Расен, Заглавље

Јован Јовановић Змај

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / САТИРАЊЕ

Змај као сатирични песник

Јован Јовановић Змај играо је као сатирички песник необично значајну улогу, улогу несумњиво већу но што би се могло очекивати после објективне процене његових стихова. Несумњиво да је томе припомогла баш форма сатире, оне лаке добродушне и памтљиве строфе. Он није дошао до сасвим тешких и опорих епиграма.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj.pdf

Јован Јовановић Змај (Знаменити Срби 19.века, 1904.): фото: Википедија (обрада: Расен)

Можда његова емоција није била, када се тиче сатиричних тема, увек довољно доследна. У основном питању о коме смо говорили, о коме говоримо: о проблему усвајања, или неусвајања грађанске културе, он није био начисто.

Он узима од Стерије то да је народ недговоран и да су криви они који њиме владају. Он узима од Стерије страховање да се народ не дегенерише. Он сматра да народ мора да буде дорастао великим задатцима који га чекају, просветном напору и војничком напору.

Његова нам сатира данас изгледа несразмерна и бледа, јер није сама са собом начисто. Нарочито када се рецимо љути на неку малу госпођицу и малог фићфирића из Новог Сада, што су изменили стару народну ношњу. Он их из потсмеха назива „Душановим потомцима“ и констатује да са новим манирима не могу осветити Косово.

Таква је сатира несразмерна, шаблонска и конвенционална. Несумњиво да је и она била потребна, корисна, а наравно и штетна, једном речи да је одиграла своју улогу.

Змај као сатиричар и као хумориста чисто је конвенционалан, он узима апстрактне готове теме, не доживљује их богзна како дубоко, и даје их као општа места. Као песник општих места он има такође један велики значај.

Ми не мислимо да Змај није стварни лиричар и стварни песник. Али овде хоћемо да кажемо, поводом његових сатиричних списа, да је он дао као и у другом своме делу, врло много и општега, баналнога, конвенционалног, али не излишног, хоћу да кажем дао је она општа културна места која су потребна, која су монета за поткусуривање, општа места без којих нема културе већ усвојене, без којих ниједно доба не може, општа места) речена онако како се то очекује и како се то предвиђа.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Уставно-успавна песма

(Пева се – не певала се – у Београду)

Буји, паји, чедо драго, Србијице мала,
доста си се назнојила, доста наиграла.
К’о поточић тихо шушти Дунав, Дрина, Сава,
само тихо, само тихо, наше чедо спава!

Кроз облаке раздеране блед се месец скита,
кроз прозор нам провирује, за злу децу пита.
Добра деца већ су легла, рчу к’о на јави,
љуљу, љуљу, чедо драго, покриј се по глави.

Уранили као вешци клапци неваљани,
зипарају прије зоре Пруси, Талијани,
и комшија твој је уст’о па се нешто брани,
ох, не знају како ј’ слатко спават натенани!

Пс! Полако, пушке, топи и ви, бурни људи,
нек вам срце лакше бије у тих врелих груди’,
полагано, ти Европо, цели свете луди,
само тихо, да се чедо из сна не пробуди!

Отварају с’, обијају с’ будућности двери!
Народи се утркују као горске звери,
отимају с’, наваљују, ко ће проћи први, –
буји, паји, чедо драго, Душанова крви!

(1866)

Украс 1

Билдунг

Душанова два потомка
деветнести славе век,
седе млади код клавира
она „нобл“, а он „кек“.

„Цум ентцикн! Ал’ још само
један валцер, же ву при!“
О, слушајте, како ј’ гетлих
овај нови потпури!

Он штехером такт удара
о свој ланчић, о бижу
(то би рифом боље ишло,
штета што му није ту).

Још цум абшид он је један
одмаук’о пасторел, –
„Ви сте кинстлер, хер фон **!“
„Љубим руку, ‘мадмазел’!“

Душанова два потомка
деветнести славе век.
Схватили су дух времена, –
она ј’ „нобл“, а он „кек“.

Смеј’о сам се да не плачем,
гледајући онај јад,
гледајући ** сокак,
гледајући Нови Сад.

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / САТИРАЊЕ

Каламбури и загонетке чика Јове Змаја

Јован Јовановић – Змај (1833-1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја. Као духовит човек и вешт сатиричар Змај је у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. 
Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај (Новак Радоњић, 1854); Галерија Матице Српске

Две најбоље збирке песама чика Јове Змаја јесу „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“.

Јован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао песме за децу, ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога.

Сигурно је чика Јова имао на уму своју децу док је писао ове песме, јер се његова најмлађа кћи злава Смиљка, а цео назив је под именом „Смиље“. Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” (1879).

Последње су штампане збирке: „Снохватице“ и „Девесиље“. У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“) 1866. године.

БРЗАЛИЦЕ

Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Чемул’ ће вићи Мићине ћемане?
– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Ко није за по сата сит заситиће л’ се за сат?
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Пица поп по пепелу; пада пеп’о по попу.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ШАЉИВЕ ПЕСМЕ

Змај је био изузетно даровит и мудар човек, гајио је наклоност ка хумору и сатири. Ове песме су доказ његових многобројних дарова.

Страшљивац 

Ко се боји сам у соби,
То је рђав знак;
Кога плаши помрчина
Или празан мрак,
Ко верује у вештице,
Леп ми је то ђак!
Тај ми неће никад бити
Србин ни јунак.

ЗАГОНЕТКЕ

По загонетачком раду, међу српским песницима свакако је најпознатији Јован Јовановић Змај. Он је објавио велики број загонетака („дашталица“). Највише их је било у „Невену“, несумњиво најбољем и најпопуларнијем дечјем листу тога времена, који је излазио у Новом Саду и Загребу од 1880. до 1907. године. Три загонетке објавио је у „Жижи“, док ју је издавао у Панчеву.

Змај у потпуности преузима Вуков поступак грађења загонетке, чак  је  код  Змаја  и  формулативно  питање „Да што ми ти да што“ у функцији именовања жанра  –  даштања. Змајева загонетка је блиска народној по одсуству апстрактних појмова „јер загонетање на различите начине увек означава човека или материјализоване ствари које га окружују“. У великом броју правих загонетки, Змај развија алегоријску причу у поступку загонетања, с акцентом на поучном карактеру. У њима је „остварена изузетна метафоричност типична за усмену загонетку, коју је Змај прилагодио дечјем узрасту, те деца лако препознају одгонетку, јер су им појмови веома блиски.

1,

Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

2.

Срце ми је дуго: Од пете до главе, –
И још мало вири, вири више главе.
Да ми није срца мога,
не би мене на сто метли,
ја и моје срце умиремо светли.
(решење: свећа)

3. 

Он иде, иде, иде –
нико му траг не виде,
идући реже, сече, –
а никад крв не тече.
(ветар)

4. 

Јест и ја сам чекињаста као свињче исто,
ал’ без мене ни у које друштво не би присто;
Ја ти држим капу, чизме и одело чисто.
(четка)

Приредио: Далибор Дрекић

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију, кратке приче и палиндроме можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА

Јован Јовановић Змај – Рузмарин

https://pixabay.com/

фото: pixabay

РУЗМАРИН

Mлада мома неговала
Зелен рузмарин,
Што ’но га јој поклонио
Газда – Лазин син.

Свако јутро устајала
Раном зорицом,
Свој рузмарин залевала
Бистром водицом.

Зборила му: „Ал’ си красан,
Рузмарине мој!
На срце ми, у душу ми
Пада мирис твој.“

А рузмарин усуди се,
Шапће — учи је:
„У сватови ја миришем
Мало друкчије.
То ти не знаш, луда млада,
Сад ти рекох, знај!
Ако мислиш да те варам’,
А ти покушај.

Оно момче давно чека,
На то навија;
Мене шаље да му будем
Проводаџија“.

Дивна ј’ мома, кад је румен
Стида облије.

А рузмарин замириса
Најсватовскије.

Јован Јовановић Змај, “Јавор“, 1887.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Predi%C4%87_-_Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj,_GMS.png

Јован Јовановић Змај (Урош Предић); фото: Википедија

Јован Јовановић – Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.

Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.

Јован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао песме за децу, ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога. 

Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

КЊИЖЕВНОСТ / САТИРАЊЕ

Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре

У занимљивој студији „Час описа часописа VI“ Жарко Рошуљ анализира афоризме и карикатуре, два најпопуларнија и најприсутнија жанра у српској шаљивој периодици (1830-1918). У том периоду афоризме је штампало 69 листова и 5 календара, а карикатуре 66 листова и 7 календара, а прве примере налазимо већ у првом српском шаљивом календару 1830. године. Аутор више деценија изучава историју српске књижевне периодике и познате личности у њој заступљене.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Queen_Natalia_Obrenovic_of_Serbia_in_Paris_by_Uros_Predic.jpg

Урош Предић: Краљица Наталија Обреновић 1890; фото: Википедија

Књига садржи укупно 1001 афоризам Јована Стерије Поповића, Љубе Ненадовића, Ј. Ј. Змаја, Милована Глишића, Милорада Митровића, Алексе Шантића, Бранислава Нушића, Бране Цветковића, Јована Скерлића и других. 

Штампарска грешка

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Predi%C4%87_-_Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj,_GMS.png

Јован Јовановић Змај (Урош Предић); фото: Википедија

Један од омиљених поступака обликовања афоризама у нашој старој шаљивој периодици била је и штампарска грешка. Овај поступак, карактеристичан и за Змаја, Жарко Рошуљ објашњава на следећи начин:

– Могло би се рећи да је оригиналан српски афоризам почео са штампарским грешкама. Од првог уредника српског шаљивог листа, па до најпознатијег Јована Јовановића Змаја, многи наши афористичари посветили су се штампарским грешкама. Некада се говорило да у словослагачком сандуку „станује” сам ђаво који меша слова у фаховима, па слагачи речи слажу погрешно. У „Шаљивцу” је дат пример погрешно сложене речи „шали”, а треба „жали”.

