Петар Иљич Чајковски

Највећи светски композитори компоновали су на српске теме

Иако је мање познато, за продор српских народних песама у европску музику опет је велику заслугу имао Вук Караџић. На страну то што му је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио четири српске народне песме, међу којима и „Хасанагиницу“, и све то у свом путопису по Далмацији. Истини за вољу, тек доцније, пошто је „Хасанагиницу“ превео нико мањи него Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би без оноликог значаја и одјека да се није огласио Вук са својим збиркама српских народних песама.

Музика

Паралелно са огромним интересовањем за превођење песама из Вукових збирки текле су и мистификације настале на основама српске народне поезије, а све то заједно чинило је много, како на популаризацији српске поезије, која је стављана уз раме са Хомеровом, тако и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.

Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници какви су у то доба били Пушкин, Шевченко, Мицкијевич, али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.

Могло би се још штошта казати у прилог утицају српских народних песама на европску уметничку поезију, али, за пример, поменимо како је „словенску антитезу“ употребљавао Гете и, под његовим утицајем, још читав низ немачких песника. Исто тако је и неримовани петосложни стих, назван „српски трохеј“, постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.

Најинтензивнија фаза прихватања српских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година деветнаестог века и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим српским песмама: Антонин Дворжак, Леош Јаначек, Фердинанд Тјерио, Јоханес Брамс, Исидор Хеншел, Артур Рубинштајн и Вилхелм Червињски.

Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Хајнриха фон Херцогенберга, Ханса Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Тора Аулина, Теобалда Бема, Августа Бунгерта, Хермана, Макса Регера, Јозефа Сука и Александра Винтербергера.

Овај преглед продора српских народних песама у европској књижевности, а онда и у музику, сматрамо неопходним да би се могло разумети како је то Брамс, на пример, могао да компонује осам својих дела према српским народним мелодијама, или, како је Чајковског опчинила српска народна песма „Сунце јарко не сијаш једнако“, па да је зато употреби у своме делу…

Јоханес Брамс је према мотивима српских народних песама компоновао чак осам својих дела. А „Српска фантазија“, Николаја Римског Корсакова, једна од првих његових већих композиција, била је, што би се данас рекло – хит концертне сезоне у Москви.

 

Извор: Српско наслеђе бр. 3

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике

 

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Представљамо вам Српско-руски марш Петра Иљича Чајковског инспирисан догађајима из Српско-турског рата, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Овај марш, компонован на основу три српске мелодије, изазвао је велику сензацију у Русији и прославио је Чајковског широм света. Људи су након извођења марша клицали Србији и велики број њих је ступао у добровољце. Након револуције у Русији марш је постао непожељан, а у једном од следећих издања назив му је из непознатих разлога промењен у „Словенски марш“, чиме је прекројена воља његовог аутора.

Петар Иљич Чајковски: Српско-руски марш

Српско-руски марш или Словенски марш у Бе-молу, оп. 31 (позната и по француском називу Marche slave) музичка је композиција руског композитора Петра Иљича Чајковског инспирисана догађајима из Српско-турског рата, 1876-1878 године, када се велики број руских добровољаца борио на страни Срба. Према мишљењу А. Будјаковског ово дело бравурозно-помпезног карактера најбољи је његов марш.

Каква је атмосфера у Русији владала у то време показује и сам Чајковски када у писму свом зету Лаву Давидовичу (12 септембра 1876 године) пише: ”И страшно је и пријатно, што је љубазна отаџбина коначно решила да сачува своје достојанство и објави рат Турцима.“

Николај Рубинштајн, близак пријатељ Чајковског замолио га је да напише дело које би се извело на добротворном концерту у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату.

Понет родољубљем, Чајковски је ово дело испрва намеравао да напише као симфонијску фантазију. Није познато када је почео да компонује али је на последњој страници рукописа Чајковски својеручно написао 25. септембар 1876. године као датум завршетка.

За композицију је одабрао и у њу уврстио три српске народне мелодије: „Сунце јарко, не сијаш једнако“, „Праг је ово милог Срба“ и „Јер пушчани прах“ (други део песме „Радо иде Србин у војнике“). Мелодије је нашао у збирци Корнелија Станковића „Српске народне мелодије“, штампаној у Бечу 1862. године, за коју је српски композитор, царским указом, одликован руским Орденом светог Станислава. За крај Марша одабрао је мелодију руске химне „Боже, чувај Цара“

Први део ове композиције, у коме је Чајковски искористио две српске народне песме, описује патњу Срба под турском окупацијом. Следи део који описује злочине на Балкану, а затим део који описује устанак Срба и окупљање руских добровољаца за помоћ Србима. У трећем делу пажња је посвећена српској молби за помоћ. Он изазива највеће емоције код слушалаца јер приказује смрт, повлачење и јецај рањене Србије. Последњи део је посвећен маршу руских добровољаца у помоћ Србима.

На првој страници оригиналног аутографа, односно на рукопису партитуре и клавирске прераде Чајковски је својеручно написао назив Српско-руски марш и под тим именом дело је извођено од почетка. Овај назив дела сасвим је у складу са садржајем композиције. На клавирској преради налази се и поднаслов „на народно-словенске теме“. Такође, Чајковски је на одговарајућа места нотног текста клавирског извода унео и називе оригиналних српских мелодија, док је уз завршну тему забележио „химна“. Рукописи партитуре и клавирског извода Српско-руског марша чувају се у Музеју музичке културе „М. И. Глинка” у Москви.

На следећем издању Петра Јургенсона из 1880. композиција је из непознатих разлога насловљена као „Словенски марш“ и под тим називом постала је позната широм света. Сам Чајковски своје дело је и даље називао „Мој Српско руски марш“.

Премијера „Српско-руског марша“ одржана је 17. новембра 1876. године у Бољшој театру у Москви под диригентском палицом Николаја Рубинштејна. Изведба је била у склопу симфонијског концерта Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Сензација коју је композиција изазвала прерасла је потом у патриотску манифестацију. На захтев слушалаца диригент је те вечери поновио изведбу, а убрзо затим поновљен је и цео концерт. Људи су након извођења марша, клицали Србији и велики број њих је ступао у добровољце.

Непосредно после премијере, Чајковском је стигло писмо одушевљене обожаватељке Надежде Филаретовне фон Мек: „Завршавам писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш Српски марш. Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи… (Моја) ћерка Соња је одушевљена Вашим “Српским маршом” и говори, када умре, моли да јој свирају тај Марш”.

Чајковски јој одговара: “што супротно од “Српског марша”, при звуцима од којих човек хоће да умре, ја сам компоновао веселу и светлу италијанску мелодију (италијански каприцио) и веома бих волео да ова мелодија у њој изазива жељу за животом, за плесом, за весељем. Све то њој више приличи као младој особи, него мисли о смрти с “Српским маршом”“

Неколико дана после премијерног извођења, Чајковски је у писму својој сестри написао: „Прошле суботе овде су свирали мој „Српско-руски марш“, који је произвео буру патриотског расположења. Сва публика је устала, многи су скакали са столица, а крици браво су се мешали са крицима – ураа”.

У Сан Петербуршким новинама (Ведомости) 11. новембра 1876. године Ц. А. Кјуи је написао: „Марш је најзначајнија илустрација расположења у друштву од свих уметничких дела и свих родова уметности, које је изазвано пред свима оним што се у сали дешавало“.

До тада је Чајковски неколико пута неуспешно стајао са диригентском палицом и већ се било формирало мишљење, у које је и сам поверовао, да нема диригентског талента и способности, због болесне затворености и стидљивости да се појави на сцени. Али није било избора и морао је да прихвати дириговање „Српским маршом“, о чему је написао: “Иако сам био неуверен, ја сам са великим успехом дириговао мој „Српско-Руски марш“. Након великог успеха у Москви, ово дело ће под његовом диригентском палицом доживети огроман успех и у Европи и бити уврштено у његов сталан репертоар. Изводио га је и приликом отварања Карнеги хола у Њујорку.

Важну улогу ово музичко дело имало је за време Балканских ратова када су га изводили широм Русије: током 1912 у Москви, Петерсбургу, Киеву, Одеси…

Након револуције у Русији 1917. године, са извођењем ове композиције се престало јер социјал-демократској радничкој партији није одговарала химна „Боже, чувај цара“’. Било је покушаја да се тај део замени химном слава М. Глинке, али се одустало од тога јер је композиција губила смисао.

Ништа боље није било ни након формирања Совјетског Савеза, где је такође веома ретко извођена, али овог пута са химном СССР-а од 1922 од 1944. и 1944-1991 године.

Након „Октобарске револуције“ многобројна руска интелигенција пребегла је управо у Србију, где је 16 јуна. 1930. у Београду, на стадиону „Сокол“ одржан је гигантски концерт од 400 војних музичара, који су одсвирали Српско-Руски марш.

Може се рећи да је Српско-руски марш доживео поновно рођење 1991. године, када се поново чула оригинална композиција у извођењу Руског националног оркестра.

Чајковски

Српско-руски марш, партитура

Концерт Филхармоније младих “ Борислав Пашћан “ одржан у Народном позоришту у Београду 12.12.2010. Концерт мајстор Милица Жугић, диригент Ђорђе Павловић

 

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: ВикипедијаПечат, Weebly, Српско наслеђе бр. 3
Марија Корен-Бергамо, „Српске теме у делима руских и совјетских композитора“, Универзитет уметности, Београд 1983, стр. 36, нап. 58.

Сродни чланци:

Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге
Највећи светски композитори компоновали су на српске теме
Бела Барток и српска традиционална музика
Јован Ивановић (Iosif Ivanovici) – румунски краљ валцера српског порекла
Дворжакова “Русалка“ – опера са мотивима из словенскe митологије
Кир Стефан Србин – први познати српски композитор (15. век)
Марш на Дрину – Познате светске изведбе
Чувени француски оперски пјевач 1916. изводи “Боже правде“ на српском језику
Исидор Бајић – Српкиња
Мијатовке Станислава Биничког
Охридска легенда Стевана Христића
Руска песма о Србији: Родна Србијо, сестро Русије Велике