Хомер

Да ли је венетска култура = српска култура?

Процвату венетске културе претходила је лужичка култура на простору данашње источне Немачке (1500 – 1100 п.н.е.), која се око 1200. године ширила на све стране Европе. Венетски споменици који датирају из периода 10-6 века п. н. е. пронађени су по целој средњој Европи, Швајцарској, северној Италији, Аустрији, Словенији, на простору целог Балкана до Румуније, Бугарске, Македоније и Грчке (Retia (Реција), Venetia (Венеција), Vindelitia (Винделиција), Norik (Карантанија), Moravia (Моравска), Panonia (Панонија), Istria (Истра) и Dalmatia (Далмација)), а један правац ширења Венета доспео је и до Скандинавије.

Распрострањеност венетских споменика на северу Италије и у Словенији и Истри

Битна карактеристика венетске културе била је спаљивање покојника, односно њихово закопавање у жар на великим гробљима. Због тога се она често назива културом урнених поља (нем. Urnenfelderkultur, енгл. Urnfield culture). Између 10. и 6. века п.н.е. становници ових простора у историјским изворима, називају се Венети, а неколико стотина година потом називају их Венеди, Венди и Винди.

Обједињени културни простор Венета, који се простирао између Балтичког и Јадранског мора, прекинула је најезда Келта (око 400. године п.н.е.) који су густо населили средишње делове тог простора, док се у Скандинавији и јужно од Алпа задржала оригинална венетска култура. На пример, у Падској низини и на јужној страни Алпа и даље су настајале нове провинцијске културе (Este, Villanova, Golasecca, Melaun, источни и западни Hallstatt).

Римски историчари, попут Плинија, Тацита и Прокопија (Plinius, Tacitus, Procopius) помињу сродна племена, као што су Венети, Енети, Славини и Анти (Veneti, Eneti, Sclavini, Anti), која у првом и другом веку живе на северу, око реке Дњепар, до југа, око реке Висле. Венети се помињу у списима бројних античких аутора, као што су Страбо, Помпоније, Мела и Касије Дио (Strabo, Pomponius, Mella, Cassius Dio), који их смештају широм источне Европе, као и на крајњи југ, у Малу Азију.

У Хомеровој Илијади Венети се помињу као савезници Троје, што указује на могућност њиховог живљења на Балкану и пре 8. века п.н.е. Херодот у 5. веку п.н.е. помиње становнике Балкана које назива Енети (Eneti). Квинт Куртије Руфус (Quintus Curtius Rufus) помиње Венете као део војске Александра Великог у 4. веку п.н.е.

Венетски језик српски је језик

На основу атестинских таблица из предримскога периода (Es 23, Es 24, Es 25 и Es 26) нађених на локалитету Есте (антички град Атесте), југозападно од Падове у Италији, словеначки лингвиста и венетолог академик Матеј Бор (право име Владимир Павшич, 1913-1993) открио је словна правила венетског писма и граматике (Матеј Бор, „Венети, наши давни преци“). Ови написи представљају најбоље сачуване венетске писане споменике. Многи венетолози су покушавали да их растумаче помоћу латинског језика сврставајући венетски у италску, односно кентумску групу језика. 

Бор је помоћу примера различитих облика глагола „јекати“ успео да докаже да је реч о словенском језику, а његову тезу додатно су појаснили словеначки венетолог Иван Томажич у огледу „Чудноват споменик наших предака“ и чешки лингвиста Антонин Хорак у огледу „O Slovanech úplně jinak“, Визовице, 1991.“. Теорију је помоћу понављања многих сугласничких скупина и словенских корена речи (брб, врв, грг, дрд, крк, мрм, прап, прип, прп, срс, трт, шрш…) потврдио и Д. Капља (Razvozlana skrivnost – Slovenetski napisi v Italiji na tablicah izpred 2300 let, Nedeljski dnevnik 6.10.1996.)

Бор је у написима пронашао много анаграма и палиндрома који су често употребљавани због тога што им се због двострукости читања придавала магична моћ, али и због тога што су представљали облик скривеног писања. И балкански и италски Венети често су користили анаграме и палиндроме и из обичне забаве, што потврђују записи без религијског или магијског садржаја, нађени на предметима из свакодневног живота (посуђе, алати и сл.).

