Сергеи Николаевич Лазарев

Добар дан драги читаоци. Сутра је велики празник, Богојављење (Крштење Господње). У чему је смисао Крштења?  У томе што се завршава, затвара живот, који се поклања људском, инстиктима, људским жељама и вредностима и почиње нови живот, са завршетком старог, живот који је посвећен Богу, тј живот који који је посвећен нашим вишим циљевима и вишем смислу живота. Он не пориче људско постојање већ се мења систем приоритета.

Хтео бих свима да честитам празник и да се задржим на неким стварима. Недавно сам посматрао сајт и гледао какви су резултати анкете тј. колико је очигледних промена на боље? Неки нису ништа постизали, код једног процента је дошло до погоршања . Мене је увек интересовао проблем, тј. када човек има добре резултате или када му нешто не иде, какве ствари и какве задатке није решио. И тај моменат је веома важан и веома озбиљан. Замислио сам се зашто код неких људи не долази до промене, зашто код њих нема побољшања у првом реду душевног, нема побољшања карактера, јер су медицински показатељи, чисто физички, друго и треће питање.

Према томе постоји ред, да кажемо, може бити, заблуде или неправилно прихватање информација. Један је такође јело, може код сваког човека бити другачије дејство, тј. од исте хране један може оздравити а други се разболети, у зависности колико је јео, у које време у каквом је стању и расположењу био.

Дакле, шта ја мислим да су уобичајене грешке при читању књига? Ствар је у томе што сам ја почео као научник, а наука сама по себи произилази у првом реду из појмма првенства свести у односу на душу, примата тела у односу на све остало, тј. прво иде тело, разум и тада све остало. Према томе научни приступ греши у себичном, да кажемо тако, аспекту. То јест када човек почиње да сређује свој живот, своју душу, али је за њега главни циљ тело, онда покајање он окреће не у очишћење душе већ у оздрављеље тела.

И прочитавши моје књиге многи људи могу рећи – „да ево сада ћу прегладати (ревидирати) свој живот или ћу ревидирати своје грешке и нешто ћу изменити“, али главни циљ ће код њих бити подсвесни, а то је физичко здравље, а физичко здравље је само један од аспеката здравља наше душе.

Према томе, по чему се разликује научни приступ од религиозног? Религиозни подразумева да је душа првенствена, што с почетка иде Божанствена логика, тј све иде са врха (одозго). Са почетка иде Божанско откровење, а затим све остало. Наука иде са друге стране, она иде одоздо ка горе, на почетку иду интереси тела, тело – то је све за науку. Телу је припојена свест, а затим осећања и постоји ли душа или не, наука до краја још не разуме. Стога научни приступ у таквом концепту као што је здравље, има своје место постојања, али никад не може бити основним. Никад било какво разумевање, наука, свесност, не може доћи и не би требало да буде на првом месту, и не могу заменити та откривења која нам долазе кроз религиозне истине.

У том смислу потребно је јасно разумети следеће. Када човек почиње да чита моје књиге код њега свесност долази на прво место. Он мисли, разуме, код њега се мења поглед на свет и у том плану мисао води за собом осећања. Затим човек започиње ревизију (ре-визију, поновни преглед) живота, креће покајање, пролази кроз различите болести и мења се судбина. Али то је прва етапа. Прва етапа закључује се у томе што је нужно схватити, говорећи религиозним језиком, шта је то грех. Потребно је да промените свој однос, јер покајање подразумева измену погледа на свет и однос према ситуацијама и догађајима. И тиме већ почиње друга етапа.

Прва фаза, покајања промене ставова, разумевање онога што си урадио погрешно се завршава и почиње друга фаза у којој у принципу све иде у другом режиму. Тамо није првенствена мисао већ осећања. Односно, човек се прво концентрише на своја осећања, а затим она воде мисао. Ако сравнимо ово са религиозним системима, можемо то урадити са јудаизмом и хришћанством. У Јудаизму на пример јасно је назначено да ће човек који се не понаша правилно бити болестан и несрећан. У Старом завету је речено како је потребно да се човек понаша и какве прекршаје он може да направи, тј. повреда заповести је грех. 

Значи, у јудаизму постоји јасно разумевање о томе да је грех повезан са болешћу, о томе да је нужно бојати се Бога и из тог страха потребно је испуњавати заповести и то је рецепт за се добије здравље и добробит. Али, када из страха пред Богом човек испуњава заповести код њега ће доћи до проблема са љубављу,  јер страх изгони љубав, они се немогу сјединити.

Дакле, елемент користољубивог односа према заповестима у јудаизму постоји и њега је немогуће избацити. Тј. човек разуме да је, када се страшно разболи и дође до несреће, потребно себе довести до правилног понашања и за почетни ниво то је веома добро. А затим прва етапа прелази у другу, када човек све ради не из страха од казне и страха пред Богом већ схватањем да благотворне промене нису само из испуњења заповести, већ благотворне измене карактера и односа према свету, то јесте срећа.

