Никола Тесла

Говор Милутина Миланковића поводом Теслиног 80-тог рођендана 1936.

Говор великана наше науке, Милутина Миланковића, потпредседника Српске краљевске академије, на прослави 80. рођендана Николе Тесле у Коларчевој задужбини 1936. године.
Паја Јовановић - Милутин Миланковић 1943.

Милутин Миланковић (Паја Јовановић, 1943.)

Пуних педесет векова требало је човеку да, упознавши законе природе, својом данашњом техником загосподари копном, морем и ваздухом и да прошири свој поглед у дубине васионе. Историја природних наука н технике, светла страна историје човечанства, учи нас да је тај освајачки рад човеков напредовао тешко, корак по корак. Она нам показује да еслиногје од 3500-те године пре Христа па до наших дана остварено око 15.000 проналазака који чине ризницу наших знања о природним силама, и којима је створена наша данашња техника. Сваким таквим проналаском кренуло се по један корак унапред.

У том великом броју проналазака има их око две стотине одабраних, који се по своме значају разликују од свих осталих. Ти проналасци, које називамо епохалним, били су муње духа генијалних људи, које су, забљеснувши, осветлиле хоризонт нашег знања и отвориле видике у далеке непознате крајеве. Таквим проналаском није наше знање и наше господство над природом раширено само за корак, него за целу једну пространу област.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Teslathinker.jpg

Никола Тесла са књигом Руђера Бошковића „Theoria Philosophiae Naturalis“, испред трансформатора , Њујорк 20. maj 1896.; фото: Википедија (обрада: Расен)

У тој царској ризници епохалних проналазака људског генија блистају као алем-каменови два проналаска Николе Тесле – проналазак преношења енергије полифазном струјом и проналазак електричних струја високог напона и високе фреквенције. Првим проналаском је домет преношења енергије електричном струјом устостручен, другим проналаском попети су напон и фреквенције електрнчне наизменичне струје од стотине једнница на милионе, откривене су неочекиване особине таквих струја и искоришћене у телеграфији без жица, радиотехници и медицини. Та два проналаска Николе Тесле нису били корацинапретка, него крилати летови његови. И они су, онога часа када су објављени стручном свету, као такви оцењени и поздрављени.

Тим својим проналасцима, епоха у развитку технике, Тесла је узлетео високо изнад наше средине. Али када се попео на врхунац своје славе, када је пред Краљевским енглеским институтом у Лондону одржао своје предавање и онда извршио своје сензационалне опите на оном истом столу на којем је некад Ферадеј експериментисао, Никола Тесла је долетео и у своје старо соколово гнездо да целива гроб свог оца Милутина, православног свештеника и националног борца, да загрли своју мајку која га је била задојила српским млеком, да пољуби десницу нашег великог песника Змаја, који га је надахнуо духом својим, и да овде, у престоници предратне Србије, објави целом свету своју припадност Српству и свој понос што је из њега изникао. Ицело Српство, од Кршне Лике, Теслине колевке, па до Тимока, клицало је тада одушевљено свом великом сину.

То је било маја месеца 1892 године. Од тога доба прохујало је скоро половина века, славан одсек наше историје. Крвљу својих најбољих синова наш народ се ујединио и сазидао своју велику државу. У тој борби за ослобођење и уједињење, стављени пред нове задатке и бриге, ми смо почели да заборављамо нашег великог сина с оне стране дебелога мора. У новосазданој нашој држави ми нисмо још доспели да, користећи се оруђем које је Тесла ковао, постанемо господари природних снага наше земље. Наше реке и сливовитроше још бесплодно своју баснословну енергију. Тек на периферији наше државе, када се већ приближимо њеној граници, можемо опазити по који електрични далековод високог напона, и у његовим трима жицама препознаће стручно око остварење Теслиног проналаска. Наша материјална култура, није се још попела на онај степен да осети благодети Теслиних проналазака, а јавност да схвати њихов значај. Тек у последње доба, благодарећи раду и перу нашег електротехничара, инжењера Славка Бошкана, наша, а и страна јавност постала је боље обавештена о свему оном што је Теслин геније створио. И сигурно је да ће семе које је Тесла посејао донети и за нас свога плода. Доћи ће доба када ћемо електричним таласима ступити у духовну везу са целим широким светом, када ће електрнчни далеководи испрекрштавати целу нашу државу, а светлост коју ће они распростирати свугде где наш народ живи, говориће речито потоњим нараштајима о ономе титану, сину нашег народа, који је џиновском снагом свога духа надвладао природне стихије.

Прослављајући данас осамдесетогодишњицу Николе Тесле, ми не мислимо нитипокушавамо да тиме увећавамо његову недостижну славу, него желимо само да дадемо израза нашем поносу што је из ове наше средине изникао један геније, чије ће име, и без наше помоћи, остати занавек забележено светлим словима у историји науке и технике.

Српска краљевска академија, коју имам част овде да заступам, ставила је још пре четрдесет година Теслино име на прво место листе својих дописника. Она учествује свим срцем у овој данашњој прослави Николе Тесле и одаје своју пошту његовом генију и његовом бесмртном делу.

Украс 1

Говор Милутина Миланковића, за поуке.орг приредила је Александра Нинковић Ташић, председница Образовно-истраживачког центра „Михајло Пупин“ и ауторка изложбе о Михајлу Идворском Пупину у Историјском музеју Србије коју је за 15 месеци видело више од 200 000 људи.

Извор: Патриот

Чији је стварно Тесла?

Никола Тесла се са правом може сматрати једним од највећих светских научника икада. Много тога о њему је речено и написано, много тога се не зна, а такође, још увек постоје информације које деле јавност. Једна од недоумица свакако је везана за његово порекло тј. националност. Коме припадају Тесле? Одговор следи у истинитом догађају: 

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Tesla-bulb.jpg

Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их; фото: Википедија (обрада: Расен)

Током оних несрећних ратова на простору бивше нам државе дошло је до великог егзодуса становништва (свих вера и нација). Тако је током „Олује“ дошло до масовног одласка Срба из Хрватске. И док су неки имали где да оду неки су били препуштени на милост и немилост. Тако је било и са једним деком који је након егзодуса завршио у Београду. Човек који у престоници није знао никог нити је имао кућу или стан да се склони са улице. И док су многи уточиште нашли на аутобуској и железничкој станици он је ни мање ни више уточиште потражио у музеју „Николе Тесле“.

Куцајући на врата музеја отвори му чувар који није био баш расположен за посетиоце па га је грубо отерао. Међутим, декица је био упоран па је поново покуцао на врата али овога пута чувар га упита: „Шта хоћеш?“ а декица му одговори: „Ја сам избеглица из Хрватске и немам где да одем. Мој рођак је био Никола Тесла и желим овде да преспавам.“ Чувар је ипак био толико љубазан да га пусти унутра.

Дакле, ако је и било дилеме око тога чији је Тесла и коме припада више је нема? Тесла је наш!

 

За Расен: Марија Ђорђевић

блог Убележи!

Владика Николај и Тесла: Сила постоји и кад се не види

Владика Николај Велимировић и Никола Тесла били су веома добри пријатељи, о чему сведочи и анегдота настала из једног од њихових сусрета у којем су разговарали о науци и вери. Остала је запамћена прича о томе  да је владика упитао Теслу: „Да ли сте Ви видели струју“? „Не“, одговорио је Тесла, „али  знам да постоји. То Вам је као са Богом, иако га нико није видео, сви знамо да постоји“.

Николај Велеимировић и Тесла

Анегдота о једном од сусрета владике Николаја и Николе Тесле

Свети владика Николај Велимировић био је близак пријатељ Николе Тесле. Њих двојица су се често звали имењацима. Када је владика 1927. године био у Америци, посетио је славног научника и Тесла га је позвао у своју лабораторију.

Чим је владика отворио врата Теслине лабораторије, Тесла је ставио у покрет хиљаду некаквих точкова и зупчаника.

– Имењаче, шта то уради? Kаква је то сила која покреће толике точкиће?- питао га је владика Николај.

– Имењаче, ти си школован човек, ваљда знаш шта је то?- одговори Тесла.

– Шта је то?

– Струја, имењаче!

– Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

– Никада – одговори Тесла – док је света и века.

– Па зашто онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и када се не види – закључи владика Николај.

