није остало без уплива на прилике у Угарској, па и у Бачкој. Племићи саставише чету коњаничку, којој заповедник би капетан Војнић, Буњевац.

Пошто је успостављена уставност и Суботици се узакони право слоб. краљ. вароши. Суботица би заступљена на угарском сабору са првим својим посланицима. То беху Буњевци Антоније Парчетић и Јован Сучић. На сабору 1802. г. беху Суботички посланици Антоније Милодановић и Јован Поповић, општински сенатори. У Суботици се све до данас бирају Буњевци за посланике. У то време предаде се саобраћају и Францов (канал) прокоп у Бачкој, који спаја Дунав и Тису и показа се корисним за привреду и саобраћај.

Пошто прође Наполеонова војна, наста у Угарској културни покрет, који захвати и Суботицу. Гимназија се реформиса, број основних школа повећа се, цркве се зидају и др.

Колера 1831. г. десетковала је буњевачки живаљ у Баји и Сегедину.

У четрдесетим годинама видимо у Суботици жив покрет око удруживања. Поникоше занатлијске и читаоничке задруге.

Догађаји 1848/9. год. попрскаше крвљу бачко тле. У крајевима где становаху Буњевци и Шокци беше такође крвавих битака.

Не спада у круг ове расправе, да говори о догађајима тих година. Најбоље је да их прећутимо.

–––––

Ово би била у најкраћим потезима историја Буњеваца од године њихова доласка у Бачку до новијих дана. (Подаци о вароши Суботици узети су из дела С. Ивањија: „Szabadka város története“, 1886. Иначе су svugde označeni izvori. Osim označenih izvora služio sam se još i ovim knjigama: Historie de l’ Austriche-Hongarie“, par Louis Légér i „La Hongrie Contemporaine“, par Raoul Chélar, Paris 1891.)

II Терен; статистика; привреда

Језгро Буњеваца и Шокаца настањено је у оној половини бач-бодрошке жупаније, која је пре 1802. године била и сама засебна жупанија и носила име бодрићка (бодрошка) од града Бодрића (Бодрогх (Из расправе С. Ивањија (Ивáнy Иствáн) „Уј Бодрогх вáрмегyе“, видимо, како се у прошлом веку тумарало око тога, од куд доби ова жупанија своје име, те неки тврђаху, да долази чак од села Бодрога код Арада. Та заблуда је за цело узрок, што се некадања бодрошка жупанија протезала неко време и преко Тисе.)), чије се развалине још једва виде у околини чисто шокачког села Моноштора. 1802. године извршено је – после распре, која трајаше читаво столеће – законито спајање бачке и бодрошке жупаније, и сад већ Буњевци с поносом веле, да су „Бачвани“; ма да су за време распра између бодрићке и бачке жупаније у прошлом веку били фанатични „Бодрићани“.

Буњевци су искључиво становници Горње Бачке. Шокци међу тим заузимају оно земљиште доње Бачке, које се пружа од Собмора дуж алфелд-фијуманске железничке пруге ка Дунаву. Има их и у Печују, а расејани су у свој барањској жупанији, где су у контакту са православним Србима очували свој матерњи, српски језик.У пештанској жупанији има их у Баћи, која је постала 1699. год.

Према овом терен, који заузимају Буњевци, то је горња Бачка, а Шокци (изузимамо овде сремске и славонске Шокце) Доња Бачка и Барања.

Буњеваца има данас: у Суботици, Сомбору, Немеш-Милитићу, Чонопљи, Шандору, Бајмоку, Каћмару, Алмашу, Матеовићу, Гари, Бикићу, и нешто у Баји.

У Суботици сачињавају Буњевци половину целокупног становништва. („Невен“ их рачуна на 35 до 36.000) У Сомбору има нешто мање од половине становништва (10.000), у Немеш-Милитићу половина (око 1500), у Чонопљи знатан део, у Шандору половина (500), у Бајмоку, Алмашу, Каћмару, Гари чине трећину, измешани са Мађарима и Немцима, а Матеовић је чисто буњевачко село (800 душа). У Немеш-Милитићу су становали са Мађарима, а у Чонопљи са Мађарима и Немцима, у Бикићу са Немцима, а у Суботици, Сомбору и Шандору са православним Србима. Са другим народностима не станују нигде заједно, нити имају најближег, непосредног контакта.

Шокци пак станују у Сонти (4600 ст.), Моноштору (5000 ст.), Вајски (1400 ст.), Бођану (500 ст.), Бачу (1500 ст.), Сантову (1500 ст.), Брегу (Берегу 1500 ст.). Прва три места искључиво су шокачка, у Бођану живе Шокци са православним Србима, а у Бачу, Сантову и Берегу са Немцима. У Барањи живе у Печују, Душноку, Бачину, Тукуљу и Будиму дарданском срезу, у Подрављу и у подунавским барањским селима, измешани са православним Србима, Немцима и Мађарима. Има их у округлом броју 40.000 душа.

И у Банату има Срба католика. То су Срби Крашовани који станују у Крашо-Северинској (Крассó-Сзöрéнy) жупанији, а у трокуту између Вршца, Лугоша и Оршаве, у томе мору румунском, има их 20.000 душа… Што се њихова порекла тиче има две версије: или су се населили из Херцеговине (као и Буњевци) или из црногорског округа у Србији. Католичку веру примише Крашовани у другој половини XVIII. века (1765. г.) за владавине Марије Терезије, а после сеобе Срба у Русију (1751.-1753. г.), дакле у доба највећег унијаћења, које их је извесно и лишило православне вере.

Што се статистике у опште тиче, врло је тешко тачно констатовати број Буњеваца и Шокаца. Извори, које имамо на расположењу, разилазе се у опште битно у том. Павле Хунфалви у својој етнографији рачуна их у седамдесетим годинама на 70.000 душа (изрично их назива католичким Србима, а тек у загради означава их као Буњевце и Шокце). Проф. Швикер у својој статистици рачуна да Срби (обе вере) сачињавају у Бачкој 15%, а у Барањи (са Шокцима) 15-17% од целокупног становништва у тим жупанијама. Иначе Швикер нигде не одељује Буњевце од Срба, али им ни на једном месту не износи број, што свакако не спада у добре стране једне чисто статистичке расправе. Бадић у епохалном делу „Ausztria-Magyarország irásban és rajzbán“, износи им целокупан број у 55.000 душа, па даље (нетачно) бележи, колико их има у Суботици и Сомбору. По званичним статистичким подацима од 1880. год. требало би да их има свега у Бачкој (Бачка жупанија при првом помену у Угарској 1785. год. имала је 180.000 ст., 1880. г. 630.000 ст., од којих 121.000 правосл. Срба. По најновијем попису 1890. г. Бачка свега (са варошицама) има 716.325 душа, а некадање „“Војводство Србија и Тамишки Банат“ по попису из 1850. год свега 3.426.221 душа.) 56.000 душа, али кад њихов број срачунамо по местима у којима станују, излази, да само у Бачкој има 70.000 Буњеваца и Шокаца, међу тим Хунфалви рачуна у ту суму и оних 40.000 у Барањи. Највероватније је пак, да их има у Бачкој 70.000, а у Барањи до 40.000, дакле свега преко 100.000 душа. Фењеш у својој књизи наводи Magyarország sztastisztikaja“ рачуна их, као што смо горе видели, на 429.268 душа, али у том су и Шокци у Троједници и Срему. Популација Суботице се врло брзо множила. Први попис становништва у Угарској је извршен 1785. г., тада је у Суботици нађено 23.000 становника. 1870. год. имала је већ 56.323 душе а 1880. год 61.656, а при најновијем попису 1890. год. 72.863, а 1580. год. имађаше тек 49 кућа, 1590. год. 63 куће.

Сомбор је 1690. г. имао 301 т. з. пореску главу (270 земљоделаца и 31 занатлију). 1870. год. имао је 24.309 а 1880. г. 24.700 ст., 1890. г. 26.888 ст. (око 600 занатлија), дакле бројно се врло лагано развија, – Печуј је имао 1870. г. 23.683 ст., а 1890. г. 34.754 ст.

Што се тиче сталежа у та три већа места, где су Буњевци и Шокци настањени, имамо овакав статистички преглед:

У процентима:

  Трг. и зан. сталеж Интелигенција Слуге Ратари
Суботица 6.37 1.39 13.80 78.54
Сомбор 10.08 3.25 13.32 73.35
Печуј 18.25 7.36 12.16 62.23

Из овога се види, да становништво и у варошима већином припада земљорадничком сталежу, а у селима су наравно, искључиво земљорадници.

Сразмера између мушкиња и женскиња пак овака је по статистичким подацима. На 100 мушких долази у

Суботици 102.8 ж.
Сомбору 102.6 ж.
Барањи 102.4 ж.
Бачкој 101.4 ж.
Печују 97.0 ж.

Територијално заузима буњевачка метропола Суботица 166.077 катастралних јутара, (Суботичка општина располаже са 44.000 јутара (26.000 јут. пашњака) општинске земље а у Бајмоку и Чантавиру 10.000 јутара, што представља предност 4 1/2 мил. фор. Види: „Ausztria – Magyarország II.“ „Bácska“ од Бадића) простор, којим мало која варош у овој монархији располаже. Сомбор има 53.577 кат. јут. Оба места располажу са знатним пашњаком, који знатно помаже развијању сточарства код Буњеваца које спада у најјачу грану привреде им.

На овоме месту ваља нам се задржати код привредног рада наших Буњеваца и Шокаца. Они су првенствено земљорадници, као што смо то и горе истакли. Буњевци у горњој Бачкој обделавају земљу врло успешно и рационално. Сеју све врсте ране на доста песковитом али плодном земљишту Бачке. Суботица је знатна трговачка варош са раном, исто тако и Сомбор. На околним пустарама Шебешићу, Верушићу, Таванкуту, Келебији, Томпи и т. д., где су од многих салаша поникла читава села, роди многа храна. Тако је исто и на сомборским салашима и у буњевачким селима.

Да се код Буњеваца подигне воћарство, отворена је код лековитог купатила Палића општинска воћарска школа са богатом расадницом. Осим тога Буњевци гаје врло добре коње, белу марву и свиње, а суботички вашари с коњима (догони се по 60-70.000 ком. коња) чувени су и у иностранству. Балканске државе, па и Немачка, Италија, чак и Шпанија купују коње за своје војене потребе од Буњеваца. Буњевац се у опште дичи са својим коњима, и то не без узрока, јер је сој буњевачких и у опште бачких коња изврстан. Шокци такође гаје коње, али друкчијег соја, мањи су, налик на балканске коње.

Буњевац се нерадо одаје трговини или занатима, он најрадије остаје крај свога плуга. Земља у Суботици огромним је делом својина Буњеваца и они су врло богати људи. Ове године основаше тамо велики, јак новчани завод, коме су већином они акционари.

Шокци у доњој Бачкој такође су добри земљоделци, али су више сточари и рибари, а производе и кудељу. У Барањи су још и виноградари. Од како су им одузете шуме, где је било жира за свиње, од тога времена устукнуло је сточарство. Од тога доба бележи се насељавање Немаца у шокачка села. Сиромашнији Буњевци и Шокци селе се у Славонију, где око Врхпоља крче шуму за ораницу, те као вредни људи и на страни добро успевају.

Буњевци и Шокци важе у опште као врло вредни, поштени и чуварни људи, још да они први нису мало више издашни на своје одело и при домаћим светковинама, били би још имућнији. Шокци све што им треба за одело, производе сами, док Буњевке подмирују своје потребе (изузимајући платно и кецеље) творничким производима.

Индустрије нема у њих никакве, изузимајући кућевну – текстилну – индустрију, која је као и код свих Југословена, јако развијена.

Буњевка важи за врло вредну и чисту жену, која много полаже на спољашњост своју и свога дома, отуда је у ње и толико воље око пипавог посла: веза, ткања и у опште израде свих текстилија.

Рукотворина Буњевака и Шокица одликује се својом лепотом, сталношћу и изврсним избором и поделом боја при изради ћилимова. Особито су на гласу буњевачке (суботичке) прегаче у безброј боја, што је чисто буњевачки специјалитет. Платно сами ткају и оно је и трајашно и танко (ћерћелија). Везови са златом показују такође велику вештину и изврстан укус. Шокице особито много ткају и преду. У свакој кући њиховој има пуно разбоја и преслица. То је и појмљиво, јер оне себе одевају својим рукотворинама. Буњевачке и шокачке женске рукотворине стекле су много дивљења, похвала и поштовалаца на изложбама у Бечу, Новом Саду и Будимпешти, где су биле изложене у свим нијансама и врстама. Да се види како су странци још пре сто година писали о женској радиности у Буњеваца, ево цитата из „Геогр. историјско-трговачког Лексикона“ Ј. Карабинског (Пожун 1786.): „Жене (суботичке) праве све саме, као: платно, кецеље, обојке и кашаринке. У ткању су врло веште, а у изради вештакиње. Опредену вуну тако добро и лепо бојадишу, као Персијанци“. Садашње оцене странаца много превазилазе ову, али ова је значајна с тога, што се она тиче буњевачке текстилне индустрије, каква је она била пре сто година.

У службу иде Буњевка и Шокица не радо, као и сестра јој Српкиња. То бива само у најкрајњој нужди. Ово не значи, да оне не воле радити, јер рада у задружном животу, где је породица многобројна, има свагда и сувише. То је више известан степен урођеног поноса у нашем народу, који другом не радо служи и ради.

III Црква; школа; језик; народност; књижевност; умотворине

ЦРКВА

Буњевци и Шокци припадају од реда западној, римокатоличкој цркви, што их једино и разликује од сабраће им православне!

По свему изгледа, да су у ове крајеве дошли као католици. Тако бар стоји у тадашњим војеним запискама, (Hochkriegsratharchiv 1867. Protoc. exped. Folio 570. Sept. Nr. 22.) где их свугде називају католичким Србима. За ово говори и то, да су у Суботицу дошли под водством 18 францишканаца калуђера, дакле морали су још тада бити католици. Могућно је пак и то, да су у путу свом у ове крајеве покатоличени, јер је баш у то време извршивано унијаћење у вараждинском генералату под Павлом Зорчићем и у Срему под владиком Јанијем и Љубибратићем.

Али ништа не говори против тога, да су они били већ и у Херцеговини католици, као што је баш у покрајини око Буне било свагда па и сада римокатолика, а у доба богумилства и Богумила. (Рачка – Костренчић веле да су протестантски сектари јужне Француске и сев. Италије били огранак и ученици босанско-херцеговачких Богумила.)

Шокци као да су у новој постојбини примили католичку веру, јер је владика Јани (Јаннy) у Срему и у Бачкој покатоличио у то време многе православне Србе, међу којима пре тога тако рећи и не беше католика. Церниг у „Етнографији“ (стр. 307) изрично вели да су Шокци, кад су населили село Баћу у пештанској жупанији (1699. г.), били православни и да су тек касније примили унију и католичку веру.

Као католички клир, немајући никакве оделите народне автономије у црквеним пословима, потпадају Буњевци-Шокци под острогонског кнеза-примаса, као главу римокатоличке цркве у Угарској. Но, по територијалној црквеној подели спадају бачки Буњевци и Шокци под калочку архидијецезу, а барањски Шокци под печујску епархију (бискупију).

Калочка арцибискупија, постав у 11. ст., носила је од 1094. до 1735. год. име бачке архиепископије, када је добила име, које и данас носи.

Калоча је била свагда од културног значаја по Буњевце. У њој су се буњевачки синови, који се радо одаваху свештеничком позиву и служби црквеној, учили и после враћали у народ као проповедници слова божјег и науке Христове. Наклоност свештеничком позиву, као да се дуже одржала код католичких но код православних Срба.

Буњевачко свештенство и учитељство одликује се својим примерним радом и родољубљем. Од буњевачке интелигенције, сеоски попови спадају у највеће пријатеље народа, коме чувају и језик и име народно. Они су најчвршћа стража на бранику буњевачке народности.

Књижевни и сваки народни покрет у Буњеваца поникао је из свештеничких и учитељских кругова. Честити Иван Антуновић има много својих последника.

У Суботици, Сомбору и Баји, као и у крајевима Барање, где су Шокци насељени, имају своје протопрезвитерате, под које потпадају буњевачке сеоске и варошке парохије. Буњевци имају лепих црквених грађевина, као: францишканска црква у Суботици по стилу калочке арцибискупске цркве (зидана је петнаестог века на рушевинама старе тврђаве суботичке). Велелепна Терезијина црква са две куле у Суботици, новоукрашена и рестаурисана црква у Сомбору, саборна црква у Печују, коју је ове године посетио Њ. В. Цар-Краљ и лепи францишкански манастир у Баји и Суботици. Ове су грађевине стародревне и монументалне.

Францишкански калуђерски ред ангажован је знатно у прошлости буњеваца и делио је судбу свога стада и у најжалоснијим и најопаснијим тренуцима. За време Турака нису ови калуђери никад напуштали гоњени клир, већ су били над збеговима и пратили га свугде. Тако, кад се пред Ракоцијевим пустошењем морадоше уклонити у Петроварадин, францишканци су их и тамо пратили и пробавили с њима у том изгнанству седам година.

У околини Батмоноштора у бачком Подунављу виде се и сад рушевине некадањег – по Бадићу – францишканског манастира о ком Бадић (B. „(„Ausztria – Magyarország II.“ Bácska од Ф. Бадића) вели, да је касније постао својина православних калуђера, што никако не стоји, бар се не слаже са оним веродостојним подацима, које је др. П. Ивановић изнео у 90. књизи „Летописа“ 1854. г., и из којих видимо, да је тај манастир као православан (св. преображенски) од вајкада и да је 1723. г. порушен од мађарских устаника, а игуман „G. R. N. U. Calugyeris“ и да је „anno 1723 posessa fuerit.“

Буњевци су на гласу са своје побожности и необично поштују своје свештенике, који су, скоро без изузетка, прави пастири свога стада. Кад се н. пр. у Суботици држе „коризмене проповеди“, цркве су пуне, па има слушалаца и на улици. „Невен“ примећује, да би према великом похађању цркве требало тамо још 4 цркве. Суботичанима је св. Рокус заветни светац, кога узеше за свога заштитника о великој куги. Једно место буњевачко у хрватској крајини носи у почаст овог свеца име св. Рокуса.

ШКОЛА

Основне Школе у Буњеваца и Шокаца деле се на две врсте, на општинске (комуналне) и вероисповедне. Ове последње показале су, и код католичких Срба као и код православних, да боље одговарају националној задаћи, због чега их је извесно и много више но општинских.

По најновијим подацима, које је ове године публиковало угарско министарство наставе, има у ужој Угарској (без Троједнице) свега 130 католичко-српских (у Бачкој и Барањи) и хрватских школа (у жупанијама Мошоњској, Шомођској, Шопронској, Тамишкој, Зали (Међумурје), Ваш и т. д.) и то вероисповедних 120, а општинских само 10. Од тих школа у 39 је наставни језик српско-хрватски, (1869. г. било је оваквих школа 73), у 73 срп.-хрв.-мађарски, у 3 немачко-српски и у 18 мешовит наставни језик. Као што се види, овде су урачунате и чисто хрватске школе на горњем Дунаву (т. званих „Wasser-Croaten“) и хрватске дуж аустријске границе и Међумурја и хрватских расејаних оаза у Банату (Тамишу, Торонталу) и српско-католичке у Крашо-Северину, чијих (хрватских) број школске обавезне деце износи преко 32.000. Ово узгред спомињемо, ма да не спада у оквир ове расправе.

Што се пак школске деце Буњеваца и Шокаца тиче, њихов је број износио у школској год. 1890/91. у Бачкој 11.400, а у Барањи само 3979.

Кад се сравни овај број са бројем за школу способне и обавезне деце у 1870. г. види се ипак напредак, јер се број те деце сад знатно увећао (са неких 6-7000).

У Суботици има преко 70 основних школа (40 у вароши и преко 30 на салашима), од којих су већи део буњевачке. Осим тога има у Суботици грађанска занатлијска школа, виша девојачка (и учитељска) школа. Политичка општина суботичка издаје годишње на школске и просветне цели 150.000 фор. из свога буџета, (који износи годишње 800.000 фор. прихода). У Сомбору има такође занатска школа и више буњевачких основних школа. У Суботици, Сомбору и Печују има још и гимназија, али оне су државне. У Суботици има општинска виша школа са мађарским наставним језиком. Похађају их у оскудици својих сопствених средњих завода, и буњевачка и шокачка деца. Учитељски подмладак учи се у Баји.

Једна осетна празнина и потреба школства у Буњеваца, то је баш та оскудица средњих завода. према малом броју Буњеваца за њих би довољна била и једна средња школа, која би била од ванредне вредности и важности. Без народних, средњих школа са матерњим наставним језиком апсолутно није могућно, нити се даје замислити више образовање омладине у народном духу. Тиме би се најбоље спречило однарођивање буњевачке школске омладине. (Буњевци нису задовољни ни са својим основним школама. Њихов лист „Невен“ писао је врло много о том и жалио се, да се у буњевачке и шокачке школе особито у Барањи постављају учитељи, који не знају буњевачки и предају деци туђим језиком, те се матерњи језик дечји запоставља, презире. Право кажу, да је први алат у школи онај језик, којим деца говоре. „Невен“ одлучно тражи, да се у буњевачким школама предаје буњевачки. Календар буњевачки „Даница“ од 1892. год. има чланак у коме се тужи, да се у јаким буњевачким местима као у Сомбору, Матеовићу, Баји и т. д. само веронаука предаје буњевачки.)

