Илири

Генетичари утврдили да смо били овде и 2.000 година п.н.е. (ВИДЕО)

Било нас је на овим просторима и 2.000 година пре нове ере! 

Најновија генетска студија открила оно о чему се претпостављало – пронађен доказ да су народи на Балкану ипак староседеоци. Балкан прапостојбина Индоевропљана.

У недавном ТВ интервјуу, Јован Д. Марјановић, истраживач етногенетског порекла народа Европе и аутор мултидисциплинарне студије „Генетика Старе и Нове Европе“ изнео је дугоочекивани доказ да су народи југоисточне Европе ипак староседеоци на Балкану. Марјановић је представио прелиминарни научни рад српских генетичара који доказује да је и у време бронзаног доба, 2.000 година пре н.е., наш народ постојао на овим просторима и да нису сви изумрли како наводе неки теоретичари.

Наиме, група научника из Србије, Немачке, Швајцарске и САД (Жегарац, Александра ет ал. (2020), „Kinship, acquired and inherited status, and population structure at the Early Bronze Age Mokrin necropolis in northern Serbia”, bioRxiv 19. мај 2020) објавила је у најновијем раду да су у некрополама у Мокрину, на северу Србије, између осталог пронађени и остаци наших предака са „нашом“ I2a1b хаплогрупом из раног бронзаног доба (2.100–1.800. п.н.е).

Прилог можете погледати овде

Испитивање пронађених скелета у Мокрину доказује да је руско-амерички генеаолог и биохемичар др Анатолиј Кљосов погрешио у својим студијама да је наша I2a1b хаплогрупа била истребљена на овим подручјима након доласка R1b хаплогрупе 2.500 година п.н.е. (по њему су преживели само они који су побегли на Британска острва, северну Немачку и руску степу) и да је наш динарски маркер стар само 1.800 година. По Кљосововом и другим мишљењима, нас овде није било пре сеобе Словена.

Ипак, налази ове нове генетске студије иду у прилог Марјановићеве хипотезе обрађене у књизи „Генетика Старе и Нове Европе“ да нису свих носиоци I хаплогрупе били истребљени, како тврди Кљосов, већ да је тачнија Марјановићева теза да су староседеоци Илири, Трачани, Дачани били један народ који су морали имати већинску I хаплогрупу, а не хаплогрупе сличне Грцима, односно Феничанима.

This slideshow requires JavaScript.

Балкан прапостојбина Индоевропљана

То доказује да је генетика коју имамо највише на Балкану у динарском масиву, I2 хаплогрупа, у ствари извор индоевропске цивилизације. Овим отпада и Курганска хипотеза, литванско-америчке археолошкиње Марије Гимбутас (1921–1994), која је одредила народе који су говорили праиндоевропски језик, а која је у потпуној супротности са модерним истраживањима генетичара.

Емисија се бави темом генетских истраживања порекла народа која у последње време заокупља велику пажњу јавности у Србији и региону. У њој се објашњава како је развој генетике у последњој деценији сасвим променио гледиште на историју народа Европе и зашто је дошло време да се пишу нови уџбеници, не само историје већ и праисторије Европе.

Важан део интервјуа везан је и за генетске карактеристике народа Европе, ко су заправо староседеоци на старом континенту и како је преко ДНК истраживања откривено порекло народа на Балкану. Занимљив је и Марјановићев осврт на вечито питање да ли је било велике сеобе народа у 7. веку или не и ко је у праву по том питању; званична наука или све гласнији заступници аутохтонистичке теорије. Марјановић у емисији анализира и тумачи везу Румуна и Срба и зашто су баш Румуни кључ за откривање нашег порекла.

ИНТЕРВЈУ: Јован Марјановић – Наша генетика је најстарија у Европи, Албанци су из Азије!

 

Румуни су нам генетска браћа – Имамо дачког порекла кога нисмо свесни

Румуни и Срби су један народ са две нације јер имамо генетски слично порекло, те се српска историја не може разумети без историје Румуна пошто имамо 85% сличне хаплогрупе. Овде се поставља питање да ли су Румуни пореклом Словени или Дачани или је то једно те исто.

Проценат Y ДНК сличности између Румуније и других европских земаља; фото: Eupedia

Ако Румуни нису Дачани, него чисти Срби, односно Словени који су дошли смешани сви заједно из Русије и Пољске, поставља се питање кад су они научили романски језик, јер по званичној историји Словени су дошли на ове просторе почетком 7. века (око 614. године). Међутим, византијски цар Ираклије укинуо је 618. латински језик и увео грчки као званични језик у Источном римском царству и то управо у периоду када по званичној науци Словени долазе на Балкан.

Генетика Старе и Нове Европе

Ако су Румуни чисти Словени, а немају везе са Дачанима, кад су онда научили да говоре романски језик? А ако нису Словени, ако су Дачани, значи толико су онда и Срби. По Марјановићу, Румуни и Срби имају доста дачких елемената, дупло више него илирских, јер су Илири били доста разређени и изумрели, али не потпуно.

Јован Д. Марјановић привукао је последњих година велику пажњу јавности и медија својом књигом „Генетика Старе и Нове Европе“ у којој је успео да склопи мозаик о пореклу свих народа југоисточне Европе и реши сукоб аутохтоне и досељеничке школе о питању порекла народа на простору Балкана.

Илирска идеја на темељима српске средњовековне државности

У западним римокaтоличким изворима средњег вијека али и касније, територија коју насељавају Јужни Словени на Балкану називана је најчешће Илириком или Илиријом, а Словени на Балкану називани су Илирима. Од друге половине XV вијека римокатоличка црква почиње да форсира илирску идеју у својим настојањима да поримокатоличи цијели Балкан.
Грб Душановог царства

Грб Душановог царства

Папа Никола V 1453. године оснива Илирски завод св. Јеронима у Риму који је у почетку био пансион и болница за јужнословенске ходочаснике у Риму а касније служио за образовање будућих мисионара који ће ширити римокатоличанство на Балкану. Св. Јероним био је римокатолички патрон Илирије.

Илирска идеја била је можда и најјача међу фрањевцима римокатоличке провинције Босне Сребрне. О томе говоре и фалсификоване повеље које су тобоже издавали краљеви из породице Котроманић фрањевцима из средњовјековне Босне. Такве фалсификате открио је још у другој половини XVIII вијека фрањевац Филип Ластрић, писац запажене историје провинције Босне Сребрне и један од првих историчара са територије Босне и Херцеговине који се служио методама блиским савременим историчарима тј. провјером историјских извора. У свом дјелу „Преглед старина Босанске провинције“ први пут објављене 1762. године, Ластрић оспорава „Декрет“ краља Стефана Твртка који је он наводно издао Босанској викарији, у којем себе титулише за краља „Рашке, Србије, Босанаца или Илираца, Приморја….“ зато што је исправа датована „године Господње 1342“, када је Босна била бановина којом је владао Твртков стриц бан Стефан II, а Твртко је тада био дјечак. Документ је морао настати знатно касније у вријеме када је илирска идеја била распрострањена међу фрањевцима и другим римокатолицима на Балкану и шире.

Иако се под Илирима често мислило на све Словена на Балкану, ипак у многим документима и другим списима под тим именом подразумјевали су се само Срби. Тако нпр. Ј. Х. барон Бартенштајн у својој књизи „О расејаном илирско-расцијанском народу“ из 1761. године, Србе назива Расцијанима и Илирима. Фридрих Филхелм фон Тубе описујући Славонију и Срем 1777. године, Илирима назива Србе који су са патријархом Арсенијем Чарнојевићем пред Турцима избјегли у Славонију и Војводину 1690. године.

Кад смо код Илирске хералдике, њени почеци везују се за Петра Охмучевића Гргурића из околине Сланог код Дубровника. Петар или дон Педро како је гласило његово шпанско име, био је у служби шпанске морнарице у којој је догурао до чина адмирала. У својим настојањима да добије привилегије и племићки наслов, послужио се фалсификовању свога поријекла представљајући себе као потомка средњовјековне српске властеоске породице Охмучевић. Зарад тога потрудио се да направи лажне исправе које би посвједочиле његово племићко поријекло, па је тако направио лажне родослове и друга документа. На крају је шпанској администрацији у Напуљу (шпанска краљевина је у то вријеме владала Напуљем) понудио је фалсификовани грбовник који доказују славну прошлост Душановог царства и рода Охмучевића. Оригинални Охмучевићев грбовник није сачуван, али зато јесте грбовник Коренић-Неорића за који се сматра да је преписан са оригинала и да је настао мало послије оригиналног грбовника дон Педра. Значајан број грбова који се појављују у илирском грбовницима има историјску подлогу и вјеродостојни су, док има и оних који су скроз измишљени. Главни и највећи грб у илирској хералдици јесте измишљени грб Душановог царства који се састоји из мањих грбова историјско-политичких средњовјековних јединица: Македоније, Славоније, Босне, Бугарске, Далмације, Србије, Хрватске, Рашке и Приморја, као и два мање јаснија грба за које се верује да су династички грбови Немањића и Косача. У илирским грбовницима овај грб се назива:“Imperatoris Stephani Stephani Nemagnich Insignia“ у преводу „грб цара Стефана Стефана Немањића“.

Развоју илирске хералдике доприњело је и истицање илирског тј. словенског јединства на Балкану, и његово супростављање Османлијском царству, за које се неосновано вјеровало крајем XVI вијека да је пред колапсом и уништењем. То је доприњело и развоју духовног и политичког „словинског“ покрета у круговима ученијих људи, углавном римокатоличких свештеника у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској. Без обзира што је „словински“ покрет био чедо римокатоличке цркве, своју историјску подлогу је нашао у српским средњовјековним државама Немањића и Котроманића, поготово у Душановом царству и епској традицији о српским великашима и јунацима.

Можда баш зато је римокатоличким свештеницима било лакше и милије да говоре о неким Илирима, позивајући се на старе традиције римске покрајине Илирик, него да говоре о Србима који су у већини били православни које је требало преобратити у римокатоличанство. Иако се знало да је цар Душан био православац, при том борац против ширења римокатоличанства у његовој држави које је називао латинском јереси, ипак покретачи словинског покрета нису могли да занемаре славу Душановог царства и тако су његове традиције уткали у свој покрет. Томе је свакако доприњела и благонаклоност цара Душана према Дубровнику и градовима Бока Которске, пре свега Котору, тако да је он остао у фином сјећању међу њиховим грађанством а поготово међу трговцима који су несметано трговали по царској Србији. Као заштитник српских краљева из породица Немањић и Котроманић у грбовницима илирске хералдике наводи се св. Стефан, а знамо да је он био заштитник породице Немањића док је краљ Твртко у његову част подигао град назвавши га Свети Стефан а то је данашњи Херцег Нови.

Цар Душан

Грб Душановог царства из Фојничког грбовника

ИЗВОРИ:

Filip Lastrić, Pregled starina Bosanske provincije, Sarajevo 1977; Фридрих Вилхелм фон Тубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима.

ЛИТЕРАТУРА:

Александар Палавестра, Илирски грбовници и други хералдички радови, Београд 2010; Александар Палавестра, Измишљене традиције: илирске хералдике, УДК 929.6(497); Никола Жутић, Римокатоличка црква и Хрватство, Београд 1997.

Борис Радаковић

Извор: Срби у БиХ