Извор: Светосавско звонце

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

Теслин рани плес кроз светове

Плес и певање заједно стварају осећај јединства са мислима људи. Бављење музиком и вајарством у духовном свету је појединачна или групна активност. Обликовање енергије у предмете и стварање мањих животних облика у том свету не сматра се забавом. Духовне хармоније имају улогу која је много већа од музичке комуникације – оне су градивни блокови стварања енергије и спајања душа. Тесла је тврдио да се нигде на планети Земљи не могу наћи људи лишени музике и плеса. Људи стварају музику, али пре тога, она ствара људе. Ипак, по свему судећи. он је душа која се бави обликовањем енергије у предмете и стварањем мањих животних облика. Али, како схватити Теслу, када рационално знање још увек не објашњава мистерију стварања, ништа више него било које веровање у прошлости?
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Tara010.JPG

Тара Караматијевић – У част Тесли, (Српска Академија Наука, 2014.); фото: Википедија

И сада је несхваћен. Као да је стигао на свет из 22-ог века. Оног који човек не помиње и не може да замисли. Многи људи сматрају да није требало да просипа бисере пред свиње, а, по свему судећи, то је и сам схватио 1905. године. После је само чувао своју душу. Тек, душа Николе Тесле, интелигентна светлосна енергија која нема границе, постала је симбол недоступног ума. Како је могуће да га једни сматрају генијем и аватаром, а други чудаком и шарлатаном? Једноставно, реч је о души која је стално спајала духовну и световну димензију.

Не треба заборавити, како каже Мајкл Њутн, аутор књиге Судбина душа, да душе жуде за савршенством и да део своје енергије оне остављају у духовном свету. Та енергија је увек тамо за њих. Никола Тесла није изузетак. Питање је колики део енергије је оставио, али је свакако имао непрестану везу са њом. Душа може да подели своју енергију и да живи више живота истовремено.

Унутар астралног плана који окружује Земљу постоје алтернативне или паралелне стварности. Неки екстрасенси могу да виде нематеријална бића. Све просторне зоне имају вибрациона својства која омогућавају пролазак душа када су њихови енергијски таласи прилагођени одговарајућим фреквенцијама. Вибрационе енергијске силе око Земље у сталном су току.

Са Теслом се није догодило ништа посебно. Као код сваке душе у младости дошло је до неке врсте сукоба, односно превирања, несагласја психосоматског типа. Његов сукоб је изазвао болест, а произашао је из односа бесмртног карактера душе и темперамента његовог личког схватања, односно његовог генетског пртљага, крајем деветнаестог века.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Teslathinker.jpg

Никола Тесла са књигом Руђера Бошковића „Theoria Philosophiae Naturalis“, испред трансформатора , Њујорк 20. maj 1896.; фото: Википедија (обрада: Расен)

Тај сукоб је за Теслу очевидно био исцрпљујући, будући да душа користи само енергију коју је донела у Земљин свемир, а завршио се условним помирењем. Када је реч о свемирима, они могу да буду паралелне стварности које се преклапају унутар исте димензије, или нешто друго потпуно несазнатљиво. У случају рађања на Земљи, и код Тесле, потпуно је јасно да су ставови и уверења ума његове душе утицали на његов биолошки ум. Он је учинио бројне потезе који су драгоцени за тела (своје и других људи), а остали су несхваћени у окружењу у којем је живео.

 

Уосталом, све што је чинио Тесла у складу је са космичким законима. Можда је пре рођења пожелео да одигра улогу аватара на Земљи, јер, посматрано из вечне садашњости духовног времена, „прошлост може да се стопи са будућим могућностима у следећем животу“, а њега је изазивала садашњост у којој су живели Вилијам Томсон – барон Келвин, Томас Алва Едисон и Алберт Ајнштајн. Требало их је убедити да нису у праву. У доброј мери је у томе успео.

Како је Тесла попут свих душа отелотворењем постао део апсолутно несвесног и све време настојао да се освести, јасно је да је успео да на време схвати да је спој са остатком своје душе могућ само у одређеним менталним стањима. У ствари, све на Земљи и у свемиру повезано је мисаоним таласима са духовним светом, али је човек тог феномена несвестан.

Први пут се Тесли пробијање ка духовном свету догодило „случајно“, у време прве теже болести. Тада је успео да понешто схвати, а потом је тренутке сваког новог умног бљеска успевао да продужи вежбањем. У условима посебног стања организма, на посебним фреквенцијама (између живота и смрти, или сна и јаве) добијао је информације од дела своје душе настањене у духовној димензији, а његова душа се, као што је речено, бави обликовањем енергије у предмете и стварањем мањих животних облика. То је, сасвим

сигурно, „животно“ опредељење душе коју су у наведеном времену оличностили именом Никола Тесла. Уосталом, душе се развијају различитом брзином са низом талената.

Касније проводе све више времена на усавршавању одређених вештина које ће допринети силама космичке свести.

Ради кретања кроз међудимензионе зоне, душе морају да науче како да се прилагоде различитим облицима таласа који постоје у свакој димензији и да брзо прилагођавају своју енергију да би прошле кроз ту димензију. Познато је да је Никола Тесла имао искуства с вантелесним путовањима, тзв. телепортацијама. Постоје планетарни обрасци вибрационих мрежа који утичу на интелигентан живот на другим местима осим Земље. Можда је зато Тесла храбро тврдио да је успоставио везу са ванземаљцима.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Tesla-bulb.jpg

Никола Тесла демонстрира бежични пренос енергије, вероватно у својој њујоршкој лабораторији 1890-их; фото: Википедија (обрада: Расен)

Уз много неуобичајених ставова, Тесла је ипак најпознатији по тврдњи: „Када примим идеју, одмах почињем да је дограђујем у својој имагинацији. Мењам конструкцију, правим побољшања и укључујем апарат у свом уму да ради. Сасвим је свеједно да ли тестирам своју направу у уму или лабораторији. То „примање идеје“ у сагласју је са његовим основним ставом да је човек аутомат космичких сила. Међутим, баш тај феномен намеће питање: од кога, или из чега, је примио идеју. Да ли је примао идеје од Светог духа, из информационог омотача, из бездана, празнине, поља нулте тачке, јединственог поља интелигенције природе, акаше, или од другог дела своје душе? Најлогичније је да је примао идеје из духовне сфере, у којој је имао исту улогу – стваралац, „проналазач“.

Све је визуелизовао. Стварао је менталну представу циља. Тврдио је: „Тешко да има научног изума који може бити унапред предвиђен искључиво математички, без визуелизовања… Људски мозак, и ако изазван на рад споља, ипак може непрестано да продукује нове садржаје, мисли и слике, јер је број надражаја из околине неограничен…

Бити сам са идејом, то је услов открића“. Догађало се да Тесла не успева да оствари своје науме, посебно када због душевног грча није успевао да се концентрише и довољно усаврши менталну представу. Тако је било код конструисања парних турбина у фебруару 1911. године. Разлика између оног што је визуализовао и онога што су показали експерименти била је велика. Исто се догодило и са генератором за чеоно светло локомотиве. Та два пројекта није успео да заврши. Због учесталих киксева, било је све више судских спорова и потраживања на Теслин рачун. Проблем је што је Тесла знао да је преузео улогу аватара, па су му била страна приземна размишљања тзв. обичних људи.

Едварду Баду Тесла је писао: „Вама можда није јасно да сам ја један од оног малог броја људи који се појављују с времена на време и мењају лице Земље новим идејама“. У једном случају је скоро беспомоћно јавно зајечао: „Време да испуним своје планове је све што захтевам“.

Али, шта све то значи? Па, само једно. Никола Тесла је пробијао космичке баријере и био у сталној вези са духовним светом. Можда је погрешио. Можда му улога коју је одиграо није била намењена у том времену. Пожурио је. Нису постојали услови да га разумеју људи с краја деветнаестог и почетка двадесетог века. Не разуме га научни свет ни сада на почетку 21-ог века. А успевао је да пробије баријеру према духовној сфери и одржи скоро сталну везу са њом само због душевног инцидента, који се догодио у младости.

