Иван Клајн

Палиндроми Ивана Клајна

Српски филолог и академик Иван Клајн објављивао је у Политикином забавнику и загребачком Вјеснику чланке са енигматском тематиком, као и загонетке и задатке повезане са језиком. Међу објављеним загонеткама налази се много веома добрих палиндрома, панграма и анаграма.
Радни сто, Историја, Писање, Књиге

фото: pixabay

Иван Клајн; Оригинална фотографија – Википедија

Иван Клајн (Београд, 31. јануар 1937) српски је филолог, доктор наука, историчар језика, професор на Филолошком факултету у Београду и редовни члан Српске академије наука и уметности. Осим романистике, подручје његовог рада је и нормативна граматика и стандардизација савременога српског језика. Од 1974. године пише двонедељне рубрике о проблемима савременог српско(хрватског) језика, најпре у Борби, затим у Политици и у Илустрованој Политици“, а последњих десетак година у НИН-у. Од првог броја је главни уредник лингвистичког часописа Језик данас, који издаје Матица српска. Објавио је већи број радова у лингвистичким часописима и 18 књига:

Превео је већи број књига са италијанског и енглеског језика.

Мајсторство палиндрома

У загребачком Вјесниковом квизу (и његовим посебним издањима) објавио је неколико чланака са енигматском тематиком, као и неколико загонетки (нпр. палиндромних реченица) или задатака повезаних са језиком. Такође, проф. Клајн је своје енигматске радове објављивао и у Политикином Забавнику. Део његових енигматских доприноса споменут је у књизи Комбинаторика у играма речи Алојза Буљана (Матица хрватска — огранак Новска, Новска, 2003).

Неки од Клајнових палиндрома објављених у Политикином забавнику:

1. Имају Арапи пара у јами.

2. Зови аутобус у суботу, а и воз!

3. А ту, под морање, макар и полагано, Oна галопира камењаром до пута.

4. Ево, политика кити лопове. (аутор: Иван Клајн или Ранко Скопал)

5. Он: „Зар опада ниво новина?” – „Да, поразно!”

Енигматски рад Ивана Клајна

О свом енигматском раду проф. Клајн каже:

Још један часопис који сам читао малтене од првог броја, а сарађивао с њим још од студентских дана, био је „Политикин Забавник”. Писао сам ту о разним језичким темама, имао сам рубрику „Занимљива имена”, која је пре пет година сабрана у књигу, а више година преводио сам француске стрипове – „Астерикса”, „Изногуда”, „Тинтина” и „Таличног Тома”.

Петљао сам се помало и у енигматику, па сам у „Забавнику” објављивао палиндроме (реченице које се једнако читају у оба смера), панграме (реченице које садрже сва слова азбуке), реченице са измишљеним штампарским грешкама (и од њих је настала књига под насловом „И филозофи су луди”, где „л”, наравно, стоји уместо „љ”).

Прошле године у „Забавнику” ми је изашла серија од десет „анаграмских прича”, у којима сам предложио нова имена за нека позната књижевна дела (Божанствена комедија – Томе води бајна женска, Три мускетара – Турски аматер, Злочин и казна – Закон чини зла), филмове (Сладак живот – Докажи власт, Булевар сумрака – Бал крава у Срему, Љубавна прича – Прљава и бучна), опере (Дон Пасквале – Складно пева, Кавалерија рустикана – Велика стара Украјина), па и историјске личности (Клеопатра – Пола карте, Александар Велики – Радник весела лика, Јованка Орлеанка – Она нека врло јака).

Извори. Политика, Википедија

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Сто година од прве окупације ћирилице у Србији

Прошло је равно сто година од прве појаве окупационе латинице у Србији (1916) из времена окупације Србије у Првом светском рату. Тим поводом српски лингвисти у институцијама ни државе ни лингвистике тим се питањем не баве. Јер, када би се тиме бавили потврдили би себе као настављаче затирања српског писма и у овим још сачуваним изузецима од десетак данашњих процената у писању језика Срба у Србији.
Ћирилица - Латиница

Главна улица и седиште полиције у Чачку за време окупације Фото: архива Градске библиотеке у Чачку

Трагична судбина српске ћирилице сеже у 11. век када је католичанство на синоду у Солину бацило, практично, анатему на ћириличко писмо прогласивши га за „ђавољи изум“. Било је то 1060. године, дакле, само шест година после познатог хришћанског раскола 1054. године на католилчанство и православље.

