Манастир Марча код Загреба, симбол отпора Срба унијаћењу

Манастир Марча на реци Глоговници, између Чазме и Иванић Града из 16. века није сачуван, али је на његовим остацима 1925. године саграђена капела у селу Стара Марча. Судбина овог манастира одсликава трагичну судбину Срба у немилости између Ватикана, Беча и Загреба. 

У малом селу Стара Марча између Чазме и Иванић Града има данас сасвим мала капелица саграђена 1925. на црквишту некадашњег манастира Марче. Ту где стоји капелица, био је некад олтар манастирске цркве.Темељи старе манастирске цркве назиру се и на северној и западној страни .

Манастир Марча био je од краја 16. века духовни центар православних Срба на аустријској Славонској крајини као седиште православних епископа. Налазећи се у држави искључиво римокатолицизма, и епископи и манастирско братство и народ давали су отпор прозелитистичким настојањима загребачких бискупа и бечких власти.

У том отпору Марча je много претрпела и коначно била припојена католицима, а православни су за ово подручје основали нову православну епархију, Лепавинско-северинску епархију, са седиштем у селу Северину. Њено оснивање представљало je организовани отпор Марчанској унији. 

Крајем 16. века (око 1578.) дабробосански митрополит Гаврило Аврамовић пребегао је на ово подручје бежећи од турског зулума са седамдесет калуђера из манастира Рмња.

1598. група српских православних свештеника подигла је на темељима (или близу њих) напуштеног и порушеног католичког манастира Свих Светих манастир посвећен Светом Арханђелу Гаврилу. Овај манастир је потом био седиште новоосноване марчанске епархије.

О митрополиту Гаврилу као оснивачу манастира Марче говори и марчанска хроника која се касније чувала у Лепавини, као и капелска хроника коју је 1840. према марчанској, написао у циркуларном протоколу српско-капелске парохије свештеник Лука Шешић. 

Први епископ био је Симеон Вретања, кога је патријарх Јован именовао 28. јуна 1609. епископом „западних страна [земаља]”, а од угарског краља Матије II добио је наслов епископ „свиднички”. Према историчару Алекси Ивићу, ово именовање уједно је и оснивање Вретанијске епархије.

Римокатоличка црква чинила је притиске на православни народ и свештенство да пређу у католицизам. Епископ вретанијски Симеон 1611. године морао је присилно да оде у Рим код папе Павла V да формално призна његову јурисдикцију. Папа му је 15. новембра исте године издао именовање за епископа српског народа у Хрватској, Угарској, Славонији и Жумберку, што су потврдили надвојвода Фердинанд и загребачки бискуп Петар Петретић.

На њега је по упутама из Загреба и Беча утицао суседни иванићки жупник Мартин Добровић, син православних родитеља, који је настојањем љубљанског бискупа Томе Хрена завршио у Грацу римокатоличке богословске науке са задатком да своје сународнике Србе око Марче обраћа у римокатоличку веру. Поред њега на Симеона је чинио јак притисак и бискуп загребачки, тражећи да га Симеон призна за свог старешину. 

Марча је 21. новембра 1611. установљена као епархија (бискупија) Источне католичке цркве, са око 60.000 вјерника. Епископ Симеон Вретања (1611—1630) био је први унијатски владика у Марчи. Симеон је наставио да користи старословенски језик као литургијски, јулијански календар и одржава везу са Пећком патријаршијом.

Сва имања око манастира Марче која су припадала католичком манастиру Свих Светих, доделио је тада папа манастиру Марчи.

Све што је Симеон Вретанијски као архимандрит и епископ саградио у Марчи било је од дрвета. Он у својој молби папи пише да је почео изградњу цркве и малог манастира,а народ је помагао. Око Марче се крче шуме и саде виногради, обрађују се њиве и ливаде, граде се воденице, копају рибњаци а у Маринковцима се постепено уредила манастирска економија. Створен је веома леп посед. Ту је било 170 јутара шуме, 7 јутара оранице, 100 јутара ливада и 150 јутара винограда, а на мајуру у Маринковцима било је 70 јутара шуме и 16 јутара ливаде.

Након Симеонове смрти 1630. године на његово место поставио је цар Фердинанд II  8. маја 1630. године за марчанског игумана Максима Предојевића (1630—1642). Максим Предојевић није отишао у Рим, него у Пећ, где га је Патријарх Пајсије посветио за вретанијског епископа. Остао је упамћен по бескомпромисној борби за одбрану православља и народних права српских крајишника.

Цар је 5. новембра издао закон којим је Марча постала центар не само црквеног него и политичког живота православних Срба у Вараждинској крајини. 