Велимир Абрамовић је у књизи Тесла – еволуција свести човечанства написао: „Тесла је увежбао да непрестано одржава одређену духовну и креативну пермеабилност. Ову моћ стекао је после оне тешке и чудесне болести (деветомесечна колера) коју је једва преживео у детињству… Појава живих слика које су често биле праћене бљесковима светлости…

Екскурзије изван граница малог света; нове сцене; ускоро успешно усредсређивање пажње… Годинама после упорно је практиковао контролу својих нервних путева и то не само у психолошком смислу већ и физиолошком“.

Ту јесте одгонетка: Никола Тесла је остварио контакт са светом у којем учи да ствара. Зато је с подједнаким успехом проучавао физичку основу психе и психичку основу физике. Зато је знао да је планета Земља огроман магнет који се врти и да је она сама генератор непотрошивих количина електрицитета. Зато је знао да Сунце јонизује атмосферски гас и да га земљина гравитација и магнетизам држе на окупу тако да га људи могу неограничено користити. Тврдио је да живи системи због своје сложености акумулирају време и да им то омогућава да имају одложену реакцију, која омогућава, а често и изазива грешку. Био је велики, необичан и занимљив, будући да се одрицао својих мисли и писао „кад год сам размислио, погрешио сам“.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Nyarlathotep-par-Julien-Noirel.jpg

Никола Тесла (Nyarlathotep, Julien Noirel 2007.); фото: Википедија

И духовни свет је из Теслиног живота извукао драгоцене поуке. Сада је јасно да само људи његовог кова могу помоћи човечанству да се извуче из самоуништавајућег „врзиног кола“. Зато се све чешће прича о индиго, кристалној и звезданој деци, која се рађају са умним капацитетима Тесле, за које се он изборио у грчевитој борби са суровом стварношћу. Из истих разлога је Јевгениј Игњатјевич Ливенцов у књизи Обраћање Бога разума написао да ће следеће генерације душа долазити много свесније на Земљу, односно да душе више неће бити апсолутно несвесне. Напротив.

Зато је оптимизам у људским душама све присутнији. Зар помисао на Теслу не ствара слику човека који плeше кроз светове са белом голубицом раширених крила?

За Расен: проф. др Светозар Ђ. Радишић

Књиге проф. Радишића можете погледати притиском на слику:

Србин који је изумео први рачунар и сматра се претечом информатике и кибернетике

Свестрани српски научник, често неправедно запостављен, оснивач је неколико математичких дисциплина: математичке феноменологије, теорије математичких спектара и интервалне математике: творац је више признатих патената: даљинар, аутоматски мењач за аутомобиле, дубиномер, направа за шифорвање, мотор са клипом наизменичног дејства, направа за заштиту бродова од удеса; конструисао је први аналогни хидраулични рачунар и сматра се претечом информатике и кибернетике – Све то и још много више јесте Михајло Петровић Алас.

Михаило Петровић Алас: Хидроинтегратор, претеча рачунара

Михаило Петровић (6. маја 1868 – 8. јун 1943), у београдској чаршији познатији као Мика Алас, био је математичар, научник, професор Универзитета у Београду, претеча кибернетике, оснивач београдске математичке школе, академик Српске краљевске академије и академија наука у Прагу, Варшави, Кракову, Букурешту и Загребу, и члан више научно-математичких друштава у свету, али и морепловац, путописац, књижевник, алас и виолиниста.

Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. Добио је велики број награда и признања и по свом научном раду и резултатима спада у највеће српске математичаре – једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба

Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду завршио је 1889. године. После тога, у септембру 1889. отишао је у Париз ради даљег школовања. На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствовао је пријему код председника Француске републике 1893 и 1894. године. Исте године одбранио је на Сорбони докторску дисертацију из области диференцијалних једначина и стекао степен доктора математичких наука.

Нове математичке дисциплине

Петровић је био један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине, а дошао је до импозантних резултата и у теорији функција, алгебри и рачунарству. Неколико диференцијалних једначина, специјалних функција и неједнакости носе његово име, а припада и групи ретких научника који су засновали нове научне дисциплине – математичку феноменологију, теорију математичких спектара и интервалну математику.

Тежња ка откривању аналогије између техничких и биолошких система, водила га је откривању универзалног научног језика. Његово дело „Елементи математичке феноменологије“, било је претеча нове научне дисциплине, коју је тада мало ко разумео, а књига „Рачунање са бројним размацима“ представља прву монографију о неједнакостима у свету. Петровић усваја диференцијалне једначине као свој основни математички језик, из којег ће произаћи многе расправе из области анализе, феноменологије, аналогних рачунских машина, механике и других дисциплина.

Значајни проналасци

Осим математиком, Петровић се бавио бавио и проналазаштвом и патентирао је пет проналазака који су били заштићени, односно пријављени и реализовани у пракси.

Проналазак даљинар откупљен је и реализован за потребе Војнотехничког завода у Крагујевцу и Русији. Конструисао је и један тип зупчастог преносника, који је био претеча аутоматских мењача у аутомобилима, а омогућава пренос броја обртаја буде константан. Конструисао је дубиномер, направу за шифровање, мотор са клипом наизменичног дејства, а његов проналазак је и вечити календар, реализован у више хиљада примерака и заштићен у Паризу 1916. године.

При повратку с пута из северне поларне области, одгонетнуо је важан проблем океанске пловидбе: како брод да одреди свој положај у односу на велику санту леда која плови према њему и доводи га у опасан положај. Изумео је и начин како брод да избегне минско поље, односно направу за обезбеђивање пловности бродова после оштећења проузрокованих сударом, мином, торпедом или насукавањем.

Са војском и дипломатијом

Криптографија је наука која се бави начинима очувања тајности података, а Петровић је у томе постигао велике резултате: у првој половини 1917. године саставио је нов систем шифровања који је војска одмах почела да користи. Систем се звао „Три картона”. Омогућавао је 720 решења, кључева, а дотадашњи само 196.

Његови системи шифровања су дуго година коришћени у војсци и дипломатији, све до Другог светског рата. А уочи рата, кад је Михаилу било седамдесет три године, мобилисан је због тога што је војсци требало његово познавање криптографије.

Први рачунар, информатика и кибернетика

У области рачунарства Петровић је још крајем 19. века објављивао у Сједињеним Америчким Државама своје конструкције рачунара и добио од угледних светских научника (Камке, Прајс, Морен, Вилерс, Мајстров) признања да је први конструисао аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина.

Хидроинтегратор представљен на изложби у Паризу 1900. године

Његова истраживања у области кинематичких рачунара била су испред времена – започео је радове који су развијени тек половином прошлог века. Открио је да се хемијска реакција може користити као аритметички уређај аналогне рачунске машине, па се сматра да је он зачетник хемијскокинетичких машина.

Руска, пољска и америчка наука одале су Петровићу признање као предсказатељу савремене науке (кибернетике, односно теорије система) радовима из области примена аналогија међу диспаратним појавама.

Током 1897. године у радионици париске Политехничке школе конструисао је аналогни рачунар за решавање диференцијалних једначина на принципу кретања течности, први овог типа у свету. Овај рачунар био је у стању да решава две класе диференцијалних једначина и многи научници га сматрају претечом плотера. Своју конструкцију објавио је у American Journal of mathematics, Baltimore 20 (1898) и 22 (1899).

Ову претечу рачунара или први аналогни хидраулични рачунар у свету – хидроинтегратор, научној јавности је представио 1900. године на Светској изложби у Паризу, у павиљону Краљевине Србије. За тај изум био је награђен златном (или борнзаном) медаљом изложбе, а потом, 1907. године и Почасном дипломом Математичког друштва у Лондону.

Хидроинтегратор је хидраулична рачунска машина која машинским путем решава одређене класе диференцијалних једначина, користећи основни закон хидродинамике: да се приликом потапања једног тела у суд с неком течношћу ниво течности мења у зависности од облика и величине тела.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Nikola_Tesla_color2.jpg

Никола Тесла; фото: Википедија (pulsepowernow.com)

Др Драган Трифуновић је 1980. године извршио реконструкцију Петровићевог хидроинтегратора. Тај реконструисани интегратор се налази у кабинету за математику Шумарског факултета у Београду.

