Кључ и Грмеч град у народном предању
Кључ је град гдје се по историјском доказу предао посљедњи босански краљ Стеван Томашевић султану Мехмеду II год. 1463. Кључ лежи у кључком пољу покрај ријеке Сане, која у мјесту пролази између двије високе природне стијене; на лијевој страни је град, назидан по стрмим стијенама, а према њему је много вишa фoртица. Мада су зидови доста порушени и шумом обрасли, ипак је ријетко у Босни видјети мјесто с бољом војничком позицијом него што је Кључ.
Стари град Кључ, 1884.
Да сасвим одговара имену своме, може се видјети, кад човјек изађе на фортицу, пак разгледа околицу. Одатле се види, како су превјечити закони природни на далеко заклонили сваки улаз, те да се мора баш кроз одређено мјесто проћи. Стари, који су му име надјевали, морали су то спазити, кад су га тако кретили.
Од града једнo четврт сахата к југу има узвишено брдо, и на њему једна хумка. Зове се “Пашина софа“. По народном предању одмарао се овдје везир султана Мехмеда Велија, кад је с војском дошао да опсједне Кључ. С њим је био и један кадија именом Мула. На то су мјесто изазвали на вјеру краља Стевана, и био би га Велија паша пустио да не бјеше Мула кадије. Он је паши говорио: “Ако си ти њему вјеру задао, нијесам ја! Дај ми га под моју власт, а у курану стоји, да кауру не треба давати слободе.“
Везир га послуша и преда му краља, а Мула кадија измисли му мученичку смрт: живоме му садера кожу. Али и паша бијаше смрћу кажњен, погинуо од своје бедевије.
Недалеко од града према сјеверу, крај ријеке Сане има добар точак, зове се “Краљевац“ и код њега је једна хумка, именом “Црквина“. Народ прича да је ту црква затрпана и засута. Низ ријеку Сану до три сахата на ниже, има на високој обали једна тврда зидина, пуста, а зове се “град Камичак“.
Од Кључа западно три сахата има село Саница. Плодоносно је и згодно мјесто, а по народној причи допало се и Стојану Јанковићу, који јој је изговорио ово: “Ох Саницо, ох мало Приморје, у теби ћу дворе саградити!“ Селом пролази ријека Саница, што извире испод горе Грмеча. Одмах на извору су јој млини, пиле и ступе. Особито је ту дивно видјети један старински млин, који се никада не покрива јер га удесна литица са стране брани од непогода. Саница набуја у мокро доба, да би могла понијети брод, али њезина снага брзо опане.
У мјесту има једно брдо “Црквена главица“ која је раскопана год. 1856. и онда је ту нађен облик цркве, по чему се то мјесто и прозвало данашњим именом. Исте године саграђена је на том мјесту црква од камена и посвећена св. апостолима Петру и Павлу, али је брзо постигла несрећа, јер је спаљена у вријеме српско-босанског устанка године 1876. Ондјешњи српски православни народ, који се био од силеџија разбјегао, поновио је и покрио у повратку на пола изгорелу зидину.
На другом брду зове се једно брдо “Клисина“. Око ње има доста великих положених плоча; по изгледу и називу чини се, да је то била мала црквица, око које се мртви сахрањивали. Прича народ да је та црквица спадала под област горњој цркви.
Посред села Санице тече ријека Ријеча, а у њу се улијева поток Смиљаница. При утоку Смиљанице у Ријечу лежи у равници “Двориште“. Народ прича да су ту били двори неких велможа, пак да су по њиховој пропасти ондашњи Мухамедовци те дворе разрушили и од истог материјала себи куће поградили. Данас се само чује име д в о р и ш т е, а не види се ни камен на камену, него се само црвени по гдјекоја разбијена цигља.
Преко горе Грмеча на високом положају лежи “Бравско“; у њему има један бунар “Краљевац“ и код њега једна зидина, народ је зове “Краљев тор“. Недалеко отален у селу Јасеновцу има једна зидина која је назад двадесет година раскопана и нашао се облик цркве, па од тада на истом мјесту чини се богослужење на дан св. пророка Илије. У Бравску има више зидина које народ зове градинама.