У Барањи је оскудица чак и у основним школама. Од тог пате подједнако и Шокци и православни Срби. Шокачки елеменат налази се тамо у изумирању, народно име губи се и настаје претапање у друге народности. То је у осталом неминовна последица оскудице народних школа и потврда факта, да се културно слаби народи претапају у културно јачи елеменат. Шокачки живаљ у Барањи могао би се спасти једино народним школама. У Барањи је опасност много већа но у Бачкој.

Што се похађања школе (1870. г. било је у Бачкој 489 школа са 468 учитеља. Сад се тај број удвостручио.) тиче, оно није саразмерно тако рђаво, бар не стоји оно, што Бадић, описујући Бачку, тврди, да Шокци и Срби најгоре похађају школу. У том погледу за нас је већи ауторитет статистика.

Швикер је израчунао овако проценте похађања школе:

Немци 14.5%
Срби 12.5%
Хрвати 11.1%
Словаци 10.9%
Мађари 10.8%
Румуни 7%
и т. д.

Дакле после Немаца, долазе одмах Срби и Хрвати.

Статистика показује даље оваке проценте писмености у жупанијама и варошима, где Буњевци станују:

Неписмено је: мушких: женских:
у Барањи 41.24% 44.34%
у Бачкој 58.01% 64.66%

У варошима пак има неписмених:

Печуј 41.24%
Сомбор 72.53%
Суботица 78.45%

Према овом међу становницима печујским има писмених 66.22%, сомборским 27.47%, суботичким 21.55%.

ЈЕЗИК

Језик, којим говоре Буњевци, најчистији је српски језик. То је у осталом и природно, јер су пореклом из оне српске земље, Херцеговине, у којој се, као што знамо, најлепше српски говори. Но тим не кажемо и то, да Буњевци имају исто наречје, као и Херцеговци, јер Буњевци по Миклошићу (F. Miklosich „Vergleichende Grammatik der slavischen Sprache“.) спадају у западну зону српске језикословне области.

Они су дакле икавци, али то не значи, да су они Хрвати, јер осим Хрвата-чакаваца, има икаваца, који говоре чисто српски, само што старословенско „јат“ изговарају као и, а у те спадају Буњевци. Они кажу било (бело), липо (лепо), вира (вера) и т. д. Разлика је дакле само у томе, иначе све речи изговарају као и њихова православна браћа.

Оваки икавци – вели Миклошић – имају са Србима сасвим једнаке обичаје, док остали икавци (Хрвати чакавци) имају и изговор различит од српског и засебне, само њихове изразе. Свега тога не налазимо у језику, којим Буњевци говоре. Уз Вука Караџића, који Буњевце и Бошњаке (барањске Шокце) сматра за чисте Србе, стоји – поред свих разлога, које наведосмо тамо, где је била реч о историји Буњеваца – и научни ауторитет једног Миклошића, који у гореспоменутом делу признаје, да у Бачкој нема хрватских насеобина, већ само у западним жупанијама Угарске, или другим речима, да Буњевци у Бачкој нису Хрвати. У томе се слажу и сви филолози Несрби.

Буњевци пишу латиницом, а садашњи правопис им је једнак хрватском утолико, што н. пр. слово ч пишу као и Хрвати са ч (а не као Мађари са цс), ћ са ћ, ж са ж, ш са ш и т. д. Пре се служише старим латинским, те ћ писаше са тy и цх (отуда је остало, да многи Буњевци последње слово свога презимена пишу и сад са „цх“ као Latinovich, Vojnich и т. д.); и самогласно р проширили су у ер и т. д. Аксана на а, е, и, о, немају, али у појединим речима употребљавају по некад аксан грав и сирконфлекс, али то је врло ретко (у „Невен“-у нашао сам „а“ са аксаном у једној песми, а у речи „Бáка“). У старом пак правопису имали су на „y““ по две тачке („˙“).

На овом месту да забележимо једну карактеристичну појаву. Тиче се матерњег језика, којим у Бачкој и Барањи говоре Срби обе вере. Српски језик у Барањи и у Бачкој подједнако је „langue parlé“, језик у употреби, који посредује између разних народности тих полиглотских жупанија. У Барањи ћете се уверити, да српски говоре до 80.000 људи, ма да Срба има нешто преко 50.000 (православних 15.000, остало католика). У Ерчину код Пеште, где има Срба, Шокаца, Мађара и др. Говори се само Српски. Мађари говоре српски као Срби.

Што се тиче улоге, коју српски језик игра у Бачкој, о том читамо у Бадићу од речи до речи ово: „Људи се у Бачкој испомажу српским језиком. У Бачкој је карактеристично, да Немци и Мађари, кад долазе у додир, говоре српски, јер тај језик обоје знају“. И то је, као што знамо, истина, а истина је и то, да је ово културна тековина и најбоља сведоџба за матерњи нам језик.

НАРОДНОСТ

Из онога што смо до сад рекли, аналишући име Буњевац, видесмо, да оно означава провинцијалца а никако човека једне народности. Њиме се више означује земљак (као Бачванин, Сремац, Личанин, Крајишник и т. д.), али никад сународник, компатриота.

Буњевци су по народности Срби. Стара њихова постојбина, откуда се овамо доселише, није полиглотна земља, у којој је само један народ и то српски, који исповеда три вере, а припада само једној, српској народности. Херцеговина као покрајина била је саставни део великог српског царства који заузимаше цело балканско тропоље и које запљускаваху четир мора. За време Турака беше у њој само један народ, српски, а и данас спада она у најчистије српске крајеве, у којој је српска народност компактна, непомешана ни с једном другом народношћу.

Када се на Херцеговину гледа с научног, етнографског и етнолошког гледишта, који искључује све политичке примесе, које обично извиру у шовинизму, онда се не може доћи до другог закључка, но да је елеменат, који сада тамо станује и који је пре тамо становао, српски.

Наука и научењак није још ни у једној прилици нашао и видео у Херцеговини другу народност но српску. Позивамо се на све научне ауторитете, који о Херцеговини писаху. Позивамо се и на оне, који кроз њу путоваху, те своје утиске и рефлексије публиковаше. Искључујемо српске писце, као заинтересоване, али се позивамо на руске, немачке, мађарске, француске и енглеске као скроз непристрасне. И међу свима њима, нема ни једнога, који би ма у којој прилици споменуо у Херцеговини други народ но српски. Чак и они писци, који су у улози државника налазили тамо „херцеговачку“ и „бошњачку“ народност, као историци рачунају тамошњи народ у српски. И сама евентуалност каквог плебисцита потврдила би све ово.

У осталом, то друкчије не може да буде. За време велике сеобе Хрвата и Срба (620-640. после Хр.) са Судета и Карпата (Беле Хрватске и Србије, Бојке) Хрвати заузеше далматинско приморје, заједно са Либурнијом (франачком Хрватском) од Цетине до Истре, део Савије (касније Славонија, Sclavonia) или савске доње Паноније (простор између Саве и Драве), а Срби (Serbli) земљиште (преко) јужно од Велебита, Босну (са Херцеговином), Мизију (Србију) и остали део Далмације.

Дакле Херцеговину и Доњи део Далмације населише Срби и ево већ 1200 год. станују тамо без прекида, очував своју народност. Са тих, од вајкада српских крајева, дошли су Буњевци.

Осим тога језик, којим говоре Буњевци, српски је језик. По Миклошићу они су Срби-икавци, који говоре језиком који је у свима нијансама и особинама потпуно једнак српском и разликује се од осталих икаваца Хрвата у том, што имају изговор сличан српском, а немају, као они први, посебне своје изразе.

При расправљању питања, ком народу ко припада, језик игра велику улогу. Хунфалвију је у том питању језик од пресудног, главног значаја. Довољна је само потпуна сличност језика, па је решено, да су два племена један те исти народ. Језик је стабло, корен сваког народа. Док језик постоји, постоји и народ. Људи, који имају известан језик заједнички, сачињавају известан народ, једног корена, једног порекла.

Пешел вели: „Народи, које заједница језика спаја, извесно су једног и истог порекла“.

Није ли тај случај и код Срба и Буњеваца?

Шафарик осим сличности граматичких облика у језику тражи још и заједничку историју и једнак телесни склоп. Прво и друго заједничко је код Буњеваца и Срба, а треће би се само дало установити антрополошким премеравањем. Узгред примећујемо, да по индексу ширине лубање (breit-Index) Арм. Велкера Срби спадају у ред Subrachykephalos-a (79), а Хрвати у ред Brachykephalos-a (82). Разлика је три степена. Над Буњевцима нарочито није извршено то премеравање. Бар није познато.

Обичаји при домаћим и обредним светковинама, друштвени живот, па чак и трагови крсног имена (славе), о чему ће ниже бити опширнијег говора, све то говори за то, да су они чланови српског народа.

Кад су дошли у Суботицу, пријављујући се, да бране монархију од турских нападаја, они се сами изјављују за католичке Србе, те их у тадашњим званичним списима и бележе само као „katolische Raitzen“, а никад друкчије.

И сада кажу Буњевци чешће да су „Раци“ (Срби). Тако у „Невен“-у 1891. г. у једном путопису вели писац Буњевац: „Рекох, да сам рођен Буњевац, Рац, па да за све и непознате Раце радо чујем“.

Тим именом их називају сви писци, који су о њима писали ма само неколико редака. Има етнографа, који о њима ништа друго нису забележили већ „да у Бачкој и Барањи станују католички Срби који себе зову Буњевци, Далматинци и Шокци“. Још их ни један стран етнограф није назвао другим именом но тако.

Ни у колико не мења ствар и не упливише на њу, што су они или дошли као католици или се у путу покатоличили (о чему ће бити говора у одељку о Цркви. Католичких Срба има, као што знамо, врло много у свим крајевима где Срба има.

Аустријски чувени етнограф Церниг (K. v. Zzoernig „Ethnographie“ I.) говорећи о Буњевцима у Бачкој и Шокцима у Бачкој и Барањи рачуна их у Србе. У Угарској зна за Хрвате само у Међумурју и на горњем Дунаву око Пожуна (т. з. „Wasser-Croaten“), које тамо населише мађарски племићи Середи, Илешхази, Баћани и др. после 1550. г. (дакле раније и од прве Буњевачке сеобе).

Проф. Ивањи, који је израдио монографију Суботице, свугде их назива „католичким Србима“ и никад друкчије.

Швикер („Literarische Beriche aus Ungarn“ III. 1879.) мађарски историк и статистик о својој расправи о Србима у Угарској, вели за Буњевце, да су католички Срби.

Велики етнограф мађарски Хунфалви у својој „Етнографији Угарске“ (стр. 474) рачуна Шокце у вировитичкој, пожешкој и сремској жупанији такође за католичке Србе и вели дословце ово: „Шокци или Буњевци, т. ј. католички Срби, по Фењешу (Fényes: „Magyarország sztastisztikaja“ 1842.) у жупанијама вировитичкој и пожешкој чине већину, у Срему половину, у Бачкој петину становништва. Има их још у Тамишу, Торонталу, Барањи, фејерској и пештанској жупанији.“

Пошто се Раци (православни) и Шокци (католички Срби) само у вери разликују, то их и рачунају у једно. Тако их уједно рачуна и аустријски каталог, (Österr. Katalog. Wien 1861.) који целокупни број Срба бележи на 1.438.201, чему је доста близу и број Срба и шокаца по Фењешу (828.365 + 429.268 = 1.257.633).

Поред ових етнографа и историка у самој монархији мисле тако о њима и сви етнографи у иностранству, који их у својим списима додирују.

То исто потписују и слависти, филолози, као Миклошић, Вук Караџић, Даничић и др. Или другим речима, тако мисли о њима наука. Питање о њиховој народности расправљено је у науци пре но што је расправљено питање о времену њиховог доласка у ове крајеве, извесно за то, што се ово прво као по себи лакше могло расправити. Ми ово додирнусмо само с тога, што се ово питање не може обићи, кад се пише расправа о Буњевцима.

Говорећи ово о имену и народности Буњеваца, ми нисмо никако имали на уму пропагандистичке намере, јер ова расправа није политичко-пропагандистички памфлет, већ научна расправа, коју издаје научно друштво. За то би нам криво било да је ко друкчије тумачи.

Овде се само констатује право стање ствари и доносе необориви закључци о правој народности Буњеваца. Не мислимо ми ником наметати Српства, особито онима, којима је оно у срцу и души урезано. Не тражимо ми од наше јуначне и честите браће Буњеваца, да се они називају Србима. Нека они остану крај свог лепог имена буњевачког, које је скопчано са толико лепих успомена на колевку њихову, уткано светим моментима из јуначке, поштене и мушке прошлости њихове. Нека га чувају и нека се поносе њиме, јер се њиме збиља и могу поносити. Нека се наша честита браћа држе и од селе оног становишта да Србе и Хрвате једнако волу и сматрају за своју старију браћу „која им – како у свом органу, ваљаном „Невену“ веле – својим знањем и умењем предњаче и правац показују“. Та подједнака љубав нама је најдража и нека би она свакад остала непромењива.

* *

Малена и довољно неразвијена књижевност у Буњеваца најпотпуније показује, колико је потребан Буњевцима један књижевни центар, књижевно друштво, и колико у оскудици тога, њихова књижевност.

Књижевне прилике у Буњеваца остављају у нама утисак, да би читалаца било доста, само кад би било књига, а књига има, на жалост, врло мало.

Преко године изађе тек неколико, и да још немају свога листа „Невена“ и календар „Даницу“, мучно да би имали шта читати. У том послу могло би да даје успешног импулса само једно књижевно друштво, без кога се књижевне прилике у Буњеваца апсолутно неће моћи кренути на боље.

Прва буњевачка књига, која је у Угарској изашла, као да ће бити она лепа и дугачка (више народна) песма, коју пре сто година написа фра Грага Пешталић (родом Бајац) и у којој одушевљено говори о оном буњевачком изасланству, које 1790. г. пође да поздрави крунисање Леополда II. Књига је штампана 1790. год. у Баји.

Прошле године прештампана је у Суботици и како из предговора видимо, од ње нема „старијега буњевачко-бачванскога рукотвора, старије јуначке писме, која о нашему народу, о наших предака и њихових јуначких дилах говори.“ Првобитни и садашњи наслов те књиге је „Достојна племените Бачке Старих успомена, садашњи и други славинске крви делиах Слава“. Књигу је писац („Домородац у Баји“) приказао бачким племићима, јер су они и састављали кићени бандериум, који оде да се ћесару поклони.

Ово делце је од књижевне и историјске вредности, јер су у њему вешто нацртане тадање прилике у лепом стиху, кога народ најрадије чита и пева. Ова песма спада у најпопуларније у Буњеваца. Иде од уста до уста, с колена на колено, чита се о дугим зимњим вечерима, пева се на домаћим весељима. Оно је прирасло уз душу народну.

То је читава епопеја, где се с великим одушевљењем прича о јунаштвима буњевачким у прошлом веку а у ратовима са Турчином. Сви се ти јунаци скупили и полазе владару свом, да му честитају и да му ставе на расположење своју јуначку дисциплину:

„С првом четом Кајто Видаковић,
Он ми језди кано хитре птице
Од сивера варош Суботице.
Друга чета иде од истока
Сегедина владом поширока,
И од рике Тисе хитровите
Увик Турком, веле, страховите.
Трећа чета иде с липог збора
Од пол днева равнога Сомбора.
Ову диче кано краљевићи
Четир змаја, четир Марковићи,
А четврта чета од запада
Биеле Баје малог Цариграда.“

– – – – – – – – – – –

Делије Буњевачке, чија имена све редом помиње песник, а који су познати са свога јунаштва (Сучићи, Рудићи, Војнићи, Матошевићи, Михаљовићи, Латиновићи и др.), сви су одушевљени за бој против Турчина, а у братској, човечанској цели, да се ослободе српске земље, што су под Турчином.

За тим се у песми описују још успеси Лаудонове војне, свугде истичући симпатије према Српству.

Ово је збиља ремек-песма, која и за нас Србе није без вредности, пошто из ње видимо, како су још пре сто година Срби и Буњевци братски живели, заједно патили, заједно се радовали, своје боле подједнако осећали.

Уредништву „Невен“-а хвала, што је то делце на ново одштампало. У њему ће како Србин католик, тако и православан наћи праве душевне насладе.

Иван Антуновић, опет црквени човек, спада у прве Буњевце. Он стоји на челу културног покрета у Буњеваца. Написао је много књига, од којих је нарочито знатна: „Расправа“, у којој са ретким родољубљем учи свој народ, да се одушевљава својом личном прошлошћу и да из ње црпи своју личну снагу у борби за свој опстанак. Антуновић беше уредник врло добро уређеног листа „Буњевачка и Шокачка вила“ (почела излазити 1871. г. у Калочи). Антуновић спада у опште у најплодније буњевачке писце и вредне родољубе и Буњевци га с правом називају „својим великим незаборављеним Антуновићем.“ Човек вишег европског образовања, вредан, заузимљив и до крајности велик патриот. Сваки откуцај срца његова куцаше за његове Буњевце, али љубав своју делио би свагда и са Србима, с којима је свагда симпатисао. На његову листу скупио је за сураднике Србе и Српкиње, од којих Софија Клара Вујићка писаше лепе песме у „Вили“.

1874. г. излазио је у Суботици такође буњевачки лист „Суботички Гласник“, а ево већ осам година излази у Суботици забавни и поучни часопис „Невен“. Ово је данас једини буњевачки лист и може се рећи, да се, сразмерно свом простору, врло добро и за Буњевце згодно уређује. Уредник је Мијо Мандић, народни учитељ у Каћмару.

Пошто је ово једини сада буњевачки лист, ваља да се са његовом садржином дуже позабавимо.

„Невен“ је у првом реду поучан и забаван лист, а тек узгред у оскудици буњевачког, политичког листа, додирује политику, али и то само региструјући догађаје.

У њему буњевачки читалац налази лепих и махом родољубивих песама. У једној песми, честитајући Буњевцима нову годину, соколи их овим речима:

„И најжешћа бура ће проћ’
И нестат’ полако,
Па ће и нам прос’јат једноћ
Опет сунце јарко!“

Даље им жели, да их прођу све бриге и да процвати буњевачка књига.

У сваком броју свом „Невен“ препоручује својим Буњевцима, да чувају свој матерњи језик као зеницу ока свог. У чланцима о језику, о праву, да се буњевачкој деци у буњевачким школама предаје буњевачки, он се бори за најсветија права буњевачка. Кад год би ко на њих насрнуо, он их срчано брани, а сваком приликом наглашује, да је народни језик потребан и учитељу и свећенику и општинарима и фискалима и лекарима у сваком, који са Буњевцима и Шокцима има посла, а особито и прво нуждан Буњевцима и Шокцима, који треба да га поштују и негују више свега. Позивајући све Буњевце, да раде за бољитак свог народа, он им овако говори: „И благо оном, сто пута благо, који може рећи, да се није ни једаред смркло и заноћило, а да за свој народ није што добро учинио или наумио није. Тога ће народ као аменет свети до вика у својој успомени чувати и поштовати. Ваља стално и својски своје знање и настојавање посветити просвети народној“. На другом месту, а пред попис становништва позива Буњевце, да се декларишу као Буњевци и да се не стиде своје славне народности. Када неко прорачуна, да ће кроз сто година нестати Буњеваца у Суботици, он са пуно поуздања одговара:

„Та не бој се, буњевачко лане,
Никад неће нестат’ твоје гране!“

Сваки напад на Буњевштину наиђе у „Невен“-у на отпор, који „свој народ буди, забавља, свитује и поучава на све што је липо и племенито, Богу и људима мило и угодно“.

„Невен“ доноси још преведених и изворних приповедака већином из народног живота, доноси економске чланке, чланке верске, црквене садржине, у којима шири побожност међу пуком, бележи сваки покрет међу Буњевцима и т. д.

Уређује се у опште врло лепо, садржина му је једра и камо те среће, да може излазити недељно, ако не још чешће. Овако излазећи месечно, не може да попуни потребу читалачке публике, те она мора да се лаћа небуњевачких листова. А у том и лежи права опасност!

Садашњи буњевачки песници груписали су се искључиво на „Невен“-у и календару „Даници“, коју „Невен“ издаје. Од приповедача спомињемо солановића, Сељанина, Блажа (псеудоним), Младена Барбарића (Бајац), Ћиру Козака. Они пишу и путописне црте кроз српске и хрватске крајеве. Чланке пише Мијо Мандић уредник, Барбарић и Сељанин, Громовић и Јанко Костолић.

Песници су Малден Барбарић, професор богословља фра Анте Еветовић (Мирољуб), Мирко Ненавин, Павао Подгорски и др. – Младен Барбарић баш сад спрема за штампу збирку својих песама у засебној књизи.

Календар „Даница“ излази 9 година и покренута је у исто време кад и „Невен“. Растура се у 3500 примерака. Она је једини буњевачки календар, јер оне календарске накараде, које издаје Бучански у Пешти за Буњевце, нису ништа друго до вашарски посао.

„Даница“ такође доноси родољубиве песме, лепе приче, пошалице, нар. песме, чланке из прошлости буњевачке, чланке из привреде, хигијене и др. Раде на њему сви сурадници „Невен“-а. „Даница“ за 1892. г. нарочито је богата садржином и има више слика, међу којима и слику краља српског. У „Даници“ од 1891. г. има и један чланак од нашег А. Хаџића, који се чешће сећа Буњеваца, који га необично поштују и жале, што и они немају свог Хаџића. Г. Хажић, радосно истичемо, спада у оно мало коло Срба, које одржава везе са Буњевцима и ради на што већем зближењу Срба и Буњеваца. Још са већом радошћу истичемо ону братску солидарност и сугласје, које између Срба и Буњеваца, као најрођеније браће, вековима постоји и које се све већма развија.