Тако је пола века пре Норберта Винера и развоја модерне кибернетике Михаило Петровић Алас отворио визију ове науке, због чега га многи сматрају њеним зачетником. Да додамо на крају да је и други српски научник – Никола Тесла низом проналазака такође дао свој велики допринос у рачунарској револуцији. Патентирао је логичко коло AND, које се налази у свим рачунарима. До овог открића дошао је развијајући систем за даљинско управљање.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“Дигитални легат Михаила Петровића АласаСуз, Политикин Забавник, Поуке

Тесла: Био сам и вазда остајем само Србин и ништа више

„У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету“
https://fr.wikipedia.org/wiki/Nikola_Tesla#/media/Fichier:Blue_Portrait_of_Nikola_Tesla.jpg

Плави портрет Николе Тесле из 1913. године, једина слика за коју је Тесла позирао (Принцеза Вилма Љвов-Парлаги); фото: Википедија

Теслино порекло и име нису били спорни ни 1931. године када је био на насловној страни Тајма. Али, с времена на време, у јавности, српској и хрватској, појавило би се нешто чиме би они мање стручни покушали да поткрепе своје тврдње о томе да је велики проналазач био подједнако поносан на „своје српско порекло и хрватску домовину“ и да је у ствари све време био искључиво Југословен или само – космополита.

Сам Тесла је, према речима стручњака, 1919. године, у часопису „Електрични експериементатор”* објавио серију аутобиографских прича, где помиње анегдоту из Париза и тренутак када на питање рецепционара хотела у којем је одсео „која је његова титула“, каже да је „она највећа могућа“. „Виша од краљевске, ја сам Србин.“*

Приликом једине посете Београду 1892. године, као већ светски признат научник, имао је посебну поруку за српски народ:

„Своју радост, коју ја овога тренутка осећам, ја не умем да вам искажем, али се радујем што могу овом приликом да пред вама, мила браћо, изразим свагда своје најмилије задовољство, да сам био и да вазда остајем само Србин и ништа више… Дешава се, господо, да човек, удаљен од своје отаџбине, занет послом каквим се ја занимам, по каткад смете с ума своје име, своју народност и своју отаџбину. Али тога, господо, код мене никад није било, а надам се да и неће и не може икад ни бити. Ако се ја и не налазим међу вама, да као и ви што више привредим на олтар српске мисли, ја радим други посао, на други начин прослављам име српско, и на други начин радим и трудим се, да колико могу и ја што корисно привредим своме народу и својој милој браћи. И ако има какве славе и заслуге за човечанство, да се припише моме имену, то та почаст више припада српском имену, српском народу из чије сам средине ја поникао.“

Никола Тесла

Никола Тесла

Даље је Тесла окупљенима говорио о „исконској борби наших предака на Косову“, и захвалио им следећим речима:

„Браћо и другови! Хвала вам на толикој пажњи и одликовању. У вама гледам ја младо Српство, које има да ради на општем задатку свију Срба. Ви сте будућност Српства. Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора, где се испитивањима бавим. То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету.“

Извор: Недељник

* Корекција: Расен
* Поменути догађај из Париза није поменут у збирци аутобиографских чланака обајвљених под називом „Моји изуми“

Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу

Иако се на једној керамичкој плочици пронађеној у мезопотамском граду Уру (4000. године пре нове ере) налази и магични квадрат 6×6, његова права историја почиње у Кини где је пре више од 4000 година настао Ло Шу (洛書, „Свитак о реци Ло“), први магични квадрат бројева на свету.
https://en.wikipedia.org/wiki/Luoshu_Square#/media/File:Carus-p48-Mystic-table.jpg

Ло Шу на леђима мале корњаче, окружен знацима кинеског зодијака и осам триграма, носи велика корњача. У центру дијаграма је тибетанско писмо, што показује да га је нацртао тибетански уметник; фото: Википедија

Легенда записана у књизи Јих Кинг из 650. године пре нове ере каже да је у време велике поплаве Жуте реке кинески цар Ју (2205–1766 п. н. е) из Хсије покушао да помоћу канала усмери воду у море. У намери да одобровољи узнемиреног бога реке, народ му је приносио жртвене дарове, али ништа није помагало. Свакога пута када би бог био дарован из реке би израњала корњача, а полаве би се настављале.

Једнога дана један дечак је приметио да се на корњачином оклопу налазе знакови састављени од низа тачака и распоређени у девет засебних одељака. Када су знакови растумачени, испоставило се да се ради о „Багуа мапи“ или магичном квадрату 3×3, у којем су бројеви од 1 до 9 распоређени око броја пет, тако да у сваком реду, колони и дијагонали збир увек износи 15, што је, такође, и број дана у сваком од двадесет и четири циклуса кинеске соларне године.

Народ је помоћу шара са оклопа израчунао да је количина дарова која је приношена богу реке недовољна, а затим је повећаном количином дарова бог реке одобровољен и поплаве су престале.

Нимфа реке Ло: цртеж на свитку из 16. века (Минг династија)

Према другој легенди, овај квадрат је начинио Фух-Хи, који се сматра оснивачем кинеске цивилизације.

Наредних векова се овај квадрат у кинеској традицији користио у архитектури, математици, филозофији, астрономији, астрологији, прорицању, проучавању разних природних феномена и људског понашања

Магични квадрат је врста укрштених бројева, речи или других симбола у којем је број знакова у сваком поједином реду једнак укупном броју редова. Приписивана су им магична својства због чега се могу наћи на амајлијама и талисманима, изнад кућних врата као вид заштите, код болесника за брзо излечење, а заступљени су и кроз разне врсте словних и бројевних игара. Према врсти садржаја деле се на бројевне, словне и знаковне, а према распореду и начину читања садржаја на несиметричне, симетричне и палиндромне. Њихово савршенство можда је најбоље описао научник Шујлер Каман: „Магични квадрати су понекад мали модели свемира, можемо их посматрати као симболичке представе живота, његовог непрестаног тока и обнављања преко божанскога извора из средишта свемира“. Код бројевног квадрата не ради се симетричном распореду бројева, него о резултату који се добије сабирањем свих бројева у једном реду, колони или дијагонали. Бројеви у њему чине одређени аритметички низ у коме је разлика између два броја у низу увек иста вредност.

Магични квадрат

Лу Шу – најстарији магични квадрат на свету (4000 п. н. е.)

У време Шанг династије (1700–1100 п. н. е.) квадрат је кориштен за планирање изградње градова и царских гробница. Између 1100, и 600 г. п. н. е настала је „Зоу пеј суан јинг“, прва позната математичка књига у којој је изложена расправа о гномону, правом углу.

Између 400 године старе ере и 18 године нове ере долази до повезивања космологије Ло Шу квадрата и гномона, а 100. године старе ере написан је „Да Дај Ли Ји“, један од најстаријих текстова о овом квадрату.

На рељефу кинеских царских гробница из 140. године нове ере налазе се изрезбарени магични квадрати поред слика компаса. Око 1300. године тибетански мандала Лама користио је Ло Шу модел као основу за дизајн мандала.

Бројни предмети од кинеског порцелана украшени су магичним квадратима испуњеним кинеским, али и арапским знаковима. Такав пример је кинеска здела из источне Африке у којој је квадрат 4×4 испуњен арапским словима и бројевима, а око квадрата су кружно исписани знакови и симболи нејасног значења.

Стари индијски пророци упућују на то да Ло шу није само временски календар, него и матрица или код свемира који регулише тајну архитектуру њихових храмова. Он представља орјентални концепт Јин-Јанга где су непарни бројеви представљени белим тачкицама, које су Јанг – симбол раја, док су парни бројеви представљени црним тачкицама, које су Јин – симбол земље.

Овај квадрат је постао основа И Чинга, Ки-ја, а такође представља основу за разна прорачунавања у компасном Фенг Шуију и другим формама кинеског прорицања.

Редослед његових осам спољашњих квадрата повезује се са осам основних триграма И Чинга, док средишњи квадрат, око којега се остали окрећу, нема триграм (1. Кан: вода; 2. Кун: земља; 3. Чен: гром; 4. Сун: ветар; 5. без триграма; 6. Чеин: небо; 7. Туи: језеро; 8. Кенn: планина; 9. Ли: ватра). Симболика и значења осам триграма основа су за добро прогнозирање месечних и годишњих догађања.

Један од главних концепата фенг шуија, Багуа мапа која се користи за одређивање подручја кућа, управо је и настала на основу овог магичног квадрата. Сваки број у њему и одговарајући правац сматра се одговорним за сваки појединачни аспект људског живота.