Иначе, Змај је сарађујући у сатиричној штампи користио чак 500 различитих псеудонима, док Радоје Домановић, који је уређивао сатирични лист „Страдија”, уопште није писао афоризме.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sterija.jpg

Јован Стерија Поповић (Јован Поповић); фото: Википедија

У Будиму је Јован Стерија Поповић 1830, 1832. и 1835. објавио своја три „Забавна календара Винка Лозића“ и то су били први шаљиви годишњаци покренути у српској периодици. У њима се могао прочитати и овај афоризам:

„Питали једнога, зашто је себи малу жену узео – Мој брате, одговори овај, кад се зло бира, треба најмање изабрати.“

Стерија је објављивао афоризме и у Летопису Матице српске, међу којима је и овај:

„Доћи ће памет, али неће наћи главу.“

У Пешти је 1864. тада млади Јован Јовановић Змај покренуо лист „Змај“ као „свеске за шалу и сатиру“. У њему је објављивао и „мудре изреке“ славних људи, каква је ова приписана Наполеону:

„Свет жели да га варамо – а свету треба увек жељу испунити!“ Или

„Не гледи се како се ко крсти, већ како ко плаћа“,

испод кога стоји „Равноправић“.

Стално на удару цензора Змај им се једном приликом овако обратио:

„Ако је истина да су то најгори људи који забрањене књиге читају, онда су цензори најгори људи, јер они највише забрањени књига читају.“

Писац је у афоризмима радо користио и форму пословица, међу којима је и ова:

„Во се везује за рог, а посланик за језик.“

Петар Карађорђевић (Мркоњић) у Босанско-херцеговачком устанку 1875

Петар Карађорђевић (Мркоњић) у Босанско-херцеговачком устанку 1875

Забрањивани и затварани

И у то време, средином 19. века, баш као и сада, издавачи шаљивих листова жалили су се на тешке финацијске услове за издавање шаљиве периодике.

У овом периоду афоризми и карикатуре били су повод строгих забрана сатиричних издања пре свега због тога што су јунаци афоризама и карикатура често били краљеви Милан Обреновић и Петар Карађорђевић.

„Иако је Петар Први Карађорђевић био наш најобразованији владар, сатирични листови су га нападали и представљали као глупог, „орангутана”… Његове демократске принципе да народ сам управља земљом погрешно су схватали сви, па и сатирични листови. Сматрали су га због тога лењим. Отуда онај чувени афоризам са „штампарском грешком“ објављен у „Звону“:

„Од како је у Србију дошао Краљ Петар, у њој влада дремократија“

Забране и затворске казне изрицане су и због државника и политичара који су такође били „јунаци“, а од њих најчешће Јован Ристић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић.

Ристића су називали „српским Бизмарком” и цртали га с три длаке на глави, што је било у складу с начином на који су европски карикатуристи цртали Бизмарка. Ристић је био „српски мали Бизмарк”. Ипак, највише карикатура има у вези с Пашићем.

Часопис Јужне пчеле 1851-1852

Први српски сатирични лист који је забрањен због афоризма „опасног по државу“ био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад), браће Данила и Милорада Медаковића. Злогласни афоризам гласио је:

„Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.”

Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.

Највише су били забрањивани листови „Геџа” у 19. и „Звоно” у 20. веку, а први уредник једног шаљивог листа који је осуђен на казну затвора био је Ђорђе Рајковић, у Новом Саду 1861. године.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ljubomir_Nenadovic_1889_Vilimek.png

Љубомир Ненадовић, (Јан Вилимек, 1889.); фото: Википедија

Иако „Шумадинка” Љубомира Ненадовића није била сатирични лист, забрањена је већ после неколико месеци излажења, 1850. године због једног Ненадовићевог афоризама. Најпознатији ненадовићев афоризам гласи:

„Печатња је слободна, само се списатељи апсе.“.

У два наврата излазио је у Загребу и Новом Саду „Врач погађач“, који је са тиражом од 6.000 примерака био најчитаније шаљиво гласило у 19. веку. Због афоризма из рубрике „Штипалице“ био је забрањен и уништен судском одлуком.

И „Ђаво“ је правио паузе у излажењу, а 1912. за свог сарадника „прогласио“ је Николу Пашића, који је наводно имао рубрику „Бајин афоризам“, у коме је писало и ово:

„Најлепше ми стоји, што ми шнајдер скроји“; „Најлепша је киша, она од бакшиша“.

Око „Звона“ били су окупљени најприснији пријатељи Радоја Домановића, а гласило је припадало Странци радикалне демократије, због чега су на најчешћем удару били Пашић и краљ Петар. Као наводна изјава „Чика Петра“ у листу је изашао овај афоризам:

„То је једна/превелика лажа/Да је мени/мрска апанажа.“

Због тог афоризма „Звоно“ је било забрањено, а људи из владе физички су напали уредника.

Колико су афоризми били цењени у српској штампи на почетку 20. века показује и податак да је у дневном листу „Политика” Јефта Угричић покренуо сатиричну рубрику која је била штампана на првој страници. Међутим, „Политика” је извештавала и о тучи због афоризма, када је уредник „Звона” (1908) добио батине у редакцији листа од чиновника актуелне владе, „споменутог” у афоризму.

Врач Погађач

Врач Погађач, Загреб, 1901.

Неки од 1001 афоризма:

„Каква је разлика између садашњег министра финансија и онога што ће доћи? Разлика је за пола милиона!“

„Каква је разлика између наше владе и пијавице? Разлика је та: што пијавице пију крв на једном телу, а наша влада пије крв читавом народу!“

„Шта госпођо, зар се ви и после петог мужа опет удајете?! А зашто не – докле год бог узима, узимам и ја.“

„Многи почну каријеру као поштени људи, а заврше као – министри.“

У листу „Домишљан“ издавач Никола Н. Никшић, новинар и преводилац, посебно је афоризмима „гађао“ политичаре. Писао је:

„Мале лопове вешају, а пред великима капе скидају“;

„Наша земља се не окреће више око сунца, него око новца“;

„Ако немаш пара у кеси, имај меда у устима“.

Најдуговечнији шаљиви лист у нашој периодици, покренут у 19. веку, „Брка“, неговао је афоризме у рубрици „Мудре изреке“, где је написано и ово:

„Сине мој, не иди по стази грешника, ако ниси рад да постанеш министар.“

Само девет бројева успео је да изгура „Ера“ (1882), који је припадао Напредној странци, што се види и из овог афоризма:

„Ја стојим на темељу слободе, рече једаред у својој беседи неки ватрени радикалац – Није истина, викну један ципелар међу слушаоцима, ви стојите у пар чизама које ми нисте платили.“

Краљица Наталија Обреновић

Краљица Наталија Обреновић

Занимљиво је да је, ако изузмемо „Мали буквар за велику децу” Михаила Максимовића (1792), прву књигу афоризама објавила 1897. краљица Наталија Обреновић. „Њени ’Афоризми’ уједно су и прва сатирична књига представљена на књижевној вечери у Београду. Мало ко памти да је представљање краљичине књиге афоризама обављено уз ватромет, бакљаду, војну музику и ’разне облике разоноде, пише Рошуљ.

После неуспелог атентата на Милана Обреновића, многи су били осуђени, а међу њима и они који нису имали никакве везе са тим догађајем. Тако су се на робији у пожаревачком затвору нашли и афористичари и карикатуристи, који су да би прекратили време покренули рукописни шаљиви лист „Клин“: „Излази кад хоће (улази кад може)“. Радећи на том листу, они су у апсани дочекали крај 19. века.

У ратној 1915. години карикатуристи „Звона“ увели су далекосежну новину, фото-карикатуру. Прве „срећне жртве“ таквих карикатура били су немачки цар Вилхелм, представљен као „вепар“ и аустријски цар Фрањо Јосиф, као балерина – омражена играчица, која на Бал плацу „танцује“ како јој немачки цар свира.

Приклапало

Карикатура из календара „Приклапало” Ј.Ј. Змаја

Карикатуре

Ништа мање нису биле популарније, убојитије и стално трн у очима власти, ни многобројне карикатуре. Међу представљеним карикатуристима има значајних сликара и цртача, као што су Димитрије Аврамовић, Ђура Јакшић, Урош Предић, Паја Јовановић, Марко Мурат, Брана Ц. Цветковић, Стеван Милосављевић, Томислав Кризман, Драгутин Дамјановић, Марко Иванишевић, Миливоје Мауковић.

Међутим, карикатуре су се појавиле и пре покретања шаљиве периодике. Остало је забележено како је прву нашу карикатуру 1924. године израдио сликар Павел Ђурковић, по наредби Милоша Обреновића. Кнез Милош Обреновић волео је да карикира поједине личности које није трпео, а на своје „увеселеније“. Тако је наложио јсликару Ђурковићу да изради слику његовог чиновника Ђорђа Ћелеша, иначе, изразито ружног човека

Прва штампана карикатура у српској шаљивој периодици објављена је у Стеријином „Календару Винка Лозића“, чији је аутор био сликар Димитрије Аврамовић, који се данас сматра „оцем српске карикатуре“. Карикатуристи су извргавали руглу многобројне политичаре и друштвене догађаје, а посебна тема била је велика афера око изградње железнице кроз Србију, о чему су непоуздани банкар Бонту и Генерална унија склопили са владом крајње неповољан уговор. Тврдило се да је краљ Милан Обреновић за то примио мито у износу од два милиона динара, што је на крају земљу коштало читавих сто милиона.