Буњевци ни у једној прилици не пропуштају дати одушке својим највећим симпатијама према православној браћи. Отворимо само „Невен“ и „Даницу“, па ћемо се на свакој страни о томе уверити. Срби су најмилији гости на буњевачком „великом прелу“ у Суботици. Српско нар. позориште налази своје верне посетиоце и поштоваоце у Буњевцима. Још 1874. г. читамо у „Јавору“ (бр. 16) ову белешку: „Српско нар. позориште у Суботици прошло је без дефицита, што имамо највише захвалити нашој једнокрвној браћи Буњевцима, који нар. позориште пригрлише као своје, заједничко. Живила будна свест наше браће Буњеваца!“ Када 1876. год. наста борба на Балкану за српско ослобођење, похиташе многи Буњевци у помоћ својој браћи.

И много је још еклатантних доказа те братске љубви!

Буњевачке школске књиге штампају се у Пешти (државно издање) и у Суботици (код Ј. Битермана) као: „Катихизис“, „Библија“ и др. Од црквених књига помињемо још духовну ману („Буњевачки молитвеник“ 7 издања) а има још доста, јер је црквена књижевност доста развијена. Доказ велике побожности у Буњеваца. Све ове књиге излазе накладом „Невен“-а, који у Буњеваца замењује књижевно друштво и књижару.

У брошири „“Писмо једног Буњевца“ расправља се политички и државоправни положај Буњеваца, а у родољубивом правцу. За осуду је, што се у Срба тако мало пише о Буњевцима, то је грех према нама самима.

Од Срба писали су ствари из буњевачког живота пок. Лаза Кнежевић, А. Хаџић, Богобој Атанацковић, (Богобоја је спасао од смрти на губилишту 1818. год. брат Буњевац Август Пијуковић.) Веља Миљковић и још неколицина. Богобој је написао приповетку: „Буњевка“, која је и на мађарски преведена (Növilág 1861. г.). А говорио је о њима и у својој лепој причи „Два идола“. Веља Миљковић писо је позоришну игру из буњевачког живота „Буњевку“, а Илија Округић „Шокицу“ (догађај из живота славонских Шокаца).

Народно песништво развијено је у Буњеваца као и код Срба. У њих је пуно народних песама из њихове прошлости, а народ врло вешто, често и ђаволасто пева и о садашњости. У „Невен“-у ове године штампане су две народне песме „Сан гуслара“ и „Муж и жена“, у „Даници“ више ситних нар. песама и „Краљевић Марко“, „Свилајин бан“. Иначе Буњевци стално певају о Милошу и Марку, што је и природно, јер су то наши заједнички хероји.

„Јер и сада наши старци поје
Кад год дођу међ’ младиће своје,
Попивају Марка Краљевића
Босанлију Котромановића
Неумрлог пивају дитића
Скендарбега ил’ Кастриотића
Љупко поје Срби свога цара
Од народа славнога Лазара,
Од деспоте, а Реље малога
Од Новака и Грујице хвалног,
С овим стари младиће слободе
Да су гласни куд года доходе.“

(У песми пре сто година „Успомена бачких племениташа“.)

Тако се Буњевци одушевљавају својим и нашим јунацима и најрадије певају и читају српске нар. песме латиницом штампане.

Један путописац (Ј. М. Карабински) путујући пре 100 година кроз буњевачке крајеве запазио је ту жицу у народу, те у свом „лексикону“ (Извод из овог „лексикона“ изашао је преведен у „Бранику“ о. г.) вели за Буњевце, да су врло оштроумни, најрадије опевају јунаке и битке из старијег доба „и жене стварају“ – вели – „таке песме на памет. Чим им се што прича, оне то одмах спевају у стихове“.

Поскочица и пословица имају такође доста. Ево неколико пословица: „Нема мудрије главе од сита стомака. – Гладан трбух не мож’ са липим речима намирити. – Од крађених дрва изгориће ти кућа. – О крађени крух покрхаћеш зубе. – Крађени новац је перина, на којој се не даде на миру почивати“ и т. д.

Пословице су им нескупљене и „Невен“ би учинио велику услугу свом народу кад би их скупљао и штампао.

IV Друштвени живот; одело; обичаји

Буњевац, огромним делом земљорадник, највећма воли бити на извору свога рада и зараде, на салашу. Тамо је он на свом тлу, прави господар својине му, и слободан и сретан. Али ипак ти салаши нису неке пустиње, а људи нису удаљени једно од друго миљама. Образоваше се на пољу читава села са 3-4000 становника. У село и варош долази Буњевац о свечаним приликама у цркву, на нар. забаве, на биралиште (Узгред спомињемо, да у буњевачким и полубуњевачким и шокачким општинама управа је у њиховим рукама. У Суботици има 120 општ. представника Буњеваца.) и кад има посла. У лето је село скоро празно, све је скоро по пољу на раду, на салашима, а тек се у зиму враћа Буњевац у село, али многи и зимују на пољу. Буњевци имају обично куће и на селу и на салашима.

Живе у великим задругама (до 40 чланова), те имајући доста радних снага, а уз то необично вредни, они материјално напредују. Има доста сељака са 1000 ланаца земље, а стотина ланаца су обична ствар.

Жена је у Буњеваца јако поштована и сматра се за кућно слеме. Девојком мање ради а више гаји своју лепоту, али када се уда, а то врло рано бива и код Буњевака и Шокица, она ради све домаће послове, преде и тка. Иначе су породични одношаји као и код српске кућевне задруге. Старији се много поштују, што и јесте карактеристика свих Југословена.

И женске и мушки су врло лепог соја и кршни, развијени. У Угарској спадају Буњевци у најлепше људе. Знају то добро и они сами, па за то и певају:

Није мајка родила синака
К’о што ј’ синак дивних Буњевака
Нит’ ће мајка родити јунака
К’о Буњевца така весељака,
Коло води, сваки му се диви
Нек се знаде да Буњевац живи!

Женске су чисте и много пазе на своју спољашњост. Не пева се бадава:

Ни девојке не бише у нане
К’о што ј’ ћерка буњевачке гране,
Свилу носи а златом се краси
Црне очи, црне су јој власи,
Коло игра, сваки јој се диви
Нек се знаде да Буњевац живи.

На одело нарочито Буњевке много издају. Ношња им је слична српској у Бачкој и раскошна. Једна женаска „ћурдија“ од сомота која се обично добија при удаји, искићена златом, стаје често више стотина фор. Хаљине су обично свилене, искићене златним везом. Кецеље што носе обично саме ткају, исто тако и платно за себе и мушке. Радо носе папуче и ципеле, а никад чизме као Мађарице. Мушки пак скоро без изузетка носе чизме, а опанке врло ретко. Мушка је ношња она права „бачванска“. Шешири са малим ободићем. Момци носе прслук и бену од свиле и сомота као српски момци у Бачкој и Срему.

Шокице, међу којима се налази веома лепих, штедљивије су у ношњи. Оне одевају себе својим рукотворинама. Њихова је ношња права народна ношња, непомешана ничим туђинским. Одело им је скромно од угасита платна, преко сукње иде прегача. У зиму носе постављен ћурак. На глави имају убрадач као и Србијанке. Косу украшују цвећем или перјем и чешљају је као женске из београдског округа. Глава је често покривена танком „ћерћели“-марамом, која се спушта низ леђа (ово код девојака). Свечана хаљина је у девојака беле боје, у жена разнобојна. Рукави су широко уткани и окићени порупчићима и златним везом. Носе прслучић од свиле са гранама и цвећем, а на грудима, покривеним чипком, многе низове граната разне боје. Мушки носе такође платнене боје а у зиму постављен пршњак и шубару на глави.

Друштвени живот Буњеваца у Суботици, усредсређен је у буњевачкој „пучкој касини“, где како „Невен“ вели, „постају сви, по наш род корисни, липи покрети“. Председник је сада Калор Ђукић. Ова касина основана је још пре 12 година и одговара потпуно оној задаћи и оним надама, које Буњевци полагаху у њу, кад је основаше. Касина ова приређује већ 12 година „велико прęло“, које је у ствари буњевачка беседа са игранком. Така прела приређују се и у околним буњевачким селима и на њ долази цвет буњевачког грађанства.

„Велико прело“ приређује се свагда 2. фебруара на „Марин дан“, и ма да су покладе, игра се и весели на њему. Оно је најпосећенија забава у Суботици са по 1000 посетилаца, већим делом Буњеваца, долази сав буњевачки женски и мушки „jeunesse dorree“ („Милоши и Миленке буњевачке“, како их „Невен“ назива), али и леп број Срба и Мађара, пошто и Буњевци посећују српске беседе и игранке. „Невен“ истичући, да је нарочито ове (1891.) године било на прелу много „браће Срба“, вели, да је „липо видити, кад се сродна племена похватају у једно коло, те се заједно веселе“. „Невен“ сваком приликом препоручује што већу заједницу са Србима. У честитци новогодишњој (1891. г.) има овај стих посвећен Буњевцу:

Милуј коло, љуби друштво
Славно буњевачко,
Туђе теби не буд’ уз то
Српско ни Шокачко – – –

и т. д.

На „великом прелу“ свирају суботички тамбураши, који стекоше гласа по свој Европи.

За свако прело посепце спреми се сваке године нова родољубива песма која се компонује (компонује К. Мукић) и пева на „великом прелу“ и преноси у народ, да се после пева по свим прелима и селима. Песме те имају чисто родољубиву тенденцију. Ми смо неке стихове из њих већ цитирали, а сад ево последњег стиха из песме на првом прелу (пре 12 год.) и на прелу 1891. год. („Давор ој Буњевче!“)

Ори писме, тамбур тамбурице,
Нек се чују далеко ти жице,
Нек се гори а и доли знаде
Да Буњевац душу не издаде!
Прело купи нек се сваки диви
Нек се знаде да Буњевац живи!
––––
На ноге хај поиграјте!
На ноге хај попивајте!
Једно другом руку дајте
Ником се не подајте,
Давор ој Буњевче!

Пошто се те песме отпевају, по одмору настаје игранка, на којој се Буњевци и Буњевке покажу као прави вештаци у игрању. Буњевац је на гласу играч и страсно игра. Најрадије и највише играју „коло“. Осим тога још и ове игре: „Хајд на лево“, „Дере“, „Окретуша“ и чисто буњевачке специјалитет „Јастук-танац“ и „Јевриме“.

Обичаји слични су, тако рећи једнаки са српскима. Недељом „коло“, „Прело“, „посело“, „диван“, све то налазимо у Буњеваца и Шокаца. О покладама је у свакој буњевачкој кући прело где се скупља младеж на разговор и весеље. Диван је више у обичају код старијих. Држе и бабиње и подушје скопчано са истим формалностима као и у Срба. Очеве и материце исто тако.

Сватовски обичаји су сасвим слични српскима. Исти обичаји пре венчања и по венчању. Сватови су већином у јесен као у Срба. У сватове позивају момци на коњима: „муштулунџије“ или у Срба „фифери“. Муштулунџије су обично најприснији пријатељи младожењини. Они за време поласка у цркву и из цркве образују на коњима као неку почасну стражу невести. Стари овај обичај постао је за време Турака, који отимаху лепе Буњевке, те је при сватовима увек била чета одважних момака „муштулунџија“, да је бране. После венчања пролазе сватови кроз целу варош на колима, а за време ручка подносе се невести поклони т. зв. „краваљи“. Пошто су Шокци сиромашнији, сватови им нису тако раскошни и многобројни као у Буњеваца, али су сватовски обичаји иначе слични.

Невеста се као и у нас проси са јабуком.

Код Шокаца је израз „добићете јабуку“ (т. ј. поклон) употребљив као и у Срба, кад се неком обећа награда за труд.

Кад дају ускршње јаје, они га прво пољубе, па даду.

Божићни обичаји у Шокаца слични су српскима. И у њих се меси „рука“ оцу, а удавачи „плетеница“.

Крсног имена (славе, свечарства) немају, али за то има у њих још трагова тога чисто српског обичаја, т. ј. свака породица зна за свога свеца, само га не слави тако свечано као православни Срби.

Буњевци имају своје заветина и заветне славе. Капелица, Водица код Баје заједничка је светиња Срба и Буњеваца који се тамо скупљају на Малу Госпојину и св. Име Маријино многобројно (по 10-15.000). На Марков дан (Марково) излазе суботички Буњевци с литијом на усеве, да од Бога испросе добру жетву. Имају осим тога заветне славе на св. Розалију и св. Рока. Над угледнијим покојницима држе „прашћање“ (опроштајни говор, често и у стиховима).

Обичаји „краљице“ о Духовима исти су као и у Срба. Тада се по свим улицама буњевачких села ори песма „краљица“ са рефреном: „Хајте цуре да се пошетамо, да се пошетамо, љељо!“ Певају свакоме за награду. За сваког имају засебну песму, која одговара његовом положају у друштву и приликама. „Краљица“, која иде напред, обично је најлепша девојка. Кад се враћају дома, певају њеној мајци:

„Краљичина мајко, краљичина мајко, љељо,
Пеци нам кајгане, пеци нам кајгане, љељо,
И још сухи жмара, сухи жмара, љељо!“

Ту онда по доброј вечери деле новце што су после подне испевале, (јер само по подне два дана Духова певају).

Гостољубље је у њих развијено као и у свих Словена. Буњевац ће да прочасти и провесели и онога, кога не зна, а како тек дочекује познаника, добра пријатеља. Суботичко весеље, буњевачко гостољубље на гласу је. Буњевац је велики весељак од старина:

„Нит’ патио, нит’ радио
Да се није веселио,
Давор ој Буњевче!
––––
Весеље је опште благо,
Весеље је сваком драго
Како твојим дидовима
Тако твојим синовима
Давор ој Буњевче!

А приликâ да се покаже гостољубље и да се чини весеље, доста је и у Срба и у Буњеваца. Ту су прела, сватови, дивани, Бабиње и други обичаји, који без гошћења не пролазе.

––––––

Завршујем разлагање и изношење маркантнијих места из историје и живота наше браће Буњеваца и Шокаца са жељом њихова незаборављена Ивана Антуновића да их у борби за опстанак соколи њихова светла прошлост, њихова сјајна историја, јер – Л’хисторие ест ле мироир ду пеупле!

Материјал из текста: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894.

 

Верско и културно присуство Срба у Западној Славонији

Широко подручје панонске низије још у XIII веку добило је име Славонија. Германи то подручје називају ”Виндишленд”, а латински извори ”Склавонија”. То плодно пространство између Саве и Драве, река које уједно чине северну и јужну границу Славоније, почели су  масовније насељавати Срби већ после Косовске битке /1389/, а нарочито у XV и XVI веку. О присуству Срба у Славонији од давнина већ смо објавили неколико текстова. Славонија и шире подручје јужне Паноније управо су због српског становниптва које је ту живело често називани Расцијом или Расијом.
Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Доласком Турака и заузимањем једног дела Славоније 1543. године то подручје подељено је на Доњу и Горњу Славонију. Доња Славонија, са главним административним центрима Пакрацом, Пожегом и Вировитицом, остала је под турском управом све до краја XVII века. Горња Славонија, захваљујући пре свега великом учешћу српских ускока, остала је под аустријском влашћу. Једна већа колонија Срба била је на имању српског деспота Вука Гргуревића, познатијег под именом Змај Огњени Вук. Угарски краљ Матија Корвин доделио је 1469. године деспоту Вуку утврђени град Бијелу Стијену код Пакраца са још сто села, скоро целу Посавину. Духовник војводе Вука био је поп Јован који се помиње 1481. године. У времену од четири године /1479-1783/ прешло је у Славонију око 200.000 Срба. Пошто тада у тим крајевима није постојала организована Српска црква, досељени Срби убрзо су под притиском примили римокатоличку веру и тако изгубили своје верске и националне одлике.

Доласком Турака и заузимањем Славоније ситуација се из основа мења. Цела Славонија подељена је на два санџака: први Пожешки, а други, најпре, у Чазми, затим Пакрацу и коначно Цернику. Срби су населили западне пределе Пожешке котлине. Тај део западне Славоније на географској карти коју је 1572. године у Амстердаму издао др Волфганг Ланц означен је као Расција /Рашка/, а Турци тај планински део између Пожеге и Пакраца па све до Илове, називају Мала Влашка. Због конфигурације земљишта та географска целина, током XVIII и XIX века, код српског живља назива се Забрђе.

Турска окупација Славоније најтеже је пала Србима. Српски народ у то време био је разапет између Агарјана /назив за Турке у то време/ и Римокатоличке цркве. Ни једни ни други нису били наклоњени Србима већ су настојали да их искористе у своје политичке и ратне циљеве. Велики број православних Срба, вођен хришћанском свешћу, напушта Доњу Славонију и прелази на страну Аустрије. Српски војвода Иван Маргетић са 49 коњаника 1540. године прелази у Горњу Славонију. Већа миграција Срба из Западне Славоније отпочела је око 1587. године под вођством српског кнеза Ивана Пејашиновића који је са Србима од Пакраца и Пожеге населио крајеве око Крижеваца и Копривнице.

На подручју Западне Славоније прва црквена организација у саставу Српске православне цркве је Пожешка митрополија која је основана 1557. године у време обнављања Пећке патријаршије под патријархом Макаријем Соколовићем. Историјска превирања и чести ратови нису дозволили пуну афирмацију ове митрополије чије је седиште било у Манастиру Ораховици. По сачуваним записима у рукописним богослужбеним књигама остала су забележена нека од имена пожешких митророполита. У Пентикостару преписаном 1585. године у манастиру Ораховици помиње се митрополит пожешки Јосиф, у Типику /1590/ и Парененсису Јефрема Сирина /1594/, такође преписан у манастиру Ораховици, забележено је име пожешког митрополита Васијила. Из XVII века сачувана су два помена о пожешким митрополитима: у Поменику манастира Сопоћана забележено је име митрополита пожешког Софронија, а у Рачанском поменику митрополита Григорија.

За име пожешког митрополита Василија везано је насељавање Срба у Горњу Славонију – Вараждински генералат. Митрополит Василије прешао је септембра месеца 1595. године из турског дела Славоније на аустријску страну, у место Крижевце. У извештају надвојводи Фердинанду, као разлог свог преласка владика је навео хришћанску свест и турско насиље. На новом подручју владика Василије је утемељио нову црквену организацију – Марчанску епископију.

У историјском трајању уочљив је континуитет, односно прерастање од Пожешке митрополије, затим Марчанске и Северинско-лепавинске епархије до Пакрачке, односно Славонског владичанства.

Славонија

Пандур из Славоније, 1800 године

Доласком патријарха Арсенија III Чарнојевића у ове крајеве национална свест и приврженост прадедовској вери поново се буди. Патријарх Арсеније сматрао је да му је најважније да дође на просторе западне Славоније и Хрватске да, како каже у једном писму упућеном 2. јануара 1693. године загребачком бискупу, ”утврди цркве и манастире и поучи српске калуђере и свештенике грчког обреда и потчини их законитој духовној власти”. Од надлежних државних власти додељен му је за седиште стари и утврђени град Сирач, недалеко од Пакраца. У Пакрац доводи свог егзарха за епископа и тиме утемељује православност на просторима Западне Славоније, а Пакрачка, односно Славонска епархија, постаје главна кохезиона снага националног и верског јединства. За време епископа Нићифора Стефановића /1721-1743/ у Пакрачкој епархији постоје 44 парохије са 38 парохијских храмова. По попису од 13. јануара 1759. године број је знатно увећан: 77 парохија у 325 насељених места. Цркава је било 64, од чега је 54 било од дрвета а 10 од камена и цигле. Крајем XVIII века у овој епархији је регистровано преко 170 храмова и манастира: Ораховица, Пакра, Лепавина, Света Ана, Дреновац, Дејановац и Бршљанац.

Свеукупно уметничко наслеђе Срба Западне Славоније може се сагледати кроз три основне целине: архитектонска остварења, црквено сликарство и примењена уметност. Цркве и манастири славонског поднебља у свом вишевековном трајању мењале су свој првобитни изглед. Нека сачувана сведочанства казују да су првобитни храмови били у облику једнобродне грађевине, дрвени, даском или шиндром покривени.

Најранија зидана црква на подручју Славоније је црква манастира Ораховице саграђена 1592. године /пре 400 година/ у духу моравског црквеног градитељства. Друга по величини, а и значају, била је црква манастира Пакре која се помиње 1556. године. Данашња црква манастира Пакре, после четири године градње, завршена је 30 јуна 1765. године. Манастир Света Ана подигнут је 1412. године као павлински манастир. Доласком патријарха Арсенија II Чарнојевића у ове крајеве 1690. године народ и калуђери говорили су Патријарху да се они већ 27 година у овој светињи Богу моле. Манастир Дејановац или Крушковац основали су пребегли српски калуђери из Босне. Манастир се налази у непосредној близини данашњих Окучана. Основан је у XVIII веку, а по наредби царице Марије Терезије насилно је укинут. Манастир Дреновац основали су 1719. године калуђери манастира Ораховице. Градња је завршена 1722. а иконостас је урадио 1758. године сликар Василије Романович ”от Мале Русије”. Овај иконостас заједно са црквом уништен је у прошлом рату. Манастир Бршљанац у Мославини основан је почетком XVIII века, а укинут је одлуком царице Марије Терезије 12. децембра 1770. године.

