Етничко чишћење Срба из БиХ до првог светског рата

ПОДЕЛИТЕ
2028. године обележава се 150 година од Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине и почетка спровођења монструозног плана етничког чишћења Срба са тих простора. Овај злочин је спровођен у више различитих, некад злочиначких, а некад геноцидних  фаза, али свим тим фазама заједнички именитељ је насилна промена етничке и верске структуре Босне и Херцеговине, другим речима – етничко чишћење. Организаторима овог злочина се жури да пре 150-годишњице заврше започето. 
Битка за Јајце, 1878

Битка за Јајце 1878 (Карл Пипич); фото: Википедија

Да би показало како је Република Српска уистину последња линија одбране од тог злочиначког напада на Српски народ, потребно је разликовати неколико кључних његових фаза.

1. Планско мењање верске и етничке структуре Босне и Херцеговине, спроведено између 1878. и 1914. године.

2. Јунски погроми Срба 1914. године, а пре свих Сарајевски погром.

3. Бројни аустроугарски злочини над Србима током првог светског рата.

4. Велики геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској.

5. Изазивање грађанског рата у БиХ, у којем је српски народ протеран из њеног главног града и са подручја на којима вековима живи.

6. Вишедеценијски притисак да се елиминише Република Српска, као последња линија одбране Срба у Босни и Херцеговини.

1. Етничко чишћење Срба из Босне и Херцеговине 1878-1914

На основу закључака Берлинског конгреса Аустроугарска је 1878. године извршила окупацију простора Босне и Херцеговине. Одмах по заузимању дали су се на унапред припремљен посао – сламање најбројнијег народа у новоосвојеној територији.

Нове аустроугарске власти су велику пажњу посветиле кодификацији „закона и спречавању раста национализма међу босанскохерцеговачким јужнословенским народима“.

За расветљавање стварних намера Аустроугарске и њеног настављача Немачке, са најснажнијим упориштима у Загребу и Сарајеву, осврнућемо се на верску структуру Босне и Херцеговине 1878. године.  

Године 1878. у Босни и Херцеговини је од 1.159.015 становника било 42,8%  православаца 38,7% муслимана и 18,1% католика. Аустроугарска политика је подстицала исељавање муслимана и православних хришћана, и досељених странаца, католика.

Колонисти су били сељаци из Баварске и Галиције, али и чиновници и индустријски радници, а власти су сакриле прави број тако што су га свеле на 30.000, док је прави број био између 180.000 и 200.000 људи. Досељавани су Аустријанци, Немци, Холанђани, Хрвати, Мађари, Пољаци, Чеси, Украјинци  и Дунавски Швабе.

Прва колонија била је код Бањалуке Windhorst, а у подрегији Franz Josefs – feld код Бијељине. До 1904. године створене су 24 такве католичке колоније, а циљ је био да се распореде углавном дуж реке Дрине. Према смањеном статистичком броју странаца 1910. године износио је 6,04% (114.591), јер потомци раније досељених колониста нису били урачунати.

Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине довела је до значајних реформи Католичке цркве у Босни и Херцеговини. Створене су Врхбосанска надбискупија, Бањалучка бискупија и Мостарско-дувањска бискупија 1881. године. 

Аустроугарска је следила политику католичког идеолога Чезара Балбое, који је 1844. године развио теорију да се јачањем Пољске и Аустрије мора спречити продор Русије и православља на топла мора.

Министар спољних послова Аустроугарске Ђула Андраши је 1872. године преко аустроугарског конзула у Сарајеву саветовао турске власти да граде католичка и муслиманска села дуж реке Дрине, како би се прекинуо српски етнички континуитет. Исту политику је наставио и Бењамин Калај, који је 1893. године тврдио да српско становништво треба да буде испресецано другим елементима.

Бенјамин Калај је водио политику „бошњаштва”, с циљем да се становништву Босне и Херцеговине усади осјећај припадности једној нацији. Становништво БиХ тенденциозно је називано „заједницом која говори босанским језиком и исповеда три религије“.

Аустроугарска забрана бројних социјалдемократских и српских културних друштава на територији Босне и Херцеговине. Објављено у Сарајевском листу, 3. маја 1913.

Аустроугарска забрана бројних социјалдемократских и српских културних друштава на територији Босне и Херцеговине. Објављено у Сарајевском листу, 3. маја 1913. фото: Википедија

Аустроугарске власти нису имале поверење у фрањевачки ред, пошто је деловао сасвим самостално. Услед конкордата склопљеног са Ватиканом, фрањевци су изгубили свој привилеговани положај и за врхбосанског надбискупа именован је Јосип Штадлер, који је био језуита, Он је спровео је мере за католичење православног и муслиманског становништва. Католичко свештенство, делујући у спрези са језуитима и фрањевцима, водило је политику потискивања националних осећања, што се нарочито односило на Србе католике.

Успостављена је посебна контрола над деловањем православних свештеника. Покренут је курс ка укидању црквено-парохијских школа и општој секуларизацији основног образовања.

После склапања споразума са Цариградском патријаршијом 1880, цар је добио право да поставља православне митрополите у покрајини. Као одговор на ове мере, православно становништво покренуло је борбу за признавање црквено-школске аутономије и за право да у црквено-парохијским школама подучавају децу на ћирилици. То је постигнуто тек 1905. године.

Власт је гушила српски национални покрет и покушавала да створи бошњачку нацију. Пошто је тај покушај пропао, власт је прибегла ширењу верске нетрпељивости. Они су хрватски национализам супротставили српском национализму, што је уродило плодом.

Влада је успела да одвоји Муслимане од Срба и веже их за Хрвате. др Јозо Сунарић, председник Хрватског народног друштва је изјавио: „Сломили смо Србе!“ Хрватско-муслимански пакт потписан је 31. марта 1911. Таква аустроугарска политика међусобног хушкања у правцу својих политичких интереса убрзо је уродила крвавим плодовима.

До 1878. главни представници друштвено-политичке и културне елите свих заједница Босне и Херцеговине били су свештеници. Након њеног прикључења Аустроугарској чиновници и наставници заузимају главна места у администрацији и образовним институцијама. Муслиманско и православно свештенство је протерано, али је Католицизам, напротив, задобио положај државне вероисповести.

Аустријски цар и угарски краљ Франц Јозеф је објавио 5. октобра 1908. намеру да припоји Босну и Херцеговину Аустроугарској, уз давање аутономије и уставних права њеним народима. Ова једнострана одлука — темпирана да се поклопи са проглашењем независности Бугарске од Османског царства, довела је до почетка Анексионе (Босанске) кризе и изазвала протесте свих великих сила и балканских суседа Аустроугарске, Србије и Црне Горе. У априлу 1909. потписан је измењен и допуњен Берлински споразум, како би изразио fait accompli и довео до краја кризе.

Током Анексионе кризе, аустроугарске власти су образовале добровољачке одреде, који су чинили мјесни католици и муслимани (шуцкори), ради сузбијања могућег српског устанка. Тада је настао израз „Хрватске пучке усташе”, а једна од добровољачких јединица звала се „Црна легија”.

Шуцкори су били активни на подручју БиХ од 1908. до 1918. године, и на подручју Краљевине Србије у периоду 1914—1918. године. Ови одреди су најчешће били састављени од Муслимана и Хрвата, а били су познати по многобројним ратним злочинима почињеним над Србима. Поред злочина, приписује им се и етничко чишћење српског становништва на подручју аустроугарске провинције БиХ. Етничко чишћење Срба се посебно веже за просторе Херцеговине и Подриња.

Енглески историчар Џон Р. Лампе је злочине које су над Србима у Првом светском рату чинили шуцкори назвао етничким чишћењем. Др Јозеф Редлих (тада професор јавног права на Универзитету у Бечу) је у свом дневнику 22. новембра 1914. године написао да се у аустроугарској провинцији БиХ „спроводи систематска политика истребљења православних“.

Извор: Википедија, 2, 3

Следи: Сарајевски погром над Србима 1914

Сродни чланци:

Кад изађе на улице факир-фукара
Босна је земља мржње и страха – Писмо Иве Андрића из 1920. г.
Сарајевски погром над Србима 1914
Вила Лубурић, усташки логор за ликвидацију Срба и Јевреја у Сарајеву
Са сарајевских гробаља уклањају 13 000 српских гробова, а кости спаљују
Петар Кочић – Критика Аустријске управе у Босни

Наше објаве можете пратити на ВКонтакте, Телеграм, Whatsapp, X и Линкедин страници, као и на фејсбук страницама Расен, Краткословље, Сатирање и Свет палиндрома

Поделите


Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.