Извори: Жарко Рошуљ: „Час описа часописа VI“, Жанрови у српској шаљивој периодици (1830-1918), Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014.
Светлана Е. Томић, Жарко Рошуљ „Час описа часописа VI“, Алфа БК, Београд, 2015.
Новости,
Политика

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

 

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА

Прве разгледнице у Србији – Уметност дописивања

Од времена када су се појавиле у трећој четвртини 19. века, па до данашњих издања, разгледнице – „илустроване поштанске карте“ – представљају веома распрострањен визуелни материјал, и чине значајан део визуелне културе модерног доба. Оне припадају корпусу нових визуелних медија који су се појавили током 19. века.
Београд, Разгледница

Поздрав из Београда (Панорама града, Железничка станица, Народно позориште), Београд, 1898. Издање Књижаре Велимира Валожића, Цртеж: Владислав Тителбах, Хромолитографија, Музеј примењене уметности, инв. бр. 23467

Настанак разгледница у нашој средини практично кореспондира с појавом филма, док им је велика претходница и основа у 19. веку била фотографија.

Прва права разгледница на свету, тврде картофили, штампана је на српском језику ћириличним писмом 1871. године у уредништву листа „Змај“ у Бечу. Штампана је на предлог геодетског официра Петра Манојловића из Сентомаша (данашњег Србобрана), у сарадњи са Јованом Јовановићем Змајем, уредником тадашњег сатиричног листа „Змај“.

Прва разгледница на свету, штампана у редакцији часописа „Змај “ у Бечу 1871. године

Раздобље 1895–1914. обухвата појаву и продукцију разгледница у првом периоду њиховог постојања у Краљевини Србији, односно време њиховог настанка, развоја и широког распростирања. Прва серија разгледница у Србији, у издању београдске књижаре Велимира Валожића, појавила се 1895. године, а ускоро су је пратиле бројне серије овог и других издавача.

Издавање илустрованих дописница, односно разгледница, почело је приватном иницијативом и није везано за одлуке званичних органа. Већ 1896. године, разгледнице су у целој Србији постале веома популарне, а следеће године донет је „Правилник за израду дописних карата од стране приватних лица”. У почетку је предња страна разгледнице била намењена и за илустрацију и за саопштење, а реверсна само за адресу, да би од 1906. године и слика заузела целу аверсну страну.

This slideshow requires JavaScript.

Између два рата

Данашњег посматрача помало изненади често коришћење француског језика између два рата, уместо толико популарног енглеског, али то је била уобичајена појава после Првог светског рата.

Новонастала Југославија под Карађорђевићема била је интересна сфера француског капитала и утицаја, а овај језик је дуго пре тога словио за дипломатски, пре него што је англосаксонски глобализам коначно освојио планету.

Старе разгледнице биле су дело најбољих фотографа, а после снимања уследио би део који је био познат као врло деликатан занатски посао, а то је додавање колорних површина. Снимку је требало пажљиво додати боју, и то, ако је икако могуће, верно као што је било у стварности.

Омиљени кадрови београдских варошких сниматеља била су здање Старог двора, Улица краља Милана, кадрови са Београдске тврђаве, Теразије, Улица кнеза Милоша, као и Железничка станица и зграда Поште поред ње. Плато испред станице звао се Вилзонов трг, али то није спречило савезнике да на њега баце смртоносни товар током ускршњег бомбардовања 1944. године, па су драгоцене фасаде жестоко оштећене и зграда је после добила други, соцреалистички облик.

Разгледнице омогућавају проучавање урбаног развоја града, праћење промена изгледа његових делова, уличних фронтова, претварања појединих амбијенталних целина друге половине 19. века у структуре савременог града, односно омогућавају проучавање историје архитектуре града.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0_%D0%9E%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Razglednica.jpg

Краљ Александар и краљица Драга Обреновић: фото: Википедија

Извори: Музеј Примењене Уметности, Историјски Музеј Србије, БКТВ

Сродни чланци:

Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века
Како је код Срба испраћен настанак фотографије 1839. године
Срби на првим фотографијама у боји у француској збирци “Планетарни архив“
Прве разгледнице у Србији – Уметност дописивања
Прва разгледница на свету штампана је 1871. у редакцији часописа „Змај”

МУЗИКА / УМЕТНОСТ

Узо деда свог унука – музичка интерпретација песме Ј.Ј. Змаја снимљена у Њујорку 1916.

Пјесму Јована Јовановића Змаја “Деда и унук“ је компоновао српски композитор Јосиф Маринковић, један од највећих композитора Србије с краја 19. и почетка 20. вијека. Пјесма под насловом “Узо деда свог унука“ снимљена је у децембру 1916. године у Њујорку у извођењу Соње Симић (мецосопран) уз пратњу Краљевског оркестра.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Uro%C5%A1_Predi%C4%87,_The_Children_around_the_Guslar,_1882,_National_Museum_of_Serbia.jpg

Урош Предић – Српчад око гуслара (1882), Народни музеј у Београду.; фото: Википедија (Обрада: Расен)

Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле целивало,
Онда пита живо
„Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?“

„Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо
Кад одрастеш, кад размислиш,
Казће ти се само!“

Послушајте ову прелијепу изведбу:

 

Приредио: Расен

КЊИЖЕВНОСТ / НАУКА / ПОЕЗИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ / СРПСКО ПИТАЊЕ

Никола Тесла као преводилац Змајевих песама

Никола Тесла и Јован Јовановић Змај сусрели су се приликом једине Теслине посете Београду, 2. јула 1892. године, када је возом, преко Новог Сада, дошао у Србију, а у Београду је том приликом организован свечани дочек. Речима добродошлице и са великим одушевљењем Теслу је дочекао српски краљ, а један од говорника на тој свечаности био је нико други до омиљени песник Теслин, Јован Јовановић Змај.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Teslathinker.jpg

Никола Тесла са књигом Руђера Бошковића „Theoria Philosophiae Naturalis“, испред трансформатора , Њујорк 20. maj 1896.; фото: Википедија (обрада: Расен)

Змај је научника поздравио стиховима, што је уједно био и једини пут да Змај јавно чита своје песме. Тесла, искрено дирнут овим сусретом, пришао је песнику и пољубио му руку и рекао: „Кад ми је било најтеже у Америци и када сам био од свих одбачен и несхваћен, с горким сузама сам читао Вашу поезију, а сада Вам обећавам да ћу Ваше стихове превести на енглески језик и у Америци објавити”.

Змајева песма посвећена сусрету са Николом Теслом:

Не знам шта је, је л`суштина,
Ил`то чини само мис`о
Чим смо чули: долазиш нам,
Одмах си нас електрис`о.

На сто жице спроводнице,
Електрика јури сиром,
ваздухом ће бити споја
(после можда и етиром)

– Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу-сину,
Најсвежији лист му трепну
па одлети у даљину.

Ти нам, Тесла, ти врлице,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију,
да ти муње колумбује.

И ти, Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.

Љуби стабло, дојчине му,
Сисни дојку, сисни врли.
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас сретан
Рукујућ`се с српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником.

Но ти мораш опет натраг
– Састанак нам кратко траја –
Ал`топлоту носи собом
Братинског загрљаја.

Остварена ј`мис`о твоја
Мис`о дивна и голема:
Међу нам`биће веза,
А даљина нема, нема.

Разумеће листак свези
Сваку жилу свога стабла,
(Електрика наших срца)
И без жица и без кабла.

Дубоко дирнут, Тесла се окупљеним људима обратио наглашено емотивно:

„Ја осјећам много више ношто могу да кажем. Стога Вас молим да јачину мојих осјећања не мерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеја, које ме ево и овде прате. У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србина. Живило српство!”

По повратку у Америку, Тесла се са страшћу бацио на превођење Змајевих песама и почео да пише о српској историји. Тако је настао и Теслин есеј из 1897. године о горкој судбини српског народа, у коме Тесла користи и Змајеве стихове и мисли заједно са својим интерпретацијама косовске и покосовске трагедије српског народа.

ПИСМО НИКОЛЕ ТЕСЛЕ ЗМАЈУ

Тесла је 15. јуна 1894. године упутио Змају следеће писмо, чији је факсимил објавила „Политика” у троброју за 31. мај, 1. и 2. јуни 1936. године, када је у Београду и у другим местима Краљевине Југославије одржан низ манифестација поводом 80. рођендана Николе Тесле.

Теслино писмо Јовану Јовановићу Змају, 15. јуна 1894.

Под насловом „Никола Тесла као преводилац Змајевих песама”, Јулија Лазаревић-Татић, сарадница Политике, обелоданила је да се Теслино писмо налази у писаној заоставштини педагога, професора др Милана Шевића и да се у тој архиви налази и писмо Змају Роберта Андервуда Џонсона, великог Теслиног пријатеља и поклоника.

„Високо поштовани господине, славни српски песниче!

Опростите што Вам се нисам јавио прије, као што би дужност захтевала. Неколико мисли тако су ме обузеле, да ми је немогуће отргнути се од рада.

Мој пријатељ, Р. А. Џонсон, племенит човек, један од најбољих писаца овђе, и сам песник, латио се је посла да преведе збирку Вашијех дивнијех песама на енглеском.

Одавна тражио сам такова друга, кога би могао да одушевим, па ма и димом и угљеном! У Америци нема бољега. Преводи његови управо дивни су, а ако по гдекад морао је променити по који редак, то је било неопходно нужно у духу енглеског језика.

Сад преводимо неколико другијех песама. Хтедох Ђулиће али је претешко, ну можебити да ћемо успети доцније, ма и колико посла имам, за то ћу наћи времена. Молио би Вас да ми пошаљете Вашу слику, а када би могли и две, дао бих једну мом пријатељу, који Вас толико поштује.

Имам издање од 1882. Вашијех радова и рад би прибавио новије, ако се може добити.
Поздрављајући Вас најсрдачније остајем Ваш

Никола Тесла”.