Бенедикт Винковић је 1642. написао писмо цару Фердинанду III у којем га извјештава о „Власима” (православним Србима). Винковићеве дјелатности биле су уперене против марчанског епископа Максима Предојевића, кога је пријавио Светој конгрегацији за ширење вјере када је Предојевић одбио да подржи покатоличење становништва своје епархије. Винковић је намјеравао да смјени Предојевића и умјесто њега постави Рафаела Леваковића.

Максима Предојевића наследио је његов сродник Гаврило Предојевић (1642—1644). У његово време долази нова група калуђера из манастира Рмња под водством игумана Кирила Никшића.

Долазак ових рмањских калуђера позитивно је деловало на развој манастира Марче. Један од њих, Сава Станиславић, постао је ускоро марчански архимандрит, а од 1648. године и епископ. Под његовим вођством започета је градња манастирског храма почетком маја 1654. године.

Владику Саву који је био ђакон свог претходника, Василија Предојевића (1644—1648), наследио је Гаврило Мијакић (1663—1670). Њега је именовао цар Леополд први. Мијакић је био пријатељ породице Зрински. У мају 1668. је Мијакић отишао у Беч где се у то време налазио и Петар Зрински који је Мијакића представио канцелару Селепчењију пред којим је Мијакић признао католичку веру.

Међутим, због завере против цара, Петар Зрински и Крсто Франкопан су 17. априла 1670. затворени у тамницу у Бечу. И владика Мијакић је ухапшен и затворен у карловачку тврђаву. Из карловачке тврђаве је био премештен у сењску тврђаву где је био затворен до краја јула 1671. године. Након тога је одведен преко Љубљане у Грац. Осуђен је на доживотни затвор где је и умро 1686. године.

После његове смрти, у Марчу је силом доведен унијат Павле Зоричић. Цар Леополд је 28. фебруара 1671. именовао Зоричића за марчанског епископа. 

Монаси су протестовали, узбунио се и народ тако да је Зорчић док је био у Марчи живео у великом страху од атентата. Срби су заиста једне ноћи извршили атентат а он се пуким случајем спасио и побегао у Св. Иван. Гроф је тада дао да се шест калуђера маја 1672. окује и доведе у Крижевце.

Марчански калуђери су потом одведени у ропство на Малту. Та судбина затекла је и неке Лепавинце и Гомирце за којима је у јесен 1672. послан и игуман гомирски Симеон Немчевић. 

На њихово место Зорчић је у Марчу довео унијатске монахе. Тројица калуђера је успело побећи у Турску поневши све манастирске вредности тако да у манастиру није остало готово ништа.

После Зорчића силом су довођени и остали епископи-унијати. Тако је отпочео нови период, који ће кроз пуних сто година доносити нова огорчења, борбе и патње.

Унијатско монаштво се временом осипало, тако да је 1732. године комисија која је обишла све парохијске центре у Генералату утврдила да је у читавом генералату остало само тројица монаха и њихов епископ у Марчи.

После овога Срби су 1735. године поново добили православног епископа који је немајући резиденције своје седиште пренео у Северин, захтевајући повратак Марче.

Пошто молба није била испуњена а у Марчу бива постављен нови унијатски епископ Силвестар Ивановић. Крајишници окупе 600 војника код Чазме да пођу да истерају унијатског епископа. Захваљујући тактици пуковника Штрасолда избегнут је покољ, али правог мира више никад није било.

У једној представци цару, српски поглавари су тражили поврат Марче коју су подигли њихови преци за богослужења православним монасима а не унијатима. Тражили су још протеривање Ивановића, и повратак Српског епископа Симеона Филиповића.

Пошто ова молба није била испуњена долази до буне на Дестињаку код Крижеваца. Кад је чуо Ивановић да устаници долазе да узму манастир побегао је у Загреб где је и умро. 

Пред Аранђеловдан 1736. храмовну славу манастира, Теофило Пашић, који је именован за заступника умрлог унијатског бискупа и Симеон Булић узурпирао је манастир и прогласио га унијатским, не желећи у њега да пусти монахе. 

Кад је то изјутра чуо народ, окупио се испред манастира, заузео га, а Пашића и унијате затворио.  Након буне царска комисија која је требало да испита узроке побуне предаје манастир Марчу 8 фебруара 1737. српском епископу Симеону Филиповићу.

Царском заповешћу 3. децембра 1738. године Марча је поново одузета од православних и предана унијатима. Оваква изненадна одлука запрепастила је Србе и марчанске калуђере. Они су изјавили да никад неће признати загребачког бискупа нити да ће Марчу икада дати унијатима. 

Као последица ове одлуке 28. јуна 1739. године манастир Марча је запаљен, при чему је изгорела црква и све монашке келије. Паљевина је била дело харамбаше Томашевића.