Девет заповести блаженства јесу срећа. О чему говоре девет заповести блженства? О томе да се код човека који  мења свој карактер према бољему, појављује милосрђе, искреност, добродушност, брига о другима и тај човек постаје срећан. То јест, да је главна компонента у хришћанству (хришћанина) да превазиђу проблеме тежећи срећи. То је веома важан моменат.

У хришћанству прво иде осећање љубави, а затим логика свести, која је у принципу себична јер је она везана за тело. У хришћанству прво иде осећај љубави а затим све друго. И у том плану та етапа која је обележила хришћанство пружа велике могућности за трансформацију човека. У хришћанству главни циљ није страх пред Богом и испуњавање заповести већ љубав према Богу, Бог јесте љубав. У хришћанству је главни циљ служење Богу, уподобљавање (обожавање), то значи од почетка је нужно научити волети безусловно, без страха, претензија, оптужби и тако даље . И ето у том плану хришћанство даје огромне могућности за измену човечанства.

Овде често чујемо тај израз љубав према Богу. Шта значи љубав према Богу. Ствар је да је осећање љубави само по себи тешко објаснити. Могуће је видети како се љубав претвара у неке наше особине (квалитете), то јест, љубав се често манифестује као милосрђе, искреност, нељубомора, великодушност, простодушност, једноставност, смирење. Све ове особине су докази љубави. Ако човек у себи развија ове особине тада и према томе код њега је љубав у души. Ако он говори о љубави, а измене карактера нема, то је од мале помоћи. У том плану хришћанство даје чисту слику тога како је човек дужан да се мења и у ком правцу. Тај је моменат важан и у том плану је важно јасно схватити да су покајање и ревизија живота само прва етапа.

Друга етапа је измена карактера и начина живота. Шта је измена карактера? То је измена односа према свету, према људима и себи тј. на мени је да не правим конфликте. Карактер то је скуп реакција на свет који нас окружује, то јест, ако правилно реагујемо на свет који нас окружује имамо правилан карактер. Карактер још обухвата начин живота, исхрану, поглед на свет и када се то мења почињемо заиста да се крећемо напред.

Говорећи религиозним језиком, прва етапа је избављење од греха, односно од болести, а друга етапа је измена у том правцу да грех не дозволимо. То јест, прва етапа је очишћење душе која је ближе везана телу а друга је више ка души.

Шта је то душа? То су душевне особине. Ми побољшавамо душевне особине, мењамо се и код нас оживљава душа. Према томе, веома важно је схватити да без измене карактера покајање и ревидирање живота су недовољни. Више од тога, ево ја сам поставио питање – може ли неправилно покајање изазвати некакву штету или неки проблем? И сетио сам се, читавши библију, заиста проблема може бити. Каквих?

Код Христа постоји задивљујућа парабола коју нисам схватио до скоро. Зове се прича о породици демона (бесова). Ако човек истера демона из душе, душа се чисти, изгледа све предивно, али отишавши, овај демон ће наћи још седам демона више и биће седам пута више проблема. О чему се ту ради, ја нисам разумео. И тек недавно сам схватио. Ради се о томе да када је болестан, како говоре Апостоли, она не даје човеку да греши. И према томе када се разболи, то везује његову себичност, похлепу, приврженост свету и он почиње да размишља о Богу и побољшава се његов карактер. Према томе ако се човек ослобађа болести, а карактер се при томе не побољшава, болест ће се вратити. А ако се човек једноставно не ослобађа од болести, него чисти своју душу кроз покајање или некакве специјалне психо технике и успева да очисти душу и болест одлази и све изгледа дивно.

То јест многи људи који су прочитали моје књиге могу рећи ево ја сам се(заиста)покајао , ревидирао болест је прошла и шта даље да радим? 

Даље почиње најважније, душа је очишћена, болест је прошла… а човек се није изменио. Шта ће се десити? Он ће много више, како кажемо, сагрешити. Он ће се много више неправилно понашати, још више ће се кретати ка тој страни коју називамо демонским аспектима. Код њега ће се појачавати похлепа, егоизам, итд. односно, он ће својој души нанети штету ако се буде кајао без побољшања карактера.

Према томе врло је важно разумети да је прва етапа покајање и промена погледа на живот, друга је измена карактера, појављивање нових душевних особина које дозвољавају да се да индикација присуства љубави код човека. Прва етапа је разумевање, освешћивање. Друга етапа већ није разумевање, то је осећање љубави којем, да кажемо, није потребно разумевање и свесност.

Недавно сам читао Бхагават гиту и био сам изненађен колико информације у светим књигама одговарају једне другима, и колико она одговара, да кажемо, главним законима у свету. У Бхагавад гити говори се о демонским и о божанским цртама човека. У чему је код њих разлика између божанских и демонских црта? О демонским је могуће говорити много, али је то разумљиво, то је похлепа, мржња, користољубље итд.

Занимљиво је да и у хришћанству и у ведској култури главне негативне особине човека, главне особине карактера, да кажемо, одјекују једне у другима. Ако погледамо и ове и оне системе погледа на на свет, увидећемо да у основи свих грехова који су присутни, и који, можемо рећи, воде у демонском правцу, леже свега три особине. То је похлепа, љутња(гнев), и пожуда. Ако ово преведемо на језик мојих истраживања, похлепа је привезаност душе, љутња привезаност духа-ума, разума, и пожуда је везаност тела.