У есеју посвећеном Змају, по Теслином мишљењу највећем српском песнику, на самом почетку каже:

„Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство после тоталног боја на Косову 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. За Европу мој српски народ био је грудобран, а она му је узвратила ропством.“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj.pdf

Јован Јовановић Змај (Знаменити Срби 19.века, 1904.): фото: Википедија (обрада: Расен)

ПИСМО  РОБЕРТА АНДЕРВУДА ЏОНСОНА ЗМАЈУ

„Драги господине,

У тренутку кад вам ово пишем, ја још не знам да ли Вам је мој пријатељ Тесла што писао о нашем заједничком раду на упознавању американске публике преко ’Century Magazine-а’ с примерима ваших врсних песама.

Теслини преводи Ваших песама побудили су у мени такво дивљење, да се нисам могао отргнути искушењу да их не парафразујем (јер се не усуђујем назвати их преводом) изашле су баш сад, у мајској свесци овога часописа, од кога сам Вам послао један примерак. Ја, исто тако, прилажем уз ово писмо штампани извадак у коме имате и песме и кратак уводни чланак, који је био љубазан господин Тесла да напише. Шаљући Вам то, ја се надам да овај посао нећа наићи на Вашу осуду. (…)

За слободу, коју сам узео у погледу Ваше приповетке, имам да се правдам нарочито у двема тачкама: једна је у малој измени, а друга у простој изради. У ’Три хајдука’, крстио се, као што сам ја разумео, слушалац приче, и из страхопоштовања и грозоте.

Ово би се тешко могло превести на енглески, а да се тиме не промени сам оквир дела. Ја сам прво погрешно схватио превод г. Тесле и разумео да се скелети сами крсте, и то је изгледало тако савршено драмски ефектно, и истицало је верску антипатију, да сам ја закључио да тако остане.

За Ваш народ нису потребна никаква објашњења у погледу хајдука и Турака, али нашем је народу то потребно, пошто он иначе не би разумео народносни и верски конфликт, који чини суштину баладе. У нашег је народа мања уобразиља но у вашега и стога је њему потребно што очевидније претставити тако нежну тему. (…)

Ваш Роберт Андервуд Џонсон”

ТЕСЛИНИ ПРЕВОДИ ЗМАЈЕВИХ ПЕСАМА
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Nikola_Tesla_color2.jpg

Никола Тесла; фото: Википедија (pulsepowernow.com)

Већ 1894. године у часопису „Век“ („The Centuri Magazine“) Тесла је објавио рад о српској народној и о Змајевој поезији, као и превод четири Змајеве песме на енглески језик, заједно с уредником часописа Робертом Андервундом Џонсоном, који их је „упесмио“ – Теслин прозни превод ставио у стихове

У антологији поезије различитих народа и аутора издатој у Лондону и Њујорку 1897. године у избору Р. А. Џонсона под насловом “Песме слободе и остале поеме”, у првом делу налазе се преводи песама модерних Грка, Пољака, Италијана, Ираца и позната Џонсонова песма “У Теслиној лабораторији”.

Описујући сабласну таму лабораторије, наглашава да она није уточиште страшним фантомима прошлости или плачним несрећним духовима него:

… Благословеним духовима који чекају да се роде,
мислима које ће са ствари скинути окове;
бољем времену; свеопштем добру.
Њихов осмех је као радосно свитање,
Како су дивни, како су близу,
како жељно смишљају!
Чуј! Тај шапат је шум анђеоских крила.

Други део ове антологије садржи препеве – преводе тринаест Змајевих песама. Реч је о заједничком Теслином и Џонсоновом преводу – препеву Змајеве поезије. Ту је поново прештампан и Теслин уводни текст из 1894. године о Змају под нешто друкчијим насловом: „Zmai Iovan Iovanovich, The Chief Servian Poet of To-day“ (види се да Тесла користи стари облик речи Servian уместо Serbian). У њему је Тесла америчким читаоцима донео детаљну биографију великог песника и открио до тада неке непознате детаље везане за почетке Змајевог књижевног рада.

Ваља имати на уму да су наслови Змајевих песама у преводу мање-више мењани, тј. нису дословно превођени. Навешћемо их према Змајевом оригиналу, уколико није реч о одломцима неких песама, где су преводиоци дали нов наслов.

Змајеве песме објављене су по следећем редоследу (у ових тринаест превода уврштене су и оне четири раније преведене песме):

Три хајдука (Three Giaours),

Лука Филипов (Luka Filipov – An Incident of the Montenegrin war of 1876–78),

Јадна мајка (A Mother of Bosnia),

Чудовиште (?) (The Monster),

The Monster (Чудовиште)

“ IN place of the heart, a serpent ;
Rage for the mind’s command ;
An eye aflame with wildness ;
A weapon in the hand ;

“ A brow with midnight clouded ;
On the lips a cynic smile
That tells of a curse unmatchable
Born of a sin most vile.

“ Of longing, or hope, or virtue,
No vestige may there be ;
You, even in vice inhuman
What can you want of me ?

“ You in its maddest moment
The Deepest Pit designed,
Let loose to sow confusion
In the order of mankind ;

“ Here Hatred found you crawling
Like vermin, groveling, prone,
Filled you with blood of others
And poisoned all your own.

“ Your very thoughts are fiendish
Smoke of the fires of Hell.
Weird as you are, how is it
I seem to know you well ?

“ Why with your wild delirium
Do you infect my sleep ?
Why with my daily footstep
An equal measure keep ? „

The monster mutely beckons me
Back with his ghostly hand,
And dreading his fearful answer
I heed the grim command.

 

 The Coming of Song (Песма о песми)

When the sky darkened on the first great sin, 
And gates that shut man out shut Hope within, 
Like to the falcon when his wing is broke, 
The bitter cry of mortals then awoke : 
“ Too heavy is our burden,“ groaned the two. 
“ Shall woes forever on our track pursue, 
And nest within these empty hearts ? Or, worse, 
Shall we be withered by the cruel curse ? 
Already less than human, shall we fall 
By slow succession to some animal ? “ Then, filled with pity at the desperate cry, 
Came from His throne of thunder the Most High : 
“ That you should suffer “ (spake the Voice) „is just : 
‘T is you have chosen for a feast a crust. 
But not so unrelenting I the least 
Of all your kind shall be above the beast. 
That erring mortals be not lost in fear, 
Come from My shining courts, O daughter dear ! 
Thou dost to heaven, shalt to earth belong.“ 
She came ; she stayed : it was the Muse of Song. Again the day was radiant with light, 
And something more than stars illumed the night. 
Hope, beckoning, to the desert took its flight. 
 Where is Pain and dire Distress,
Song shall soothe like soft caress ;
Though the stoutest courage fails,
Song ‘s an anchor in all gales ;
When all others fail to reach,
Song shall be the thrilling speech ;
Love and friends and comfort fled,
Song shall linger by your bed ;
And when Doubt shall question, Why ?
Song shall lift you to the sky.

“ Nay, softly,“ he says ; “ I pray thee,
Silence thy frightened moan,
And wipe the sweat from thy forehead
My kinsman thou, my own!

“ Look at me well, good cousin ;
Such wert thou fashioned of !
Thou, too, wouldst me resemble
Without that magic Love!“

Два сна (Two Dreams),

Тајна љубав (MysteriousLove),

Песма о песми (The Coming of Song),

Клетва (Curses),

Curses (Клетва)

Fain would I curse thee, sweet unkind!
That thou art fair;
Fain curse my mother, that not blind
She did me bear;
But, no! each curse would break, not bind,
The heart ye share.
 (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Вила из дуге (?) (A Fairy from the Sun Shower) – у поднаслову стоји на енглеском Теслина напомена: „Кад Срби виде сунчеве зраке после летњег пљуска, они веле да то виле чешљају косе“.

Зашто питаш, Србин није ишчезао, нестао? („Why“, you ask, „Has not the Servian Perished?“) – овде у поднаслову стоји: Fragment from the „Guiliche“ („Jewels“) – Одломак из Ђулића. Овде је реч о слободном преводу и о две Теслине забуне. Овај одломак – четворостих – није из Ђулића, већ из Песме о песми. Ради се о оним слободније преведеним стиховима:

Хај, што Србин још се држи
Крај свих зала,
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!

Друго, очито да Тесли није било познато значење речи ђулић (ђул = ружа), јер је у загради ставио као објашњење драгуљи (jewels).

Целокупан садржај објављен у магазину „Век“ 1894-5, са Теслиним преводима песама „Три хајдука“, „Тајна љубав“, „Два сна“, „Јадна мајка“, и „Лука Филипов“

Следе песме:

Једна цура (I Begged a Kiss of a Little Maid),

Зашто се војска ућутала? (Why the Army Became quiet?)

и Циганин хвали свога коња (The Gipsy Praises his Horse).

Што се тиче квалитета превода, о томе ће праву реч да кажу одговарајући стручњаци, добри зналци оба језика. А кад је реч о избору песама које су преведене, може се рећи да је веома добар и репрезентативан за Змаја. Показује Теслин висок укус и поетски сензибилитет (видели смо да неке врхунске песме намерно није преводио, јер се осећао неспреман за такав подухват).

Уз популарну баладу “Три хајдука” и друге родољубиве, преводи и “Тајну љубав”, коју ће касније Лаза Костић издвојити као једну од најсуптилнијих Змајевих „милопојки“ (Тесла је дао и тачнији наслов ове песме него преводилац Веснић, јер ту није реч о тајној – secret, већ о мистериозној, загонетној љубави – mysterious.

Уз ову, преведена је и љупка љубавна балада “Два сна”. Реч је о сновима руже и ханџара: остварује се, нажалост, ханџарев, а не ружин сан. Верска мржња је била јача, тријумфовала је над љубављу. Очигледно, како каже Душан Матић, „прошлост дуго траје“. И “Песма о песми” и “Циганин хвали свога коња” у својим врстама иду у врхове Змајевог стваралаштва.

Једна цура (1857)

Једна цура мала
пољубац ми дала,
а што га је дала
кад се покајала;
за пољубац један
песму је искала.