Поред цркве манастира Ораховице која је грађена у духу моравског градитељства, остале српске цркве на подручју Пакрачке епархије током XVII века, и првих деценија XVIII века, по архитектонском изгледу, блиске су храмовима тзв. турског периода. То су скромне грађевине од дрвета или на подсјеке, земљом облепљене, даском или сламом покривене. Средином XVIII века подижу се монументални храмови са високим звоницима од тврдог материјала. По својим стилским одликама ове српске богомоље блиске су барокним остварењима запада као и римокатоличким црквама континенталног дела Хрватске. Те псеудобарокне одлике наметнуте су српском градитељству од аустријских и немачких инжињера и архитеката који су их пројектовали, а што је било условљено надлежним државним властима.

Пакрац

Владичански двор у Пакрацу; фото: Јадовно

Пакрац, Славонија

Ношња из околине Пакраца 19 век

Одређена сродност у стилским токовима постоји и са црквеним сликарством на широким просторима Западне Славоније. Црква манастира Ораховице живописана је у фрескотехници 1594. године. По уметничким одликама ораховичко сликарство блиско је српском средњевековном сликарству, како по садржају композиција тако и по својим стилским карактеристикама. Иконопис је најдуже остао доследан неким одликама поствизантијског црквеног сликарства. Зографи Остоја Мркојевић, Саватије Крабулић и други, све до Јована Четиревића Грабована, своје иконописачке предлошке налазе у старој постојбини. Барокна сликарска остварења /барок као стилски израз у свом пуном значењу/ на просториима Западне Славоније никада није у потпуности заживео. Одређене форме су видљиве, али само као стилске назнаке, стога та остварења можемо именовати као славено-барок или псеудо-барок. Тај отпор Срба Славоније према барокној уметности је разумљив, посебно из разлога што је он у себи носио и дух прозелитизма Римокатоличке цркве и њен програм уније. За разлику од осталих делова Карловачке митрополије Срби Западне Славоније најдуже су остали везани за иконографске представе са националним обележјем и националном историјском тематиком. У манастиру Ораховици на осмостраном стубу у наосу храма приказана је Лоза Немањића, а као ктитори представљени су свети Симеон и Сава. Посебну галерију Срба владара и светих представља иконостас цркве Светог Георгија у Великим Бастајима код Дарувара, рад сликара Мојсија Суботића из 1785. године. Целу трећу зону на овом иконостасу заузимају свети Срби, а централна композиција показује како свети Сава и Симеон клече пред престолом Христа и моле за спас српског народа. Присуство Срба светитеља у црквеној уметности није напуштано до данашњих дана. Пример томе су иконе са представама српских орелоносаца у новоподигнутим храмовима у Новој Градишки и Јасеновцу.

Примењена уметност код Срба Западне Славоније је богата, разнородна, а по уметничким достигнућима прати токове времена, чак и предњачи, испред осталих народа на панонском простору. Богатство примењене уметности исказано је у разнородним литургијским предметима који су настајали у значајнијим духовним центрима, или наручивани са стране. Најзначајнији центар је манастир Ораховица где почетком XVII века црквено-уметничке предмете од сребра са позлатом и другим вредним украсима раде Авремије Хлапвић и Стефан Ивановић Сарајевац.

У Светониколајевском ораховичком манастиру је и скрипторија где се од средине XVI па до краја XVIII века преписују разне богослужбене и друге поучитељне књиге. Анонимни црноризци данима преписују и украшавају, а потом и повезују бројна литургијска и Хагиафграфска дела. Поп Стефан Ликић у овом манастиру током прве половине XVIII века реже дрвени клише за отискивање графика.

Српска уметност у Славонији, у свом развојном процесу од најранијих времена па до данас, ослањала се на традицију. Та уметност је у основи религиозна, али поред култних потреба она је имала и има ширу мисију, посебно црквено сликарство. Бројна иконографска дела на најбољи наин сведочила су источноправославну опредељеност Срба и пружала снажан отпор римокатоличком прозелитизму и програму уније. Посебну улогу одиграло је црквено сликарство Славоније у јачању националне свести. Представе из српске прошлости са ликовима српских владара и светиетеља заузиамју често и централна места на иконостасима. Свеукупна уметност у српским црквама и манастирима на подручју Славоније је суштински део живота Српске православне цркве на овим просторима. Поред уметничких домета и национално историјске поруке она је имала и просветнопоучитељну улогу.

Та духовна симбиоза у којој су се прожимала верска осећања и уметничка стремљења славонских Срба трајала је све до Другог светског рата. Значајан удео у очувању тог јединства имали су манастири као културна, духовна и национална средишта.

Током Другог светског рата на подручју Пакрачке епархије порушено је и девастирано више од пола укупног уметничког наслеђа. Храмови су сравњени са земљом а читаве галерије икона и других црквеноуметничких дргоцености нестало је заувек. Да би страдање било потпуно и добило значење тогалног геноцида уморено је на хиљаде Срба Славоније само зато што су Срби православне вере.

Данас, педесет година после, отпочиње нови или се наставља стари рат. Уништава се преостала половина историјских доказа о вишевековном постојању Срба у Западној Славонији. Историја се не понаваља, али се обнављају догађаји.

Извор: Чињенице о западној Славонији, Пакрац 1992, Српски Народни Форум, Магацин

Историја Срба у Славонији

Међу епископијама бивше карловачке митрополије пакрачка епархија је заузимала готово централни географски положај. А данас у великој српској патријаршији која, с малим изузетком, обухвата сав српски православни народ, она се налази на сјеверо-западној периферији.
Пакрац, Славонија

Срби у славонској народној ношњи испред саборног храма Свете Тројице у Пакрацу; фото: Српски Народни Форум

Њена област наиме, пружа се преко цијеле територије између Саве и Драве. Те велике ријеке наше чине уједно јужну и сјеверну границу њену. На западу она граничи са Штајерском, у данашњој дравској бановини, коју од сјеверне Хрватске дијеле ријека Сутла и гора Мацељ. На истоку јој је граница сремска област дринске бановине и осечки срез савске бановине. У ранија времена, током прве половине 18. вијека и тај је срез у више махова, под именом Осечко поље, био у саставу пакрачке епархије и сачињавао је посебан протопопијат или екзархат. Од 1759. године он је стално у границама карловачке архидијецезе.

Политички, цјелокупна област пакрачке епархије налази се у савској бановини и захвата готово сав њен сјеверни и источни дио. Сав тај крај између Саве и Драве називан је, у средњем вијеку и касније, по народном изговору Словинијом; Нијемци, који су Словене називали Виндима, дали су јој име Виндишленд а Мађари и други, у латински писаним документима и књигама, називали су је свагда Сцлавонија. Овај задњи облик имена превладао је и очувао се до данас у имену Славонија за њен источни крај – од рјечице Илове на западу до ушћа Драве у Дунав и Босне у Саву на истоку; или тачније од источних граница бивше бјеловарско-крижевачке жупаније до западних међа раније сремске жупаније.

То је област данашње Славоније, која је све до половине 18. вијека управо до 1746. године до тзв. инкорпорације и обнављања старе пошежке и вировитичке жупаније – названа обично Доњом Славонијом, за разлику од Горње Славоније, данашње сјеверне Хрватске од рјечице Илове до Сутле. Главни политички и културни центри Горње Славоније били су тада, поред Сиска и Загреба – Крижевци, Копривница и Вараждин; а у Доњој Славонији поред Вировитице и Пожеге – Осијек, Брод и Пакрац. У другој половини 16. и током 17. вијека називана је Доња Славонија још и турском Славонијом, а горња аустријском или хрватском Славонијом.

Турске провале у 15. и 16. вијеку учиниле су да многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморја и сјеверне Далмације стално се уклањали са свог огњишта и настањивали по области Горње Славоније. Тако се етничка граница Хрватске постепено дизала од Купе, гдје је првобитно била, све више на сјевер према Драви. Загреб је ускоро постао центар нове етничке Хрватске; док су Крижевци, Копривница и Вараждин, чију су област од 1540. године почели знатно насељавати и многобројни Срби, још дуго послије тога, готово читава два вијека, били носиоци старога Словинства.

Јер када је 1542. године цијела Доња Славонија, са Пожегом, Пакрацом и Вировитицом, дефинитивно пала у турске руке, да под њиховом влашћу остане пуних 150 година, Аустрија је у Горњој Славонији помоћу српских ускока основала словинску крајину, као и хрватску крајину у приморским областима старе Хрватске, за одбрану Словиније и Хрватске а с њима и сусједних насљедних аустријских земаља, од Турака. Та крајина названа је касније у 17. вијеку Вараждинским генералатом; а у половини 18. вијека премјештен јој је центар из Вараждина у новоосновани град Бјеловар, који ускоро постаје средиште политичког, просвјетног и културног живота уопште, готово цијеле старе Горње Словиније, данашње сјеверне Хрватске.

Када је карловачким миром 1699. године и Доња Славонија поново ушла у састав Аустро-угарске монархије, одмах су представници разних државних, а нарочито политичких власти, почели све чешће да идентификују стару Словинску крајину или Вараждински генералат са Хрватском, називајући Славонијом само новозадобијену Доњу Славонију. Тако је постепено током 18. вијека, коначно се утврдило име Хрватска и за цијелу област раније Горње Славоније; те пакрачка епархија данас обухвата, углавном, сву Славонију и Хрватску између Саве и Драве.

Народ пак од памтивијека па до прве половине 19. вијека, када је почела снажнија акција систематског школског образовања и народних маса у националном хрватском духу, називао је свагда цијелу горњу Славонију, потоњу бјеловарско-крижевачку и вараждинску жупанију, Словинијом, а себе Словинцима; док су сусједни Штајерци и други околни народи, нарочито западном дијелу њеном – Загорју и Пригорју, дали име Безјачка а народу Безјаки или Безјаци слично Шијачкој и Шијацима око Пожеге у Доњој Славонији.

Међутим, када су Срби населили центар Горње Славоније, добила је она још једно ново име – Вретанија, што је идентично са Бретанија или Британија како се у канцеларији пећких патријарха, према старој црквеној традицији, назвала територија нове српске православне црквене организације, Ускочке или Марчанске епархије, на крајњим сјеверозападним етничким границама српскога народа и православља. То име за ову област доста често су употребљавали наши црквени представници и по њима молдавски владари у својим списима од 1609. до 1704. године, а и српски сликари тога времена на иконостасима и антиминсима по тој области; док су у исто доба и још нешто касније, до половине 18. вијека, руски владари и црквени представници редовно и ову област, као и Доњу Славонију, називали „српском земљом.“

Расциом или Србијом називан је у 16. и 17. вијеку знатан дио данашње Славоније и на разним европским географским картама тога доба, а нарочито крајеви око Брода, Пожеге и Валпова, у вези са многобројним насељеним Србима по њој и са задњим српским деспотима из породице Бериславића, који су имали знатне властеоске посједе по Славонији, са центром у Броду на Сави. А Турци су сав планински крај између Пожеге и Пакраца до Илове, тзв. Забрђе, назвали Малом Влашком или Малом Србијом, јер су тај најистакнутији дио своје крајине према аустријској граници населили самим православним Србима – око утврђених градова, који су бранили непријатељу приступ у Пожешко поље као средиште церничког или славонског санџака.

Географски састав пакрачке епархије сачињавају простране алувијалне равнице око Саве и Драве, између којих се, средином територија, дижу брежуљци и горски ланци, који се пружају од Мацељ Горе, са Штајерске границе, у правцу запад-исток, готово непрекидно до Ђакова. Западни дио овог горског ланца обухвата брежуљкаста Било Гора, која се пружа од Калничке Горе, више Крижеваца и Копривнице, са највишим врхом Ријека (307 м), уздуж Подравине према Вировитици и Слатини; а јужно од ње потпуно осамљена лежи, према Посавини, Мославачка Гора (Горња хумка 489 м). Други, источни дио овог горског ланца пружа се средином данашње Славоније од Илове према Срему.

То је Пожешко Горје, чији су саставни дијелови: Пакрачка Гора (Кик 717 м), Дујанова Коса (Црни Врх 865 м), Папук (953 м), Крндија (491 м), Диљ Гора (Млакино Брдо 471 м), Пожешка Гора (Максимов храст 616 м) и Псуњ (Брезово поље 984 м). Сва ова брда и брежуљци , углавном, обрасли су лијепим шумама; а културе и људска насеља, по правилу, не продиру на веће висине од 300 м, врло ријетко до 350 и 400 м.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Српска насеља по Славонији

Славонија као и Хрватска није трпјела у својим областима никакве друге вјере, сем римокатоличке; па је то и нарочитим законским чланцима утврђено у доба реформације, почетком 16. вијека. Стога је Славонија све до провале Турака потпуно римокатоличка била; иако су по гдје-гдје, а нарочито у пожешким горама, одржавали се потајно још понеки ројеви босанских Богумила.

Прве колоније православних Срба у Горњој Славонији познате су нам већ из прве половине 15. вијека. То су били Срби (Расциани), које је довео као војничку посаду хрватско-славонски бан Урлих гроф Цељски, пошто се у прољеће 1434. године оженио са Катарином (Катакузином), ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца. Та посада је смјештена била у Цељскове градове: Медведград код Загреба, Раковац код Врбовца, велики и мали Калник код Крижеваца и у Копривницу; а остала је у тим градовима и послије убиства Урлихова (1456. године), те је кастелан Катаринин у Медведграду и жупан загребачког поља био Србин из деспотовине – властелин Богавац Милаковић.

У оба калника заповједао је Павле Микшић, са својим Србијанцима, докле год удовица Урлихова, Катарина Бранковићева, није те градове уступила другима. Број српских војника по тим славонским градовима морао је бити прилично велик, када су старјешине њихове имале значајан утицај и на околину. О томе нас увјерава и једно писмо угарског краља Владислава из 1447. године свима Србима (Расциани) по поменутим градовима: да не узнемиравају грађане и сељане разним теретима и кметским работама…

Нема сумње да је већина тих српских војника која је овамо по свој прилици нежењена дошла, овдје се поженила и засновала породице које су се ту и по околним селима стално настаниле. Зато се од тог доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као што су нпр. Бабини, Банковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Југовићи, Недељковићи, Милићевићи, Обрадовићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи и др.

Када су у другој половини 15. вијека попадале једна за другом у турске руке све српске државе и државице на Балкану, тада је све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Славонији, као и у Хрватској. Ови Срби брзо су измјенили своју православну или богумилску вјеру са римокатоличком вјером земље у коју су дошли; па су полагано етнички се изједначили са старосједиоцима тих земаља – са Славонцима и Хрватима – утичући све јаче не само на дијалект него и на обичаје њихове.

Цељске Србе из Србије, који су се такође поримокатоличили, појачале су крајем 15 вијека (између 1467. и 1470.) нове српске насеобине из Босне и Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином оснивача Херцеговине херцега Стјепана Вукчића Косаче. Он је добио у Горњој и Доњој Славонији знатна властеоска добра, а нарочито Велики и Мали Калник више Крижеваца. Касније, 1537. године, овај град је одузет од његовог потомка Николе Валшиног Херцеговића, кога и краљевске књиге називају Србином (Расцианус), јер је пристао уз Запољу, противника Фердинандова.

Изгледа да је ово херцеговачко насеље које је такође махом римску вјеру примило, имало тада у томе крају и извјесну своју црквену организацију, пошто се 1514. године помиње Владислав, херцег од светог Саве као старјешина (праепоситус) цркве свете Богородице код данашњег села Глоговнице под Калником.

Као сусједи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др., већ 1498. и 1509. године помињу Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашава да је Србин, са додатком трацз, чему је синоним Рац или Рашанин. Врло је вјероватно да потомци Јована Сербљина и данас живе у породици хрватских сеоских племића Сербљиновића, који поред Љубића, Петровића, Салаића и др. станују, као римокатолици, у сусједном селу Св. Јелена Корушка код Крижеваца.

У Доњој Славонији морало је у 15. и 16. вијеку до њеног коначног пада под Турке (1543), још и више бити појединих српских колонија, које су такође без православне црквене организације ускоро примиле римокатоличку вјеру и етнички се стопиле са старосједиоцима Словинцима.

Таквих колонија несумњиво је било и на великим имањима српског деспота Вука Гргуревића, познатог јунака змај-огњеног Вука, када је он 1469. године добио од краља Матије Корвина град Белу Стену, јужно од Пакраца, и Тотушевину са преко 100 села – дакле, сву Посавину од Сиска до Старе Градишке.

Исти краљ наиме, молио је у једном писму арагонског кардинала, да посредује код папе за дозволу да и он може као што чине Турци, из турских земаља силом изводити народ и насељавати га по опустјелим областима; а из једног другог његовог писма од 12. јануара 1483. године, сазнајемо да је само за посљедње четири године (1479-1483) успио да пресели у јужну Угарску и Славонију већ око 200,000 Срба из Турске.

Василије Крестић

Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914

Када је пак почетком 16. вијека знаменита славонска властеоска породица Бериславића, женидбом Иваниша са Јеленом, удовицом посљедњег деспота из династије Бранковића (Јована † 1502) добила достојанство српских деспота (1504) врло је вјероватно да су и они на своја славонска имања, са центром у Броду на Сави, насељавали Србе који су пред инвазијом турском, нарочито послије пада Београда и Купинова у турске руке 1521. године, морали напуштати своја села и имања по сјеверној Србији и Срему. Све је то у још јачој мјери морало бити у доба и послије мохачке битке 1526. године када је деспот Стефан Бериславић од краља одређен био да штити Пожегу од турских пљачкашких чета.

Тада је већ цио тај крај називан Расциом (Србијом). Тако се нпр. у једном писму из 1529. године каже: да је Марија, ћерка посљедњег деспота Јована Бранковића, удовица Фердинанда Франкопана, послије мужевљеве смрти отишла ин Расциа – својој мајци Јелени и браћи по матери српском (рашком) деспоту Стефану и Николи од Брода.

И у славонској Подравини срећу се српске колоније у то доба. Прве вијести о Србима у томе крају имамо из 1494. и 1495. године, када су српски деспоти Ђорђе (потоњи владика Св. Максим) и Јован Бранковић освојили лијепи град Ораховицу од херцега Ловре илочкога. Нешто касније, у том крају јавља се још један потоњи светитељ српске цркве – Стеван Шкиљановић. Он је у то доба био кастелан Новиграда, намјесник и управник свих градова Владислава Мореа, најбогатијег властелина у Славонији, коме је Магдалена Ораховичка, удовица херцега Ловре илочкога, донијела у мираз Ораховицу и многа друга имања.

Шкиљановићу је краљ Фердинанд 23. новембра 1527. године даровао властелинства Михољанец и Глоговницу, која су раније припадала Балши Херцеговићу, унуку херцега Стјепана. Сачувано је неколико писама Шкиљановићевих од 1530-1535 из града Ораховице у коме је 1530 и 1531 чувана и породица са свим драгоцјеностима Радослава Челника, у народној пјесми опјеваног сремског војводе Рајка, када се он морао пред Турцима у Славонију уклонити, да се касније настани у Ђуру код Павла Бакића.

С њима, а наравно и раније и касније прешло је у тај крај Подравине врло много Срба из Срема; јер главни аустријски вођа Кацианер полазећи 1537. године из Горње Славоније против Турака код Осијека, пише у свом извјештају: како се његови официри надају да ће ондје добро проћи ein voll Land, die Rätzen njarden uns genug zuführen, auch noch zu uns fallen. А тако је по свој прилици остало и кроз цио 15. вијек, када је на једној карти Угарске коју је 1572. године у Амстердаму издао др. Волфганг Ланц, цио крај од Валпова и Ђакова на исток означен је као Расциа.

Послије несретне битке код Горјана, недалеко од Ђакова, у којој је погинуо посљедњи српски деспот Павле Бакић 9. октобра 1537. године бранећи храбро Славонију, налазио се на најизложенијем мјесту према Турцима, у Валпову на Драви, као заповједник града поменути Стефан Шкиљановић. Његов посљедњи извјештај од 18. јуна 1540. године гласи: да су се Турци под заповједништвом првога пожешког санџак-бега Арслана упутили према Драви. Стефан се затим повукао у Шиклош у Барању гдје је ускоро умро. Тамо је послије 1543. године када су Турци и Шиклош освојили, нађено цјелокупно његово тијело у гробу и он је проглашен светитељем.

Црква га слави 4. октобра. Он је дакле посљедњи бранилац славонске Подравине. Послије његове смрти она је убрзо дефинитивно пала под Турке (Валпово 1543, а Вировитица 1552), као што је и славонска посавина, убрзо послије погибије предзадњег српског деспота Стефана Бериславића (1535), коначно дошла под власт турску (Брод и Пожега 1536, Пакрац 1542, а Бела Стена 1543). Тако је цијела Доња Славонија још прије половине 16. вијека постала турским пашалуком, са сједиштем санџак-бега или паше у Пожеги.

Горња Славонија је и раније у неколико махова паљена и пљачкана од Турака, а сада је отпочело систематско пустошење цијеле те области са три стране: из Босне и Хрватске, из Доње Славоније и из југозападне Угарске. Прва на ударцу била је стара крижевачка жупанија. И она већ 1543. године броји само 1501 дом способан за опорезовање према ранијих 12,000 таквих домова; а све три жупаније ове области (Загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имале су тада заједно тек 10,645 домова. Када је затим 1552. године пала Вировитица, па чак и Чазма, у турске руке, провале турских разбојника и војске учестале су још више, те је такав страх завладао међу словинским кметовима да су многи све напуштали и бјежали у сјеверозападну Угарску, Штајерску и Аустрију; а од оних што осташе многи су се добровољно предавали (отуд тзв. предавци) Турцима и плаћали двоструки данак (Аустрији и Турској), само да би поштеђени били од паљења и робљења.