Стари кинески магични квадрат шестог реда

Исти овај магични квадрат појављује се и у хебрејским кабалистичким текстовима, где је повезан са тетраграматоном. и често се назива магичним квадратом Сатурна или Кроноса.

Новија генетска истраживања упућују на то да је збир редова, колона и дијагонала, који у Ло Шу квадрату износи петнаест, у директној вези са 64 могућа узорка ДНК кодирања, који приказује 64 могућа збира која такође износе 15. Френсис Крик и Вотсон су 1962. године открили да спирална природа тог молекула остварује специфичне односе са Ло Шу квадратом у погледу броја атома водоника у паровима ДНК.

Магични квадрати су у кинеској култури били толико цењени да данас у музејима можемо да видимо бројне експонате од чувеног кинеског порцулана украшене магичним квадратима не само на кинеском писму, него и на арапском.

Као најстарији пронађени квадрат трећег реда, Ло Шу се узима као основа овог типа квадрата, а сваки други квадрат трећег реда добија се из њега путем ротације или одраза.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Србија захваљујући Тесли прва на Балкану почела производити струју

Србија је међу првим земљама у Европи почела да производи струју, на шта указује и чињеница да у нашој земљи постоји пет малих хидроелектрана старих више од 100 година (ХЕ „Под градом“, „Гамзиград“, „Вучје“, „Моравица“, „Света Петка“). У Србији је само четири године након изградње прве хидроелектране на Нијагариним водопадима изграђена прва хидроцентрала на реци Ђетињи у Ужицу, по принципима истакнутог српског научника Николе Тесле
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%B0_%D1%85%D0%B8%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%9F%D0%BE%D0%B4_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%9F%D0%BE%D0%B4_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC.jpg

Хидроелектрана ‘Под градом“на реци Ђетињи у Ужицу: фото: Википедија (обрада: Расен)

Прва хидроелектрана у Србији је била пуштена 2. августа 1900. године и то са Теслиним системом трофазних струја, електроцентрала „Под градом“ у Ужицу на Ђетињи. Заустављена 1970, па поново покренута 2000. и ради и данас.

Исте 1900. године покренута је Хидроелектрична централа на реци Градац. Друга хидроцентрала је пуштена на речици Вучјанка у Вучју 1903. године. Ради и данас. За ове две и још многе хидроцентрале саграђене пре Првог светског рата у Србији заслужан је Ђорђе Станојевић. 

Следећа хидроцентрала била је „Света Петка“ на Нишави из 1908. године и потом „Гамзиград“ на Црном Тимоку близу Зајечара из 1909. године. Обе електране су у оперативном стању и још увек раде.

Иако је Тесла у Београду провео само један дан, захваљујући пријатељству са физичарем и астрономом Ђорђем Станојевићем и тај један дан био је кључни тренутак за електрификацију и развој Србије. Одушевљен Теслиним изумима и вођен њима, Станојевић је електрифицирао Србију и 1900. године по Теслиним принципима изградио прву хидроцентралу у Србији названу „Под градом“ у Ужицу.

Ђорђе Станојевић, професор Велике школе у Београду, водећи стручњак међу тадашњим српским физичарима, осмислио је овај објекат, смештен испод ужичког Старог града, да би помогао оснивачима прве ужичке ткачнице којој је недостајао јефтин и сигуран енергетски извор. О томе колики је значај тада придаван ужичкој централи, говори то што је камен темељац за њу поставио лично краљ Србије Александар Обреновић.

Њена градња била је тешка и скупа, а машине су набављене у фирми Сименс Халске у Бечу. Када је централа на Илиндан 1900. завршена био је то празник за житеље мале вароши и почетак једног новог доба, које ће бити обележено свеопштом применом електричне енергије.

Пуних седам деценија електрана на Ђетињи производила је струју и њеним благодетима даровала Ужичане. Када је прављена железничка пруга Београд-Бар затрпан је њен јаз и тада је престало њено коришћење. Нове технологије потиснуле су у други план вредну старицу са Ђетиње.

Ипак, за прославу стогодишњице од њене изградње стара централа је потпуно обновљена и на Илиндан 2000. године опет оспособљена за рад. Старе Сименсове машине поново производе струју, а производња у овој електрани довољна је да ради целокупна јавна расвета у Ужицу. Истовремено, овде је сада и Музеј технике који је права атракција за многе посетиоце.

Извори: Ђорђе М. Станојевић – Електрична индустрија у Србији, 1901. Википедија, Вечерње новости, Ужице.нет, PCpress

Коме је Тесла сметао? (или: Бирократска каста српских институција)

За своја епохална открића Тесла је добио много признања, и од домаћих и од страних институција. И поред тога, може се рећи да се наше научне и друге институције нису баш претргле у одавању заслужених признања своме великом сународнику за његова живота. Оне су, нажалост, најчешће биле међу последњим институцијама које су га примиле у своје редовно чланство.
Никола Тесла

Никола Тесла; фото: Расен

„Нека будућност каже истину, процените сваког човека према његовом раду и заслугама. Садашњост је њихова, али будућност је моја, за коју сам тако напорно радио.“

Никола Тесла

С обзиром на то да је Тесла сам имао више светски признатих проналазака него сви чланови Академије наука заједно, могло би се молијеровски констатовати, да ако њему и нису била потребна њихова признања, он је био потребан тим институцијама – да би им дао значај и ауторитет…

Домаће и стране институције

Опште је позната и често помињана неправда која је Николи Тесли учињена тиме што је остао ускраћен почасти Нобелове награде, али су мање познате и нерадо помињане неправде које су научнику учињене од стране домаћих институција. Следећих неколико примера илуструју одређену инертност и одсуство слуха за праве вредности, односно традиционалну самодовољност бирократске касте у српским институцијама:

Већ 1908. године Тесла је био удостојен титуле почасног доктора Бечког универзитета, док су Београдски и Загребачки универзитет ту титулу доделили Тесли тек 1926. године, приликом његовог седамдесетог роћендана.

Још сликовитији пример јесте чињеница да је већ 1895. године Тесла био изабран за члана Америчког удружења за развој науке, а годину дана касније и за члана Америчког филозофског друштва у Филаделфији.

Америчка академија наука (основана 1817. године), изабрала је Теслу за активног члана 27. маја 1907. године, а Српска краљевска академија наука у Београду држала је Теслу пуне 43 године као дописног члана, тако да је тек 16. фебруара 1937. године изабран за редовног члана. Додуше, био је предложен за избор у редовно чланство Академије већ 1892. године, када су и настали његови најзначајнији проналасци, али није добио довољан број гласова на тајном гласању… Иначе, и ЈАЗУ (данас ХАЗУ) у Загребу, изабрала је Теслу за почасног члана још у 19. веку, 1896. године.

Матица Српска одбија две Теслине молбе за стипендију

Тесла се још као студент политехничке школе у Грацу два пута, 14. октобра 1876. и 1. септембра 1878. године, обратио Матици Српској у Новом Саду својеручно писаним молбама за „штипендију“ како би у Бечу или Прагу завршио „започете науке на техници“. Основни разлог обраћања Матици био је смрт Теслиног оца, због које је његово даље школовање у материјалном смислу било доведено у питање. Матица је његове молбе оба пута одбила, али му је, на срећу, у помоћ новчано притекао ујак Петар Мандић.

Добро је познат и породични и социјални профил тадашњих Матичиних стипендиста, као и њихова каснија професионална достигнућа. У својој другој молби Матици за стипендију, од 1. септембра 1878. године, Тесла напомиње да му стипендију „не условљавају студијама у Пешти, јер не зна мађарски“. Молбу завршава речима: „у поузданој нади да ће му славна Матица ако је иоле могуће молбу испунити“. 

Некадашњи председник Матице Божидар Ковачек у књизи „Никола Тесла и Матица српска“ на основу докумената из тог времена, наводи да је Матица предност дала Теслином конкуренту и вршњаку Александру Табаковићу, доследно поштујући сопствени критеријум да стипендира најдаровитије, али истовремено и најсиромашније студенте. Табаковић је био бриљантан студент права у Бечу и једно од укупно седморо деце сиромашног обућара из Арада, па је ово друго превагнуло да добије предност у односу на сина угледног и добростојећег личког проте Милутина Тесле.