Кад си песму хтела,
што си ми отела
срце из недара
које песме ствара,
зоро моја бела!

  I Begged a Kiss of a Little Maid

I begged a kiss of a little maid;
Shyly, sweetly, she consented;
Then of a sudden, all afraid,
After she gave it, she repented;
And now as penance for that one kiss
She asks a poem — I’ll give her this.

But how can my song be my very best
When she, with a voice as soft as Circe’s,
Has charmed the heart from my lonely breast —
The heart, the fountain of all true verses?
Why, oh, why should a maid do this?
No — I must give her back her kiss.
  (Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Укратко, међу преведеним песмама су родољубиве, љубавне, источњачке, рефлексивно-програматске, дечје, хумористичке – дакле спектар и пресек Змајевог богатог песничког опуса, мада је Тесла нагласио да тај избор не може ни приближно представити Змајево целокупно стваралаштво.

Желећи да Змајеве песме представи што бољим, а своје преводе недовољно стиховним и мање изражајним у поређењу са снагом оригинала, Тесла је о Змајевим песмама записао и ово: „Толико су суштински српске да их је готово немогуће превести на други језик.“

Великог научника и знаменитог песника зближила је и упознала поезија – њојзи хвала! Захваљујући Теслиним преводима Змај је био први српски писац после Вука чије дело су амерички читаоци, и не само они, упознали на свом језику већ у 19. веку, за Змајева живота (1833–1904). Пре тога имали су прилику да се упознају и са нашом народном поезијом – Вуковом збирком, коју је средином прошлог века преводила у Америци Тереза Талфи, односно, госпођа Робинсон, како се после удаје потписивала.

Одломак из писма Марице Косановић, сестре Николе Тесле (упућеног Николи 25. јуна 1894. године)

Циганин хвали свога коња

Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил’ птица
Ластавица?
Скидај наочари —
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља
Да ли ваља!
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге,
Не можеш га у царевој
Наћи штали —
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам гледо,
Немој ни ти —
Тај не може остарити.
— Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш: хоће л’ моћи
Какав јендек да прескочи,
Јендек, јендек — какав јендек!
Тај се није још родио
Кој’ он није прескочио —
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.

Ја га јашем без седла —
Седласта му леђа.
— За пасош га не питај,
Јер — то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди —
Још ме питаш: како види?
То је да се приповеда:
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи —
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л’ мане —
па зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане —
Такви коњи нису за нас,
за Цигане.
А брзина каква му је?
Малко ј’ бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти:
Једном сам се из Ердута
Враћо с пута.
Мада нас је пљусак вијо,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже —
Пљусак брзо, а он брже;
Пљусак пишман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије —
Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покисо му само
— Реп.

 The Gipsy Praises his Horse (1866)

You ‘re admiring my horse, sir, I see.
 He ‘s so light that you ‘d think it ‘s a bird—
Say a swallow. Ah me!
 He ‘s a prize!
 It ‘s absurd
To suppose you can take him all in as he passes
 With the best pair of eyes,
 Or the powerful aid
Of your best pair of glasses:
 Take ’em off, and let ‘s trade.

What! “Is Selim as good as he seems?”
 Never fear,
 Uncle dear,
He ‘s as good as the best of your dreams,
 And as sound as your sleep.
 It ‘s only that kind that a gipsy would keep.
The emperor’s stables can’t furnish his mate.
But his grit and his gait,
 And his wind and his ways,
 A gipsy like me does n’t know how to praise.
But (if truth must be told)
Although you should cover him over with gold
He ‘d be worth one more sovereign still.

“Is he old?”
Oh, don’t look at his teeth, my dear sir!
 I never have seen ’em myself.
Age has nothing to do with an elf;
So it ‘s fair to infer
My fairy can never grow old.
Oh, don’t look—(Here, my friend,
Will you do me the kindness to hold
For a moment these reins while I ‘tend
To that fly on his shanks?)…
As I said—(Ah—now—thanks!)
The longer you drive
The better he ‘ll thrive.
He ‘ll never be laid on the shelf!
The older that colt is, the younger he ‘ll grow.
I ‘ve tried him for years, and I know.

“Eat? Eat?” do you say?
Oh, that nag is n’t nice
About eating! Whatever you have will suffice.
He takes everything raw—
Some oats or some hay,
Or a small wisp of straw,
If you have it. If not, never mind—
Selim won’t even neigh.
What kind of a feeder is he? That ‘s the kind!

“Is he clever at jumping a fence?”
What a question to ask! He ‘s immense
At a leap!
How absurd!
Why, the trouble ‘s to keep
Such a Pegasus down to the ground.
He takes every fence at a bound
With the grace of a bird;
And so great is his strength,
And so keen is his sense,
He goes over a fence
Not across, but the way of its length!

“Under saddle?” No saddle for Selim!
Why, you ‘ve only to mount him, and feel him
Fly level and steady, to see
What disgrace that would be.
No, you could n’t more deeply insult him, unless
You attempted to guess
And pry into his pedigree.

Now why should you speak of his eyes?
 Does he seem like a horse that would need
An eye-glass to add to his speed
Or, perchance, to look wise?
No indeed.
Why, not only ‘s the night to that steed
Just the same as the day,
But he knows all that passes—
Both before and behind, either way.
Oh, he does n’t need glasses!

“Has he any defect?” What a question, my friend!
That is why, my dear sir, I am willing to sell.
You know very well
It is only the horse that you give or you lend
That has glanders, or springhalt, or something to mend:
T is because not a breath
Of defect or of death
Can be found on my Selim that he’s at your pleasure.
Alas! not for gipsies the care of such treasure.

And now about speed. “Is he fast?” I should say!
Just listen—I’ll tell you.
One equinox day,
Coming home from Erdout in the usual way,
A terrible storm overtook us. ‘T was plain
There was nothing to do but to run for it. Rain,
Like the blackness of night, gave us chase. But that nag,
Though he ‘d had a hard day, did n’t tremble or sag.
Then the lightning would flash,
And the thunder would crash
With a terrible din.
They were eager to catch him; but he would just neigh,
Squint back to make sure, and then gallop away.
Well, this made the storm the more furious yet,
And we raced and we raced, but he was n’t upset,
And he would n’t give in!
At last when we got to the foot of the hill
     At the end of the trail,
By the stream where our white gipsy castle was set,
And the boys from the camp came a-waving their caps,
At a word he stood still,
To be hugged by the girls and be praised by the chaps.
We had beaten the gale,
And Selim was dry as a bone—well, perhaps,
Just a little bit damp on the tip of his tail
(Translated by Nikola Tesla and Robert Underwood Johnson)

Симптоматично је да је Тесла приликом превода песме „Три хајдука“ реч „хајдук“ превео на енглески као „diaour“, што је реч изведена из изворно арапске речи „гавур“, односно из турске речи „ђаур“, „каурин“, и значи и на енглеском исто што и на ова два језика – „хришћанин“, односно „неверник“. Изгледа да је Тесла при том понајавише имао на уму значење речи „каурин“, односно „ђаур“ на српском језику у коме она не значи само „хришћанин“, „неверник“, већ је и ознака за Србина у турском добу. Тиме је већ у наслову песме Тесла нагласио да се ради о три Србина и њиховим јуначким подвизима.

„И поред великог низа радова и проналазака, Тесла је осетио потребу и нашао времена да помоћу сопственог превода упозна средину, у којој се он кретао, са оним што је волео и што га је одушевљавало. То је била једна од првих и једна од најискренијих наших пропаганди”. (Јулија Лазаревић-Татић, Политика, 31. мај 1936)

Приредио: Далибор Дрекић

извори: Др Васо Милинчевић. „Задужбина“, март, 2006.

Политика, Нивости, Википедија, Авантарт, TeslaCollection, Century Magazine

ЗАНИМЉИВОСТИ / ИСТОРИЈА

Прва разгледница на свету штампана је 1871. у редакцији часописа „Змај”

Прва права разгледница на свету, тврде картофили, штампана је на српском језику ћириличним писмом 1871. године у уредништву листа „Змај“ у Бечу. Штампана је на предлог геодетског официра Петра Манојловића из Сентомаша (данашњег Србобрана), у сарадњи са Јованом Јовановићем Змајем, уредником тадашњег сатиричног листа „Змај“.
Прва разгледница на свету, штампана у редакцији часописа "Змај " у Бечу 1871. године

Прва разгледница на свету, штампана у редакцији часописа „Змај “ у Бечу 1871. године

Познати цртач, техничар и картограф, чије се име везује за неколико успелих едиција тога времена, током једне од својих честих посета редакцији предложио је чика Јови да изради специјалне илустроване дописнице ради обављања краће преписке редакције са читаоцима.

Пансловенски карактер

Разгледница је отиснута на картону формата дописне карте у техници бакрореза. Манојловић је идејну скицу припремио крајем 1870. Када је његов цртеж одобрила редакција „Змаја“, израда разгледница у бакрорезу поверена је познатом бечком резбару Валдхајму, који је наручену количину предао редакцији почетком априла 1871.

Ова прва илустрована дописница у свету имала је све карактеристике разгледнице у данашњем смислу: слику на предњој страни са одређеним простором за адресовање, односно поштанску марку, док је полеђина карте остављена празна за саопштења

Сама илустрација на разгледници била је прилично импресивна, с обзиром на то да је штампана у срцу Аустроугарске.

На предњој страни карте представљен је змај са раширеним крилима, коме из чељусти севају муње, а из ноздрва излази огањ, док у канџама држи једну повијену траку за адресирање на име примаоца. Испод змаја види се пејзаж, и то, лево – детаљ са ведутама Истамбула и минаретима џамија, испред којих стари Турчин пуши лулу, а на десној страни – воз који излази из тунела, док су у позадини зидине Москве са куполама православних цркава. У средини, између Москве и Истамбула, приказан је део мора са једрењацима и лађама, међу којима је и пароброд – точкаш са грбом тадашње Кнежевине Србије!