После тога уведен је готово непрекидан хиљадугодишњи рат против перавославља, а тиме и против српске ћирилице која им је била прва на удару, а други словенски народи на Западу били су принуђени да заједничку словенску азбуку глагољицу убрзо замене латиничким писмом. Само су од Словена православни словенски народи успели да уведу ћирилицу и да је до данас сачувају, осим Румуна који су као романски народ заменили своју ћирилицу латиницом.

На изгледном су путу да ускоро сасвим изгубе ћирилицу и православни Срби, јер су је у пракси изгубили већ у деведесетак процената после добро осмишљених акција комунистичке власти и српске сербокроатистике из времена југословенског заједничког живота.

Плаћеници науспешнији противници ћирилице

Највећи и науспешнији противници ћирилице међу Србима данас јесу они који су плаћени да се професионално у српским институцијама државе и лингвистике боре за (о)чување српске азбуке. Али, уместо да се српске институције државе и лингвистике боре за (о)чување српског писма на једини могући успешан начин какав постоји у целом свету преко одржавања суверености сваког другог писма у сваком другом језику, они се вербално и цинично боре за ћирилицу тако што их не занима светска (једноазбучка у сваком другом језику) пракса, него се лажно боре за ћирилицу штитећи досадашњи науспешнији начин за прогон и замењивање српске азбуке, штитећи уведено друго писмо у време Новосадског договора о српскохрватском / хрватскосрпском језику 1954. године када су комунисти смислили најмудрији начин за замену српске ћирилице окупационом (хрватском) латиницом из времена Првог светског рата, када је окупатор у Србији први пут забранио српско писмо и, уместо њега, наредио абецедно хрватско писмо Хрвата за писање језика Срба.

На пример, лингвиста Иван Клајн који је данас на челу важног Одбора за стандардизацију српског језика манипулише својим освртима у НИН-у објашњавајући наивним читаоцима да су кривци зе нестајање ћирилице они који указују на грешке српске језичке и државне политике у затирању ћирилице, а не они који, с Клајном на челу, доносе и даље уникатну језичку норму у коме је српски језик уникатна појава у свету и залажу за за настављање неодрживе „двоазбучности“ у спасавању ћирилице.

Лингвиста Клајн, тобож, брани, ненападнуте мртве великане Белића, Ивића и друге двоазбучњаке да би тиме и себе уврстио међу лингвисте бранитеље чувених лингвиста какви су били споменути велики лингвиста Павле Ивић и, пре њега, чувени Александар Белић. Клајн у томе игра подмуклу игру. Манипулишући нечијим „нападима“ на великане српске лингвистике, он покушава да спере своје лоше поступке са себе и данашњих лингвиста којима више не забрањују да се баве одрживим решењем питања српске језичке норме и решењем питања писма у језику Срба, а зна се да ни Белић ни Ивић нису, једноставно, смели да се баве одбраном српског језика и ћирилице у свом веку на било који нормалан начин, него једино кроз „српскохрватски језик“ и кроз решење питања писма Срба у двописму само за Србе да би само Срби данас изгубили своје писмо наметањем туђег писма из времена окупација Срба.

Комунизам је у многим елементима био окупаторски систем за Србе, јер им је уништавао кључне идентитетске одлике: православље и ћирилицу без којих Срби не постоје као стари аутохтони народ. Комунистичка власт и српска сербокроатистика успеле су оно што окупатрорима није могло да успе. Није могла да успе ни католичка борба против ћирилице у трајању од хиљаду година јер је била увек отворено насилничка. Али је успела комунистичко-сербокроатистичка борба против ћирилице тек када је измишљено „богатство двоазбучја“ које се примењивало само за Србе у њиховом језику, при чему се насиље против Срба и ћирилице спроводило за њихово „добро“, тј. да буду „најбогатији народ на свету“ који, једини, „обогаћују“ себе иа два актуелна писма у писању свога језика.

Наравно, тиме је само формално била укинута ранија забрана ћирилице из времена окупација, па је сада могла да се намеће туђа латиница међу Србима и да се то тумачи као „предност Срба“ и њихово „богатство“ у светској лингвистици и уопште, не разликујући шта значи познавати неко туђе писмо и писати свој језик туђим писмом.

Данашње манипулације у српској лингвистици

Тужан и циничан је пример Ивана Клајна. Он ових дана у НИН-у (осврћући се на утемељене предлоге начина (о)чувања ћирилице из више удружења за заштиту српске азбуке, без допуштења да му се тамо (у НИН-у) одговори, измишља „опасне националисте и борце за српско писмо“ који „нападају српске језичке великане“ који су били (једни од њих) животно приморани у борби против српске ћирилице, да би тако заштитио себе и сличне њему који су данас настављачи такве погубне језичке политике у српској лингвистици иако их више нико не приморава да се баве квазилингвистичким решењем питања језика и писма у Срба. Они су настављачи погубне српске језичке политике из времена (комунистичког) морања и насиља, сада у новим околностима кад им нико не налаже да се тиме квазилингвистички и антићирилички баве.

Такви лажни и цинични „борци за српски језик и писмо“ у српској језичкој науци данас измишљају како ми из „тамо неких удружења“ хоћемо да „забранимо учење и знање нечијег писма“. Као да је свако толико наиван па не зна да се истински борци за српско писмо никада нису ни у сну бавили забрањивањем ничијег писма, поготово не хрватске абецеде која је Србима корисна јер, ако је знамо, можемо да изворно читамо њихове књиге, јер нам је језик данас лингвистички и даље исти језик и не треба нам никакав преводилац за хрватски језик.

Борци за ћирилицу су здрави људи који само траже да се, по налогу светске праксе и Устава Србије, (са)чува српско писмо на једини могући начин у свету. Да се сачува српско писмо на тај начин да се српски језик њиме неизоставно и увек и свуда пише српским писмом, а не неки други језик, поготово не хрватски језик, Вуков српски језик у хрватској варијанти. И ништа даље од тога не траже нормални српски ћириличари.

Српски лингвисти данас увек манипулишу и не пада им на памет да се упитају јесу ли икада они и у чему погрешили у неговању и чувању српског језика и писма. Ако се појави и једно једино друкчије мишљење од њиховог, они не дају да се то обелодани. На пример, чим се појавило једно једино друкчије мишљење о историјату језика Срба и Хрвата (мишљење познатог лингвисте Драгољуба Петровића, на пример), које је предочено јавно на скупу лингвиста у САНУ приликом расправе о српској језичкој политици данас, они су забранили да се тај рад објави заједно с осталим излагањима са тог скупа у Зборнику радова. То је просто сулудо, јер је погубно за Србе, за њихов језик и за њихово писмо.

Постоје још слични примери забрана да се објаве друкчија мишљења од оних мишљења која заговара институционални „врх“ у српској језичкој науци. Ако неко друкчије о томе мисли, одмах је за њих „националиста“, и то у значењу „шовиниста“…

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Umrlica_%C4%86irilici_koju_je_%C5%A1tampala_AU_po_okupiranju_Beograda_1914.jpg

Аустроугарска пропагандна умрлица, смрт ћирилице у Србији, 1914; фото: Википедија/Садко

Дакле, од прве појаве окупационе латинице и у Србији (1916) прошло је равно сто година, али од погубне српске језичке политике још није прошао ни један дан, јер се погубна српска језичка политика у српским институцијама води и данас када им иако им, као раније, не брани да се баве нормалном страндардизацијом језика и писма у Срба у складу са светском праксом у стандардизацији других језика. Зато српским лингвистима у Матици српској, У САНУ, у САНУ-овом Институту за српски језик и у Одбору за стандардизацију српског језика не пада на памет ни да разговарају о погубности новосадског Језичког договора из 1954. године, а камоли да га пониште, за разлику од хрватских лингвиста који су га поништили већ 1967. године.

И тако српски лингвисти и српска лингвистика и језичка политика касне најмање пола века за хрватском – зашто не признати, не у свему научном, али за њих веома корисном – мудром и успешном језичком политиком. Српска језичка политика је и даље у југословенском комунистичком мраку.

Драгољуб Збиљић

Извор: СРБИН.ИНФО