На тај начин већ за једну деценију пала је порезна снага цијеле Горње Славоније испод половине тако да су све три жупаније 1554. године имале свега тек 4,657 домова, од којих је крижевачкој жупанији припадало само 376 домова. Тако је страшна била катастрофа ове лијепе и доста плодне земље. На срећу, посљедња јача пустошења турска била су од 1591-1593. године када је Хасан паша босански попалио око 26 хрватско-славонских кастела и градова и одвео у ропство на Балкан око 35,000 душа. Од тада је турска сила тргла назад и могло се размишљати о регенерацији опустошених области.

Проблем насељавања опустошених крајева Турци су рјешавали на тај начин што су се залијетали, често и врло дубоко, у сусједне земље, па одатле силом одводили на хиљаде становника и насељавали их по својим спахилуцима у унутрашњости свога царства; а када би успјели да освоје коју сусједну област и помакну границе своје државе напријед, онда су на опустошена огњишта избјеглих или у ропство одведених становника, доводили силом или уз обећање знатних повластица, своје старе поданике из унутрашњих области. При том су, рачунајући на антагонизам између православних и католика, ради ранијих покушаја насилног спровођења уније, нарочито настојали да њихове крајине према римокатоличким државама буду настањене православним Србима или муслиманима.

Тако су учинили одмах по освајању Босне према Хрватској и Далмацији, а потом и у Доњој Славонији, по њеном западном планинском дијелу, нарочито више ријечице Илове према Горњој Славонији. У том планинском крају гдје су били најзначајнији погранични градови или кастели, ранији дворови славонске властеле као што су: Бела Стена, Пакрац, Чакловац, Сирач, Ступчаница, Добра Кућа и високо у планини на путу Пакрац – Пожега, тврди Каменград или Каменско (612 м), Турци су одмах по освајању тих градова, по околним селима населили готово искључиво саме православне Србе.

Пакрац

Владичански двор у Пакрацу

Једини изузетак чинила су два села у близини Пакраца – Бадљевина, која је за вријеме Турака имала само 4 римокатоличке куће, и Дереза, која је раније опустјела и тек 1657. године поново насељена са 16 српских православних и 5 римокатоличких кућа, по свој прилици доведених из Босне. Цио тај западни дио Доње Славоније, од Пакраца до пожешког поља и од суботског града с југа до близу Воћина на сјевер, народ је називао Забрђем а Турци су га назвали Малом Влашком и подијелили на пет војводина.

По градовима и замцима становали су само Турци, а тек изузетно пуштана је и по која српска породица у подграђе или варош под градом. Тако је нпр. у варошу сирачком, поред 40 турских кућа било и 10 српских домова пред ослобађање Славоније крајем 17. вијека. Сви Срби у Малој Влашкој и воћинској нахији као и један дио српских породица у Југовом (Борово-Слатина) и пожешком пољу, нису сматрани као кметови него као нарочита врста војника – као крајишници или мартолози. Њихова је дужност била да стражаре на Илови и по другим мјестима према вараждинском генералату, и да учествују не само у одбрани своје крајине, него и у свима походима турских чета и војске у сусједне непријатељске области; па су зато од свих кметских работа и давања ослобођени били.

Шта више, и многе српске породице по ораховичкој нахији и Ђаковштини ослобођене су биле од кметских работа, јер су вршиле стражарске дужности по друмовима и шумама или пандурске службе по спахијским селима. Крајишници су имали и своју специјалну народну војничку организацију, на челу са војводама, агама, јусбашама и одабашама, бешлибашама, харамбашама и кнезовима. А изгледа да је бар за Малу Влашку постојао и један главни војвода над пет осталих војвода.

На сличан начин као Турци, одмах је и Аустрија настојала да осигура своју крајину у Горњој Славонији. О томе се нарочито бринула штајерска властела, којој је послије пада Славоније у првом реду пријетила опасност. И већ послије тешког пораза Кацианерова, 1537. године код Горјана, почело се одмах радити на оснивању плаћеничких крајишких чета, које ће бар разним разбојничким турским четама спрјечавати дубље продирање у ову област. Али главни војни заповједник Ханс Унгнад, коме је та организација 1540. године повјерена била, брзо се увјери да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове.

Стога је он обавијестио сталеже штајерске да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима, па би требало да неко и њих брани; јер: они су навикли само да служе око столова својих господара и пуне подруме и кошеве њихове. Зато предлаже: да се мјесто њих набаве ваљане плаћеничке чете Нијемаца и особито Срба, који већ од прије десетак година у знатном броју ускачу из Турске у сењско приморје, Жумберак и Крањску те врло успјешно врше војну службу на оној крајини. Штајерци одмах усвоје овај приједлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по Горњој Славонији.

Почетак је учињен са српским ускоцима из Крањске и Жумберка већ марта 1540, а затим маја 1542, када је у крајинску службу узето 400 Срба под управом 12 народних војвода. Ови крајишници размјештени су по тадашњој словинској крајини између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и своје породице, те их смјестили по склонитим брдским и шумским мјестима у близини својих стражара; док су старјешине њихове населиле се за први мах по сусједним крајевима Штајерске. За овима одмах почеше долазити и ускоци из Доње Славоније и југозападне Угарске.

Њих су у ово доба називали пребјезима, а касније Власима. Тако је већ 1543. године дошао овамо Марко Томашевић од Пожеге и Петар Беседић – Прибег, сваки са 9 оружаних момака; а из сусједне Угарске дошао је заставник Павле Бакић са својима. Нешто касније ускочише из турске Славоније и други међу којима најугледнији бијаху војвода Иван Маргетић (Расцианус) и стриц му Плавша. Иван је са својих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по селима данашњих српских парохија Болфана и Великог Поганца, те је дао и име селу Иванцу; а Плавша се са своја 53 пјешака населио близу Копривнице гдје се и по њему прозвало једно село – Плавшинци, главно српско село у оном крају и сједиште парохије.

Када је међутим, почетком друге половине 16. вијека, крижевачка жупанија готово сасвим опустјела од учесталих турских провала, при чему су несумњиво много пострадали и новонасељени Срби, јавила се потреба за још већим бројем плаћених крајишника. Стога је 1555. године примљено у службу 6 нових ускочких војвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и број српских становника поново умножио у овој области.

Исте године дошла је овамо из Доње Славоније једна одлична породица од 40 душа, тројице војвода браће Алексе, Дојчина и Вукмира; а 1556. године примљен је на рачун њемачких плаћеника и војвода Ратко Прибег са 43 пјешака, који се настанише око града Тополовца недалеко од Крижеваца. 1562. године дошло је у подравину, ниже Копривнице, неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су послије годину дана пресељени у близину манастира Лепавине између Крижеваца и Копривнице.

А 1563. године дошли су овамо, с нарочитим царским повластицама многи Срби тзв. Морлаци из сјеверне Далмације и настанили се око Глоговнице под Калником. Најзад 13. јануара 1568. године упућене су из Беча војне власти на славонску крајину, да све српске ускоке из Крањске, или бар оне који то буду хтјели, преселе у Подравину по обронцима Калничке и Билогоре, између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расине; али је то наређење само дјелимично могло да се изведе.

На тај начин већ у другој половини 16. вијека настањено је по Горњој Славонији неколико хиљада Срба са врло видном улогом у тој крајини, када је надвојвода Карло сматрао за потребно да јуна 1576. године упозори земаљску штајерску управу: како већина војвода на словинској крајини није католичке него ускочке православне вјере (nit Christen, sondern Usskokhen).

Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Међутим, још знатно већи прилив српских ускока и прибјега у ову област извршен је у задњој четврти 16. вијека, а нарочито од 1507 до 1600. године. Појачању тих миграција знатно је допринјела и бручка либела од 1578. године којом је одређено да се плаћеничка војска на словинској крајини знатно повећа. Те сеобе у ово доба биле су већином из турске Славоније; а од сеоба из других крајева знатнија је само она која се збила између 1583 – 1586. године. Њу је извео војвода Петар Хасановић, када је послије неуспјелог покушаја да се ослободи Клис од Турака (1583), из средње Далмације ускочило у сењску околину а затим и даље преко 800 породица.

Хасановић је са својима прешао на словинску крајину и настанио се прво око Иванић Клоштра, гдје се својим јунаштвом 1586. године одлично истакао у боју са Алибегом. Потом је примљен у крајишку службу и са својим људима и њиховим породицама, послије 1606, послат је на најизложенију крајину код града Ђурђевца у Подравини. Потомци им и данас живе у том крају, по селима парохије Мале Трешњевице, иако су само малена оаза од 750 душа међу римокатолицима.

Јануара 1586. године Михајло барон Секељ и капетан Глобичер извели су прву знатнију сеобу из турске Славоније. Они су наиме са својим четама продрле у Малу Влашку, попалили неколико села око Сирча и довели као роба одличног српског кнеза из тога краја Ивана Пејашиновића, са преко 100 жена и дјеце. Пејашиновић се затим споразумио са аустријском војном влашћу, повратио се у свој крај 1587. године и оданде извео још 13 задружних породица са једним свештеником и много блага. Све те породице смјештене су око Копривнице и Крижеваца.

Сеобе које је извео из турске Славоније славонски пуковник барон Херберштајн са својим капетанима Лајбахером, Грасвајном и Гласпајхом од 1597 до 1600. године још су знатније; а изведене су по споразуму са народним старјешинама. Тако је на жељу харамбаше Милије крижевачки капетан Гргур Лајбахер око 10 јуна 1597. године упао у Малу Влашку, попалио Цепидлаке, Дрежник и Кусоње те извео Милију и других 117 душа са 1,000 комада марве већином из Кусоња и Ступчанице. Те су породице насељене по Црквеној, Св. Ивану Жабном, Глоговници, Тополовцу, Градецу, Дубрави и Св. Петру Чврстецу.

Сем тих, у исто вријеме стигло је још 16 Срба у Копривницу и 8 у Крижевце. Септембра 1597. године послије дугих преговора са народним изасланицима, повео је сам Херберштајн чету од 500 људи, ударио на Подравску Слатину, спалио је и извео из ње и околних мјеста 1,100 Срба са 4,000 глава марве; па је све те исељенике смјестио у Ровиште и по околним селима. С прољећа 1598. године, прешло је у двије групе око 500 душа које су већином смјештене у Великом Поганцу и околини. Августа исте године смјештено је у околини Иванића 146 новонасељених Срба; у октобру је опет прешло 500 душа и насељено око Св. Крижа; а почетком новембра упале су чете из Иванића у Турску према Пакрацу и Пожеги па отуд извели око 350 Срба са њиховим старјешинама Драгул агом и Вучић агом.

У септембру 1599. године доселио је Херберштајн неколико српских породица; а 2. октобра довеле су иванићке чете 120 породица са 995 душа и око 3,000 глава стоке. Југово поље поново је опустошено када је копривнички капетан Албан Грасвајн, са својом експедицијом и помоћним четама из Лудбрега и Крижеваца 27. јануара 1600, преко Вировитице и Брезовице, поново напао Слатину коју су Турци били обновили. Том приликом поред Слатине спаљени су: Вукичица, Михољац, Миљено, Бистрица, Мединци и Речица; а све Србе из тих мјеста заједно са њиховим угледним старјешином Раосавом Цветиновићем и много блага преселили су у словинску крајину и населили око Копривнице.

Истим путем нешто касније прошао је према Ораховици иванићки капетан Глајспах са помоћним четама из Крижеваца и Петриње, те је из Југова поља и ораховичке нахије извео преко 100 српских породица са 828 душа, од којих је 309 било способно за оружје.

Из тих времена постала су села Дереза и Дерешани код Иванића по селу Дереза код Сирача; Пргомељи код Бјеловара по Пргомељима у планини између Пакраца и Пожеге; а отуд су и Шушњари недалеко од Иванића по истоименом селу код Каменске; Дејановци, Цагинци и Ширинци код Иванића по бившем селу Дејановцима и данас још постојећим Цагама и Ширинцима код Окучана; Цјепидлаке код Болча, по Цјепидлакама код Катинаца више Дарувара; Стари Батињани, данашњи Војаковац, код Крижеваца по једном од истоимених села код Пакраца и Дарувара; Боровљани код Копривнице по Борови код Вировитице, итд.

Тада су потпуно опустјела многа српска села у Малој Влашкој, као нпр. Подборје – данашњи Дарувар и њему околна села Дољани, Миљеновац, Сређани, Карановац, Врбовац, итд., која су била подалеко од утврђених градова Сирача и Ступчанице а на главном ударцу при пролазу из Горње у Доњу Славонију. И када су турци 1660. године поново почели насељавати та села, порасла је била по њима већ велика шума те ју је требало прво окрчити.

Пресељавање Срба из Доње у Горњу Славонију углавном је завршено већ крајем 16. вијека, те се током 17. вијека помињу само још понека пљачкања српских села на турској граници и избављање тек по неколико породица у аустријску крајину. Тако су нпр. 1602. године крајишници од Иванића продрли према турској Посавини и Цернику, попалили нека мјеста и извели нешто душа; а 1603 једна друга чета продрла је до Ораховице и спалила је; 1622 опљачкане су Цјепидлаке и Бастаји а затим и села у околини Пакраца; 1630 пљачкани су крајеви према Сирчу а 1637 изведена је једна група Срба од 150 душа из Подравине – од Рајина поља и Борове.

Пошто је крајина у Горњој Славонији већ доста густо насељена била, аустријски су цареви забранили да се без њихове нарочите дозволе не смију више Срби у ту крајину пресељавати; али како су погранични капетани према једном извјештају из 1666. године по обичају „из давних времена“ добијали од сваке новодосељене куће по једнога вола или какав други дар то су они врло радо помагали све оне из турске крајине који су изразили жељу да се преселе.

Винковци с краја 19. века

Винковци с краја 19. века

Тако нпр. знамо да је 1651. године уз потпору пограничног заповједника прешло 11 српских породица; а барон Галер када је у августу 1659. године сазнао да двије куће желе преселити се послао им је у помоћ чету од 100 људи да их допрати и заштити од Турака. Од свих тих сеоба најзначајнија је била она коју је 1662. године крижевачки капетан из села Подгораја. Она је бројала 38 домова који су углавном насељени по селу Подгорци више Ровишта.

Разумије се да Турци нису скрштених руку посматрали тако тешка пљачкања и пустошења својих области, већ су настојали да опустошена села поново населе новим становницима из разних својих крајева, а нарочито из сусједне Босне, и да се освете својој бившој раји која је под заповједништвом аустријских официра сва та пљачкања и пустошења изводила. Шта више, 1621. године тражили су будимски и пожешки паша од копривничког и крижевачког капетана да им се поврате сви Срби крајишници јер су они турски поданици, па су стога пограничне страже још боље уређене и утврђене биле. Ипак су Турци успјевали чешће да провале у српска насеља, нарочито око Ровишта и одведу са собом много стоке, пастира, жена и дјеце.

То је било особито од 1618 до 1648. године за вријеме аустријског тридесетогодишњег вјерског рата с протестантима, када су и многи славонски крајишници ратовали по разним далеким ратиштима те Словинска крајина није могла довољно заштићена да буде. А како су и у једној и у другој крајини, поред нешто Нијемаца и Турака били готово искључиво сами Срби, у тим честим четовањима страдало је и изгинуло много нашег народа и на аустријској и на турској страни.

Крај томе међусобном сатирању православних Срба у Славонији за рачун другога учињен је тек миром између Аустрије и Турске у Сремским Карловцима 1699. године када је цијела Славонија, дакле цијела територија данашње пакрачке епархије, дошла под аустријску власт. У великом аустријско-турском рату од 1683 до 1699. године који је претходио карловачком миру, Горња Славонија је била поштеђена директних ратних невоља; а Доња Славонија имала је готово за сво то вријеме да подноси многе грозоте рата и скоро сви дијелови њени, сем високих планинских крајева, били су по неколико година за то вријеме готово сасвим пусти. Знатан дио народа из западне Подравине, Мале Влашке и Посавине пребјегао је већ након турског пораза код Беча 1683. године у вараждински генералат; а нарочито у доба када су Аустријанци почели Вировитицу (1684) и Осијек (1685) освајати.

Неки су остајали само по годину-двије у генералату, а многи и по неколико година; док је такође било доста и таквих који се више никад нису ни вратили на своја стара огњишта. Са Турцима се у Босну повукло врло мало Срба а из Босне притицало је послије коначног ослобођења Славоније 1691. године врло много нових досељеника који су не само попунили и појачали ранија села него су и сасвим изнова населили многа стара опустошена и основали сасвим нова села, крчећи шуме за куће, поља, ливаде и винограде.

Тако су нпр. Босанци већ 1692. године обновили стара опустошена села: Белановац, Суботски Град, Јагму, Жуберковац и Шаговину; 1693. Белу Стену, Лештане и Бобаре; 1699. Ловску и др.; 1695. из основа су подигли Шибовац а 1700. Уљаник; 1692. основали су Кукуњевац Срби из Хрватске, а 1700. искрчили су шуму и основали село Брестовац код Дарувара Срби из Босне, славонске Посавине и из Хрватске. Таквих примјера могло би се навести читав низ и за остале крајеве.

О насељавању Срба из Србије директно у Славонију имамо само једну вијест која нам каже: да је ускоро послије освајања Ужица, почетком октобра 1688. године изведено око 6,000 душа из ужичке околине и са обала Мораве, те насељено по опустошеним крајевима Славоније. На основу тога и једног извјештаја из 1690. године да је у то доба генерал Капрара населио Србе у Мославини, врло је вјероватно да су ти ужичко-моравски Срби основ данашњим српским парохијама по Мославачкој гори.

А да је за вријеме тога рата могло бити појединачних насеља у Славонији и из источних крајева Србије и западних дијелова Бугарске даје нам основа претпоставци и околност што се нпр. при попису становништва у Пожеги 1702. године међу осталима помињу: Пиротић и удовица Гињица Шиправчанин; а у оближњем селу Подгорју властелинства Кутјева налазио се у исто вријеме и Мато Бугаровић. Сем тога у пакрачкој епархији има и данас неколико породица које славе као крсно име св. Ђорђа Кратовца (26. маја на дан преноса његових моштију); а он је погинуо и проглашен за светитеља у Софији, гдје су га тамошњи златари први почели да славе као свога патрона.

Када је 1702. године основан славонски генералат, почело је стално досељавање Срба и у славонску Посавину, како из вараждинског генералата тако и из Баније, Лике и Крбаве. Исти елементи уз сталан прилив Босанаца, населили су и пусте земље на обронцима Мославачке горе и Билогоре, као и сва села између њих од Бјеловара до Илове која је сада постала граница између вараждинског генералата и славонског провинцијала; а касније се та ријечица почела сматрати као међа између Хрватске, некадашње Горње Славоније и Славоније, раније Доње Славоније. Илова је уједно била и граница између раније пожешке, касније пакрачке или славонске епархије и раније Марчанске, касније северинске или хрватске епархије све до 1771. године када су се обе те епископије ујединиле у данашњу пакрачку епархију.

Извор:“Споменица о Српском православном владичанству пакрачком“
Др Радослав Грујић (реиздање из 1930. год.) Музеј Српске православне цркве Београд, 1996. године
Србин Инфо, Српски Народни Форум, Порекло

Сећање на Бљесак – злочин без казне, који траје

Операција Бљесак је војно-полицијска акција који су спровеле хрватске војне, паравојне и полицијске снаге 1. маја 1995. године под руководством Фрање Туђмана на територији Западне Славоније која је била у саставу тадашње Републике Српске Крајине са намером етничког чишћења простора западне Славоније. У време напада, подручје Западне Славоније било је под заштитом снага УН. За само 36 сати протерано је око 15.000 Срба, 283 их је убијено или нестало, међу којима 55 жена и 11 деце. Војска Југославије и Војска Републике Српске нису реаговале нити су се укључивале док је „Бљесак“ трајао.

Напад на подручје под заштитом УН

Операција Бљесак је почела у 05:00 часова 1. маја 1995. године, артиљеријским нападима на српске положаје од Пакраца до Јасеновца, са западне стране и од Доњих Богићеваца преко Медара до Пакраца са источне стране Западне Славоније. Око 16.000 припадника хрватских снага напало је из више праваца мање од 4.000 припадника тадашње Војске Републике Српске Крајине 1. маја у 5.30 сати, а становништво је затечено на спавању. Око шест часова, хрватски оклопни одред ушао је у „тампон“ зону, коју је у региону Пакраца требало да штите припадници јорданских „плавих шлемова“.

Изненадним ударом пресечени су градови Пакрац и Окучани с околином, а у окружењу хрватских снага нашло се 6.000 Срба, што значи да је нападача било више него становника у овој области, а однос броја војника четири према један.

Команда Унпрофора потврдила је да је добила обавештење о почетку напада на Западну Славонију, у којем нису наведени разлози. Након почетка операције, јордански „плави шлемови“ су се повукли у своје базе, из којих су посматрали страдање људи које су били обавезни да заштите.

Хрватско Министарство унутрашњих послова саопштило је да је напад на Републику Српску Крајину само „полицијска операција“ којом се „жели осигурати безбједност путника на дијелу ауто-пута од Загреба до Липовца“, приписавши јој „локални карактер.

Главна мета напада: избегличка колона

У избегличкој колони Срба, који су се спашавали пред хрватском војском и полицијом на путу према Републици Српској убијена су или нестала 283 лица, међу којима је 55 жена и једанаесторо деце. Српски збег био је гађан авионским бомбама и топовским пројектилима, рањеници су гажени тенковским гусеницама или убијани ножевима.