Када душа почиње да се везује за овај свет тада у њој почињу да се појављују агресивност, демонски аспекти, који се умножавају, претварају у искривљавање карактера, болест, несрећу… Према томе, можемо рећи да је главни задатак човека развој оних душевних особина које превазилазе основе греха. Превазилажење таквих особина и концепата каошто су похлепа, завист, себичност, то све иде заједно. Таквих као што је гнев, осећај супериорности и охолости, односно пожуде, са свим овим особинама заједно.

Како да се превазиђу ове негативне, тако опасне демонске особине? Оне се превазилазе позитивним особинама, несебичност, трпљење, смирење, негневљивост, уздржавање, чистота начина живота. Када човек у себи гради такве црте карактера, он превазилази основе греха и тиме и болести.

Шта је важно што сам недавно разумео? Шта може лежати у основи тих трију особина, аспекта карактера који потом могу нанети толико много проблема? У принципу, то је неправилан однос према животу као таквом. Прво иде неправилан однос према Богу, затим неправилан однос према животу, и на крају неправилан однос према осталом и појављивање негативних особина у карактеру, понашању и свему осталом.

У ведској култури постоји такав концепт као што је невезаност за резултате свога рада. Раније нисам разумео шта је то, а онда сам то освестио. Када човек има за циљ добробит, новац, статус, способност, светлу будућност, он почиње да се на то концентрише, да зависи од тога и код њега се појављују негативне црте карактера. Односно, да се не би везивао за овај свет нужно је да му циљ буде служење Богу, љубав према Богу. На какав начин?

Веде говоре о томе. Када човек прави такав циљ да служи Богу, када је за њега свака делатност средство за достизање творца, тада његов резултат долази на друго место, а на прво сам процес. За човека запада главни циљ је резултат. За човека истока, можемо рећи религиозног, где орјентација не иде на спољашње, него на унутрашње, главни циљ је сам процес, јер тај процес наших активности јесте процес сазнања Свевишњега. Тако, ако се човек не концентрише на резултате својих делатности, ако се не клања идолима, тада он превазилази те корене из којих се појављују ти проблеми у нашем карактеру, погледу на свет и свему осталом.

Исто је речено и у јудаизму. Прва заповест: „воли Бога више од свега“, а друга заповест: „не прави себи идола“. Када човек себи прави идола то значи да он почиње да се клања послу, новцу, другим људима, добробити, идеалима и било чему другоме. И та тенденција претвара било коју његову делатност у одређену зависност. Зато јудаизам, хришћанство, где је Христ говорио: „главни непријатељи су домаћи“, где су Апостоли говорили: „не везујте се том свету и томе шта је у њему“, је одраз процеса за превазилажење корена наших проблема.

Прво је да главни циљ треба бити љубав према Богу, служење њему, рад на измени ка бољему, односно на измени црта карактера, а затим све друго. И када се човек правилно односи према животу тада му је лакше да схвати: смисао живота је служење Творцу, љубав према њему, која се изражава у изменама у души, у њеном очишћењу и побољшању црта карактера. У том смислу хришћанство нуди огромне могућности, у смислу да тежња према Богу којег се бојиш је веома сложена, а када схватиш да је Бог љубав, да смо једно са њим, да је у свом главном аспекту та љубав вечна и бесмртна и у том плану тежња ка Творцу је природна и није из принуде и из осећања страха, већ као жеља, као потреба за срећом, јер је то дом среће.

Тако, сутра је Богојављење, то је празник промене, трансформације  човека. Промени правац свог главног вектора. Затим промене могу бити не само на главној линији у смислу живота, већ и промене карактера, погледа на свет, начина живота и свега осталог. Према томе, желео бих свима да пожелим плодотворне промене, управо карактера. Не само преиспитивање (ревидирање) својих живота, већ и почетак озбиљног рада на себи.

У ближем времену не планирам семинаре јер ми је потребно много тога да преиспитам, да доведем себе у ред, да одморим. И да дам свима времена за то. Иначе су људи већ гледали семинаре само из радозналости према некој новој информацији. А да би се разумевање преобратило у дејство, да би се мисао преобратила у осећање, за то није нужан месец или два. Да би до тога дошло као могућности, ослобођење од сталног тражења нове информације омогућиће многима да дођу до реалних успеха у измени карактера, промена понашања и свега осталог. Желим вам свима успеха управо у том правцу.

Апостол Јаков је говорио ’’молитва без дела је мртва’’. Покајање без измене карактера такође не даје никаквог ефекта. Према томе, било која религија, у принципу, омогућава човеку, за разлику од науке, да измени свој карактер, да измени свој карактер кроз дубоку промену, кроз постепену измену човека и његово приближавање вишим истинама. Свима желим у том плану много благотворних измена, здравља и успеха. Хвала и све најбоље.

 

Сергеи Николаевич Лазарев, јануар 2014

Превод: М. Стефановић

Приредио: Расен