Претпоставља се да је аутор желео да цртежом изрази тада популарну идеју панславизма. Читава слика је заправо симболизовала обједињавање словенског живља у источном делу Европе, што је, у најмању руку, била врло непопуларна тема у Аустроугарској, као уосталом и лист „Змај“. Због тог „политички некоректног“ садржаја, једини сачувани примерак ове разгледнице имао је несвакидашњу историју.

Адвокат враћа политички некорактну разгледницу

Поштанска карта коју је Петар Манојловић из Беча послао у Сомбор свом стрицу сомборском адвокату Димитрију Манојловићу 19. маја 1871. године тако је ушла у историју.

Када је Димитрије Манојловић, примио разгледницу и видео мотив простора који је насељавао православни словенски живаљ, није се много двоумио шта ће са њом. Вероватно бојећи се политичких последица, прецртао је натпис „Сомбор“, вратио разгледницу пошиљаоцу, са пропратним текстом: „Ја са Змајом никаква посла нећу да имам – не прима се“.

Из читаве серије ових илустрованих дописница сачуван је само један примерак, који је 1963. откупио непознати белгијски колекционар, поставши тако власник једног од највреднијих филателистичких раритета!.

На ову разгледницу су, иначе, биле залепљене две марке: једна од пет крајцара (црвене боје) и једна од десет (плаве боје). Игром случаја, пронађена је тек 1964. године, а пошто је филателистима била непозната, исте године је изложена на једној филателистичкој аукцији у Паризу.

Отклоњена неправда

Све до 1963, сматрало се да је изумитељ прве разгледнице извесни књижар Шварц, из Олденбурга. Он је 1875. изрезао картоне у величини тадашњих поштанских дописница, на које су му штампари отиснули клише са цртежом из једне старе немачке песмарице, која је садржавала винске песме из подручја Рајне. Конкретно, реч је о илустрацији за песму Петпутапестотина ђавола. Међутим, када је откривена Манојловићева разгледница, требало је ревидирати дотад важећи став, што није било лако. Тако се међу светским филателистима заподела вишегодишња расправа, у којој је учествовао и Новосађанин Мирко Вернер, који је, на крају, доказао да је Манојловић осмислио најстарију сачувану разгледницу у свету – каже сомборски хроничар Миле Војиновић.

Ремек дела штампарства

Прве разгледнице рађене су у техници литографије и биле су права ремек дела тадашњег штампарства. Код њих се на предњој страни налазила илустрација, а на полеђини место само за адресу и поштанску марку. Поруке су се исписивале на предњој страни поред или преко илустрације. Тек од 1905. године задња страна разгледнице је подељена једном вертикалном линијом на два једнака дела. Десно од линије се исписивала адреса примаоца и лепила поштанска марка, а лево од ње садржај поруке. Овакав тип разгледница се употребљава и дан данас.

Србија на разгледницама

Прву серију разгледница у Србији објавила је књижара Велимира Валожића у Београду, 1895. године. Ту серију красио је Поглед на Калемегдан са Саве (панорама Београда), Позориште (Народно позориште са спомеником кнезу Михаилу) и Нови конак (данашњи Стари двор). На једнима је писало Поздрав из Београда, а на другима Жели вам Срећну нову годину Књижара Велимира Валожића. Идуће године Велимир Валожић објавио је још једну серију у којој је, осим Београда, било и 16 разгледница са сликама градова Србије. Аутор ових првих серија је Владислав Тителбах, познати илустратор, а дворски фотограф Милан Јовановић је аутор фотографија.

извори: Србинсиде

Сродни чланци:

Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века
Како је код Срба испраћен настанак фотографије 1839. године
Срби на првим фотографијама у боји у француској збирци “Планетарни архив“
Прве разгледнице у Србији – Уметност дописивања
Прва разгледница на свету штампана је 1871. у редакцији часописа „Змај”

КЊИЖЕВНОСТ / САТИРАЊЕ

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века

У мноштву наших сатиричних и хумористичких листова, од „Шаљивца“ (1850. године), који је забележен као историјски почетак, и као такав остао значајан, до Домановићеве „Страдије“ (1904), они најбољи, а међу њима, пре свих, они које је уређивао Јован Јовановић Змај: „Комарац“ (1861), „Змај“ (1864), „Жижа“ (1871), „Стармали“ (1878); затим „Ера“ (основан у Београду 1882. године, а после пет година излажења, наставио у Ужицу под уредништвом Андре Лојанице), „Бич“ (1882) под уредништвом Симе Лукина Лазића, „Сатир“ (1902) Бране Цветковића и Домановићева „Страдија“, да поменемо само најпознатије – поред богатства савремених жанрова (вест, чланак, репортажа, епиграм, афоризам, песма, пародија, прича, полемика), присутна је и трајна тематска савременост. 
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vragolan_1871_05.jpg

Враголан, Српски шаљиви лист, број 1, 1871. (Библиотека Светозар Марковић, Београд) фото: Википедија

Поред оснивача и уредника ових листова, томе су допринели многи наши познати писци као сарадници: Милован и Ђура Јакшић у „Враголану“ (покренут 1871. године), Милорад П. Шапчанин у „Стармалом“, Бранислав Нушић у „Ћоси“ (1881) и „Бичу“.

Тадашњи српски писци, обдарени жицом хумора и сатире, стварали су махом у форми комедије и шаљиве приповетке (Стерија, Нушић, Кочић, Сремац, Глишић, Домановић), али многи су допринели српском хуморном и сатиричном стваралаштву, сарађујући у хумористичким и сатиричним листовима. Међу безбројним примерима савременог у српској сатири, који су надживели своје време и придружили се нашој савремености, је „Песма о српском времену“, објављена у „Змају“ 1864. године, која гласи:

Још није време!
Још није време!
Још није време!
Сад је доцкан!

Или, епиграм објављен у „Бичу“ 1889. године:

Не бојте се гробља…
Ту је царство мира.
Политичко гробље –
То има вампира.

Разуме се, зубу времена савременост у српској сатири најлакше је одолела у облику афоризма, тој најчвршћој мисаоној реченици:

* Во се везује за рог, а посланик за језик.
(Жижа, 1871)

* У бирократији има доста и паметних, а доста и поштених људи; само они што су паметни нису поштени, а који су поштени нису паметни.
(Фењер, 1878)

* Политика и новац владају светом; новац је нужан ради политике, а политика се тера да се дође до новца.
(Ћоса, 1881)

* Нашој будућности стоји на путу често само наша прошлост.
(Мирођија, 1891)

* Дипломате и политичари не држе никад задату реч, али зато држе дугачке говоре.
(Сатир, 1902)

Један од најплоднијих и најуспешнијих епиграмиста, Брана Цветковић, објављујући своја два епиграма у „Сатиру“, упозорава и нашег савременика:

Наша журба
Кажу: „Србин журно хита,
да пре стигне своме смеру“.
Јест, за ручком он већ пита:
„А шта има за вечеру“.

Листови за поуку
Разлете се штампи перје,
јер слобода има „ферје“,
а док такав ветар дува
промениће чланци жице,
писаће за домаћице:
„Шта се, како, меси, кува…“

Домановићева „Страдија“

Нашу посебну пажњу заслужује Радоје Домановић и његова „Страдија“, скромног техничког изгледа, али пребогата садржајем. Он у свом листу 1904. године објављује:

Ново занимање

„У нашој земљи има толико чуда, да је постало једно ново занимање. Ја познајем једног господина који има то ново занимање. Долази редовно у редакцију „Одјека“, тачно у осам изјутра и онда се чуди час овоме, час ономе! Тако се чуди и ишчуђава до дванаест. Тада огладни и иде на ручак, одмори се мало по ручку и тачно у два иде опет на дужност – да се чуди до шест поподне. Тај господин ништа друго не ради, он се искључиво занима чуђењем.“

Априла 1906. године Домановић у „Страдији“ објављује:

Политички вашар

„Код нас у политичком животу, као да политичка убеђења и принципе доноси ветар. Једног дана постоји једна политичка мода, док сутрадан погледате, а пирнуо неки други ветар од некуда и донео сасвим нову моду. За ових последњих десет година, та се мода мењала чешће него мода женских шешира. Једна огромна маса људи повија се по тим ветровима политичке моде, иде „мудро“ за „духом“ времена и на тим људима је увек „модеран“ политички костим. Не даду да их време прегази, неће да буду несавремени и смешни…“

Памфлет и полемика најчешће у краткој, најубојитијој књижевној форми, пунили су странице страначких хумористичких листова, али оне су привлачиле и листове које су уређивали књижевници – као слободни стрелци независног ума.

Занимљиво је да је и Двор покушавао да своје интересе „брани“ кроз хумор, али то је најбедније што се у овој области икад појавило, а пре свега у династичком хумористичком листу „Ружа“ (Београд, 1865), која је својим „хумором“ бранила династију од народа(!)

Предани истраживач наше хумористичке штампе, Алексије Марјановић (Алек Марјано), у књизи „Једна смешна историја“ („ЈЕЖ“, 1982) пише о полемикама Јована Јовановића у „Змају“ (1864-1871):

„Већ у првим бројевима „Змаја“, Змај започиње полемике са листовима „Видовдан“, „Србобран“ и „Напредак“ (а касније и са другим листовима). Ево тих првих његових полемичких чарки:

* „Србобран“ завиди омладини текелијској што је поткупљена да против народа ради. „Србобран“ мисли да он има привилегију, па нико други поткупљен бити, ни против народа радити не сме“.

* „Напредак“ често вели: „Ми ћемо причекати да догађаји зборе“. Ал’ требало би да и ми прозборимо, у напред, кад смо „Напредак“.