Разбацани лешеви, унакажена тела жена, деце и старијих особа, преврнути трактори, коњске запреге и ствари – то су призори који су се 1. и 2. маја 1995. године могли видети у насељу Нова Варош у Хрватској, као и дуж магистралног пута Окучани-Стара Градишка-Градишка.

Велике размере злочина над цивилима

О каквој је размери злочина хрватске војске и полиције над Србима у Западној Славонији реч најбоље потврђује податак да су тадашњи припадници аргентинског контингента УНПРОФОР-а посведочили да су хрватске снаге цистерном испирале крв са асфалта на путу према насељу Нова Варош. Да би били склоњени и затрти сви трагови и размере овог суровог злочина, тај пут је касније пресвучен новим слојем асфалта.

Од укупног броја жртава, до сада је расветљена судбина 150 лица, од тога 37 на подручју Републике Српске, било да су авионским бомбама или артиљеријским гранатама убијени на десној обали Саве, било да су на ту страну реке мртви превежени или умрли од задобијених повреда.. По завршетку акције, Хрвати су покупили 168 тела убијених Срба и покопали их углавном под ознаком „непознат“. д 148 ексхумираних, до сада је идентификовано 107 посмртних остатака. Међу жртвама је 56 жена, 11 особа до 18 и 75 особа преко 60 година старости.

Операција Бљесак; фото: Википедија

Заробљавања на превару, суђења и логори

У тој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом: Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје ђеце, и Пакленица са 20 жртава, међу којима и два брачна пара просечне старости 73 године.

Око 1.450 припадника Српске Војске Крајине је заробљено, већина на превару уз помоћ заштитних снага УН и одведено у логоре у Бјеловару, Вараждину, Славонској Пожеги, Новој Градишки и Вировитици. Након заробљавања хрватски судови су осудили велики број Срба за сваковрсне ратне злочине, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње тортуре у злогласној „Лори“ у Сплиту.

Резолуција савета безбедности

Цивили који нису напустили своја огњишта смештени су у логоре, а за то време православни храмови и српска имања су опљачкана и уништена. Ускоро су и они, уз помоћ снага УН и хуманитарних организација, превезени у Републику Српску и Србију, а од њих се у Хрватску вратило тек око 1.500.

Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, Савет безбедности УН је затражио од Хрватске да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН-а, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. Хрватска је игнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мере за неиспуњавање обавеза.

Завршетак етничког чишћења западне Славоније

Овом операцијом Хрватска је довршила етничко чишћење у којем је, почев од 1991. године, из Западне Славоније у неколико војних акција протерано око 67.000 Срба. У предратном периоду у западној Славонији било око 121.000 Срба, а данас једва да их живи око 17.000. Хрватска никада није санкционисана због напада на подручје под заштитом УН, нити је било ко кажњен за бомбардовање српских цивила у Западној Славонији у мају 1995. године.

 

 

Извори: РТС, РТРС, Krajina Force, Википедија 

Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага

Како се изјашњавало и осећало и којим је језиком говорило становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, којега је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића. „Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси чланак, у којем се јасно каже да су у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ половином 19. века живели само Срби и Шокци, да се говорило српским језиком, а да Хрватима нигде ни трага није било.

Винковци с краја 19. века

Чланак преносимо у целини због тога што у њему има и занимљивих детаља о Далматинцима, Славонцима, Словенцима и Србима, као и невешт покушај Антуна Радића да образложи шта је то у темељу хрватске нације. Наиме, заплићући се у покушајима да дефинише настанак нација, Антун Радић недвосмислено потврђује да су Хрвати политичка нација, која је настала упоредо са пројектом стварања државе, а затим асимиловањем, односно похрваћивањем и свих оних који са том нацијом нису имали везе. Наравно, он замера „ватреним Хрватима“ што називају Анту Старчевића оцем нације, јер тиме обесмишљавају све њихове напоре да хрватској нацији исконструишу темеље старије од 19. века, када су у питању простори Славоније, Лике, Далмације и Босне. 

Часопис „Дом“, бр. 19. и 20., година 5. (10. новембар. 1904.)

„Тко је створио Хрвате? – То је чудно питање, кад сви вјерујемо, да је све људе и народе створио Бог, па је ваљда створио и нас Хрвате. Но кад вам кажем мало више, и ви ће те можда о том посумњати. Већ сам много пута, па и недавно слушао овакво разлагање:

 „Лако је вама данас говорити, мој господине! Али да сте ви још пред 20 година дошли тамо даље у Хрватску, на пр. у Винковце, па да сте рекли, да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати, – ви бисте срећни били, кад би вам се сав свиет смијао, јер бисте лако били добили и батина. А није тако било само међу господом, него још више медју сељацима: и то су били „раци*“ и „шокци“, а Хрватима каковим ни трага. – А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу, да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? Тко је те Хрвате тако рекући створио? – То је учинила странка права! Наука Анте Старчевића – она је од несвјестне масе створила Хрвате! Тако је то, мој господине, а лако вама данас говорити. „

Лист „Дом“ 10. 11. 1904.

Други ми је опет овако доказивао: „Не знам, како је тамо у Хрватској, но ја вам могу рећи, да ми Далматинци нисмо били Хрвати, док нисмо постали старчевићанци, па да није било њега, па и Спинчића, ја ни данас не бих био Хрват, него можда најљући противник непријатељ свему, што је хрватско. У најбољем случају био би „Шћав“, Слав, Славен, – али Хрвата од мене никада!

Могао бих вам и даље набрајати овакове, особито за Босну и Херцеговину, – али доста и ово, да се мало замислимо. Па и збиља, промислимо ли добро ове приповиести, човјеку се наједанпут отворе очи, те некако тужно признаде: „Боме је истина! Осим оно њешто загребачких загораца, па комадић горње Посавине и Подравине – Хрвата боме није ни било прије Старчевића. Но онда се човјек сјети, како смо њекада били славни, велики и јаки – ми Хрвати, па како нас је и камо нас је и када нас је нестало?!

„Није нас нестало, него нисмо знали, да смо Хрвати! Није народ имао свиести! То је оно! А ту је свиест, да је Хрват, да је син славног хрватскога народа, – то је створио Старчевић.“

На то бих ја даље могао упитати: „Ако нас није нестало, како смо се, када смо се и зашто смо се претворили у „шокце“ и „раце“, „Далматине“ и т. д.? – Али не ћу даље питати, него ћу сам казати, како мислим, и то овако:

Овдје вриеди она риеч: Тко хоће да се превише докаже, тај не докаже ништа. Паче још више: тај доказује зло, а можда противно оному, што хоће да докаже. Тако је на влас и у овој ствари. У великом весељу, што се је народ наш почео будити и све више се прикупљати у једно и осјећати једнако, а све под хрватским именом, – у том дакле великом весељу, а у превеликом поштовању свога водје пок. Антуна Старчевића – њеки Хрвати као да су заборавили, да је Хрвата икада прије и било, те почели онако говорити и писати, како смо чули: да би једва гдјекод и било Хрвата , да није било Старчевића. А то не само да није истина, него је то и проти нама. Кад би то била истина, онда би нам наши противници могли приговорити: да је Хрвата у почетку било врло мало, него да су то били Словинци, Славонци, Бошњаци, Далматинци, а понајвише Србљи и т. д., а само њекаква „пропаганда“ из Загреба и Бог зна од куда кроз десету руку да је од тога створила Хрвате, само да се поквари рачуне Србљима и Маџарима. Па и збиља има добрих наших „пријатеља“, који су тако говорили и још говоре. А помажу им у том и нехотице многи ватрени Хрвати, када кажу, да је Хрвате створио овај или онај.

А с том стварју није никако другчије, него овако: Његда, тамо пред полдругу тисућу година, а још и много касније било је овако: Циели наш народ није једнако ни говорио – како ни данас не говори – нити се је једним именом звао, него је ту било Хрвата, Србаља, Неретљана, Захумаца, послије Бошњака, Славонаца и т. д. Тако је било и код других народа, па су на пр. Ниемци имали барем десет имена (Алемани, Шваби, Саси, Франци и т. д.). Ако тко данас пита: Јесу ли ма пр. његдашњи Захумљани били Хрвати или Србљи? То питање нема правог смисла, јер су Хрвати били Хрвати, а Захумљани су били Захумљани. Но друго је оно, кад је једно племе по имену Хрвати основало своју државу и имало свога владара. Онда се је наиме питало: Јесу ли на пр. и Захумљани спадали под хрватскога или под којег другога владара? – А кад су и Захумљани основали своју државу, онда се је могло рећи за оне Хрвате, који су били под захумским владаром: То нису Хрвати, то су Захумљани.

Другим риечима хоћу да кажем ово: Нема смисла правдати се о том, да ли су Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. били Хрвати, или су били Србљи, или што други. Они су били Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. све дотле, док нису дошли под хрватскога владара, па и још послие. Истом све мало по мало почели су се називати Хрвати сва она племена, која су била под хрватским владаром. А да су на пр. Личани основали своју државу и владу, па да су своју владу наметнули осталому народу, – сав би се народ, који би био под том личком владом – све би се то звало Личани. У једну риеч: Циели народ добије једно име тек онда, кад створи једну државу, па се онда држава зове по оном племену, које је државу створило, а по држави се онда зову све мало по мало сви људи, коју су у тој држави. Тако је било свуда по свиету, па и код нас.

А о том нема никакве сумње, да је хрватско племе основало државу већ пред тисућу и више година, и да та држава каква-таква обстоји још и данас. Но како је та држава доста брзо комадана, те није имала ни домаћега господара, него јој је господар био у Пешти и у Бечу, није чудо, што се народ у сваком комаду негдашње хрватске земље звао или старим хрватским именом, или су му дали какво ново име по крају, у којем је живио. Тако се је народ у Далмацији почео звати Далматинцима , у Босни Бошњацима и т. д.

Но пок. Старчевић и његови присташе, премда нису створили Хрвата, ипак су учинили нешто друго, и то ово: Они су ширили мисао, да су Хрвати имали његда своју државу, па би требало и право би било, кад би ју и опет имали. А то је оно, што сам прије разлагао: Кад народ једнога племена има једну државу, онда с временом добије и једно име, и то је онда тек прави народ.

У контексту историјских чињеница овај Радићев текст делује у најмању руку наивно и смешно. Говорећи о народу који је заборавио ко је, он процес планиране асимилације, тј. похрваћивања Далматинаца, Славонаца (Шокаца, Буњеваца) и Личана објашњава великом улогом Анте Старчевића, који је народу донео свест о припадности. Јасно је да је такав пројекат ширења свести на Балкану доносио своје резултате, као што је јасно и колике је трагедије узроковао у задњих сто и педесет година.

Радић намерно заобилази језичко питање штокавско-кајкавско-чакавско, помињући језик само узгред и уопштено, иако је и лаицима јасно да је језик један од основних предуслова за стварање нације. Такође, он заобилази верски елеменат, који је и у тренутку писања тога текста био основни аргумент за асимилацију. Радић такође свесно ниједном не помиње илирско име и идеју који су век раније били забрањени од стране бечког двора у страху од уједињења јужних Словена. У време писања овог текста илирска идеја је у Загребу већ била одбачена као превазиђена.

Интересантно је да Радић ниједном није поменуо ни Дубровник, због чињенице да је у време писања овог текста (1904.) Дубровник био један од најјачих српских центара изван Србије. Радић је то веома добро знао и у истом часопису седам месеци раније написао: 

„На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста „Србаља католика“. Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи.“

Антун Радић, Дом, Србљи католици и православни Хрвати, бр. 7. од 14.4.1904., стр. 107. Загреб.

Српска православна црква и јеврејски дућан Исака Шлесингера у Винковцима 1912. године.

Да је Антун Радић у овом тексту свесно извртао чињенице и тенденциозно баратао лажима и полуистинама показаћемо наводом из другог његовог текста, објављеног годину дана раније (од 3. 12. 1903.). У том тексту он наводи оно што је у складу и са историјским и са лингвистичким чињеницама: да је једини неспорни простор који су Хрвати насељавали био између Велебита и мора и да је једини неспорни хрватски говор – чакавски говор. Народ околине загреба и данашњег загорја он назива Словенцима или Словинцима, негирајући да је тамо било Хрвата:

„У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита од мора, у цијелој тој земљи није било ниједног Хрвата: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А данас су ту Хрвати! а гдје су Словинци? јесу ли Словинци пропали? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И тако су се Словенци све по мало прозвали Хрватима – изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват.“

За крај овог представљања ставова Антуна Радића о Хрватима и Словенима додајемо и навод из четири године раније објављеног текста под називом „Главни народи и државе на свиету“ (Антун Радић, Дом, број 9., 1.5.1900.):

„…Који су словенски народи, то знадете. Али од ових словенских народа имаду само три своју посебну државу и свога владара, а то су Руси, Бугари и Срби. Срби имаду паче двие своје државе и два владара, т.ј. Србију и Црну Гору.“

Дом, број 9., 1.5.1900.

Напомена:

Рашани или Расцијани (лат. Rasciani) или само Раци, је био ексоним у раном савременом периоду који је означавао Србе у Хабзбуршкој монархији, али и Буњевце и Шокце („католички Раци“). Термин је изведен из назива области Рашка, средњовековне области Србије и ексонима средњовековне српске државе у западним изворима. Због велике концентрације Срба у јужној Панонској низији, овај регион је називан и Рашка или Расција (лат. Rascia), који данас обухвата делове данашње Хрватске (Славонија, Барања и западни Срем), Србије (Војводина), Мађарске и Румуније.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Повезани чланци:
Пример фалсификата којим је Србин Матија Антун Рељковић учињен хрватским писцем

Средњовековни документи о Србима у Крајинама

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа. Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

 

Крајишници

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској.

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације — не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ова чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918—1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака — у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима.

Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седмом столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа.

Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба — мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата.

Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа — с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

1. Ајнхардов летопис — девето столеће

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

4. Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији — пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини — од X до XIV столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа.

Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа

7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије — 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво. А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

8. Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија — и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник, Јохан Христоф фон Бартенштајн, рођен 1689, у Стразбургу. Дворски саветник у Бечу од 1721. Тајни државни секретар Аустрије постаје 1727, барон 1733. Вице канцелар 1753. Уз ове послове Марија Терезија га је изабрала за васпитача свога сина, будућег аустријског цара Јосифа II. За царевића је писао упутства о управљању државом и 10 књига о народима Аустрије.
Фридрих Вилхелм фон Таубе

Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема

On потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво:

А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина. 1

Овде је све јасно — аустријски цареви и мађарски краљеви сведоче да су Срби бранили Славонију од Турака у 16. столећу и да су одгађали турска освајања и сад, кад је Славонија ослобођена — крај 17. столећа, признају им власништво над бившом имовином — и у Славонији и у Хрватској.

Гроф Бартенштајн демантује да је већина данашњих Срба на територијама северне Србије (Војводине), Мађарске и Хрватске пореклом од оних Срба који су из Србије дошли под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића 1690. године. Бартентштајн, тиме, понавља да је већинско српско становништво у овим крајевима староседелачко. То чини на занимљив начин — Аустрија је одлучила да се награде сви Срби који су у овој сеоби дошли са својим патријархом, али то државни органи нису могли да спроведу, јер је био у питању незнатан број породица, у односу на староседелачке, међу којима су се дошљаци изгубили. Ево тог описа Бартенштајна:

Одмах године 1701, хтедоше уклонити митрополита са границе и наредити му стан у Сент-Андреји, више Будима, и доказати да Леополодова обећања припадају само оним породицама што су прешле овамо с митрополитом Чарнојевићем — које би, после дванаест година, тешко било пронаћи. 2

Бартенштајн сведочи да су у осамнаестом столећу сви становници Славоније Срби — једни су православни, а други, такође, православни али признају римског папу и за свог поглавара (унијати):

Још се једна разлика појављује код граничара у том — што су једни од њих унијати, други пак нису. У ове последње (православне) броје се особито Вараждинци и у Славонији становници у Земунском срезу, а насупрот — остатак је мешовит, и у Градишчанском срезу наћи ћеш далеко више унијата, него ли неунијата. 3

Напомене:

1 Јохан Христоф Бартенштајн, Кратак извештај о стању расејаног многобројног Илирског народа по Царским и Краљевским наследничким земљама, Штампарија Јерменског манастира у Бечу, 1866, стр. 54.
2 Исто.
3 Исто, стр. 33.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

„Ајнхард (775 – 840) био је франачки научник, писац и дворанин. Био је слуга Карла Великог и његовог сина Лудвига Побожног. Остао је упамћен по свом највећем делу – биографији Карла Великог „Vita Caroli Magni“, која представља једно од највећих књижевних завештања раног средњег века.“ 

Савез Људевита Посавског са Словенцима (J. F. Mucke)

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата.

У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави.

Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у „Приморску Хрватску“, или „Далматинску Хрватску“.2 (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис — мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима.

Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига „поздравили неки хрватски изасланици“3, мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).

Ајнхардов летопис не спомиње ни представнике Срба у Херисталу, али бележи да Срби живе јужно од реке Саве и у данашњој Лици. То је година 822. И Ћоровић то овако записује:

Бежећи испред Франака, Људевит је, прича франачки аналист, пребегао Србима ‘за који се народ казује да заузима велики део Далмације’.4

Нико од наших историчара не расправља о овој чињеници — да Срби насељавају Далмацију у деветом столећу, и то њен велики део, а да се она проглашава хрватском државном територијом. Да је у питању неопростив пропуст, сведочи и нелогичност око кнеза Борне. За њега се каже да је Хрват, а влада том српском земљом у Далмацији — коју наши историчари прекрштавају у „Приморску Хрватску“. А ако Борна влада земљом коју насељавају Срби, зар је могуће да је он Хрват, а не Србин? Ово је питање још занимљивије зато што записи из почетка деветог столећа потврђују да је Борнин ујак српски племић!

Географска карта Европе из 814. године у време смрти Карла Великог. Означена је и Србија као Servia

То значи да је и Борнина мајка Српкиња.

Проф. Реља Новаковић је био на прагу да реши ову загонетку о раној распрострањености Срба на западу Балкана следећим закључком:

Ако, по причању Ајнхардовом, смемо да наслутимо да су Срби, којима је Људевит пребегао 822. године, становали негде у области Срба, а можда и нешто западније, онда бисмо, узимајући у обзир и Паганију, Захумље, Травунију, а можда и Босну, могли рећи да је првобитно језгро српске државно-племенске заједнице настало у западном делу континенталне Далмације.5

Држећи се података у Ајнхардовом летопису, проф. Новаковић проналази територије насељене Србима, где се склонио Људевит Посавски и на којима се сукобио с франачким подаником кнезом Далмације Борном:

Ајнхард

Хроничар Ајнхард (раносредњовековна илуминација)

Сасвим, међутим, другачије звучи када ове Ајнхардове Србе замислимо на подручју које је за све време било или непосредно укључено у описана збивања или се налазило негде у близини. Врло је вероватно да је на том подручју један део племена био противан политици коју је Борна водио, као франачки штићеник. Људевит је можда то знао и када је из свог средишта отишао међу Србе, вероватно долином Глине или Уне, могао је покушати да уклањањем противника у новој средини учврсти своје позиције. Он је такав подухват могао да предузме само на подручју које је добро познавао и где је још од раније имао известан број својих опробаних присталица, док би такав потез негде у средишту Босне, или још источније, био раван безумљу… Сасвим, међутим, другачије звучи кад под том српском земљом разумемо подручје недалеко од границе Паноније, негде, рецимо, од Плитивичких језера према Србу, или дубље према Лици, или према Уни и Сани. Та српска земља није морала бити просторно мала чим Ајнхард каже да је Људевит убио једног од њихових кнезова. Најпре ће бити да је реч о више жупанија.6

Ајнхардов летопис још једном потврђује присутност Срба у западним деловима Балкана, тамо где су власт држали Франци. Видели смо да на сабору у Херисталу (818) представници Срба нису били, али су позвани на сабор у Франкфурту (822):

Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара.7

Ни овог пута се не спомињу Хрвати, мада су Франци тада владали делом Далмације, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, Барањом и Сремом. Пошто су представници Срба (Сораба) позвани на сабор у Франкфурту, очигледно је да су Срби живели у овим покрајинама, или у некима од њих. Овај историјски докуменат с франачког двора, мада не објашњава све детаље тадашњих збивања, неоспорно потврђује да су Срби живели у наведеним подручјима (данас у саставу Републике Хрватске) и да су неутемељене тврдње којима се присуство Срба у овим крајевима приписује њиховом досељавању од 15. до 19. столећа.

Напомене:

Слободан Јарчевић

Слободан Јарчевић

01 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 7.
02 Проф. Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Народна књига, Београд, 1985, стр: 8. и 9.
03 Владимир Ћоровић, Историја Срба, Зограф, Ниш, 2001, стр. 83.
04 Исто, стр. 84.
05 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 60.
06 Проф. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 33.
07 Исто, стр. 36.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

Леополд II (1747-1792) био је владар из династије Хабзбурга, прво велики војвода Тоскане од 1765. до 1790, а затим и цар Светог римског царства од 1790. до своје смрти. Такође носио је титуле надвојводе од Аустрије, краља Угарске и краља Чешке.
Леополд Други

Леополд Други као цар Светог римског царства

Царство је у тренутку Леполдовог ступања на престо већ било уплетено у рат против Османског царства у савезу са Русијом. Свиштовским миром, који је потписан 4. августа 1791. године, царство је поново султану препустило Београд и централну Србију. 

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија – и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године.

Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке. Ево те поруке:

„Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.“

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Мапа Војне Крајине 1742. године

Статистички подаци о Србима у Аустрији у XIX столећу

1. Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народопису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле области: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Мађарска и Војводина. У исто време, Хрвата је у Аустрији било само 1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике. Тада, Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини народ на свету који неће имати ни једног католика.

2. Руски професор Пипин и пољски Спасевич разврстали су Србе православне вере у Аустрији (како их је набројао Шафарик) на следећи начин:

А) Војводина и Банат 532.000
Б) Славонија и Славонска војна граница 738.000
В) Хрватска и Хрватска војна граница 629.000
Г) Јужна Крањска (данас Словенија) 40.000
Д) Истра и Мађарско приморје 254.000
Ђ) Далмација 391.000

Укупно православних Срба у Аустрији 2.584.000

Брахели, бечки професор статистике упоређује Србе и Хрвате у Аустрији:

Хрвати

А) У цивилној и војној Хрватској 625.000
Б) У Хрватској војној граници 480.000
В) У Крањској 17.583
Д) У Истри и Кварнеру 88.343
Ђ) У Мађарској 71.962
Е) У Војводини 2.860
Ж) У Аустрији 6.460
З) У Моравској 720
И) У војсци 36.000

Укупно Хрвата у Аустрији 1.329.000

Срба

А) У Далмацији 378.676
Б) У Војводини 384.046
В) У Славонији 222.062

Извор: : Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

Срби Католици (Никола Томазео)

О ЈЕДНОМ СРБИНУ ОД ПРЕ ДВА ВЕКА
Ево како је писао један Србин у 19. столећу:“Пјесме су повијест наша, у њима тражимо добро и зло наше. Други пуци ( народи, нап. В.Д.) штију их, преводе и чуде се о њима, а ми их се срамимо и још исмијавамо с нашим просвијећеним варварством. Покупимо, браћо, покупимо наше благо, прије него га вјетар времена не погуби. Хљеб из земље, лијепост из пука; пук нам је отац, а земља мајка наша.“ Образован, учен, космполита, он је поучавао своје младе сународнике:“Ви млади, који идете у туђе земље искати знање које вам земља ваша не даје, будите уфање (нада, нап. В.Д.) и весеље, а не жалост и страх отаџбине тужне.
Србин католик из приморја

Србин католик из приморја

Спомињајте се вавијек ње, уздржите ( ушчувате, нап.В.Д.) језик њен; учите и друге језике, али да вам туђи не истјера материног из срца, да не буде рат и дубина у мислима вашим./…/Браните, молим вас, свуда браните домородно поштење; будите у одлукам становити, слободни у ријечима, бистри, силни на вријеме, али чешће тихи, вавијек љубовни. Љубите истину више него злато, а браћу више нег’ живот. Других народа обичаје гледајте и почитујте, брез да их слијепо слиједите, оли слијепо погрдите. Браћа њихова будите, а не робови.“

Саветовао је православне и римокатолике свог народа да се слажу:“Ришћани оли Латини, ми смо сви откупљени крвљу онога човјека славе и жалости, који није знао него љубити и осветити се доброчинствим ( Христа, нап. В.Д.). Свима свијетли ово сунце, свима ова земља даје крух, цвијеће и греб ( гроб, нап. В.Д.). Толике нас разлике растављају у овом жалосном животу, толике нас јоштер чекају муке, брез да се бијемо и мучимо за оне ствари, које ми истумачити никад не можемо, и које су нам дате као заклад братинства нашега. Љубимо се најприје, пак ће све ове смутње ишчезнути кано магла; молимо да се истина прикаже свој браћи нашој; тражимо у синовим друге цркве оне који даду особите примјере просте крепости и духовне дике.

А ти, најмилији споле, најљубазнији и најплеменитији, ти научи нас миру, љубави п великосрчаности; у твом челу, које је кано огледало небеске ведрине, дај нам да видимо лијепост јединодушја; дај нам да се гледамо сви кано кита онога стабла, које је дигнуло врху себе спасење наше.“ Овако је писао Никола Томазео, чију књигу држимо у руци. Реч је о делу Србина римокатолика из Далмације, који се у 19. веку прославио својим „Искрицама“. Овај велики научник и честит припадник свог народа није био редак међу елитом са јужнословенске јадранске обале пре два столећа: сва аристократија дубровачка у то доба се изјашњавала као римокатолици по вери, а Срби по националности.

О СРБИМА РИМОКАТОЛИЦИМА

Откуда Срби римокатолици и како су нестали? Римокатолика је на србском приморју било још у средњем веку. Папа је грдне јаде видео са непослушним Србима римокатолицима у Бококоторском заливу. Рецимо, 1199, век и по после отпадања Рима од Цркве, држан је концил у Бару на коме се тражило од локалног римокатоличког свештенства да се не жени и да, по латинском обичају, брије браду.

У Средњем веку, римокатолици Бара и Котора одани су Немањићима, који бране права Барске надбискупије од претензија Дубровника. Када су изасланици дубровачког бискупа дошли на територију Бара, и тражили да арбитрирају позивајући се на папу, грађани Бара су им рекли да је њихов папа краљ Урош Први Немањић.

Которски римокатолици, попут фра Вите, градитеља Дечана, или Николе Буће, десне руке цара Душана, имали су значајну улогу у нашој средњовековној историји. Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка. Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе.

За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог трговца Франа Леонардиса. Леонардис је, поткупљујући свештенике и монахе, успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца. Ипак, један део покатоличених у Бококоторском заливу остао је при новој вери.

Сачували су србске обичаје, попут крсне славе, али су, уместо на Литургију, кренули на мису, и почели су да живе у складу са новом религиозном оријентацијом. Неки од њих су сачували и своју националну свест. Деветнаести век је пун Срба католика који знају ко су и шта су, и учествују у изградњи србске историје; такви су, рецимо: Никола Томазео, Матија Бан, Петар Будмани, дон Иван Стојановић, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Иво Ћипико, Марко Мурат, Марко Цар, Милан Решетар, Хенрик Барић, Петар Колендић, браћа Иво и Лујо Војновић, итд.

ГДЕ СУ НЕСТАЛИ СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ?

Србин католик из околине Дубровника

Данас, међутим, Срба римокатолика – нема. Где су нестали? Како су нестали? Постали су Хрвати, захваљујући једној ватиканској стратегији. Како каже Будимир Алексић: “Ову своју стратегију римокатоличка црква је реализовала у двије фазе; прво је потискивала српско национално име, а затим је покатоличеним Србима наметала име Хрвата“. Процес кроатизације Срба римокатолика почео је у 19. веку, али је интензивиран у несрећној Краљевини СХС, у којој су представници србске елите, верујући у „троименост“ „југословенског народа“, престали да брину о својим сународицима римокатоличке вере.

Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује негдашњу аустријску политику претварања домаћих римокатолика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост. Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу (иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар“ Трипунов у „Хрватској смотри“ пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…)

Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“. Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану Которску, покатоличену Србкињу са Цетиња. Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца“.

Поглавар „Цркве у Хрвата“ после Степинчеве смрти, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији „блаженог Леополода“ у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство“. Тако су, мало по мало, нестајали Срби римокатолици. Данас их скоро више и нема.

ДА ЛИ ЈЕ ЗА ТО КРИВА СРБСКА ЦРКВА?

Петар Милосављевић у својој књизи „Идеја југословенства и српска мисао“ сматра да је Србска Црква, изједначавајући Србе са православнима, допринела овом процесу. Он пише:“Прихватајући идеју да се народи идентификују на основу вере, Срби су доведени у позицију да изгуби битку за свој национални интегритет. Спровођењем те идеје: а) српски корпус је умањен; б) увећан је корпус народа који претендују на исте територије и исти језик; в)унесено је нешто патолошко у односе верских заједница које преузимају улогу етничких заједница“. Да ли је баш тако?

Да ли је СПЦ од себе гурала Србе католике? Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом.

Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.

И Вук Караџић је, у свом тексту „Срби сви и свуда“, јасно рекао:“Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „српскијех“ села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској).

Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем, али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи сциоццо), али данас и они сами реку нпр.: „ја сам Шокац,“ „ја сам Шокица,“ као и Буњевац, Буњевка.

Како год што они закона грчкога ове закона римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона римскога и они закона турскога њих зову власима, а осим тога још они закона римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и ркаћима (или хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона грчкога зову ове закона римскога кршћанима, а они њих хришћанима. Кад човјек помисли нпр. да Маџара има и римскога и калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и римскога и луторанскога и калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона римскога неће Срби да зову.

Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и римскога (а може бити гдјешто и грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога хришћанског закона, као што би и Арнаутин римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина турскога закона.“ Тако Вук Караџић: Срби католици и Срби муслимани Неће да се зову Срби. Мађари, Немци и Шиптари се осећају као један народ, без обзира на веру, али Срби који су напустили православље неће да буду Срби. Они се називају или Шокцима, Буњевцима, итд, или се сматрају правим Турцима. И ту СПЦ никако није крива.

Никола Томазео

Никола Томазео; Фото Википедиа

ТОМАЗЕО И СРБСКО СТАНОВИШТЕ

Али, ми не смемо заборавити истину о томе. Не смемо порећи да је било и Срба римокатолика и Срба муслимана. Зато је веома важно да се враћамо делу оних Срба који су, иако римокатолици или мухамеданци, себе осећали као припаднике нашег народа. Јер, како каже Мило Ломпар у „Духу сампорицања“: “Српско становиште треба концептуализовати као становиште културе, јер само на том темељу може настати политика која има и маневарски простор и унутрашњи садржај. Отуд српска културна политика треба да следи начело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном или државном подручју.

То значи да је појам српски основни појам наше културне политике и да се он не може заменити ни са једним регионалним или територијалним појмом. Ово интегралистичко начело српске културне политике подразумева да је у прошлости српска култура образована као култура три вере: оно се, дакле, спаја са начелом контактности. Премда је од значаја непрестано имати на уму да је у српској култури – нарочито од појаве Доситеја – делотворан и вишесмеран секуларни моменат, српску културу превасходно ваља поимати као контактну културу три вере.

Јер, то се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског кретања. Од каквог је то значаја за садашњост? Култура никада није пука садашњост него је увек и прошлост саме садашњости. То подразумева одвијање ствари у времену: прошло време постоји у култури као њена презентност, као садашњост прошлости. Јер, „само ако смо свесни реалности прошлости као прошлости, можемо осећати да је она жива и присутна“. У садашњости је, дакле, неопходна управо свест о контактној слици српске културе у прошлости.“

Књига Николе Томазеа зато је веома значајан прилог истини о контактности србске културе, и још један допринос обнови „србског становишта“.

Владимир Димитријевић

Томазео и повратак србском становишту / Никола Томазео: “Искрице“, ЛИО, Горњи Милановац 2017.

Извор: Србин.инфо

Пример фалсификата којим је Србин Матија Антун Рељковић учињен хрватским писцем

До којих је граница бесрамности ишао, а и данас иде пројекат стварања нације на основу отимања, кривотворења, подметања и фалсификовања показује пример једног српског писца из Славоније, којег данас генерације уче као најзначајнијнег хрватског просветитеља. Матија Антун Рељковић био је Србин, Славонац, Шокац, католик, икавац, који се, као и сви његови сународници Шокци одувек, вековима, све до краја 19. века недвосмислено изјашњаво, потписивао, говором и писањем потврђивао да је Србин и Славонац. 

Матија Антун Рељковић

Овај језуитски пројекат, који је интензивиран током 18. и 19. века успео је да до почетка другог светског рата Хрватима учини све оне који са тим именом и пореклом нису никада имали никакве везе. Похрваћени Су Бокељи, Дубровчани, Далматинци, Херцеговци, католичко становништво Босне, Личани, Банијци, Кордунаши, Славонци, Шокци, сремски, бачки и банатски Срби католичке вероисповести (Чак и они у данашњој Румунији)… а данас је на делу покушај да се похрвате и Буњевци. 

Принцип и стратегија овог пројекта су прости: Хрваћење се врши свим могућим средствима на основу само два критеријума – српски језик + католичка вероисповест. Другим речима, за стварање хрватске нације кроз векове било је потребно или Србина православца присилити да промени веру или странца римокатолика да усвоји српски језик. На тај начин су похрваћени и припадници других народа римокатоличке вероисповести (Мађари, Немци, Чеси, Словаци, Словенци, Русини, Италијани…) – уколико су у некој генерацији усвојили и прихватили српски језик као матерњи. 

Творци пројекта стварања нације на основу само ова два критеријума – језик + вероисповест нису презали од свих врста фалсификовања, скривања, уништавања и насиља – како су им које историјске околности дозвољавале.

МАТИЈА АНТУН РЕЉКОВИЋ

Свако дотицање Рел(ј)ковићевог Сатира илити дивјег човека, изазива многоструке недоумице и контроверзе у српско-хрватској језичко-историјско-политичкој арени.

Књига Велише Ра(ј)ичевића – Псуњскога „Хрвати у светлу историјске истине“ из марта 1944. доноси факсимил оригиналног Релковићевог рукописа из 1762.(?) преузет из загребачког Србобрана за 1941. годину.

Родом Славонац из посавског села Давор (раније Свињар), Матија Антун Рељковић био је син граничарског официра, а то је каријера коју је и сам изабрао. Почео је као обичан војник и у војсци стекао чин капетана.

Релковић је свестран и изузетно утицајан писац, после Качића најзначајнији српски аутор 18. века, чија се делатност одразила на више поља: језикословној, дидактичној, практично-просветној. Писац је хибридне полиграфије мудросница „Нек је свашта илити сабрање паметних ричих“, 1795., граматике с елементарним рјечником, синтаксом и доста произвољним етимологијским изводима („Нова славонска и нимачка граматика“, 1867 – дело је остало у рукопису за пишчева живота).

Најважније му је остварење дидактични спев, народнопросветног карактера „Сатир илити дивљи човик“ (1762., проширено издање 1779.) прожет духом рационализма, здраворазумских моралних поука и прагматичких савета за обнову привреде у Славонији у којој је још владало турско наслеђе оријенталне запуштености и немара. Отприлике у то време је превео Панчатантру.

САТИР ИЛИТИ ДИВЈИ ЧОВИК

Сатира илити дивји човик, 1762.

“Сатир илити дивљи човик” је дело које описује немарност људи и њихову изгубљеност према месту у којем живе, али уједно и потиче самог читаоца да размисли о свом односу према месту у којем живи.

Данас се наводи као прво дело хрватске књижевности са световним садржајем, настанком свезано за Славонију, написано шездесетак година након протеривања Турака из Славоније. Први пут је штампано 1762, без имена аутора, без назнаке места штампања (био је то Дрезден) и без имена штампара. По обиму, али не и по значају, скромно је то дело, штампано у малом формату, на 82 неозначене странице. Једини сачувани примерак налази се у Националној и универзитетској библиотеци у Загребу, где је доспео још у 19. веку из библиотеке породице Брлић из Славонског Брода.

Други је пут „Сатир илити дивљи човик“ штампан у Осијеку 1779, у осмини, непагирано (180 стр.). Дело је проширено са 1938 на 3498 стихова, с предговором и неколико прозних уметака: о Новој Градишки, о чувању шума, о барону Љубибратићу, о поштивању тежака, комедија илити весела приказа нарави, трагедија илити страховита приказа нарави.

ФАЛСИФИКОВАЊЕ РУКОПИСА

Ову тему не отварам ради препуцавања око старе недоумице „наши стари/ваши стари“, већ због стихова који се виде у оригиналном рукопису, а нигде (?) нису објављени или штампани.

На фотографији рукописа нису баш читки стихови које следе након препорног дела:

Србобран 1941

Србобран 1941

Јер Славонац не да своје дице,
да се иду учити А, Б, Ц,
него има обичај оваки:
кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ни мој отац није знао штити,
ал је мого мало боље пити;
наши стари нису писат знали,
ал су боље нег ми састајали“.
О Славонче! ти се врло вараш,
којигод ми тако одговараш.
Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
сербски штили, а сербски писали;
ал ви сада никако нећете
нег за немар свакоја мећете.

Дакле, стихови који следе у факсимилу који доноси Рајичевићева књига су недовољно читки, па сам пожелео видети Србобран из 1941., надајући се бољем квалитету преслике.

И, захваљујући добром пријатељу, којем срдачно захваљујем, дошао сам до читког факсимила рукописа:

Сатира или дивји човек – рукопис у којем се види преправљање слова Н у В и у којем се налазе четири избачена стиха

Дакле, циљ нам је да утврдимо истину: шта је сам Матија Рељковић заиста рекао. Или-или – или да демаскирамо хрватски алибизам или да оповргнемо шпекулације и нагађања.

ЧЕТИРИ НЕОБЈАВЉЕНА СТИХА ИЗ РУКОПИСА:

Da je vami terbu napuniti                 (Да је вами трбух напунити)
pak lezati, ialli lin hoditi                  (пак лежати, јали лен ходити)
A ostalo nek stoi na strani              (А остало нек стоји на страни)
Jer vam nitko nishta nezabr(ani)   (Јер вам нитко ништа незабрани)

Штампано издање из 1822. у којем стоји фалсификована варијанта и недостају четири стиха

Да још једном погледамо део рукописа из загребачког Србобрана из 1941. године: 

… и да га покушамо дешифровати:

Рукопис Транскрипција (Ц. М)
Jer Slavonac ne da svoje dice, Јер Славонац не да своје деце,
da se idu ucsiti A, B, C, да се иду учити А, Б, Ц,
nego ima obicsaj ovaki: него има обичај оваки:
kad mu reknesh, odgovori svaki: кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ni moi otac nie znao shtiti, „Ни мој отац није знао штити,
alie mogao malo bolye pitti; ал је могао мало боље пити;
Nashi stari nisu pisat znali, наши стари нису писат знали,
al su bolye neg mi sad staiali“. ал су боље нег ми сад стајали„.
O Slavoncse! tise verlo varash, О Славонче! ти се врло вараш,
koÿ godmi tako odgovàrash. који год ми тако одговараш.
   
Vashi/Nashi stari iesu knygu znali, Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
serbski shtili, a serbski pisali; српски штили, а српски писали;
al vi sada nikako nechete ал ви сада никако нећете
neg zanemar svakoia mechete. нег занемар свакојак мећете.
   
Da je vami terbu napuniti Да је вами трбух напунити
pak lezati, ialli lin hoditi пак лежати, јали лен ходити
A ostàlo nek stoi na strani А остало нек стоји на страни
Jer vam nitko nishta nezabr(ani) Јер вам нитко ништа незабрани.
   
Volish dite za kermci poslati, Волиш дете за крмци послати
neg u skulu, da se uči, dati. нег у скулу, да се учи, дати.

ЈОШ ЈЕДНО ИСПРАВЉАЊЕ РУКОПИСА

Читајући рукопис, открио сам још нешто.
Досад је штампано:

наши стари нису писат знали,

ал су боље нег ми састајали„,

док у оригиналном рукопису стоји, јасно и гласно:

„наши стари нису писат знали,

ал су боље нег ми сад стајали“.

Ко зна шта би се све још дало открити када би неко скупио храбрости и објавио оригинал рукописа.

Што се тиче четири избачена и необјављена стиха (масним словима), није ми јасно зашто никада до данас нису објављени, макар у неком ширем издању.

Друго, јасно се види да је писало Наши стари, које је преправљено у Ваши стари. Међутим, онај који је извршио нестручну интервенцију није знао да се основни смисао тиме не мења:

Сатира или дивји човек

Јер Славонац не да своје дице,
да се иду учити А, Б, Ц,
него има обичај оваки:
кад му рекнеш, одговори сваки:
„Ни мој отац није знао штити,
ал је мого мало боље пити;
наши стари нису писат знали,
ал су боље нег ми састајали“.
О Славонче! ти се врло вараш,
којигод ми тако одговараш.

Ваши/Наши стари јесу књигу знали,
српски штили, а српски писали;
ал ви сада никако нећете
нег за немар свакоја мећете.

Моје тумачење (а нескромно сматрам – једино логично) је следеће:

Рељковић наводи да Славонац не шаље децу у школу јер правда ту своју одлуку овако:

Ни мој отац није знао штити, (…) наши стари нису писат знали“ па шта им фали!

Из овога је јасно да се ради о Славонцима, ЊИХОВИМ старима и деци Славонаца.

Рељковић приповеда, дакле у првом лицу пише и лично се обраћа Славонцу:

“ О Славонче! ти се врло вараш, (…)

Ваши/Наши стари јесу књигу знали,

сербски штили, а сербски писали;“

Из овога је јасно, било да је написано „Ваши стари“ или „Наши стари“ да Рељковић недвосмислено сматра да су стари Славонци „сербски штили, а сербски писали;„.

У случају да је написано „Наши стари“, недвосмислено је да Рељковић себе сматра Славонцем чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, што би аутоматски представљало потврду да је:
– Рељковић српски писац
– икавица један од три изговора српскога језика – чија употреба у данашњем стандардном српском језику није дозвољена??? Зашто је то тако, треба упитати језичке стручњаке. Можда нису упознати са примером који овде представљамо.

Матија Антун Рељковић

У мање вероватном случају – у случају да је написано „Ваши стари“ – не би била потпуно јасно изречена потврда да Рељковић сматра себе Славонцем – оним Славонцем чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, што је највероватније и био циљ фалсификатора.

Међутим, како је из контекста јасно да писац „Сатира илити дивјег човика“ себе сматра делом Славонаца којима се кроз стихове обраћа, дакле сматра себе делом оних Славонаца чији су стари „сербски штили, а сербски писали;“, то је ова кривотворачка рука само скренула пажњу на ватрени алибизам и неистинољубље.