Пре паљења изнете су из манастира, народне привилегије, архива и богослужбене ствари и књиге и пренете у Северин, а богослужбене ствари и књиге у манастир Лепавину.

За те догађаје загребачки бискуп је окривио владику Симеона Филиповића који је завршио у тамници. али је морао бити пуштен, пошто кривица није доказана. 

За време игумана Методија 1740. године почиње обнова манастира. Игуман Методије успео је већ 30.маја 1740. покрије цркву и сва друга здања. Његови наследници игуман Григорије и игуман Ђорђе Петровић завршавају обнову до 1747. године.

На пожупском сабору 1741. године на захтев хрватског племства донесен је 46. законски чланак, којим се епископу Симеону одузима Марча и он се окован шаље у Копривницу у тамницу где је и умро 16. марта 1743. године.

Царица се у овом ратном времену кад је Вараждински генералат био непресушни извор војничке снаге, није усудила да насилно одузима Србима, манастир Марча. Међутим, кад је хрватско племство и свештенство на пожупском сабору 1751. поново изнело захтев за ликвидацију православља, 1753. израдила је Илирска дворска депутација план о спровођењу уније. 

Задатак је поверен генералу Петацију, заповеднику Вараждинског генералата. Петаци је био ватрени католик и свесрдно се примио извршења овог задатка. Када је тако ситуација око Марче била чишћа, сазове Петаци 1.августа 1753. најугледније српске официре из генералата у Чазму.

Наслућујући да се нешто спрема о Марчи, изиђоше изјутра пред генерала сви српски официри под вођством потпуковника Михаила Микашиновића и замоле га да их не води у Марчу, ако је мисли одузети од Срба, јер ће радије изгубити главе него се назвати издајницима свога народа и цркве.

Али када им је Петаци прочитао царичин декрет којим се непокорним прети губитком главе, а целом народу губитком привилегија, они од два зла изабраше мање. Кад су стигли у Марчу сазове генерал Петаци игумана и калуђере и прочита им царски указ којим треба да напусте манастир који ће војска чувати.

Марчански калуђери склонили су се у манастир Лепавину где су пренели већину црквених књига и ствари. На њихово место поново су доведени унијати. Околни пароси такође су прогнани са својих парохија, тако да је марчанска околина остала без иједног православног свештеника.

Кад је у Бечу примљен извештај о одузимању Марче, царица Марија Терезија је 26. септембра 1753. године одредила да осморица изгнаних калуђера пређу у манастире Плашки и Гомирје. На ово је митрополит Павле Ненадовић одговорио да у Плашком нема никаквог манастира, а Гомирје не може примити ове калуђере због множине братства.

Царица је 5. новембра 1753. године обавестила митрополита да се Марча не може повратити Србима, јер су је они отели, а црква и села око Марче заузета су само у потребним границама.

Док су народни представници и Митрополит упирали очи у Беч и очекивали отуда помоћ, Генерал Петаци је систематски проводио гоњење православног свештенства и народа у околици Беча. Поручник Филип Радотић успео је да побегне из затвора у Русију и приказао је тамо како Срби проживљавају страдање горе него хришћани у време Нерона.

Године 1754. издат је нови закон о Крајини који је уништио сваки траг о привилегијама што је иницирало крваву Северинску буну почетком 1755. године. Око 17.000 српских ускока се 1754. побунило и знак подршке манастиру Марча, седишту ускочке епархије. Побуњеници су поубијали најомрзнутије официре, многима су куће опленили и запалили, међу њима и кућу Капетана Мрзљака. Након што је буна угушена на народном збору у Северину 1755. Срби донесе одлуку да се одричу Марче.

Пошто се са тим сагласио и костајничко-северински епископ Јосиф Стојановић поднета је царици молба да се из Марче протерају унијати и да се манастир уступи пијаристима-римокатоличким калуђерима. Царица је одмах издала одлуку и усвојила молбу Срба. 1755. Пијаристи су дошли у Марчу 1. септембра и основали немачку и латинску школу.

Пијаристи се нису дуго задржали у Марчи, школа није имала успеха јер су се Срби после горког искуства и према овим римокатоличким калуђерима односили са неповерењем. Зато је школа после пар година укинута а пијаристи су прешли у Бјеловар 1756. године. Марчу су задржали само као своје имање.

После њиховог одласка, Марча је опустела. Држава је продавала манастирску земљу и од тог новца градила манастир пијаристима у Бјеловару (данас Бјеловарска катедрала), а манастир је полако рушен.