Вратићемо се на разлог Теслиног обраћања матици: смрт оца, због које је његово даље школовање у материјалном смислу било доведено у питање

Упркос томе, Тесла је 1902. године из Њујорка послао Матици позамашну цифру прилога у износу од 100 круна и тако постао један од њених добротвора. Исто је учинио и Михајло Пупин, па су, на седници Главне скупштине одржаној 12. септембра, обојица, у статусу приложника, и званично примљена за чланове Матице.

Да је Тесла био и велики добротвор показују и записи српског привредног друштва „Привредник“ (основаног 1897. године у Загребу) једне од највећих задужбина наше новије историје, са просветно-привредним карактером: „Велики научник Михајло Пупин, човек светског угледа и изузетни патриота је оставио „Привреднику“ позамашне суме новца за школовање даровите деце. Знатну помоћ дао је великан Никола Тесла и научник светског гласа Јован Цвијић.“

Пензија краљевине Југославије

Познато је да је Тесла био веома поносан и одбијао новчану помоћ и од стране приватних лица и добротвора и од стране компанија. У писму од јануара 1935. упућеном генералном конзулу Југославије у Њујорку, господину Јанковићу, Тесла га моли да извести Михајла Пупина, да би сваки покушај новчане помоћи сматрао тешком увредом, и као знак да је дошао крај његовом стваралачком раду.

Тешком муком су га ипак успели наговорити да прима доживотну пензију од владе Краљевине Југославије у висини од 600 долара месечно, како би могао да плаћа боравак у хотелу и има за живот. Тако је пензија Николе Тесле заслуга Краљевине Југославије.

Један од Теслиних чекова за пензију, Међународни Центар за истраживање наслеђа Николе Тесле у Београду

Извори: Др Васо Милинчевић. Задужбина, март, 2006.; Музеј Николе ТеслеПривредник, Башта Балкана

Никола Тесла као преводилац Змајевих песама

Никола Тесла и Јован Јовановић Змај сусрели су се приликом једине Теслине посете Београду, 2. јула 1892. године, када је возом, преко Новог Сада, дошао у Србију, а у Београду је том приликом организован свечани дочек. Речима добродошлице и са великим одушевљењем Теслу је дочекао српски краљ, а један од говорника на тој свечаности био је нико други до омиљени песник Теслин, Јован Јовановић Змај.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Teslathinker.jpg

Никола Тесла са књигом Руђера Бошковића „Theoria Philosophiae Naturalis“, испред трансформатора , Њујорк 20. maj 1896.; фото: Википедија (обрада: Расен)

Змај је научника поздравио стиховима, што је уједно био и једини пут да Змај јавно чита своје песме. Тесла, искрено дирнут овим сусретом, пришао је песнику и пољубио му руку и рекао: „Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама сам читао Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити”.

Змајева песма посвећена сусрету са Николом Теслом:

Не знам шта је, је л`суштина,
Ил`то чини само мис`о
Чим смо чули: долазиш нам,
Одмах си нас електрис`о.

На сто жице спроводнице,
Електрика јури сиром,
ваздухом ће бити споја
(после можда и етиром)

– Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу-сину,
Најсвежији лист му трепну
па одлети у даљину.

Ти нам, Тесла, ти врлице,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију,
да ти муње колумбује.

И ти, Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.

Љуби стабло, дојчине му,
Сисни дојку, сисни врли.
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретан
Рукујућ`се с српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником.

Но ти мораш опет натраг
– Састанак нам кратко траја –
Ал`топлоту носи собом
Братинског загрљаја.

Остварена ј`мис`о твоја
Мис`о дивна и голема:
Међу нам`биће веза,
А даљина нема, нема.

Разумеће листак свези
Сваку жилу свога стабла,
(Електрика наших срца)
И без жица и без кабла.

Дубоко дирнут, Тесла се окупљеним људима обратио наглашено емотивно:

„Ја осјећам много више ношто могу да кажем. Стога Вас молим да јачину мојих осјећања не мерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеја, које ме ево и овде прате. У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србина. Живило српство!”

По повратку у Америку, Тесла се са страшћу бацио на превођење Змајевих песама и почео да пише о српској историји. Тако је настао и Теслин есеј из 1897. године о горкој судбини српског народа, у коме Тесла користи и Змајеве стихове и мисли заједно са својим интерпретацијама косовске и покосовске трагедије српског народа.

ПИСМО НИКОЛЕ ТЕСЛЕ ЗМАЈУ

Тесла је 15. јуна 1894. године упутио Змају следеће писмо, чији је факсимил објавила „Политика” у троброју за 31. мај, 1. и 2. јуни 1936. године, када је у Београду и у другим местима Краљевине Југославије одржан низ манифестација поводом 80. рођендана Николе Тесле.

Теслино писмо Јовану Јовановићу Змају, 15. јуна 1894.

Под насловом „Никола Тесла као преводилац Змајевих песама”, Јулија Лазаревић-Татић, сарадница Политике, обелоданила је да се Теслино писмо налази у писаној заоставштини педагога, професора др Милана Шевића и да се у тој архиви налази и писмо Змају Роберта Андервуда Џонсона, великог Теслиног пријатеља и поклоника.

„Високо поштовани господине, славни српски песниче!

Опростите што Вам се нисам јавио прије, као што би дужност захтевала. Неколико мисли тако су ме обузеле, да ми је немогуће отргнути се од рада.

Мој пријатељ, Р. А. Џонсон, племенит човек, један од најбољих писаца овђе, и сам песник, латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглеском.

Одавна тражио сам такова друга, кога би могао да одушевим, па ма и димом и угљеном! У Америци нема бољега. Преводи његови управо дивни су, а ако по гдекад морао је променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика.

Сад преводимо неколико другијех песама. Хтедох Ђулиће али је претешко, ну можебити да ћемо успети доцније, ма и колико посла имам, за то ћу наћи времена. Молио би Вас да ми пошаљете Вашу слику, а када би могли и две, дао бих једну мом пријатељу, који Вас толико поштује.

Имам издање од 1882. Вашијех радова и рад би прибавио новије, ако се може добити.
Поздрављајући Вас најсрдачније остајем Ваш

Никола Тесла”.

У есеју посвећеном Змају, по Теслином мишљењу највећем српском песнику, на самом почетку каже:

„Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство после тоталног боја на Косову 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. За Европу мој српски народ био је грудобран, а она му је узвратила ропством.“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj.pdf

Јован Јовановић Змај (Знаменити Срби 19.века, 1904.): фото: Википедија (обрада: Расен)

ПИСМО  РОБЕРТА АНДЕРВУДА ЏОНСОНА ЗМАЈУ

„Драги господине,

У тренутку кад вам ово пишем, ја још не знам да ли Вам је мој пријатељ Тесла што писао о нашем заједничком раду на упознавању американске публике преко ’Century Magazine-а’ с примерима ваших врсних песама.

Теслини преводи Ваших песама побудили су у мени такво дивљење, да се нисам могао отргнути искушењу да их не парафразујем (јер се не усуђујем назвати их преводом) изашле су баш сад, у мајској свесци овога часописа, од кога сам Вам послао један примерак. Ја, исто тако, прилажем уз ово писмо штампани извадак у коме имате и песме и кратак уводни чланак, који је био љубазан господин Тесла да напише. Шаљући Вам то, ја се надам да овај посао нећа наићи на Вашу осуду. (…)

За слободу, коју сам узео у погледу Ваше приповетке, имам да се правдам нарочито у двема тачкама: једна је у малој измени, а друга у простој изради. У ’Три хајдука’, крстио се, као што сам ја разумео, слушалац приче, и из страхопоштовања и грозоте.

Ово би се тешко могло превести на енглески, а да се тиме не промени сам оквир дела. Ја сам прво погрешно схватио превод г. Тесле и разумео да се скелети сами крсте, и то је изгледало тако савршено драмски ефектно, и истицало је верску антипатију, да сам ја закључио да тако остане.

За Ваш народ нису потребна никаква објашњења у погледу хајдука и Турака, али нашем је народу то потребно, пошто он иначе не би разумео народносни и верски конфликт, који чини суштину баладе. У нашег је народа мања уобразиља но у вашега и стога је њему потребно што очевидније претставити тако нежну тему. (…)

Ваш Роберт Андервуд Џонсон”

ТЕСЛИНИ ПРЕВОДИ ЗМАЈЕВИХ ПЕСАМА
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Nikola_Tesla_color2.jpg

Никола Тесла; фото: Википедија (pulsepowernow.com)

Већ 1894. године у часопису „Век“ („The Centuri Magazine“) Тесла је објавио рад о српској народној и о Змајевој поезији, као и превод четири Змајеве песме на енглески језик, заједно с уредником часописа Робертом Андервундом Џонсоном, који их је „упесмио“ – Теслин прозни превод ставио у стихове

У антологији поезије различитих народа и аутора издатој у Лондону и Њујорку 1897. године у избору Р. А. Џонсона под насловом “Песме слободе и остале поеме”, у првом делу налазе се преводи песама модерних Грка, Пољака, Италијана, Ираца и позната Џонсонова песма “У Теслиној лабораторији”.

Описујући сабласну таму лабораторије, наглашава да она није уточиште страшним фантомима прошлости или плачним несрећним духовима него:

… Благословеним духовима који чекају да се роде,
мислима које ће са ствари скинути окове;
бољем времену; свеопштем добру.
Њихов осмех је као радосно свитање,
Како су дивни, како су близу,
како жељно смишљају!
Чуј! Тај шапат је шум анђеоских крила.

Други део ове антологије садржи препеве – преводе тринаест Змајевих песама. Реч је о заједничком Теслином и Џонсоновом преводу – препеву Змајеве поезије. Ту је поново прештампан и Теслин уводни текст из 1894. године о Змају под нешто друкчијим насловом: „Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day“ (види се да Тесла користи стари облик речи Servian уместо Serbian). У њему је Тесла америчким читаоцима донео детаљну биографију великог песника и открио до тада неке непознате детаље везане за почетке Змајевог књижевног рада.

Ваља имати на уму да су наслови Змајевих песама у преводу мање-више мењани, тј. нису дословно превођени. Навешћемо их према Змајевом оригиналу, уколико није реч о одломцима неких песама, где су преводиоци дали нов наслов.

Змајеве песме објављене су по следећем редоследу (у ових тринаест превода уврштене су и оне четири раније преведене песме):

Три хајдука (Three Giaours),

Лука Филипов (Luka Filipov – An Incident of the Montenegrin war of 1876–78),

Јадна мајка (A Mother of Bosnia),

Чудовиште (?) (The Monster),

The Monster (Чудовиште)

“ IN place of the heart, a serpent ;
Rage for the mind’s command ;
An eye aflame with wildness ;
A weapon in the hand ;

“ A brow with midnight clouded ;
On the lips a cynic smile
That tells of a curse unmatchable
Born of a sin most vile.

“ Of longing, or hope, or virtue,
No vestige may there be ;
You, even in vice inhuman
What can you want of me ?

“ You in its maddest moment
The Deepest Pit designed,
Let loose to sow confusion
In the order of mankind ;

“ Here Hatred found you crawling
Like vermin, groveling, prone,
Filled you with blood of others
And poisoned all your own.

“ Your very thoughts are fiendish
Smoke of the fires of Hell.
Weird as you are, how is it
I seem to know you well ?

“ Why with your wild delirium
Do you infect my sleep ?
Why with my daily footstep
An equal measure keep ? „

The monster mutely beckons me
Back with his ghostly hand,
And dreading his fearful answer
I heed the grim command.

 

The Coming of Song (Песма о песми)

When the sky darkened on the first great sin, 
And gates that shut man out shut Hope within, 
Like to the falcon when his wing is broke, 
The bitter cry of mortals then awoke : 
“ Too heavy is our burden,“ groaned the two. 
“ Shall woes forever on our track pursue, 
And nest within these empty hearts ? Or, worse, 
Shall we be withered by the cruel curse ? 
Already less than human, shall we fall 
By slow succession to some animal ? “ Then, filled with pity at the desperate cry, 
Came from His throne of thunder the Most High : 
“ That you should suffer “ (spake the Voice) „is just : 
‘T is you have chosen for a feast a crust. 
But not so unrelenting I the least 
Of all your kind shall be above the beast. 
That erring mortals be not lost in fear, 
Come from My shining courts, O daughter dear ! 
Thou dost to heaven, shalt to earth belong.“ 
She came ; she stayed : it was the Muse of Song. Again the day was radiant with light, 
And something more than stars illumed the night. 
Hope, beckoning, to the desert took its flight. 
 Where is Pain and dire Distress,
Song shall soothe like soft caress ;
Though the stoutest courage fails,
Song ‘s an anchor in all gales ;
When all others fail to reach,
Song shall be the thrilling speech ;
Love and friends and comfort fled,
Song shall linger by your bed ;
And when Doubt shall question, Why ?
Song shall lift you to the sky.

“ Nay, softly,“ he says ; “ I pray thee,
Silence thy frightened moan,
And wipe the sweat from thy forehead
My kinsman thou, my own!

“ Look at me well, good cousin ;
Such wert thou fashioned of !
Thou, too, wouldst me resemble
Without that magic Love!“

Два сна (Two Dreams),

Тајна љубав (MysteriousLove),

Песма о песми (The Coming of Song),

Клетва (Curses),

Curses (Клетва)

Fain would I curse thee, sweet unkind!
That thou art fair;
Fain curse my mother, that not blind
She did me bear;
But, no! each curse would break, not bind,
The heart ye share.

 (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Вила из дуге (?) (A Fairy from the Sun Shower) – у поднаслову стоји на енглеском Теслина напомена: „Кад Срби виде сунчеве зраке после летњег пљуска, они веле да то виле чешљају косе“.

Зашто питаш, Србин није ишчезао, нестао? („Why“, you ask, „Has not the Servian Perished?“) – овде у поднаслову стоји: Fragment from the „Guiliche“ („Jewels“) – Одломак из Ђулића. Овде је реч о слободном преводу и о две Теслине забуне. Овај одломак – четворостих – није из Ђулића, већ из Песме о песми. Ради се о оним слободније преведеним стиховима:

Хај, што Србин још се држи
Крај свих зала,
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!

Друго, очито да Тесли није било познато значење речи ђулић (ђул = ружа), јер је у загради ставио као објашњење драгуљи (jewels).

Целокупан садржај објављен у магазину „Век“ 1894-5, са Теслиним преводима песама „Три хајдука“, „Тајна љубав“, „Два сна“, „Јадна мајка“, и „Лука Филипов“

Следе песме:

Једна цура (I Begged a Kiss of a Little Maid),

Зашто се војска ућутала? (Why the Army Became quiet?)

и Циганин хвали свога коња (The Gipsy Praises his Horse).

Што се тиче квалитета превода, о томе ће праву реч да кажу одговарајући стручњаци, добри зналци оба језика. А кад је реч о избору песама које су преведене, може се рећи да је веома добар и репрезентативан за Змаја. Показује Теслин висок укус и поетски сензибилитет (видели смо да неке врхунске песме намерно није преводио, јер се осећао неспреман за такав подухват).

Уз популарну баладу “Три хајдука” и друге родољубиве, преводи и “Тајну љубав”, коју ће касније Лаза Костић издвојити као једну од најсуптилнијих Змајевих „милопојки“ (Тесла је дао и тачнији наслов ове песме него преводилац Веснић, јер ту није реч о тајној – secret, већ о мистериозној, загонетној љубави – mysterious.

Уз ову, преведена је и љупка љубавна балада “Два сна”. Реч је о сновима руже и ханџара: остварује се, нажалост, ханџарев, а не ружин сан. Верска мржња је била јача, тријумфовала је над љубављу. Очигледно, како каже Душан Матић, „прошлост дуго траје“. И “Песма о песми” и “Циганин хвали свога коња” у својим врстама иду у врхове Змајевог стваралаштва.

Једна цура (1857)

Једна цура мала
пољубац ми дала,
а што га је дала
кад се покајала;
за пољубац један
песму је искала.

Кад си песму хтела,
што си ми отела
срце из недара
које песме ствара,
зоро моја бела!

 I Begged a Kiss of a Little Maid

I begged a kiss of a little maid;
Shyly, sweetly, she consented;
Then of a sudden, all afraid,
After she gave it, she repented;
And now as penance for that one kiss
She asks a poem — I’ll give her this.

But how can my song be my very best
When she, with a voice as soft as Circe’s,
Has charmed the heart from my lonely breast —
The heart, the fountain of all true verses?
Why, oh, why should a maid do this?
No — I must give her back her kiss.

  (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Укратко, међу преведеним песмама су родољубиве, љубавне, источњачке, рефлексивно-програматске, дечје, хумористичке – дакле спектар и пресек Змајевог богатог песничког опуса, мада је Тесла нагласио да тај избор не може ни приближно представити Змајево целокупно стваралаштво.

Желећи да Змајеве песме представи што бољим, а своје преводе недовољно стиховним и мање изражајним у поређењу са снагом оригинала, Тесла је о Змајевим песмама записао и ово: „Толико су суштински српске да их је готово немогуће превести на други језик.“

Великог научника и знаменитог песника зближила је и упознала поезија – њојзи хвала! Захваљујући Теслиним преводима Змај је био први српски писац после Вука чије дело су амерички читаоци, и не само они, упознали на свом језику већ у 19. веку, за Змајева живота (1833–1904). Пре тога имали су прилику да се упознају и са нашом народном поезијом – Вуковом збирком, коју је средином прошлог века преводила у Америци Тереза Талфи, односно, госпођа Робинсон, како се после удаје потписивала.

Одломак из писма Марице Косановић, сестре Николе Тесле (упућеног Николи 25. јуна 1894. године)

Циганин хвали свога коња

Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил’ птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш: хоће л’ моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој’ он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.

Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л’ мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.
А брзина каква му је?
Малко ј’ бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп.

The Gipsy Praises his Horse (1866)

You ‘re admiring my horse, sir, I see.
 He ‘s so light that you ‘d think it ‘s a bird—
Say a swallow. Ah me!
 He ‘s a prize!
 It ‘s absurd
To suppose you can take him all in as he passes
 With the best pair of eyes,
 Or the powerful aid
Of your best pair of glasses:
 Take ’em off, and let ‘s trade.

What! “Is Selim as good as he seems?”
 Never fear,
 Uncle dear,
He ‘s as good as the best of your dreams,
 And as sound as your sleep.
 It ‘s only that kind that a gipsy would keep.
The emperor’s stables can’t furnish his mate.
But his grit and his gait,
 And his wind and his ways,
 A gipsy like me does n’t know how to praise.
But (if truth must be told)
Although you should cover him over with gold
He ‘d be worth one more sovereign still.

“Is he old?”
Oh, don’t look at his teeth, my dear sir!
 I never have seen ’em myself.
Age has nothing to do with an elf;
So it ‘s fair to infer
My fairy can never grow old.
Oh, don’t look—(Here, my friend,
Will you do me the kindness to hold
For a moment these reins while I ‘tend
To that fly on his shanks?)…
As I said—(Ah—now—thanks!)
The longer you drive
The better he ‘ll thrive.
He ‘ll never be laid on the shelf!
The older that colt is, the younger he ‘ll grow.
I ‘ve tried him for years, and I know.

“Eat? Eat?” do you say?
Oh, that nag is n’t nice
About eating! Whatever you have will suffice.
He takes everything raw—
Some oats or some hay,
Or a small wisp of straw,
If you have it. If not, never mind—
Selim won’t even neigh.
What kind of a feeder is he? That ‘s the kind!

“Is he clever at jumping a fence?”
What a question to ask! He ‘s immense
At a leap!
How absurd!
Why, the trouble ‘s to keep
Such a Pegasus down to the ground.
He takes every fence at a bound
With the grace of a bird;
And so great is his strength,
And so keen is his sense,
He goes over a fence
Not across, but the way of its length!

“Under saddle?” No saddle for Selim!
Why, you ‘ve only to mount him, and feel him
Fly level and steady, to see
What disgrace that would be.
No, you could n’t more deeply insult him, unless
You attempted to guess
And pry into his pedigree.

Now why should you speak of his eyes?
 Does he seem like a horse that would need
An eye-glass to add to his speed
Or, perchance, to look wise?
No indeed.
Why, not only ‘s the night to that steed
Just the same as the day,
But he knows all that passes—
Both before and behind, either way.
Oh, he does n’t need glasses!

“Has he any defect?” What a question, my friend!
That is why, my dear sir, I am willing to sell.
You know very well
It is only the horse that you give or you lend
That has glanders, or springhalt, or something to mend:
T is because not a breath
Of defect or of death
Can be found on my Selim that he’s at your pleasure.
Alas! not for gipsies the care of such treasure.

And now about speed. “Is he fast?” I should say!
Just listen—I’ll tell you.
One equinox day,
Coming home from Erdout in the usual way,
A terrible storm overtook us. ‘T was plain
There was nothing to do but to run for it. Rain,
Like the blackness of night, gave us chase. But that nag,
Though he ‘d had a hard day, did n’t tremble or sag.
Then the lightning would flash,
And the thunder would crash
With a terrible din.
They were eager to catch him; but he would just neigh,
Squint back to make sure, and then gallop away.
Well, this made the storm the more furious yet,
And we raced and we raced, but he was n’t upset,
And he would n’t give in!
At last when we got to the foot of the hill
     At the end of the trail,
By the stream where our white gipsy castle was set,
And the boys from the camp came a-waving their caps,
At a word he stood still,
To be hugged by the girls and be praised by the chaps.
We had beaten the gale,
And Selim was dry as a bone—well, perhaps,
Just a little bit damp on the tip of his tail

(Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Симптоматично је да је Тесла приликом превода песме „Три хајдука“ реч „хајдук“ превео на енглески као „diaour“, што је реч изведена из изворно арапске речи „гавур“, односно из турске речи „ђаур“, „каурин“, и значи и на енглеском исто што и на ова два језика – „хришћанин“, односно „неверник“. Изгледа да је Тесла при том понајавише имао на уму значење речи „каурин“, односно „ђаур“ на српском језику у коме она не значи само „хришћанин“, „неверник“, већ је и ознака за Србина у турском добу. Тиме је већ у наслову песме Тесла нагласио да се ради о три Србина и њиховим јуначким подвизима.

„И поред великог низа радова и проналазака, Тесла је осетио потребу и нашао времена да помоћу сопственог превода упозна средину, у којој се он кретао, са оним што је волео и што га је одушевљавало. То је била једна од првих и једна од најискренијих наших пропаганди”. (Јулија Лазаревић-Татић, Политика, 31. мај 1936)

Приредио: Далибор Дрекић

извори: Др Васо Милинчевић. „Задужбина“, март, 2006.

ПолитикаНивостиВикипедија, Авантарт, TeslaCollection, Century Magazine

Застава коју је Тесла лично дизајнирао и поклонио Србима

У просторијама Културно-уметничког друштва “Никола Тесла” у Београду чува се застава коју је за ову организацију лично дизајнирао и поклонио им наш велики научник Никола Тесла чије име, на крају, друштво и носи.

This slideshow requires JavaScript.

Друштво је основано 1926. године у Београду, као Певачко друштво, на иницијативу групе радника тадашње Управе трамваја и осветљења. Исте године оснивачи су упутили писмо славном научнику са наших простора, Николи Тесли, у Америку са молбом да дозволи да Певачко друштво понесе његово име.

После два месеца, велики, на свим меридијанима познат научник, Никола Тесла одговорио је оснивачима да му је изузетно драго што може да да сагласност. Уз одговор, Никола Тесла шаље и идејно решење амблема друштва. За прославу десетогодишњице друштва Тесла шаље заставу са копљем. Она се и данас чува са поносом у просторијама КУД-а.

После добијене дозволе, рад друштва је добио нови замах у годинама које су следиле. Основане су нове секције, окупљани нови чланови, а 1946. године КУД „Никола Тесла“ било је проглашено за најбоље у Београду.

Друштво данас ради у оквиру Градског-саобраћајног предузећа “Београд” које обезбеђује организационе услове за рад, а у свом саставу има неколико секција – ансамбл народних игара, оркестар, секцију шпанских игара, ликовну секцију, хор ветерана и књижевни клуб.

Никола Тесла

КУД Никола Тесла

Извор: kudnikolatesla