На крају, недвосмислено је да су, према речима Рељковића стари Славонци српски говорили и српски писали. Међутим, на жалост, Рељковић је хтео да нагласи да су стари Славонаца „штили“ и „писали“, а да се након старих, као и данас људи од школе окрећу… Оно „сербски“ му је било тако природно и уобичајено као „добар дан“ и није слутио да ће неко једног дана рећи да су његови стихови на хрватском језику.

Овако је у загребачком Србобрану из 1941., у атмосфери узаврелог усташтва, о овом скандалу писао Велиша Раичевић:

Да је онај, који је на рукопису Матије Рељковића извршио познати фалсификат тиме, што је невештом руком и другим мастилом исправио сва она места где Рељковић и себе убраја међу Србе, знао, да се етнички преображај не врши једним потезом пера, не би га ни извршио. Рељковић је наиме песмом одговорио једном Славонцу који је рекао да Славонци нису знали писати овим стихом:

Ој Славонче, ти се врло вараш
Који год ми тако одговараш.
Наши стари јесу књигу знали,
Српски штили (читали) и српски писали.

Злобна рука одстранила је фалсификатом велико слово »Н« у трећем реду, а на његово место неуспело ставила слово »В«, па је тако и мимо воље великог славонског песника Рељковића испало, као да он говори о народу коме сам не припада. Међутим, он, мада католик, као што се види, поноси се својим српством. Фалсификатор, уколико је жив, није се ни смео јавити када је у једном славонском листу објављена фотографија овога националног фалсификата.

А овако пише Јован Дучић, годину дана касније, 1942:

Познато је како је Матија Рељковић у свом „Сатиру“ писао својим Славонцима да су њихови стари „СРПСКИ штили и СРПСКИ писали“. А један од данашњих историчара католичких, др фра М. Гаврановић, пише односно ових Рељковићевих стихова: „То српско писмо и књига, које овдје спомиње Рељковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом, јер су се босанске фрањевачке надлежности до 1757. г. простирале преко Славоније чак до Будима. (Др фра Гаврановић: Успостава ред. кат. хијер.).

Зато се Штросмајер није устезао да поведе отворену борбу против босанских фрањеваца. Каже се да је та његова борба трајала пуних четрдесет година! Како се решио да дадне фрањевцима друкче школовање под својом руком и по свом начину, направио је за њих нарочито Сјемениште у Ђакову, пише фра Гаврановић. А у Риму је успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њиховог старешину, а не, као раније, да то чине они сами, (као да се католичка Црква треба да прави националном, као Светосавска). Утицај Штросмајера на Фрањевце босанске је временом постао одиста осетан. Свако зна држање песника фра Грге Мартића за време окупације Босне.

Поштанска маркица поводом двестогодишњице од смрти

С друге стране, Петар Матија Катанчић, нешто млађи Рељковићев савременик, наводи да „Хрвати живе западно од линије повучене од Драве, па кроз Мославину до утока реке Цетине у Далмацији”, при чему је занимљив и његов запис да „Илири сами себе зову Србима, па да их и други исто тако зову Србима, а и Илирима, а и Власима”, при чему „нема сумње, да је он (Рељковић) као и сви његови Славонци, сматрао свој језик за језик српски”.

СРПСКИ ВИНКОВЦИ ЈОШ КРАЈЕМ 19. ВЕКА

А како се изјашњавало и осећало становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, кога је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића.

„Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси следећи чланак, у којем се јасно каже да се у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ говорило српским језиком:

Лист „Дом“ 10. 11. 1904.

ВЕЧИТА НЕОБАВЕШТЕНОСТ СРПСКЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ ЕЛИТЕ

Главни кривац за ову отимачину у оквиру српског националног корпуса јесу српске власти, институције и српска интелектуална елита, која је вечито затечена и необавештена оним шта се око ње дешава – најчешће заведена неким пролазним идеолошким стремљењима, у оквиру којих губи и време и енергију.

Унутар те елите задњих векова није био мали број оних који су паразитирали на привилегијама добијеним од народа, не чинећи ништа осим претресања већ добро познатих тема, на основу преписивања и дописивања. Било је у оквиру ње и оних који су зарад тренутних идеологија, власти и привилегија чинили велику штету сопственом народу, правећи компромисе и уступке ствараоцима вештачке нације.

Као пример необавештености једне високе институције навешћемо један иначе одличан и веома користан проглас Фи­ло­зоф­ског фа­кул­тета Уни­вер­зи­те­та у Ис­точ­ном Са­ра­је­ву у којем стоји: „По истом обра­сцу, и сва оста­ла спо­ме­нич­ка гра­ђа свр­ста­ва се под исто­ри­ју бо­сан­ског је­зи­ка, без об­зи­ра на чи­ње­ни­цу штоВа­ши ста­ри је­су књи­ге зна­ли, срб­ски шти­ли, а срб­ски пи­са­ли“ (Ан­тун Ма­ти­ја Рељ­ко­вић, 1761, Са­тир или­ти ди­вји чо­вик). “ (Фалсификати у српској културној баштини у БиХ, Политика, 16. 01. 2017. )

Дакле, у њему видимо да се фалсификовању овог значајног српског писца, једног од водећих просветитеља на Балкану, у нашим институцијама не придаје значај.  

Због тога позивамо Српску академију наука и уметности, Академију наука и уметности Републике Српске, Матицу српску, институте, катедре за српски језик и књижевност, српске интелектуалце, професоре, удружења, да покушају они нас пријатно да изненаде у наредном периоду својим налазима и потезима, уместо да, као и до сада, најзначајнија битка за опстанак народа буде ослоњена на ентузијазам појединаца и група организованих на основу осећања и потребе. 

Тумачења Сатира су преузета од аутора са Трипода

извор: Трипод, ВикипедијаФронтал

Повезани чланци:
Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага

Фридрих Вилхелм фон Таубе о Србима у Босни

Фридрих Вилхелм фон Таубе (рођен у Лондону 12. марта 1728, умро у Бечу 16. јуна 1778) у служби аустријског цара добио је задатак да током 1776. и 1777. године пропутује аустријско-турску границу. Док се бавио пословима у Славонији и Срему, прикупљао је информације о овим земљама и народу који ту живи.

Прикупљене информације и своја запажања на лицу мјеста Таубе је сабрао и забиљежио у књизи „Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима“, која је први пут објављена у Лајпцигу 1777. године.

Србе и Хрвате у своме спису назива заједничким именом Илира јер су насељавали територије старе римске провинције Илирика. Таубе пише да од „Илирије остаде само име“ и да су Словени (тј. Срби и Хрвати) „данашњи Илири“, односно Илири његовог времена које он познаје.

Каже да се под именом Илирије у његово вријеме сматрају: Далмација, Хрватска, Босна, Славоније и Србија. Када говори о распрострањености „илирског“ језика наводи да се он говори „према разним наречјима“ у Албанији, Далмацији, Хрватској, Босни, Србији и једном дијелу Бугарске. Из даљег писања фон Таубеа разумијемо да се под тим „илирским“ језиком подразумјева углавном штокавско нарјечје односно српски језик. За најчистији „илирски“ језик фон Таубе сматра да се говори у „Сремском Војводству“, а ту се тада, као и данас, говорило штокавским нарјечјем.

Срби су према његовом писању населили долине ријека Босне и Рашке, па су се „двема ријекама, Босном и Рашком, подјелили на Босанце (Bosnier) и Рашане (Rassier oder Rascier), од чега је најизад начињено Раци (Raizen).“ Ово је само један у низу страних писаца који је средњовјековну босанску државу на основи историјских извора и чињеница сматрао једном од српских средњовјековних држава.

Говорећи о вјери тзв. Илира, фон Таубе каже да се дјеле на двије конфесије а то су „староверна, источна или грчка“ и „католичка, западна или латинска“. За православне „Илире“ напомиње да „име Раци (Raizen oder Raazen) означава код Илира само оне међу њима који су вјерници источне цркве. Припадници западне зову се просто Илири“.

На једном другом мјесту још каже да „име Илирија обухвата све народе из целокупне Илирије били они подложни латинској или грчкој цркви. Међутим, они од њих који припадају грчкој цркви не зову се данас Илири, него Раци (Raizen oder Raazen), име за које они мисле да је славније од онога, али о коме се у Аустрији не мисли тако“.

На основу ових података запажамо неколико битних ствари.

Прво, православни су свјеснији своје прошлости и свог идентитете од римокатолика, без обзира на којој територији те „Илирије“ да су живјели, па себе именују називом Рашке, српске државе коју су развили Немањићи и у којој је главна вјера била православна.

Друго, свијест о њиховој посебности у односу на друге је изражена и чак се, како видимо, донекле супростављају називу којим их ословљава аустријска власт а то је име „Илира“, и чак сматрају да је име Рашке веће и славније од имена Илирије.

Треће, у вјерском смислу се православни Раци (Срби) називају и Грцима, али то је само назив кад се жели указати на њихову православну вјеру која је називана и грчком вјером. Са друге стране, римокатолици на овим просторима се називају само заједничким именом „Илира“ или регионалним именима, и нема говора о некој хрватској народној свијести код њих (за разлику од данашњег времена), док код православних како видимо има, јер се сви они у комуникацији са аустријским властима називају именом једне средњовјековне српске државе.

Такође, видимо да се један од назива за римокатолике који је неколико вијекова био у употреби на простору Босне и Херцеговине, а то је назив Латини, употребљава да се истакне њихова римокатоличка вјера која се још назива и латинском вјером, што је још један доказ о непостојању народног идентитета код римокатолика у то вријеме на нашим просторима.

Фридрих Вилхелм фон Таубе и његова књига, један су од прворазредних извора за националну историју Срба у другој половини XVIII вијека, па тако и за историју Срба у Босни и Херцеговини. Подаци из његове књиге говоре нам о постојању одређеног колективног народног идентитета код православних Срба на Балкану.

Са друге стране показује како разлика у вјери доводи до одрођавања припадника једног народа који је подјељен вјерама, па тако римокатолици себе називају са више имена који су регионалног или вјерског карактера. Фон Таубе спомиње их као Хрвате, Славонце, Далматинце, Илире, Латине, али за све каже да говоре „илирским“ језиком, за који ми сматрамо да се углавном мисли на штокавицу је је она била најраспрострањенија и код православаца и код римокатолика.

На основу заједничког језика, неколико десетљећа послије фон Таубеа, српски просветитељ Доситеј Обрадовић изнијеће своје размишљање да су сви они који говоре штокавским нарјечјем у народном погледу Срби без обзира које били вјере. Послије њега исто мишљење ће објелоданити и Вук Стефановић Караџић. Међутим, политичко-идеолошки фактори утицаће да не дође до уједињења становништва Балкана које говори штокавским нарјечјем у једну нацију.

Аутор: дипл. историчар Борис Радаковић

Извори : Срби у БиХ

Повезани чланци:

Храбри и срчани српски народ – Фидрих фон Таубе

Јован Дучић – Сину тисућљетне културе

Јован Дучић (1871-1943) jе jeдан од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Јован Дучић

Јован Дучић

ПРОГОЊЕН ЗБОГ ПАТРИОТИЗМА

Јован Дучић је испрва предавао као учитељ по разним местима у Босни, а током боравка у Бијељини протеран је од стране аустроугарске власти због родољубиве песме “Отаџбина”.

Јован Дучић

Јован Дучић

Пошто више нигде није могао да нађе учитељски посао, отишао је у манастир Житомислић где је запослен. Потом прелази у Мостар, где заједно са Алексом Шантићем покреће часопис “Зора”.
.
Поново је био протеран и проводи око 10 година по Женеви и Паризу. После завршених права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Био је аташе у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду и Каиру.
.
У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана.

Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.

О ХРВАТИМА

Дучић је поседовао је веома добро знање из области повести југословенских народа, а поготово његових комшија Хрвата чији је менталитет одлично познавао чак много боље од већине српских професионалних политичара који у већини случајева када се радило о Хрватима нису знали са ким имају посла што је све скупа на крају Србе као колектив прескупо стајало и још увек и стоји и на жалост стајаће их.

Дучић је у својим оценама о Хрватима ишао чак и испред повесне науке која тек сада након неколико деценија и полустолећа признаје да је овај Херцеговац једноставно био у праву пишући о менталном устројству и психопатологији овог народа.

Јован Дучић

Јован Дучић

Вредност Јована Дучића у методолошком смислу речи је у томе што он није прихватао тзв. „повесне чињенице“ тадашње југословенске историографије, која је углавном била само параван за хрватске повесне фалсификате и сервирања хрватских фрустрираних интерпретација јужнословенске повеснице, здраво за готово јер је одлично знао да је хисториографија Јужних Словена, а поготово Хрвата, исполитизована зарад одржавања „реда и мира у кући“, а преко званичне идеологије о накарадном „интегралном југословенству“ – идеологије која је управо из Загреба и била лансирана средином 19.-ог столећа.

Дучић се немилосрдно обрачунавао са злоупотребама повесних чињеница у дневнополитичке сврхе и то на српску штету па је стога упорно радио на разоткривању ноторних лажи које су смишљено уношене у текстове о повести Јужних Словена.

Нарочито се трудио да расветли колективни менталитет Хрвата, односно хрватског националног бића, а нарочито за време хрватских стравичних покоља српских цивила на простору Геноцидне Државе Хрвата 1941.−1945. г. и то са једним веома практичним политичко-националним циљем: да се грешка заједничког суживота са овим народом након рата не понови.

ДВЕ ДУЧИЋЕВЕ ПЕСМЕ О ХРВАТИМА

ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!

Јован Дучић

Транспарент са утакмице Србија-Хрватска 2013. – „Ти не знаде мрети крај сломљеног мача, На пољима родним, бранећи их часно, Китио си цвећем сваког освајача, Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.“; фото: sports.ru

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

ИЗ ДУЧИЋЕВЕ КЊИГЕ „ВЕРУЈЕМ У БОГА И СРПСТВО“

„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.“

О ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ

Верујем у Бога и Српство

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI век, свештеник тога града, у својој чувеној „Историји“ представља, као једину познату научно-народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући надуго и нашироко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом „Повест Хрвата“, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке…“ Voi siete dal paese molto lontani… Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199. да црква и држава не иду заједно. Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму, тек у наше доба, за Лава XIII, били светковани као свеци, али их нису примали као учитеље словенске и проналазаче ћирилице! — Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали.

Поштанска марка Р. Српске

Штросмајерови људи у Босни ипак су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске народне пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури. Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике. Професор бечког универзитета Јагић пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве ‘Хрватске народне пјесме’ читаву буту од страха ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер шта је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока.“

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требало онако безочно присвајати.

Очевидно, српство у Босни није имало опаснијег непријатеља него што је био шеф хрватског „југославизма“, бискуп Штросмајер, којег су примили без резерве врло мало учени србијански политичари, највише на реч наших Срба политичара из Хрватске, још најзбрканијих од свих наших јавних људи свога доба. Мало је требало да нам протуре Штросмајера за другог светог Саву! Макар и као нарочитог пријатеља цара, и династије хабзбуршке, и најбољег аустрофила, и најискренијег пропагатора католичанства in partibus infidelium.

…Јасно је да ни илиризам Гајев, ни југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабзбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице двеју група људи, адвоката и фратара, значи људи који за војнички и ратнички дух Србина представљају нешто најнеразговетније и најнежељеније. Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију. А ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабзбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То је било заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему говорио највише ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар није могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату… Хрват је тип изолираног острвљанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859. године, када је Аустрија наметнула Хрватској да званичан језик буде немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

ИСТИНА О „ЈУГОСЛАВИЗМУ“

Историјско осећање које један народ има о својој прошлости спада не само у прве духовне факте, него и у прве политичке проблеме. Хрвати у овом погледу имају једну историјску грандоманију коју су код њих завели у последње време и Црква у служби двоструког Рима, и ситна кафанска политика, која се затим дигла до затрованог вербализма и до ниподаштавања свих историјских истина. Ова хипертрофија личности савременог Хрвата донела је и многе несреће самом том народу и онима који су имали с њим додира. Ово ће, за нашу неизмерну несрећу српску, бити онај спруд на који ће се и наш недужни српски брод насукати у једном од својих највећих и најсудбоноснијих историјских момената.

Хрвати имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде другде није видела.

Хрвати се размећу да Хрватска није никада као Србија, Бугарска или Грчка била од Турака покорена. Међутим, зна се да је Смедерево пало 1459. и да су Бранковићи и други деспоти српски још 200 година после Косова владали Сремом и Славонијом, а кад су Турци дошли према Хрватској, Хрватска је већ била признала за себе аустријског цара, да буде заштићена… Што се тиче провале Турака са запада из Босне, она је почела одмах после пропасти босанске краљевине, 1463. освајањем Крбаве и Лике, које су остале под Турцима пуних 190 година. И то у својим чардацима и харемима по Удбини и по Огулину, где би и до данас остали, да није Лику и Крбаву ослободио српски сердар Стојан Јанковић, чију палату и данас показују са патрицијским грбом у Задру; ослободио са српским војводом Илијом Смиљанићем, на челу храбрих српских ускока које је онда у Равним котарима помагала Млетачка Република из својих разлога. Српска ускочка војска је у неколико битака разбила Турке и попалила њихове чардаке. О овом певају и дивне песме у српском ускочком епосу, које је испевао тај гусларски део српског народа. Чак и ове ускочке песме под редакцијом др Николе Андрића штампала је као своју девету годишњу књигу почетком 1941. славна Матица хрватска, коју, међутим, нико није ударио по прстима за овакве простачке плагијате. За културне Србе, узимање трећег њиховог епоса, ускочког, то је као да су Хрвати узели целу једну српску провинцију.

 

ИСТОРИЈСКА ГРАНДОМАНИЈА ХРВАТА

Радић је био главна политичка личност коју је Хрватска избацила првих година државе Југославије. Ја искрено верујем да је он био као и они знаци на алпијским стрмим стазама, који, напротив, показују правац којим не треба ићи!

То је био човек који је као ветар ушао у какву дворану у којој је поломио све што је дотле стајало мирно на свом месту. Без икакве користи за своју отаџбину Хрватску, он је учинио неизмерну штету отаџбини српској, какву није учинила раније ниједна непријатељска војска која је напала ову земљу. Он је угасио код нас све свеће куд је наишао. За неколико година његовог учешћа у нашем животу, наша земља није више у моралном погледу показала друго неко помрачење, анархију, осрамоћеног хероја, неисцељивог болесника.

Ма колико на први поглед различан од Анте Старчевића, он је углавном његов ученик и наследник. Нарочито по елементу мржње и некритичности у своме вербализму којим је био испунио свој живот и своју јавну делатност.

КО ЈЕ АНТЕ СТАРЧЕВИЋ?

Старчевић је био богослов — са три године теолошког факултета у Пешти, и носио је собом особине које су долазиле из те средине и из те школе, више него из Лике, сунчане и зелене, макар што су и тамо одавна живеле српске крвопије. Овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватеке“ познавао је лично и Гаја и Јелачића, које је најпре обожавао да их затим укаља и попљује.

У Сабору, на улици, у друштву, Старчевић је био творац мржње према Србима, које су до његовог времена убијали само по наредби свештенства. Старчевић је покушао чак да створи и неку „научну србофобију“.

„Мислите ли ви“, писао је Старчевић, „да се против тој грдоби не буде слижило све што је крепостно, све што је божје?…“ „Вандали су“, писао је даље, „много племенитији“. — „Све Срби што имају, украли су од Хрвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљевића, Милоша Обилића… А нарочито Косово, на коме су се борили сви осим Срба.“ „Нема“, каже, „ни трага српској народности.“ Кнез Лазар је похрваћен, јер је он „нема двојбе, нечисте крви…“

Нема одиста ниједног Хрвата на свету који у своје време није био старчевићевац. А Стјепан Радић је продужио баш оданде где је овај „хрватски Катон“ и „отац Хрватске“ био стао. Старчевић и Радић су за живота имали и своје смејаче, али на крају су ипак уписани у хагиографију свог чудног народа.

Ово је можда један психички случај за какав Срби у Србији никад нису знали ни по причању. Ко буде од Хрвата у младости читао Старчевића, а данас Стјепана Радића, тај неће бити изненађен покољима Срба у Хрватској Анте Павелића, последњег вође старчевићанске странке права. Старчевић, Радић и Павелић, то је политичка и духовна династија хрватска, три „оца Хрватске“, који се не могу замислити један без другог.

СТЈЕПАН РАДИЋ, ПОЛИТИЧАР

Од дана откад је Радић са својим Хрватима, за нашу велику несрећу, ушао у живот српског народа, за целу једну четвртину века српство је застало, парализовано, у свом историјском и културном развитку. Да није било ове ужасне заблуде, где бисмо данас били? Треба се сетити оног кратког времена неизмерне среће и љубави међу грађанима између турског и бугарског рата и аустријског, од око једва годину дана. Зато, да није било празног губљења времена у унижавајућој борби с Хрватима, где би били данас после четврт века наш напредак села, наша наука у Академији, престиж универзитета, реорганизација наше црквене администрације, модернизовање школе, формирање новог српског друштва!… Без Хрвата никад не би у Србији дошли диктатори, неуставност, корупција, расуло београдске омладине, криза у породици. Радић је са својим Хрватима метнуо ледени прст на вену куцавицу да заустави крвоток српског народа.

Књига „Верујем у Бога и српство“ може се преузети овде

извори: Јован Дучић – Верујем у Бога и српство, Пројекат „Растко“ – Истина о Југославизму, Википедија, Новинар.де, Телеграф, Владислав Б. Сотировић, Независни истраживачки центар – “Распето Косово”