Румунија

Генетичари утврдили да смо били овде и 2.000 година п.н.е. (ВИДЕО)

Било нас је на овим просторима и 2.000 година пре нове ере! 

Најновија генетска студија открила оно о чему се претпостављало – пронађен доказ да су народи на Балкану ипак староседеоци. Балкан прапостојбина Индоевропљана.

У недавном ТВ интервјуу, Јован Д. Марјановић, истраживач етногенетског порекла народа Европе и аутор мултидисциплинарне студије „Генетика Старе и Нове Европе“ изнео је дугоочекивани доказ да су народи југоисточне Европе ипак староседеоци на Балкану. Марјановић је представио прелиминарни научни рад српских генетичара који доказује да је и у време бронзаног доба, 2.000 година пре н.е., наш народ постојао на овим просторима и да нису сви изумрли како наводе неки теоретичари.

Ј. Марјановић; Фото: БалаканИнфо

Наиме, група научника из Србије, Немачке, Швајцарске и САД (Жегарац, Александра ет ал. (2020), „Kinship, acquired and inherited status, and population structure at the Early Bronze Age Mokrin necropolis in northern Serbia”, bioRxiv 19. мај 2020) објавила је у најновијем раду да су у некрополама у Мокрину, на северу Србије, између осталог пронађени и остаци наших предака са „нашом“ I2a1b хаплогрупом из раног бронзаног доба (2.100–1.800. п.н.е).

Прилог можете погледати овде

Испитивање пронађених скелета у Мокрину доказује да је руско-амерички генеаолог и биохемичар др Анатолиј Кљосов погрешио у својим студијама да је наша I2a1b хаплогрупа била истребљена на овим подручјима након доласка R1b хаплогрупе 2.500 година п.н.е. (по њему су преживели само они који су побегли на Британска острва, северну Немачку и руску степу) и да је наш динарски маркер стар само 1.800 година. По Кљосововом и другим мишљењима, нас овде није било пре сеобе Словена.

Ипак, налази ове нове генетске студије иду у прилог Марјановићеве хипотезе обрађене у књизи „Генетика Старе и Нове Европе“ да нису свих носиоци I хаплогрупе били истребљени, како тврди Кљосов, већ да је тачнија Марјановићева теза да су староседеоци Илири, Трачани, Дачани били један народ који су морали имати већинску I хаплогрупу, а не хаплогрупе сличне Грцима, односно Феничанима.

This slideshow requires JavaScript.

Балкан прапостојбина Индоевропљана

То доказује да је генетика коју имамо највише на Балкану у динарском масиву, I2 хаплогрупа, у ствари извор индоевропске цивилизације. Овим отпада и Курганска хипотеза, литванско-америчке археолошкиње Марије Гимбутас (1921–1994), која је одредила народе који су говорили праиндоевропски језик, а која је у потпуној супротности са модерним истраживањима генетичара.

Емисија се бави темом генетских истраживања порекла народа која у последње време заокупља велику пажњу јавности у Србији и региону. У њој се објашњава како је развој генетике у последњој деценији сасвим променио гледиште на историју народа Европе и зашто је дошло време да се пишу нови уџбеници, не само историје већ и праисторије Европе.

Важан део интервјуа везан је и за генетске карактеристике народа Европе, ко су заправо староседеоци на старом континенту и како је преко ДНК истраживања откривено порекло народа на Балкану. Занимљив је и Марјановићев осврт на вечито питање да ли је било велике сеобе народа у 7. веку или не и ко је у праву по том питању; званична наука или све гласнији заступници аутохтонистичке теорије. Марјановић у емисији анализира и тумачи везу Румуна и Срба и зашто су баш Румуни кључ за откривање нашег порекла.

ИНТЕРВЈУ: Јован Марјановић – Наша генетика је најстарија у Европи, Албанци су из Азије!

 

Румуни су нам генетска браћа – Имамо дачког порекла кога нисмо свесни

Румуни и Срби су један народ са две нације јер имамо генетски слично порекло, те се српска историја не може разумети без историје Румуна пошто имамо 85% сличне хаплогрупе. Овде се поставља питање да ли су Румуни пореклом Словени или Дачани или је то једно те исто.

Проценат Y ДНК сличности између Румуније и других европских земаља; фото: Eupedia

Ако Румуни нису Дачани, него чисти Срби, односно Словени који су дошли смешани сви заједно из Русије и Пољске, поставља се питање кад су они научили романски језик, јер по званичној историји Словени су дошли на ове просторе почетком 7. века (око 614. године). Међутим, византијски цар Ираклије укинуо је 618. латински језик и увео грчки као званични језик у Источном римском царству и то управо у периоду када по званичној науци Словени долазе на Балкан.

Генетика Старе и Нове Европе

Ако су Румуни чисти Словени, а немају везе са Дачанима, кад су онда научили да говоре романски језик? А ако нису Словени, ако су Дачани, значи толико су онда и Срби. По Марјановићу, Румуни и Срби имају доста дачких елемената, дупло више него илирских, јер су Илири били доста разређени и изумрели, али не потпуно.

Јован Д. Марјановић привукао је последњих година велику пажњу јавности и медија својом књигом „Генетика Старе и Нове Европе“ у којој је успео да склопи мозаик о пореклу свих народа југоисточне Европе и реши сукоб аутохтоне и досељеничке школе о питању порекла народа на простору Балкана.

Крашовани: Банатски Срби католици

И у Банату има Срба католика. То су Срби Крашовани који станују у Крашо-Северинској (Крассó-Сзöрéнy) жупанији, а у трокуту између Вршца, Лугоша и Оршаве, у томе мору румунском, има их 20.000 душа. Необично су лепог соја, јаки људи, баве се земљорадњом и добри су баштовани. Говоре чисто српски, међу тим се називају Крашовани (по свој прилици по реци Карашу, која у брду Мушњаку извире а код Кајтасова и Паланке у Дунав утиче).

Али кад их упитате, како говоре, одговориће вам као и бачки Шокци, да говоре српски. Они су очували – и ако окружени самим странцима, – српски језик, српске обичаје и све особине, које карактеришу српско племе, а уз то су по вери римокатолици. И што је најкарактеристичније, њима је баш то помогло, да очувају све до данас своје српско обележје.

Њихова православна браћа, насељена на дунавској обали од српске Клисуре со Рршаве (Оршаве) претопише се у Румуне, између осталог и за то, што су били једноверни са надмоћним Румунима. Још само презимена тих породица и српска имена места, брда, река, положаја (Домоглед, Трескавица, Бистрица, Черна, Извор, Излаз, Дренково, Молдава и т. д.) казују путнику, да су то били Срби.

Међу тим Крашоване је баш разлика у вери спасла од претапања у Румуне и они су и сада Срби по свему. Зло је само, што немају својих школа, али сад је и у том пошло на боље, јер се сад у њих појавио покрет за оснивање народних школа.

Понуду из Бугарске да се „као Бугари“ иселе у своју „стару отаџбину“, одбили су Крашовани најодлучније, јер – веле – они нису Бугари, већ Срби. Вредно би било дубље испитати овај забачени, скоро непознати крај Српства. То је покренуо ове године београдски „Дневни Лист“.

Што се пак њихова порекла тиче има две версије: или су се населили из Херцеговине (као и Буњевци) или из црногорског округа у Србији. Ако стоји ово, да су се населили у ове крајеве 1730. год. или правилније 1737. год., дакле у доба последње сеобе Срба из Србије у Угарску под пећким патријархом Арсенијем IV. Јовановићем Шакабентом, онда су они пореклом из Србије.

У то време историја не бележи веће сеобе из Херцеговине, а Буњевци су се – као што знамо – доселили у 80. годинама XVII. века. Католичку веру примише Крашовани у другој половини XVIII. века (1765. г.) за владавине Марије Терезије, а после сеобе Срба у Русију (1751.-1753. г.), дакле у доба највећег унијаћења, које их је извесно и лишило православне вере.

Извор: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894.

Повезани чланак:
Карашевци (Крашовани) – заборављени банатски Срби

Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији

Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији (Данашња Турда у румунској Трансилванији) на себи има палиндромни напис који је кружно исписан на њеном постољу. С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

Турда је град у средишњем делу Румуније, у историјској покрајини Трансилванија. Римљани су је освојили заједно са деловима Децебалове Дакије за време Трајана,  између 101. и 106. године и наденули јој име Потаиса (Potaissa). Убрзо је ту изграђен каструм, утврђење за потребе римских легија.