* „Србобран“ се фали да је стекао неколико „знатних мужева“. Дакле, ето и сам признаје да спада у слаби (тј. женски) пол, кад му требају мужеви. Само се чудим како грчко оријентисани синод допушта ту полиандрију?“

Али, уз наведено, Марјановић нас обавештава да се Змај у то време упустио и у једну „другачију врсту полемике“. У полемичко надметање у духовитости са Константином Тумићем Зољом, који је у Новом Саду, 1864. године, покренуо хумористички лист „Зоља“. Иако је годинама трајало, ово надсмејавање се, уз сва жестока међусобна „крпљења“, завршило мирољубиво, са пуно међусобног уважавања полемичара. Победио је – смех.

У полемичком жару такође Змајев „Стармали“ (1878) „Препоручује“ београдској „Искри“:

„Гледајте да искрешете кресивом својим ове искре:
* „Искру“ савести код ваших рачунyија.
* „Искру“ скромности код ваших комуниста.
* „Искру“ поштења код железничких подузимача.
* „Искру“ родољубља код „Виделоваца“.
* „Искру хумора код „Старог Домишљана“.
* „Искру“ памети код кога се год не показује“.

Посебно су занимљиве полемичке поруке међу хумористичким листовима. Тако хумористички лист „Ера“ поручује хумористичком листу „Брка“ (1882. године):

This slideshow requires JavaScript.

Кад ће једном
Скоро, скоро, сијнућ сунце,
Грешник ће се скоро кајат’,
По прашини црв ће пузит’,
Нек се мучи, нек се пати,
Проклетство ће све да прати
Кајишаре нашег века,
За те – „Брко“ – нема лека!

А хумористички лист „Брка“ поручује (1889. године):

Испеци па овако реци
Цвета ко у зиму лала.
Продао се – као уредник
„Радикала“.

„Брка“ против „Ћосе“

Иначе, лист „Брка“ (1882 – 1938), излазио је, дакле, пуних 56 година, одмах је постао љути противник листу „Ћоса“ (покренут 1881), а, изгледа, да је и направљен као одговор, односно, супротност овом листу. Кад се „Ћоса“ угасио, „Брка“ је пронашао друге жртве за своје полемике и поруке, као што је ова: „Све за народ“!

„Све за народ“ – радили смо.
„Све за народ“ – лепе жеље.
„Све за народ“ – поседасмо
на мекане – на фотеље.
„Све за народ“ – верним нашим –
Сваког дана веће класе.
„Све за народ“ – па и порез,
за народ се већи пење…
Од тог вашег „Све за народ“, баш од тога – народ стење.

Но и за тог мајстора полемичких порука нашао се мајстор у лику и облику београдског хумористичког листа „Ера“ (1882), који се одмах упустио у полемику и са „Ћосом“ и са „Брком“. Исте године је и једном и другом поручио:

„Проклетство ће све да прати кајишаре нашег века,
за те – „Брко“ – нема лека“,

а од „Ћосе“ лист „Ера“ тражи следећи „искрени“ одоговор:

„Пријатељство кад с у мраку
Нуди или тражи:
А? – је л’ поштено? – пита „Ера“,
Ал’ искрено кажи!“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Portrait_of_Sima_Lukin_Lazi%C4%87.png

Сима Лукин Лазић; фото: Википедија

Ко сред мира преза од вампира

Бујање наших првих хумористичких листова у којима је остајала до данас присутна „трајна тематска савременост“, пригушило је време испуњено ратовима, али и хумористичким и сатиричним листовима који су излазили на фронтовима, као што су: „Кадикејски гласник“ и „Мутна Марица“, као рововски листови, па „Комарац“ и „Какарић“, као листови Дринске дивизије, затим, „Дум-дум“, „Граната“, „Каца“, који су се појављивали између 1914. и 1915. године. На значајније цивилне хумористичке листове чекало се све до 1935. године, кад се појавио „Ошишани јеж“.

Ову „трајну тематску савременост“ српске сатире уочавамо и у првим хумористичко-сатиричним песмама, од којих, за ову прилику издвајамо две о ПОЛИТИЦИ МИРА, које би могле и данас да буду потписане. Под овим насловом Стеван Владислав Каћански (1828-1900), објављује:

Политика мира, то је одзив ваш.
Добро, али народ наш
Вели: испод мире
Сто ђавола вире –
Па сред вашег мира
Преза од вампира.

А Јован Јовановић Змај у песми „Ex tempore“, пише:

… Људи желе мира мира обилата, ал’ не оног што је гори и од рата.

Очигледно примери ванвременске трајности трагикомичне савремености у српској сатири.

Аутор: Бане Јовановић

Извор: Српско наслеђе, бр. 8, 1998.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

ДЕЦИ И ЗА ДЕЦУ / КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА

Јован Јовановић Змај

06. децембра 1833 рођен је српски писац Јован Јовановић Змај, члан Српске краљевске академије и један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Uro%C5%A1_Predi%C4%87_-_Jovan_Jovanovi%C4%87_Zmaj,_GMS.png

Јован Јовановић Змај (Урош Предић); фото: Википедија

Гимназију је Змај учио у Халашу и Пожуну (садашња Братислава), а матурирао је у Словачкој Трнави. Пре медицине коју је завршио у Пешти, студирао је права у Пешти, Прагу и Бечу. Радио је као лекар у Новом Саду, Панчеву, Сремским Карловцима, Футогу, Београду, Загребу и Бечу, а у Београду је од 1890. до 1898. био драматург Народног позоришта. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Књижевни рад
Невен (Јован Јовановић Змај)

Невен (Јован Јовановић Змај)

Сјајан лиричар, према оцени књижевне критике „песнички израз духовног и душевног живота српског народа“ у другој половини 19. века. Као песник развијао се под утицајем српске народне поезије и лирике Бранка Радичевића. Осим лирике, написао је велики број родољубивих као и политичко-сатиричних песама, а као дечји песник непревазиђен је у српској књижевности.

Две најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“. Ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу.  Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” .

У прози је написао једну песничку легенду („Видосава Бранковић“) и један шаљиви позоришни комад („Шаран“) 1866. године.

Прикупљао је грађу за Речник српског језика у каснијем издању САНУ.

Преводилачки рад

Змај је и преводио, нарочито из мађарске књижевности. Најбољи су му преводи мађарског песника српског порекла Шандора Петефија. Из немачке поезије преводио је Гетеа  и с успехом подражавао Хајнеову љубавну лирику и епиграм и оријенталску поезију Фридриха Боденштета Превео је са немачког и објавио 1861. године књигу „Источни бисер“. Од осталих превода  најпознатији су „Демон“ од Љермонтова и „Енох Арден“ од енглеског песника Тенисона.

Часописи

Основао је и уређивао књижевни лист „Јавор“, сатиричне листове „Змај“, „Жижа“, „Стармали“ и поучни дечји лист „Невен“, непревазиђен и по садржини и по уметничким и графичким решењима.

Приредио: Далибор Дрекић

ИГРА РЕЧИМА / КЊИЖЕВНОСТ / МАГИЧНИ КВАДРАТИ / ПАЛИНДРОМИ / ПОЕЗИЈА

Игре речима у српској књижевности

Први озбиљнији сакупљачи народних загонетки, бројалица, бајалица и других краћих књижевних врста заснованих на поигравању са речима били су Вук Стефановић Караџић, Вук Врчевић и Стојан Новаковић. Захваљујући њима и њиховим настављачима те, умногоме прастаре форме народног израза сачуване су од заборава.

фото: pixabay

Значајна година за српску загонетку и игре речима је 1821. када је у Бечу изашао алманах „Забавник“ Димитрија Давидовића, који је садржао 22 српске загонетке непознатог аутора.

Велики заговорник увођења разних врста загонетки у школе био је лекар и писац Ђорђе Натошевић (1821-1887), један од утемељивача наше модерне енигматике.

ЗАГОНЕТКА ЂОРЂА НАТОШЕВИЋА
Идем ја, иде он,
обојица идемо,
па никад не можемо
једно другог да стигнемо!
(решење: „дан и ноћ“)

Разне врсте игре речима (према изговору, интонацији, сазвучју, слогомерју) привлачиле су многе наше писце и песнике. Једни су користили анаграме да себи дају псеудониме или хумористичне надимке, попут Војислава М. Јовановића (1884-1964), који себи даје надимак „Марамбо“ (од Флоберове Саламбои Волтеровог Карамба); други су помоћу анаграма скривали своје име (тзв. аноним) или имена својих ликова, како би се заштитили од реакције читалаца који би се могли наћи погођени текстовима.

Тако је нпр. Милорад Ј. Митровић (1867-1907) своју прву свеску „Романтичних пустолова“ у којој је исмевао тадашње сензационе романе потписао анаграмом „Ћилорима Ј. Тадирова“.

Трагови визуелног поигравања знаковима могу се наћи већ у српској средњовековној књижевности, од кићеног песничког стила званог „плетеније словес“, до форме зване „песничка загонетка“.

Као интересантан пример Ђорђе Трифуновић наводи извесног песника Миливоја (око 1420.), који је у препису једног месечника оставио песму захвалности Теодосији. Вероватно опчињен Теодосијиним очима, Миливоје је у речи „очи“ удвојио слово „О“ додајући му тачке , и тако начинио визуелни приказ њених очију: „ʘʘЧИ“

У српском песништву XVII и XVIII века (А. Змајевић, Е. Козачински, В. Павловић, П. Ненадовић, Г. С. Венцловић. Х. Жефаровић, З. Орфелин…) јавља се манир графичког уобличавања песама тзв. carmina figurata, односно парономасија, уз комбиновање различитих акростихова, мезостихова и телестихова.

Песме су писане у различитим геометријским облицима и фигурама, у облику појединих слова и бројева итд. Основна намера песника била је да се, поред звучног и смисаоног, и визуелним путем, графички или ликовно, појача утисак који песма треба да остави на читаоца.

Корени таквог манира богатог украшавања путем гравира и орнамената сежу, са једне стране, до фигуралних песама у античком Риму и технопаигнија у Александрији, а са друге стране, до српске средњовековне поезије (крајгранесије) и старих словенских записа који су се јављали у формама квадрата, круга, звезде и др. Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

Маниристичка поезија Гаврила Стефановића Венцловића (око 1680-1749) утемељена на античкој и византијској хришћанској поезији углавном је заснована на поигравању речима на основу различитих звучних ефеката.

Јован Стерија Поповић (1806-1856) је био велики љубитељ загонетки и каламбура. Многе је објавио у Будиму између 1830. и 1835. године у публикацији „Календари Винка Лозића“. Поводом жучне расправе о давању имена Војводини написао пошалицу у којој помоћу игре речима критикује бројна новинска препуцавања на ту тему:

Ништа с’ друго не чује
Него шта ћемо, како ћемо?
Зато тако незрело,
по новинам какоћемо!…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Stojan_Novakovi%C4%87,_portrait_by_Uro%C5%A1_Predi%C4%87.jpg

Стојан Новаковић (Урош Предић, 1938.); фото: Википедија

У Стеријиним комедијама, као и у шаљивом спису „Језикословне сит­нице“ све врви од игара речима. Такође, Стерија је у своје стихове често уписивао звездасти акростих, у складу са барокним маниром (carmina figurata). Интересантан вид поигравања са калиграфијом ћириличних и латиничних знакова Стерија је изнео у Даворју (1854.), дајући им особине животиња и предмета („Г“ је попут секире, „Ж“ попут жабе, „S“ попут змије…)

И остали наши комедиографи били су склони разним врстама језичких игара, и они ранији, попут Бранислава Нушића, који је своје књижевно стварање започео објављивањем загонетки и ребуса у Сомборском листу „Голуб“, али и они каснији, попут Александра Поповића Љубомира Симовића и Душана Ковачевића.

Јован Јовановић Змај је као духовит човек и вешт сатиричар у својим делима често употребљавао досетке и каламбуре, а у енигматској рубрици његовог листа „Невен“ загонетке су објавили многи познати и мање познати Срби. Брзалице је називао реченицама „за прекрхавање језика“. Углавном су засноване на играма речи и слова, а поред  духовитости, оне имају и једну врло корисну функцију вежбања правилног изговора:

– Ту кобила, ту колиба; ту се кобила уколибила.
– Метеори мере море; море поремети метеоре.
– Грк се грма мрко гледи. мрк је Грк, и брк му је мрк.
– Прота се портом шета; портин прота, протина порта.
– Пера репу бере; бера репу пере.

ЗАГОНЕТКА Ј. Ј. ЗМАЈА
Пред тобом лежи поље
сасвим је беле боје
и чека црну кишу
из десне руке твоје!
(решење: „оловка и папир“)

Разним врстама каламбура, а посебно сатиричним епиграмима, често је прибегавао и Лаза Костић (1841-1910) („Самсон и Делила“), што му је Јован Скерлић, често и неоправдано замерао, називајући га логоманом.

Растко Петровић се у својој поезији често служио анаграмима, а енигматиком су се бавили и Петар Прерадовић, Радоје Домановић, Гвидо Тартаља, Десанка Максимовић, Григор Витез, Милован Данојлић, Јован Ћирилов и многи други познати књижевници, лингвисти и јавни радници.

Милан Ракић (1876-1938), који је велику пажњу посвећивао форми песама, композицију своје друге збирке „Нове песме“ (1912.) учинио је палиндромно симетричном. У песми „Јасика“ Ракић користи двосмерни палиндромни пар „но – он“ како би истакао „неочекивану супротност везану за појам на који се та супротност односи, чиме се остварује стилистичка вредност момента превареног очекивања.“

МИЛАН РАКИЋ „ЈАСИКА“
…Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе…

Збирка народних умотворина Васка Попе „Од злата јабука“ из 1958. доноси песниково виђење утицаја народних загонетки на поезију.

И у стилу Иве Андрића наилазимо на различите врсте поигравања речима. Тако нпр. када у проклетој авлији говори о односу престоничког света према Карађозу, он каже: „Сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоза својим; он је био њихов „крмак“, „стеница и крвопија“, „пас и пасји син“, али „њихов“…

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома,  сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

ИГРА БРОЈЕВИМА / ИГРА РЕЧИМА / КЊИЖЕВНОСТ / МАГИЧНИ КВАДРАТИ / ПАЛИНДРОМИ

Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије

Начин писања са структуром акростиха начињеног од почетних слова или речи текста био је нарочито цењен у српској средњовековној поезији (Наум и Климент Охридски, Константин Преславски, Теодосије, Григорије Цамблак, Марко Пећки…), када је називан „крајегранесије“. Под тим називом развијао се у словенској и византијској књижевности средњега века један целокупан књижевни жанр који је у српској књижевности имао утицаја и на многа предромантичарска књижевна стремљења.
Магични квадрат, Змај

Јован Јовановић Змај – Квадрат „Српска амајлија“ са изразом Само слога Србу спас

Никола Грдинић, у делу „Формални маниризми“ (Народна књига, Београд, 2000. стр. 83-86) наводи да су 1837. у „Српском народном листу“ објављене две песме у форми акростиха (крајегранесије). Прва, посвећена Лукијану Мушицком (1777-1837), има троструки акростих (почетни, средишњи и крајњи), а друга по два бинарна акростиха, мезостиха и телестиха.

У складу са основним барокним тенденцијама спајања вербалног и визуелног у поезији и српски песници пишу орнаментима и гравирама богато украшене песме по угледу на позноантичке александријске технопаигније и фигуралне песме античког Рима. 

Примери такве орнаментисане поезије (carmina figurata), као типичан барокни поступак, могу се наћи у раним хексаметрима Јована Стерије Поповића (нпр. акростих уграђен у облику звезде у графичко ткиво песме), као и у многим српским класицистичким уџбеницима поезије из XVIII века. Оваква орнаментисана поезија вуче порекло из позне Антике

Као плод великог значаја који се бароку посвећивао форми дела у српској књижевности се по први пут јављају песме у облику магичног квадрата.

У својој Стематографији, збирци стихова, гравира и хералдичких симбола из 1741. г. Христофор Жефаровић (?-1753) објављује песму посвећену српском патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (1698-1748) у којој се патријархово име „Арсеније Четвриј“ од средишњег „А“ може читати у четири правца.

Други пример магичног квадрата написао је Захарије Орфелин (1726-1785) на почетку свог дела „Маловажное привјетствије (поздрав) Мојсеју Путнику“ из 1757. године. У квадрату се од централног слова „М“ у сва четири правца протеже порука „Мојсеју племенитом фон Путник епископу бачкому многаја лета.“, при чему су слова са леве стране искренута као у одразу у огледалу. И поздравна химна којом спис завршава на анаграмски начин је прошарана речима, у чијем средишту се налази срце. У спису се налази и посветни текст у облику два листа детелине у којем су помоћу анаграма скривена имена адресанта и аутора.

У бакрорезној књизи „Новаја и основатељнаја славеносерпскаја (…) калиграфија“, издатој у Сремским Карловцима 1759. године, налази се ореол направљен од стихова који се могу читати двосмерно. У овој књизи Орфелин је начинио више стихова по узору на руског барокног песника Сименоа Полоцког.

И у многим другим својим песмама Орфелин је комбиновао текстуалне и сликовне елементе, везујући их или помоћу заједничког смисла, или помоћу два смисла који се обострано допуњавају.

Да је писање загонетки у облику магичног квадрата било веома популарно код српских писаца 18. и 19. века потврђује и Сава Текелија када у својој аутобиографији пишући о загонеткама каже: „…или се разместе писмена по неком одређеном обличју у она 4×4 четвораста окна, загонетски квадрати, који су данас више него игда у обичају, и има их у сваком забавном листу…, …Овамо долазе и оне загонетке, којих се писмена или слогови разместе као оно озго у загонетским квадратима на 8×8, или на више онаких окана, што се поређају у вид крста, звезде, цркве и др. и онда се по неком реду траже решења, вас на оних 8×8 окана шаха по пољима од коњичких скокова.“ (Саво Текелија, „Аутобиографија“ „Летопис Матице Српске“ 1876.).

Манир писања у форми магичних квадрата био је раширен у српској књижевности све до класицизма и поезије Јована Стерије Поповића.

Сличан квадрату из Жефаровићеве стематографије је тзв. квадрат „Српска амајлија“, која се приписује Јовану Јовановићу Змају. У њему се од средишњег слова „С“ у сва четири правца може читати израз „Само слога Србу спас“.

Више примера палиндромних магичних квадрата 3. 4. и 5. реда налази се у књизи „Коловр(а)т“ (2005.) Недељка Бабића, а један („Шешир Елиди шириш, идиле ришеш“) чији је аутор непознат, може се наћи на више интернет страница посвећених палиндромима и магичним квадратима.

Недељко Бабић - Коловр(а)т

Недељко Бабић: Коловрат

Структура Хазарског речника Милорада Павића несумњиво показује колики је утицај имао магични квадрат на аутора приликом стварања овог дела.

Интересантан је познати израз „Рим или мир.“ постављен у квадрат трећег реда, зато што је исти у већини словенских језика.

Према тексту Јована Недића (Јован Недић, „Загонетка“, IV, 30, 40, Зворник, XII. 1996.), палиндромни магични квадрат седмог реда од укрштених речи саставио је Јадран Голоигра. Други такав квадрат аутора Жељка Прванова објављен је у Веснику енигматског клуба „Нова загонетка“ бр. 28, у априлу 2011. године.

Палиндромни магични квадрат деветог реда Бориса Антонића састављен од укрштених речи објављен је у „Осмосмјерци“ бр. 423, 03. јула 2007. године.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.