У старости се прокажу на лицу карактер и душа човекова
У старости се прокажу на лицу карактер и душа човекова, као што се прокажу рељефи једног брега тек у зиму кад изгуби шуму и потпуно оголи. Има лица која са старошћу добију нешто светитељско или мудрачко, друга мученичко и болесничко, а трећа животињско и зверско.

Старац у фотељи (Рембрант, 1652) Национална галерија, Лондон; фото: Википедија
Ова дубока мисао потиче из чувене књиге есеја „Благо цара Радована“ (поглавље О младости и старости) Јована Дучића.
Дучић је тиме желео да каже да временом свака проживљена емоција, мисао и особина остављају траг на лицу, формирајући коначни израз који носимо у позним годинама. Како је сликовито објаснио, лице се оголи у старости, баш као што се рељеф једног брега види тек када опадне лишће.
Управо зато у позним годинама људи могу добити израз лица који је мудрачки, светитељски, мученички, или пак потпуно супротан – животињски.
![]()
О младости и старости
У старости се прокажу на лицу карактер и душа човекова, као што се прокажу рељефи једног брега тек у зиму кад изгуби шуму и потпуно оголи. Има лица која са старошћу добију нешто светитељско или мудрачко, друга мученичко и болесничко, а трећа животињско и зверско.
Знам рђавих људи и рђавих жена којима се у младости није распознавао на лицу њихов карактер, јер је младост свагда и у свему једна неизмерна лепота. Али та су иста лица добила у старости изглед одвратан и ужасавајући, црте злочесте, поглед крвнички.
Тако и ћуд и сва осећања добијају у старости само њихов отворен и очит израз. Умни и благородни људи постају дивни старци с којима је радост долазила у додир.

Јован Дучић за својим радним столом посланства у риму; фото: Википедија
Неко остари као злато и мрамор, а неко остари као ципела. Простак кад остари, постане ругоба. Зато старост, као огледало прокаже шта је човек био унутрашње целог свог века, и онда док је маска младости могла још да прикрива сву наказност која је стајала иза ње.
Треба имати много мудрости, па знати остарети без ружноће, без пакости и без туге – три кобне ствари које иду заједно. Има чак начин да се никад не остари: мењати земље, жене и књиге; или мењати бар једно од то троје. Треба бити нарочито у друштву млађих од себе.
Старци често говоре о болести и смрти, најчешће о несаници и о рђавој дигестији; а млађи говоре о женама, о борбама, и о вечно новим плановима и намерама, о свему што за старце одавна више не постоји. Старце у њиховој породици подмлађују деца, али старца самотника може само да подмлађује друштво.
Несрећа је сачекати старе године с младићким навикама, за које се нема више снаге, и на које се више нема права. Треба зато израна измишљати једну страст за старост, макар то била нека наука или каква манија. Свакако, дружење са старцима својих година, то је дружење с болесницима. Човек остари слушајући старце, а разболи се слушајући болеснике.

Јован Дучић – Благо цара Радована: О младости и старости (Глава 1)
Приредио: Далибор Дрекић
Сродни чланци:
Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Јован Дучић: Вечној Србији
Јован Дучић – Сину тисућљетне културе
Југославизам у виђењу Јована Дучића
Јован Дучић: Хрватски илиризам
Јован Дучић: Анексија Босне и Херцеговине и српско питање
Крај мора – Јован Дучић
Мој добри роде, сви су лагали
Дучићева пјесма посвећена цару Душану
Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома
