Санскрт

Бранислава Божиновић је једна грандиозна и величанствена жена, прави Србски Посвећеник, која је проучавајући санскритски језик дошла до спознаје, да је наш србски језик најсроднији древном санскритском језику (санскрит или санскрт), а та сродност се огледа у изузетно великом броју речи, како на лексичком, тако и на граматичком нивоу, што све задире до најранијег Ведског нивоа, на нивоу РГ-Веда, а то је период од пре 4000 година!

Пошавши трагом ове емисије по интернету, коју сам добио од једне жене која је познавала Браниславу, наишао сам на сајт: „Пешић и синови„ на коме се од заборава могу наћи више података о величанственој Бранислави: „Одлазак Последњег Српског Санскртолога“» и њеном грандиозном раду на пољу сродности српско-санскритског језика, што је она преточила у тротомни речник у издању издавачке куће „Пешић и синови“. Ко жели да купи ове речнике може их наручити на следећим страницама сајта „Пешић и синови“:

Треба одати захвалност госпођи Весни Пешић и њеној издавачкој кући „Пешић и Синови“ што се уопште зна о Бранислави и њеном речнику, јер је наша званична „научна“ јавност одавно у спрези са властодржачком структуром власти, којој је циљ да срби идентитетно вечито буду тиква без корена, саобразно лажној и изфалсификованој историји по којој су срби хорда дивљака која се од некуд (можда и са Марса) доселила на Балкан у VII веку (662 год.) и почела све живо да убија, да отима земљу народима који су ту живели. Врхунац тог културно-духовног геноцида кривотворењем србске историје достигнут је данас:

„На недавно завршеном 35. заседању Комитета Унеска у Паризу („Вести“ су о томе опширно извештавале) Француска је, дрско и уз застрашујући притисак, покушала да српске манастире, цркве, сву српску културну и другу заоставштину на Косову и Метохији преименује у „косовско наслеђе“. Србе је то шокирало…“ (Vesti online)

Само наивне Србе може ово да шокира, не оне отрежњене, јер, забога, „Французи су наши доказани савезници“, „пријатељи“. Ово сам одмах на почетку истако, јер душебрижници „теорије завера“ који бдију интернетом да поремете сваки покушај Срба да открију своје истинско порекло које задире у дубоку прошлост, излизано механички говоре …. „људи немају шта да једу, а ти пишеш о тамо некој небитној пра-историји“ итд.. итд…

Ако је небитна та дубље прошлија историја, зашто се фалсификује и ова најновија? Јер, кад чујемо одређену свежу историјску лаж, одмах препознамо да је лаж? И то се ради на један простачки дрзак начин! Од стране „наших пријатеља“. Такође, и та дубља историја је некад била свежа и најновија. Наравно да је историја битна, јер она показује континуитет постојања једног народа и то на свим нивоима: егзистенцијалном, економском, културном, научном, духовном, идентитетном… и ако је кривотвориш путем званичне „истините“ историје, можеш потпуно променити слику једног народа, тако да једну културну, слободарску и цивилизовану нацију, можеш претворити у хорду дивљака, неписмених примитивних кољача, а истинске хорде дивљака да претвориш у „цивилизоване културне“ народе, будући да се политика базира на историји ( тзв. „званичној историји“) коју политичари користе да би нешто „непобитно доказали и приказали“.

Ово је само један пример, за сада покушаја кривотворења историје, и то од наших „доказаних пријатеља“, „савезника“, а има их мноштво сличних који су и ушли у садашње уџбенике историје!

Каже се:

„Ако желиш да уништиш неки народ, уништи му историју“

Отуда и овај мој подухват, ради нашег освешћења и враћања својим истинским коренима, трагом језика, ЈЕЗИКА-БИЋА…

Бранислава је била прави ерудита, по образовању је била лингвиста и инжењер машинства, смер аеродинамике. Била је авио инжењер и то не обичан, већ надарен, креативан и стручан инжењер, јер да није тако, не би се за њу отимале велике компаније попут Мерцедес Бенца. Бранислава је те понуде увек одбијала, оставши верна Саобраћајном институту у Београду, све до одласка у пензију.

Што се тиче србског језика и његове сродности са санскритом, мора се нагласити да је Бранислава првенствено имала намеру да изучава санскритски језик, па је тек накнадно, увидевши сличност и сродност са србским, започела свеобухватни грандиозни рад на пионирском, али изузетно културно-стратешки важном подухвату израде речника сродних србских и санскритских речи, то се види у овом њеном исказу:

„Нисам се никад покајала, јер кажем, страшно ми је појмовно проширио хоризонте санскрит, и врло сам задовољна да је српски толико сродан санскриту….“

Ово наглашавам због тога јер етикеташи „теорије завере“ одмах залепе ту етикету неком истинском трагаоцу србског порекла и идентитета, без опсежне провере и чињеничне анализе њиховог дела, по принципу „пљуни, па залепи“, јер наводно они прво без икаквог проучавања било чега, умоболно и шарлатански замисле да је србски народ најстарији, па онда измишљају некакве тобоже историјске документе, искривљују их и прилагођавају их својој „умоболној теорији“.

Из Браниславине биографије види се да је у њој љубав према санскриту усадио њен отац, Светислав Божиновић (Рођен 1906. у ВРБИЦИ код Зајечара. Аутор збирки приповедака „Одбачени људи“ и „На шумским стазама“ ), професор зајечарске гимназије, а накнадно се њена љубав према санскриту распламсала читањем књига познатог хрватског санскритолога Чедомира Вељачића, након чега одлази у Индију да изучава санскрит у светом индијском граду Бенаресу. Након повратка у Београд, наставила је изучавање санскрита код професора Радмила К. Стојановића, чија сам предавања нашао на интернету, срећом неко је и то поставио као видео прилог на YuTube, али из више делова, из осам. Нешто сам мало погледао те видео прилоге и мој неки будући прилог о сродности србског и санскритског језика биће посвећен раду професора Радмила, спојићу те делове у видео прилог из једног дела и објавити га на свом блогу. Заинтересовани могу то да погледају и сада: Професор Радмило К. Стојановић: „Корени српског језика“: (први део, други део, трећи део, четврти део, пети део, шести део, седми део, осми део).

Рад Браниславе Божиновић на овом грандиозном подухвату израде речника сродних српско-санскритских речи, по величини онога што је она дала, нешто је заиста блиставо и сјајно за србски културни идентитет, културу, науку, духовност! Пре свега, утрла је пут повратку србског народа самоме себи, својим коренима, пра коренима, до извора самог нашег БИЋА, да се у пуној самосвесности учврстимо у њему, да се укоренимо у његовом језгру и више никад не скренемо странпутицом, јер колико је то погубно за нас, то показује УПРАВО ДАНАШЊИ ТРЕНУТАК, кад нас разбијају и уништавају сопствени интелектуални изроди, најгори издајници и злочинци, служећи страним душманима више од једног века у уништавању србског идентитета, националне самобитности и државотворности, јер су се размножавали у свим властодржачким структурама и временима: институцијама, образовању, комунизмима, социјализмима, демо(Н)кратизмима… и тако владају над нама, пре свега нашим умовима, мозговима, психама!

Кад се мало боље погледа, само њено име, Бранислава Божиновић, говори нам да је та величанствена жена од Бога послата (Божи-новић) да брани и слави (Брани–Слава) истинитосно знање о идентитету нас Срба, о нашем БИЋУ путем ЈЕЗИКА, јер ЈЕЗИК је исто што и БИЋЕ.

Бранислава Божиновић:

„То је драма наше интелигенције! Она боље зна туђе, него свој народ! Не може се калемити на тај народ хришћанство … Па га онда, калемити му национализам, национализам западне Европе 19-ога века, па смо сада испали националисти. Па му калемити комунизам, па се ни тај пелцер није добро примио. Много боље у градовима, много мање на селу. Јер је ту прави српски народ.

Па ћемо му сад калемити либералну демократију, и сви ти калемари су дубоко уверени да је важно само донети пелцер. А где је, на шта се калеми тај пелцер? Оће ли он родити оволике воћке (рукама показује да мисли на велике воћке) или неке кврге?

Па ћемо констатовати кроз 50 година, да смо и ту нешто промашили. То је због корена. Не можемо ми о коренима говорити до Светог Саве и примитка хришћанства. Питам се… где смо били пре тога?

Ко смо пре тога!
То је ЈЕЗИК!!
ЈЕЗИК, који је тај народ сачувао!…“

Бранислава је у праву, свака част Светом Сави, његово дело треба поштовати, међутим, примитком хришћанства и калемљењем на њега почели смо да се одкорењујемо од самих себе, од свог културно духовног кода, менталне матрице. Тачно је, покушало се да се и у примитку хришћанства одржи нешто од наше изворне духовности, од нашег изворног духовног кода и правца, да се то помеша са хришћанством и тако сачува, али временом смо се све више одкорењивали и од тих „религијских привезака“ изворног духовног правца, заслугом наших „интелектуалаца“, „учених људи“ и „духовњака“, тако да данас готово да немамо ни један траг изворног духовног правца, и ако га имамо све се свело на испразни фолклор слављења славе без икакве дубине и духовног садржаја, све се свело на ждрање, опијање и подсећање на минуле доживљаје и догодовштине из живота, ко је с ким и шта урадио, ко се разболео, ко се оженио/удао, ко је умро. Да је откорењивање опасан пут без повратка, ако се на време не заустави, показује нам садашњи тренутак, јер ускоро наше најмлађе генерације, заслугом екумениста у врху СПЦ, неће знати ни ко је био Свети Сава утемељивач наше неизворне хришћанске религије, а шта онда рећи о оној изворној, која по ЈЕЗИКУ видимо задире у прастара ведска времена?

Није нам као народу лак пут повратка својим пра изворним коренима и идентитету, али треба га започети, препородити се идентитетно путем раскринкавања наше лажне историје, осветљавањем праве, изучавању нашег језика, упоређујући га са санскритским, онако како је тај пут зацртала наша Посвећеница – Бранислава! А кад неко то крене да ради као она, целим својим БИЋЕМ и ЗНАЊЕМ, стекне се увид да је србски (са доста заборављених речи и појмова, без туђица, са речима којих нема у речницима, али су живе у народу) и санскритски језик, један те исти јези, што је у једном моменту и сама Бранислава рекла објашњавајући сродност србских и санскритских речи:

„Ма, нема… српски и санскрит, то бре исто… „

Суштина која одређује истину да је ЈЕЗИК=БИЋЕ одређује оно што је Бранислава рекла:

„Језик излази из мишљења, мишљење се образује помоћу језика…“

Мисао ствара реч, реч се враћа ка мисли, и кад се из употребе избаце многе речи, по мери сакаћења аутентичног језика србског народа, будући да о њему овде расправљамо, смањује се и опсег мишљења и способност размишљања у корелацији са стварношћу, проницањем у њену дубину и суштину, у њеном схваћању, у филозофском погледу на њу, у овладавању многим знањима, будући да је основна перцептивна „алатка“ код човека за то ум, који се непрекидно изграђује, надограђује, унапређује или назадује, у међусобној сродности, зависности и утицајности на релацији односа СРБСКОГ ЈЕЗИКА и МИШЉЕЊА, УМОВАЊА.

Поготову је најпогубнија ствар када се нека оригинална србска реч која означава неки свеобухватни појам, избаци из употребе до заборава, замени неком неразумљивом туђицом, или допола схватљивом, чиме се поремећује већ урођени опсег мишљења, размишљања и схватања стварности (базирано на основу оригиналних и одмах схватљивих појмова урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, којих сада нема) онога што неко писаном речју или својим говором, беседом жели да објасни, саопшти. Дешава се, то је свима нама познато, да када србски ум чита неко штиво са доста неразумљивих или допола јасних туђица, а тога је све више и више… нит спознаје и ПАЖЊЕ се константно ремети, тако да том уму, да би све правилно разумео и схватио, потребно да поред себе има стално лексикон страних речи и израза, да га држи отвореног, па кад тако уз утрошено време за читање лексикона разуме ту туђицу, да се поново врати на читање претходног штива које је већ започео, не би ли га коначно и потпуно разумео.

Међутим, та нит спознаје се никад не би изгубила када би цело штиво било у духу урођеног СРБСКОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, она би имала свој нераскидиви ток са далеко већим потенцијалом за спознају, у датом моменту, готово тренутну. По мени, што је дебљи лексикон страних речи и израза, што више има речи у њему, то је веће сакаћење и губљење знања властитог ЈЕЗИКА-БИЋА, јер какав је то језик, не само србски, ако ти мораш стално поред себе да имаш дебеле лексиконе страних речи и израза, да би користећи их схватио нешто?

Или, пак, мораш да их узмеш у руке и ишчитаваш стално док по принципу аутоматизма не схватиш све туђице, не би ли тако без лексикона ишчитавао неко штиво или значајан спис, да не би изгубио нит разумевања и спознаје онога што читаш, или кад слушаш неког говорника. Међутим, чак и тад, по мени, ти губиш основну матрицу идентитета која се добија рођењем у ЈЕЗИКУ-ВИЋА неког НАРОДА, СРБСКОГ у нашем случају, ти си као тада нешто схватио, али изгубио си себе, свој идентитет, прилагођавајући се уз помоћ туђица другом ЈЕЗИКУ-БИЋА.

Ово су суптилне ствари, али постоје људи који ово до савршенства знају, свесни су свега…

Наравно, мали је број људи који потпуно овладају лексиконом страних речи и израза, туђице многе, да кажем „избацију из такта“, јер константно морају да преврћу лексиконе не би ли схватили оно што читају, па одустају од читања неког штива са доста туђица, или га површно прочитају, али тада губе схватање и разумевање праве поруке и знање које одређено штиво носи, јер нису разумели правилно туђице, или их уопште нису разумели. Тако се, са доста туђица у језику, губи способност и опсег мишљења и разумевања, будући да су свеобугватни појмови носиоци неких кључних карика, везивног ткива ка знању и разумевању читаног штива. То се дешава зато, мислим да то најбоље знају неуро-лингвисти, јер неразумљиве туђице уносе нервозу у урођено ЈЕЗИК-БИЋЕ, све више људи одустају од читања неких значајних штива, „јер је то компликовано“, чак и одвраћају човека од размишљања и умовања, будући да губитком и заборавом урођеног богатства речи и појмова из УРОЂЕНОГ-ЈЕЗИКА-БИЋА, ум атрофира, губи способност мишљења и размишљања, губи вољу за умни рад, за умовање (поготову данас, реч и мисао се губи и нестаје, бива прогутана царством визуелних импресија електронских медија, интернета…) будући да је за размишљање, умовање и схватање нечега потребан ВОЉНО УЛОЖЕНИ УМНИ РАД, константан рад и кретња умне енергије, иначе ум атрофира.

Истоветна је ситуација када се ради о читању неког штива, као и слушању неког говорника са доста туђица и неразумљивих фраза, па отуда имамо честу реакцију да особа каже:

„Е, ништа га нисам разумео, али види се да је паметан ?!„

Ако хоћеш да створиш идиота, створио си га, јер многи наивно „мисле“ да ако неко у говору користи њима недовољно разумљиве и схватљиве појмове, фразе, или их уопште не разумеју, да се у том случају само по себи подразумева да је особа паметна, јер користи речи из лексикона страних речи и израза, њима неразумљиве фразе, итд… а они то нису савладали, па је стога „та особа паметна“. То може да буде дакако и тачно, али и погрешно, тип може да прича бесмисленом испразном реториком, са неразумљивим фразама и појмовима који уопште немају никакву градивну везу са оним што причају, немају СМИСЛЕНУ СРЖ за схватање и разумевање, цео „велики говор“ је права будалаштина, али тип добија аплауз идиота који ништа не разумеју, „мислећи“ да је овај „велики мудрац“, „велики говорник“.

Такву врсту „мудрујаштва“ користе стопроцентно наши политичари.

Истинско схватање и разумевање јасно је само у оним моментима када је у континуитету, оном ко чита неко штиво или слуша неки говор, све разумљиво, одмах и сада, свака реч, појам, фраза, под условом наравно да је све смислено, са богатством мноштва различитих речи и појмова; ЈЕЗИКА-БИЋА!

Суштина изучавања србског језика, паралелно са санскритским и његове сродности са србским, лежи у пописивању заборављених речи из србског језика које су још живе у народу настањеног у селима, али их нема у србском речницима. Савет ка таквој врсти трагалаштва Бранислави је дао њен професор Стојановић, а сама Бранислава нам је споменула неке примере, из торлачије, навешћу један.

Бранислава Божиновић:

„На пример, у санскриту ћете наћи да се стеница каже „ТИТИБА„, а торлаци кажу „ТАТАБА„.

Не знам колико је на том плану урадила Бранислава и наши санскритолози, да се из нашег народа по селима попишу све могуће речи које су они упамтили путем усменог преношења с колена на колено, а нема их у нашим речницима, јер још мало па ће та генерација изумрети, заједно са селима. Наша интелигенција одавно некритички све што стигне са запада слепо прихвата, а источна мисао сродна нашој готово да је заборављена, зато и немамо тимове стручњака који би радили на проучавању санскрита, који се код нас на прсте могу избројати, а то су по подацима са сајта „Пешић и синови“ поред Браниславе још и: Павле Јевтић, Радмило Стојановић и Радивоје Пешић, отац Весне Пешић.

Међутим, ипак их има и данас, овој групи србских санскритолога додајем и једног великог познаваоца биљака и здраве органске исхране, то је Мирјана Петровић, санскритолог и преводилац са санскрита. Нешто о њеном познавању санскрита и веда можете погледати у емисији: „Космос: Чему нас уче веде„.

Многима ће вероватно бити интересантан детаљ на који је Бранислава указивала објашњавајући сродност србског и санскритског језика, што је заиста индикативно, јер је доста распрострањено у нашем народу, а то је да су наше псовке и називи расплодних органа истоветни са истим у санскритском језику. Да има прегршт речи из нашег језика које су сродне са санскритским говори нам један детаљ, када је Бранислава говорила о својој првој књизи речника:

„Знате, ова књига коју сам ја написала, прва књига речника… Толика би се књига могла написати само о једном корену санскритском и изведеницама из њега, и сродности са српским„.

Једна стара санскритска реч, односно појам, још из доба веда: „МАЈА“ има значење: обмана, илузија, што је истоветно са нашим изразом за обману и илузију: „заМАЈАвати“… па зато често користимо тај израз кад некоме желимо да скренемо пажњу да нам не сеје разне илузије и обмане:

‘Ма немој бре више да ме „заМАЈАваш“…’
или…
‘Доста смо се „заМАЈАвали“…

Желећи да обогатим овај текст са што више података о сродности србског и санскритског језика, посебно онима који су заинтересовани да крену истраживачким путем, трудио сам се да нађем што више података, да их линкујем, да их што више има на једном месту, у једном тексту, па тако наиђох на Scrib сајт на коме се може наћи електронска верзија првог тома Браниславиног српско-санскритског речника. Линк ка тој веб страници је овде, а са овог линка можете скинути речник, има 166 страна.

Издвајам неке интересантне детаље:

„Реч две о турцизмима. Ово варварско племе упало је у Индију готово три века пре Косовске битке, где се сусрело са цивилизацијом на врхунцу и обогатило језик позајмицама из санскрта и од њега насталих живих језика. Већина речи које Вук Караџић и лингвисти после њега називају турцизмима, заправо су турске позајмице из Индије. За овај увод нека као аргументи послуже: кабадахија, диван, ат.

Већина српских речи везаних за религију као што су: црква, кандило, олтар, пост, бог, вишњи и многе друге, налазе се у санскрту заједно са националним обележјима: свилен јелек, антерија, опанак. Мислим да је дошло крајње време да се ово зна!

Не знати то, а усуђивати се на расецање српског бића ради олаког доношења закључака по којима он јесте оно што није и није оно што јесте, значи нехатно се и безобзирно односити и према своме народу и према самоме себи.“

—————

„У свакој егзистенцијалној кризи и поготово оваквој у каквој се нашао српски народ, из бројних разлога и особито ради подршке идентитету, актуализују се трагања за коренима. Према мојој обавештености и оцени она се врше на два неприкладна начина. Првим се пребира по адвентивним коренима, по онима који су избили пошто је српски народ преведен у хришћанство и добио азбуку, ушавши тиме у историју; дубље од тога његово стабло се калеми на византијски и чак на семитски корен. Други начин је неопростиво романтичан, препознавање фонетских сличности измеñу имена неких географских локалитета, пошавши од Ганга па наовамо, са српским речима, изводећи из овога произвољне закључке о старости и кретању Срба.

Српство има српски језик, а ако је биће језик, како то песници и лингвисти кажу и ако је он најближи рођак санскрту, онда се дубина српских корена мора мерити језиком. Само санскрт може бити еталон, а Рг- веда циљ трагања за најдубљим српским коренима. Моја истраживања показују да се сродност два језика очитује на том најдубљем, доступном слоју.“

—————

„На крају, изражавам дубоку захвалност моме покојном оцу Светиславу Божиновићу који је неговао моју интелектуалну радозналост и упозоравао ме да не будем лаковерна, професору Радмилу Стојановићу који ме је учио санскрту и Аруе Волтеру који ме је упутио да на насиље и понижење узвратим иронијом и цинизмом, јер не умем да очувам духовни мир на начин како то учи Индија: зато и даље остајем „крај ногу“ великих учитеља Jadžnjavalkje и Buddhe, без наде да ћу досегнути оно што су они називали знањем и просветљењем. Најзад, али не и последњи, ту је и мој издавач, коме у највећој мери захваљујем за подухват изношења ове књиге на светлост дана.

Мај 2000 године. Београд и Вражогрнац „

Оно што Бранислава није довољно појаснила у овој емисији, јер не може се све ни рећи у пола сата, може се наћи у предавању њеног професора Радмила К. Стојановића, које сам дао на увид, где Вида Томић која је правила интервју са њим каже:

„у српском језику, као и у санскриту, не само да постоје мноштво речи, са истим значењем, него и граматички склопови су исти, али, оно што је још важније, начин мишљења мисаоних структура санскрита, идентичан је са начином мишљења српског језика. Наравно, онда кад се он његује и поштује. Професор Радмило Стојановић, цео свој радни век посветио је овим питањима…“

Бранислава се с правом пита:

„… Тако да су се код нас у свести помешали разни утицаји, и колико ће српски народ да остане српски народ, и да одоли свим тим разним калемарским захватима, ја то не могу да вам кажем, мада је штета да такав ентитет пропадне, јер је ширина његовог видика, много већа. ( ову реч за једну струку нисам добро чуо, почиње са „Са…“ то је на: 16:30…) и лингвисти кажу од граматике, структуре граматичке, зависе опсег мишљења и колико се нешто може мислити, ако се нешто може мислити.

Да, ово је право питање за све нас, јер смо на историјској прекретници, најтежој и најдраматичнијој, управо из разлога што смо се стално одкорењивали од самих себе, тако да можемо поставити питање: „Има ли у Србији уопште Срба?“ Будући да смо беспомоћни робови, барем се тако понашамо, наше домаће издајничке псеудо елите, која нас константно готово садистички уништава као нацију, служећи као најгоре слуге страним налогодавцима, чак и са великом страшћу учествују у томе, иначе не би смо усред Београда имали позоришну представу хрватског редитеља, где:

„Представа почиње сценом прања руку у бурету пуном крви на којем пише „Новија српска историја“ а завршава сценом паљења макете џамије коју глумци ваде из макете Храма Светог Саве а потом повраћају по српској застави. У међувремену се одвија сцена ислеђивања Војислава Коштунице а владика Амфилохије Радовић са „калашњиковим“ држи говор на одру Зорана Ђинђића. На великом примерку „Устава“ пише: „Руке су нам крваве али нам је савест чиста!“

Ако под хитно не доведемо на власт истинске србске патриоте које ће извући нацију из беде и свакојаке кризе, укључујући и идентитетну, ми ћемо као народ нестати! Кад доведемо на чело Србије србску власт, треба посебно оформити тимове разних стручњака: историчара, лингвиста, санскритолога и свих осталих потребних, тако да се паралелно изучава наше порекло путем језика и кроз историјске списе, да се потпуно оголи и раскринка наша лажна историја, а светлост дана да угледа истинита! Неке ствари из фалсификоване историје су и раскринкане, на научни начин, у том контексту поменућу само Порфирогенитов фалсификат, о тобоже „великој сеоби народа“ по коме су се Срби наводно доселили на Балкан 626 године. Да је тадашња „велика сеоба народа“ у техничко-физиком смислу била немогућа, доказује у једном делу своје књиге: „Континуитет Винчанске цивилизације“ (од могућих хиперборејских корака до данас)“ Драгољуб П. Антић. Тај део можете скинути и прочитати овде.