Требало je да прођу 63 године упорне борбе, Па да и Срби у овом Генералату добију 1734. своју, Лепавинско-северинску, епархију и свога епископа. Оснивањем ове Епархије није православни верски живот у овом крају више био обезглављен. Нова Епархија постаје организована снага у тешкој дефанзивној борби, у којој je православље сачувано благодарећи само њеном постојању.

По сачуваној копији цртежа из 1755. марчанска црква била је грађена у духу наше средњовековне архитектуре са крстообразном основом и осмоугаоним кубетом. Била је дуга 26,6 м, а широка 7.6 метара. Иконостас је пренесен у парохијску цркву у Липовчанима, која је и патосана плочама пренесеним из Марче.

Ћелијско здање окружавало је цркву са три стране, а све заједно, било је ограђено зидом са обрамбеним кулама. На северној страни поред порте била је црквица Светог Николе, која је настојањем протопопа Николе Поповића сазидана у време игумана Ђорђа Петровића (1746. или 1747.) а на јужној страни било је на брду гробље са гробљанском капелом.

Господарске зграде и зграде за чељад налазиле су се западно и северо-западно испод цркве, где се и данас још лако нађе цигле и полупаних комада од земљаног и финог порцуланског посуђа. Манастир је имао и два рибњака, јер наши стари монаси никад нису јели меса. Место где се налазио један рибњак и данас се зове Рибњачак, а други се налазио под брдом близу пута који води за Марчу па се то место зове Рибњак.

Читав век и по место где је био манастир Марча ничим није било обележено. Тек 1925. године подигнута је на самом црквишту, на месту олтара, православна капела и надстрешница код које се сваке године православни народ овог краја окупља на дан Сабора Светог Арханђела Гаврила (13. јула по црквеном календару).

Данашња наследница Марчанске епархије је Митрополија загребачко-љубљанска, која је образована 1931. године. У спомен на стару Марчанску епархију, Српска православна црква је установила службу и наслов викарног „епископа марчанског”.

Извори: протојереј-ставрофор Душан Кашић, “Православни манастири у Хрватској и Славонији”, Википедија

Литература

Ђорђе Рајковић, О намастиру Марчи, Летопис Матице српске, 123, Нови Сад 1880, 112-120.
Грујић, Радослав (1908). Пропаст манастира Марче. Загреб: Српска штампарија.
Ивић, Алекса (1909). Сеоба Срба у Хрватску и Славонију: Прилог испитивању српске прошлости током 16. и 17. века. Сремски Карловци.
Грујић, Радослав (1909). Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја. Нови Сад.
Ивић, Алекса (1923). „Марчанска епископија од Симеона Вретање до Гаврила Предојевића (1609—1642)”. Браство. 17: 156—165.
Ивић, Алекса (1924). „Марчанска епископија од Гаврила Предојевића до Гаврила Мијакића (1642—1660)”. Браство. 18: 86—100.
Ивић, Алекса (1925). „Марчанска епископија од 1662 до 1670”. Браство. 19: 196—216.
Ивић, Алекса (1926). „Марчанска епископија: Трагедија епископа Мијакића и његових калуђера”. Браство. 20: 68—82.
Кашић, Душан Љ. (1967). Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској. Загреб: Савез удружења православног свештенства Хрватске.
Кашић, Душан Љ. (1971). Српски манастири у Хрватској и Славонији. Београд: Српска Патријаршија.
Кашић, Душан Љ. (1986). Отпор Марчанској унији: Лепавинско-северинска епархија. Београд: Православље.
Кашић, Душан Љ. (1988). Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији. Загреб: Савез удружења православних свештеника Хрватске.
Веселиновић, Рајко (1993). „Срби у Хрватској у XVI и XVII веку”. Историја српског народа. књ. 3, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 427—490.
Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије (3): 207—218. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 31. 7. 2017.
Милтојевић, Милутин (2014). „Српска историографија о унијаћењу Срба у седамнаестом веку”. Историографија и савремено друштво. Ниш: Филозофски факултет. стр. 220—230.
Милан Радека: „Горња Крајина III Карловачко владичанство“, Загреб 1975. године
Шимрак, Др. Јанко (1930). Споменица календар гркокатолика крижевачке бискупије за годину 1931. Загреб: Народна просвјета. стр. 33.

Сродни чланци:

Средњовековни документи о Србима у Крајинама
Историја Срба у Славонији
Славонска војна крајина
Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији
Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације
Аустријски цар Леополд II о Србима староседеоцима Славоније, Срема и Бачке
Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији
Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага
Сећање на Бљесак – злочин без казне, који траје
Верско и културно присуство Срба у Западној Славонији
Штампарство код Срба у Загребу
Седам векова манастира Крупа у Далмацији (1317-2017)
Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)
Вараждински апостол

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома