Пећине

Лазарева пећина – од ловачке станице до центра металургије

Лазарева пећина налази се на левој страни Лазареве реке на око 23 километара од Бора. Многи се користе и називом „Злотске пећине”, али тај термин обухвата још неколико спелеолошких налазишта. У њој  суоткривена три културна хоризонта – из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Током бронзаног доба она има улогу ловачке станице, а у гвозденом добу постаје центар металургије.
Лазарева пећина

Лазарева пећина; фото: Википедија

У близини Лазареве пећине налази се још неколико спелеолоших објеката који су заједно са овом пећином познати и под називом „Злотске пећине“. Од ових пећина Лазарева је најпознатија и туристички најраније уређена – туристичко уређење пећине отпочело је 1953. године, а туристичка стаза је дуга 800 m.

Пећину је изградила подземна река која и даље пролази кроз њу. Укупна дужина испитаних канала Лазареве пећине је 9818 m, а процењена дужина пећинских канала прелази 10 km. Укупна површина пећине је 9907 m². Процењује се да запремина пећинских просторија износи више 52.000 m³.

Прва истраживања извршио је Феликс Хофман давне 1882. године, а о њој је спелеолошка истраживања објавио и наш најпознатији географ Јован Цвијић.

Ова пећина представља и веома важан археолошки локалитет пошто су у њој откривена три културна хоризонта – из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Насеље с почетка бакарног доба, најстарије у пећини, припада културама Криводол–Салкуца–Бубањ и Коџадермен–Гумелница–Караново VI. Из овог доба пронађени су остаци керамичких предмета и коштаних алатки, као и предмети од бакра (игле, копче, шила, длета). Током бронзаног доба Лазарева пећина има улогу ловачке станице, а у гвозденом добу постаје центар металургије.

Занимљиво је да једна од дворана ове импозантне пећине носи назив „Дворана слепих мишева”, а у њој је уточиште нашло чак 24 од 27 врста ових крвожедних животиња колико их има на Старом континенту. 

Фосилна и данас изумрла фауна Лазареве пећине представљена је остацима пећинског медведа, пећинског лава и пећинске хијене. Савремена фауна представљена је троглобионтским и троглофилним организмима. Међу троглобионтима, значајне и карактеристичне су ендемичне врсте зглавкара: Speleocyclops plutonis, Serbosoma lazarevensis, Pseudosinella problematica, Onychiurus trojan, Arrhopalites zloti. Ову пећину насељава и подврста трехина, Duvalius stankovitchi georgievitchi. Троглофилна фауна представљена је највећим делом слепим мишевима, којих је овде забележено преко 20 врста, и пселафином Bryaxis sculptifrons.

Постоји и мноштво легенди који су у вези са овом пећином. Прича се да су се у њој крили хајдуци током страховладе Турака. Пећина је име добила по кнезу Лазару који се, како још једна легенда каже, баш ту скривао са својом војском. Проглашена је природном реткошћу и заштићена као споменик природе од 1949. године.

Легенда

У Лазаревој пећини се тражи злато хајдука Лазара, по једној од верзија, пећина је по њему и добила име. Он је пљачкајући Турке стекао огромно богатство које је наводно сакрио у пећини. Девојачка соба је дворана у пећини у којој су, по легенди, за време Турака сакриване девојке. Дворана је са доста малим улазом па се претпоставља да је баш у некој одаји у Девојачкој соби сакривено злато а затим улаз одаје зазидан.

Туристичке посете у Лазареву пећину организују се свакодневно од 1. маја до 31. октобра, а посетиоцима је на располагању 900 метара уређених стаза.

Извор: Википедија

Хигсов бизон: Решена мистерија древних пећинских цртежа

Научници су саопштили да су открили порекло европских бизона и на тај начин решили загонетку праисторијске пећинске уметности.

Хигсов бизон

Хигсов бизон; фото: Thinkstock

Европски бизони први пут су се појавили наизглед ниоткуда пре око 12.000 година и разликују се од америчких. Претходна генетска анализа указала је на могућност да обе врсте потичу од степских бизона, врсте која је лутала Евроазијом и Северном Америком пре него што је изумрла пре око 9.000 година.

Анализом узорка ДНК узетих са остатака древног бизона истраживачи су открили до сада непознате врсте које су се појавиле укрштањем мужјака степског бизона са женком дивљег говеда, истребљеном врстом чији је потомак домаће говедо, пре најмање 120.000 година.

„Неочекивано је да таква хибридизација може да доведе до нове врсте која се такмичи са обе врсте предака, вероватно бољим прилагођавањем променама животне средине у то доба“, рекла је истраживачица на Универзитету у Аделејду у Аустралији Џулијен Соубријер. Хибридна врста је на послетку еволуирала у европског бизона, закључили су научници.

Попуњавање празнине у еволутивној историји европског бизона омогућило је одговор на питање зашто су древни људи сликали две различите врсте бизона на зидовима пећина у Европи.

Ловци у каменом добу сликали су најпре дугороге степске бизоне, а затим краткороги облик европског бизона, који је у Европи десетинама хиљада година. Две врсте доминирале су у различитим раздобљима у зависности од климе. Данас су бизони углавном присутни у Пољској, где су почетком 20. века сачувани од истребљења.

извор: Бета