Потребна нам је једна свеопшта духовно-национална катарза и чишћење, посебно ће бити потешкоћа код срба православних хришћана, јер нам је хришћанство вештачки накалемљено на Србско Право-Славље Живога Бога. Наравно, то је разумљиво, у свеопштем разбијању свеопште србске, националне и културно-духовне самосвесности, идентитета, Светосавље нам је сада једини чврсти ослонац по чему се идентификујемо да смо ми, ми… отуда и страх код православних хришћанских срба да се и то не изгуби као идентитетни ослонац, као „сламка спаса“ на путу испитивања и истраживања наше изворне духовне стазе од које смо се одкоренили.

Дакако, на том путу самоосвешћивања никако не требамо одбацити тренутно Светосавски правац, већ се држати њега на путу освешћивања нашег истинског духовног кода, и када нам изворна духовна стаза буде потпуно јасна, треба је понудити народу, без обавезе да се то по сваку цену мора прихватити. Не, треба ценити и поштовати обичан ум, ум из народа, све му потанко и лепо објаснити и дати да то сам проучава, и ако сматра да је то-то, он ће се сам вратити том изворном духовном правцу. Супротно томе, ко од срба православних хришћана то не жели, нек се држи хришћанског православља, битно је да нам је свима заједничка окосница национално-идентитетна, да знамо ко смо и шта смо, али коначно, на крају крајева, духовност и спиритуалност је лична ствар, тако да у нашој нацији могу да кажем „пуноправно да битишу“ и они Срби којима је духовни правац рецимо медитација, будизам, јога, или шта већ неко увиди да му одговара као духовни правац, или нешто потпуно ново. Уопште не видим проблема да са свим тим србским духовним групацијама буде проблема, да су наводно неки у духовном смислу јеретици, отпадници, а неки „они прави“, јер сви су они Срби, то им је заједничко и тога се треба држати, те окоснице у културно-националном идентитету, укључујући и србе атеисте, и они имају права да верују да Бога нема и да тако перцепирају стварност.

Погледајмо Индијце, од њих можемо учити, њихов највећи духовни правац је хиндуизам, али постоје и индијци који су муслиманске вероисповести, затим хришћани, оба усмерења, и католичког и православног, али зато њихова најборојнија хиндуистичка популација не напада и дискриминише индијце муслимане и хришћане, попут нас, да су „продали веру за вечеру“, „да су отпадници“, „јеретици“, да су мање индијци него они, јер сви се држе основне идентитетне окоснице да су сви ону за овоземаљске прилике равноправни индијци са истом културном матрицом.

 

Будимо једном и ми мудри…

Штета што нисам чуо за Браниславу Божиновић пре њене смрти, па да је упознам и посетим, јер њен Вражогрнац ми је веома близу, за пола сата вожње стижем до Вражогрнца из Бора, но сигурно ћу отићи у Вражогрнац кад ми се укаже прилика, да на Браниславином гробу положим букет цвећа, једној величанственој жени која је са пуно ентузијазма и љубави, на научном нивоу, радила на проучавању дубине србских корена и порекла, проучавајући саснскритски језик у корелацији са нашим србским језиком, ЈЕЗИКОМ-БИЋА.

Овај невероватно драгоцен и важан подухват израде и сачињавања тротомног српско-санскритског речника обично годинама раде тимови људи од по 50 до 100 стручњака, али као што рече сама Бранислава, да уради овако нешто сам самцит може само србин, пун ентузијазма и љубави за оно што ради, не штедећи ни себе ни време, па макар његово дело и не угледало светлост дана. Да је то тако, види се из ове емисије, то је невероватно колико се из сваке Браниславине речи, покрета, гестикулације, погледа… осећа и уочава огромна енергија, ентутзијазам и љубав за оно што је тако посвећенички радила, темељно проучавајући санскритски језик, упоређујући га са србским речима, уочавајући сродност невероватно великог броја србских речи са санскритским…

Нажалост, код нас постоје тимови људи, на државном институционалном нивоу, који годинама константно раде да избришу сваки истинити идентитетни историјски траг о Србима, о њиховом језику. На срећу, и захвалност издавачкој кући „Пешић и синови“, иако је умрла 2004. Бранислава Божиновић је по свом величанственом делу, у срцу србског народа присутна, бесмртна и вечна!

Њено дело биће везивно ткиво садашњим и будућим истраживачима на путу повратка србског народа самоме себи, својим правим истинским коренима и идентитету!

Небојша Јовановић 

Текст са пратећом галеријом можете у оригиналу прочитати на страници: Небојша