Између Санице и Бравска диже се велика гора Грмеч о којој се прича да на њој има град истог имена, али не личи толико граду, колико као некој паланци, која је на високим литицама. У лањском календару “Бошњаку“ описао је П. Мирковић опширно што народ прича о граду Грмечу. И ми ћемо то овдје ради потпуности забиљежити.
“Од Петровца одјахавши на источну страну скоро три сата, доћи ћеш на планину Грмеч. На највишем врху те планине стоји град, који исто име има као и планина. Град је половину зидан, а друго је саотврд. Мало се од њега порушило. А у ком је вијеку зидан, не зна се. Сад је зарастао у шуму, те у самом граду по калдрми имаде јела и јавора у промјерју по два до три метра. Од Грмеча један и по сат на пољу Бравску је једна развалина под именом “Градић“, а близу њега веома здраво врело “Краљевац“.
-
- Краљ Стефан Томашевић
-
- Први приказ Кључа, дрворез Бенедикта Курипешића из 1530.
Ево шта народ приповиједа о Грмечу и Градићу:
У старо вријеме у граду Грмечу становао је један краљ а бијаше веома богат и силан. Овце његове становале су на Бравску у Градићу. У оно вријеме, приповиједа се, у тијем крајевима није падао снијег никада. Једном бијаху чобани краљеви са овцама на Бравску а удари снијег и затрпа све овце. Чобани оду и кажу краљу шта је било. Краљ рече: “Дјецо моја! то је од Бога пала слана, да за наске овдје није стања. Спремајте се, да одмах идемо.“ Почну се спремати и потоваре што год су имали, али како краљ бијаше пуно богат, па не могаше све понијети, он узме пуну тисову касу дуката и закопа их у граду.
Најмлађој ћерки његовој бијаше жао оставити толике дукате те не хтједе никако откучити се од новаца, пак ни онда када пођоше, не устајаше од касе, вичући: “Ја их жива оставити нећу!“ Отац јој говораше и заклињаше је, али она неће па неће. Но кад никако не хтје поћи, отац је онда прокуне: “Е кад нећеш да идеш с нама, а онда нека милостиви Бог нареди и послуша родитеља врућу молбу и овога часа да се претвориш у змију и да лежиш на њима и дневи и ноћи и љети и зими, а само на Ђурђев дан прије сунца један пут да наиђеш, те ако се тада са мушким сретеш, да се пољубиш и опет да се повратиш у дјевојку и пођеш за истог, а новце да узмеш своме суђенику.“ Онога часа она се претвори у змију рашљата репа и сплаза се на новце.
А отац њезин пође отален и крене на јужну страну. Путујући од Грмеча чим је ишао један сат, стао је и ударио биљег или како ондашњи народ зове – мрамор. Мрамори ти и дан данашњи су на мјестима гдје су и ударени. Високи су два метра и широки по метра од тврдога љутца камена. Први стоји у Јањилима, затим у Зденом долу у пећини. Тај је у ђубре зарастао. Трећи у Горинчанима, пак онда у Сековцу, Криводолу, Цврљивици и пошљедњи у Жупи јуначкој.
У Унцу се краљ настани и сазида град Висућ на једној стијени, који је до данас сачуван у цијелости. Басамаци, који су у стијени исјечени, нијесу у стању данашњи људи ни у два пута искорачити. Више је људи из околине грмечке ишло рано о св. Ђурђу у Грмеч град да се пољуби са краљевом кћери. Али ниједан није се могао одважити дочекати, да се сунце роди и да змија изиђе. Приповиједају, да је био дошао један и стојао на градским вратима на Ђурђев дан и чекао, па када се сунце рађало, пође змија из града, те ће управо њему. Сва се сијаше као сунце, на глави имађаше круну а реп јој двострук. Он завеже и дочека је. Она дође до њега и почне му ићи уз ногу и управо допуза до главе и хтједе га пољубити у десни образ, али он макне главом, а она се одмах врати на дукате. И сад често пута који оде, али се не одважи чекати ниједан. А дјевојка сирота, ето још чека у народној замисли свога суђеника.“
Написао: поп Миле Попадић
“Босанска вила“, година I, бр. 11, Сарајево, 1886, стр. 169-170.
Приредила: Сања Бајић