Када се слика сфинге 1847. године појавила у лајпцишким Илусторваним новинама (Illustrierte Zeitung), словеначки књижевник Франце Прешерн (1800-1849) уочио је да се ради о словенском писму. На могућност двосмерног читања израза указао је у писму новинару и политичару Јанезу Блајвејсу (Janez Bleiweis, 1808-1881).

с лева – Nad s rase reith i tam i am i. (Нађи си Расе Рејтијо тамо и овде.) – Рејтија је име богиње.

с десна – Ima imati thieri sari dan. (свитање дана мора имати трагове – путеве.).

Испод постоља сфинге је врх којим се она забадала у земљу или дрво, што упућује на њену намену. 

С обзиром на то да су у Потаиси биле смештене легије императора Септимија Севера (Septimius Severus, 193-211), могуће да је у питању расенски војнички симбол.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла

Јован Ивановић или Iosif Ivanovici (1845-1902) био је румунски композитор српског порекла, често називан и румунским краљем валцера. Ивановић је био и један од најбољих диригената свог времена, компоновао је и дела за клавирску пратњу, а валцер „Таласи Дунава“ донео му је планетарну славу. Иза себе је оставио музички репертоар са 350 композиција, међу којима сu и неке широко познате и често извођене широм света.

Јован Ивановић рођен је 1845. године у Темишвару, тадашњој Аустроугарској, где је завршио основну и средњу школу. Као сироче био је угњетаван од стране Хазбуршке власти. Његово интересовање за музику почиње у раном детињству када је научио да свира флауту. Касније у периоду док је био у војсци (у коју је отишао са 14 година) научио је да свира кларинет.

Његов таленат за музику га је довео до тога да постане један од најбољих музичара у војном оркестру. Наставио је да учи са Емилом Лером, једним од најзначајнијих музичара друге половине 19. века. Ивановић касније постаје вођа оркестра и обилази целу Румунију. 1900. године постављен је за инспектора војне музике и на том положају је остао све до смрти.

Без похађања музичке школе, Јован Ивановић је успео да обогати национални музички репертоар са 350 композиција. У својим делима користи песме које су пре свега везане за Трансилванију из које је сам водио порекло и на коју је био неизмерно поносан.

Био је препознатљив по својим валцерима од којих му је најпознатији „Таласи Дунава“ донео планетарну славу. Са својих 36 година Јован Ивановић доживљава да се за његов рад заинтресује чак 60 страних земаља.  

Немачки медији су га прогласили румунским краљем валцера. Његови валцери су се чули широм Европе, Америке и Азије. Још један велики успех овај композитор доживљава у својој 45. години живота. Те 1889. године победио је на такмичењу које се одржавало у част руског цара Александра. Тада је у конкуренцији од чак 116 композитора изабран за најбољег.

Један од најбољих европских диригената у своје време и композитор раскошног талента, Јован Ивановић нам је оставио и радове за клавирску пратњу међу којима је најпознатија Лепе плаве очи. Свој богат живот Јован Ивановић је завршио 28. септембра 1902. године у Букурешту.  

Валцер: Таласи Дунава

 

За Расен: Марија Ђорђевић

Блог Убележи!

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

Милош Црњански – Наш Темишвар

Новине су данас донеле вест да су румунски студенти, приликом последњих демонстрација, разрушили српску црквену општину у Темишвару… Међу варошима, које смо изгубили свакако за увек, има неколико пуних меланхолије, које су остале сасвим близу нашој граници, па ћемо се чешће сетити, док време не учини своје да их заборавимо.
Темишвар

Српска банка у Темишвару 1918. године

Далеке и чисте, брђанске варошице под словачким планинама, са својим ђацима рацким, који су одлично преводили пандекта својим богаташима, што леже по гробљима тамо, под каменим плочама, исписаним црквено славјански, својим житарицама у дубокој води Дунава, привезаним уз крчме аласке, где се певало само српски већ се давно чини да су постојале само у старинским нашим романима. Једино нас старе, празне цркве, које не могу да се селе сећају да је све то било живот и јава.

Слике међутим, пијаце у Баји, улице око родне куће  Доситеја у Чакову, старе порте, мирисне од липа, око црквене општине у Темишвару, о којој ето новине пишу, још су блиске и болне за нас многе, тако да их, склоним ли само очи, видим и овде у влажној, децембарској магли доста јасно.

Темишвар се звао мали Беч. Раскошан и огроман, са својим ванредним авлијама, он је тонуо међу старе, жуте бедеме тврђаве. И пре двадесет година, још био је подељен дугим алејама, зими завејаним, којима се ноћу враћало из позоришта, дуж огњишта у крпе завијених баба, које су пржиле кестење и говориле нарочити швапски дијалект. На његовим великим пољанама виђали се често читави пукови коњице, у парадном јуришу. Усред града, око петокатних кућа, луксуз је био неизмеран, мирис пудера и парфема увек јак, али се на мостовима, што су се савијали над прљавим и жутим од песка Бегејом, дешавала ноћу права великоварошка убиства.

Огромна железничка станица, већа од београдске, црвенила се као запаљено предграђе, и засипала све паркове у грундове тениса гаром и димом, али се на пола сата хода, у влашким и српским селима Кишоди и Мехали могло под расцветаном јабуком, на дрвеној клупи, уз пламен једне свеће, пити кисело вино и певати, уз тамбуру, о болном Кара-Мустафи.

Чим је први авијатичар начинио вратоломије под француским небом, био је и на темишварској пољани да то покаже, тамо где су за један једини дан сазидали огроман циркус Американци Барзума, уз припомоћ све деце, али је на мало хода, иза огромног и светског купатила, и петокатних хотела, где су отмене жене ишле на рандевуе, могло да се нађе биртија са опраним патосом, где су недељом слушкиње играле уз трумбету. Швапски трубач вршио је своју дужност врло јевтино и савесно и чудно. Засвирао би у једном бирту и дувао, док се парови не упуте, па претрчао преко ћошка у други, и тамо започео исто, све док се није све вртело као подмазано, да се брзо врати у пређашњи бирт, где су понеки почели да испадају из такта, па их опет у дувао у круг. Играчи су, у главном, држали играчице за тур.

“Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан. Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске“

Срба је у граду већ било мало. Клепало пред ускрс, литија о Спасову, причест о Божићу, скупљали су сав тај свет у црквену порту, засађену липом. Руско певачко друштво Славјанског дошло је са севера и узбунило све својим тужним, славенским литургијама, а глумци, нарочито Добриновић причали су над ктиторима и граничарским официрима о Србији, свој завејаној цвећем шљива. Његова улога Циганина, господина Целестина у мамзел Нитушу, његово полтронство у Ђиду научише их, да осим нашег кукања на гробљу и осим наше мале школе, у којој су нам једнако причали о спаљивању моштију, о набијању на колац, има још један свет у коме се игра и грли.

Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан. Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске. У малој школи, са пет шест клупа, владао је учитељ Берић и црквењак чика Глиша дечачким душама. Од једног је зависило ко ће да декламује оно „пружи руку да ти сабљу платим“ – а од другога ко ће да вуче шесто звоно, оно највеће, што грми. И какав је био и тај учитељ. Суботом после подне играо нам је, представљао Балзака, Жана Валжана, и плакао над Обломовом. Био је добар, праштао је изостанке, које су деца извињавала чудним језиком: „господине нисам био у школи, ме мили“. Шта каже? „Су га мили“ – додаје други. „Га мили“ – виче трећи.

Будимски владика, тада синђел, лично је долазио у јесење вечери на час да нас утишава, кад сам у осмом разреду изјавио да нема Бога. Дворана општине имала је финих, хладних пејсажа и раскошних портрета старих граждана, а иконостас румен и бео и љубичаст, обасјан од трепћућих свећа, лепши је од свих других дела сликара Данијела.

“У пола још дечко одвучен је у војску. Са свих фронтова стизала су његова писма, у њима је била увек само Србија. Погинуо је тако страшно раскомадан. Сестра његова, најлепша девојка, полудела“
Темишвар

Српска црква у Темишвару, стара разгледница

Црква је била центар свега. Певачка друштва, а сваки дан смо оснивали нова, која су се међу собом страшно мрзела, певала су литургије ванредно, али са страшним акцентом. О Духовима, клечећи у трави, дрхћући се слушала три евангелија, на српском, црквено славјанском и грчком. Тенор ђакона висок и дуг, црквени; баритон будимског владике озбиљан и хладан, грчки и громогласни бас архимандрита Дошена, два метра високог, из манастира Бездина. Па после поздрав патријарху, очекиван завереничком језом, када се спомињу ордени, чији је био „кавалер“, па се чује таковски крст и титула „србијанскому и црногорскому“. Очи сјаје, сваки пева мога љета, а понека се госпођа гурка и шапће „Јоцо, Јоцо, вас загт ер?“ Било је то смешно, али сузно и дубоко родољубље, тада јако у моди.

У гимназији, старој католичкој рушевини пијариста, у оној истој у којој је и Бранко Радичевић учио, ретко је који свршио. Колико ђака младих и лепих, последњих из тих крајева, чудне и збркане судбине. Једног се сви највише сећају; био је род проф. Таназевића, коме није могао доћи. Седео је сатима загледан у шару Раванице, објављену на Антологији. У пола још дечко одвучен је у војску. Са свих фронтова стизала су његова писма, у њима је била увек само Србија. Погинуо је тако страшно раскомадан. Сестра његова, најлепша девојка, полудела. Отац не дочека да поврате Модош, где су пре становали, исуши се и умре. Свуд нешто стендалско, патетично, мелодрамско у тим изнемоглим породицама. Учитељ скаче са трећег спрата, у авлију српске црквене општине, и издише на камену, исти онај дан, кад новине доносе да је Васић изишао из Битоља. Сво то српство мирише на тамјан, на плочама темишварске пијаце, око које су некад све трговине биле српске.

Имали су и свој пук. Двадесет девети. О Ускрсу стојао је голим ножем стражу, у цркви, око православног гроба. Сад је лепо поређан под земљом, по осам стотина гробова на сваком месту, дуж све пољске границе и талијанског брега, који се зове и сад „Томба“ – гроб. Један од његових официра, од најлепших, био је у гарди, и сад свако подне излази из београдског града.

“Досад је стари Темишвар био миран и мртав. Жут и врућ он је ово лето већ био сасвим влашки, прљава жута река једва је отицала на њега. Полако, кроз коју годину, неће нам остати ни трага ни гласа“
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Milo%C5%A1_Crnjanski_crop.jpg

Милош Црњански; фото: Википедија

Иза вароши била је зелена, лепа архијерејска башта, а гробље омиљено шеталиште. Нарочито су љубичице лепе око гроба једног малог Руса, певача Славјансковог, који је пао са кола, па прегажен, и око споменика млађег Радичевића. И иза њих су, под стаклом, старе и фине фотографије женске, под гробовима Јоановића, Јанковића и других. Путеви, засађени багремом, воде, туда у село Мехалу, где је становала резерва српска, све сами радикали, сви бербери и све калфе, који су у белим рукавицама играли, по баловима женске задруге. Под расцветаним јабукама и мирисом фризура, ипак је српство очувано. Каква весеља за прво бомбардовање Котора, каква митологија Црногораца на клупи пред капијама!

А предграђе Фабрика, црно и чађаво, имало је своју читаоницу и књижевне вечери. Гласно се читали Ветар и Дона Клара и увек је било пуно. Тај свет, који је почео да муца свој језик, долазио је ту са лудим одушевљењем. Сваки ко је умро, остављао је своје имање цркви и на књиге.

А тек љубав. Колико комичних драма у породицама, кад се хтело женити влаињом или јеврејком. Гледали су га као робијаша. Настала је општа жалост и глас о томе ширио се далеко. Писало се чак онима, који су били у бањи Мехадији на лечењу.

Досад је стари Темишвар био миран и мртав. Жут и врућ он је ово лето већ био сасвим влашки, прљава жута река једва је отицала на њега. Полако, кроз коју годину, неће нам остати ни трага ни гласа. Али отидете ли сад још тамо, на станици већ дочекаће вас група патетичних, смешних људи, невероватних и чудних. Исти они трговци, калфе и чиновници, који су пре муцали кад говоре и радо мешали коју румунску, окупиће се сад око вас и дугачки Јоца Павловић духнуће и дати глас „а“, тенору са испруженим вратом, баритону, и басу, да тихо и пажљиво отпевају и одмах ту пред станицом, гурајући вас у кола: „Ој Србијо мила мати“.

У томе нема ничег опасног, и не би требали да им зато разбијају општину. Тако је свуд изумирање.

Милош Црњански, Политика, 6. јануар 1925. године

Сродне објаве:

Стражилово Милоша Црњанског – једна од најлепших српских поема
Милош Црњански: Наш салонски комунизам
Милош Црњански: Свако има у Риму само једно своје место
Милош Црњански – Наш Темишвар