Антонин Хорак наводи да етрурски господари углавном нису знали да читају и пишу, због чега су својим словенским робовима поверавали одређене писарске послове, а Венети су путем скривеног писања остављали различите поруке.

На везе између етрурског (тј. расенског) и данашњег српског језика указали су бројни научници, пре свих, Светислав Билбија (Староевропски језик и порекло Етрураца, 1984.) и палеолингвиста Радивоје Пешић. Дешифрујући га, Билбија је приметио да његових 26 слова, када се напишу наопако (с лева на десно), наликују словима српске ћирилице. И сам корен многих етрурских речи идентичан је корену српских речи истога смисла. Светислав Билбија, а потом и др Радивоје Пешић и др Божидар Митровић су у овом писму нашли и потврде објашњења имена „Словени“ (КолоВени: коло=сунце, Венетс=лоза, род: род сунца, лоза сунца) и „Расени“ (РасСени: сенке сунца).

Зависно од простора где се употребљавало, писмо је временом модификовано, због чега се разликују две основне варијанте: италска (на простору данашње северне Италије, Словеније и Истре) и балканска (простор Балкана и северног дела Мале Азије).

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Срби су писали палиндроме и анаграме од VI века пре Христа
Да ли је венетска култура = српска култура?
Венетско-словенски анаграми у темељима римске државе
Ђанкарло Томацоли Тицијано: Срби су староседеоци, а не дошљаци на Балкан!
Најстарији налаз повезане књиге од злата на етрурском језику
Српска визуелна поезија на венетском натпису из 6. века пре нове ере
Словенски натпис на венетској урни са севера Италије
Бронзана сфинга из античке Потаисе (Патависе) у Дакији
Бронзане чаше из Идрије у Словенији

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Језичке игре и загонетања античких Грка

У античкој Грчкој је постављање и решавање разних врста загонетки сматрано потврдом високог образовања, а појединци вични загонетању и одгонетању имали су углед и високи друштвени статус.

„Τεω ςεω? Α υςαπ, αςυαωεςωετ!“ / „ΨΟΨ!“ Хумор изказан палиндромом

Хомер је наводно умро од беса зато што није успео да реши загонетку једног рибара с острва Иос: „Шта смо ухватили, то смо пустили; шта нисмо могли да ухватимо, то смо задржали“ (одговор: буве).

Савремени грчки израз који описује феномен палиндрома „Καρκινική επιγραφή“(„раковски запис“ или „запис крабе“) или једноставно „καρκινιήοι“ („ракови“ или „крабе“)односи се на кретање краба унатрашке. Име и слика рака, а ређе и змије, често су кориштени да симболизују палиндримне процесе регресије и кружења.

Уобичајени изрази којима се описује својство палиндрома у данашњем грчком језику су и„παλνδρομο“ („палиндромо“) и „παλινδρομική αλληλουχία“ („регресевни редослед“).

αλλά“ – (ала) – 1. други 2. ипак.

Άννα“ – (Ана) женско име.

άρα“ (ара) 1. разићи се 2. због тога, стога, зато 3. клетва, псовка.

Σάββας“ – (Савас) мушко име.

Σέρρες“ – (Серес) град у Грчкој.

σοφός“ – (Софос) мудар човек.

У античкој Грчкој налазимо једне од најстаријих примера палиндромног израза.Као први писци палиндрома наводесе припадници Александријске школе, песник Сотад Маронејац (Σωτάδης Μαρωνείτης 3. век п. н. е.), пореклом из трачке Маронеје и његови следбеници „Сотадисти“.

После Сотада палиндроми се могу наћи у многим текстовима старогрчких писаца, као што је то нпр. случај са седам сачуваних епиграма Македонца Никодема из Хераклеје (Νικόδημος, Ἡράκλεια, око 300. п. н. е.) из трећег века пре Христа. Његови епиграми, грађени од по два стиха, настали су првобитно као написи на скулптурама и сликама.

Припадницима Александријске школе приписују се заслуге и за настанак анаграма, развој акростиха, мезостиха, телестиха и бројних других врста фигура и игара речима.

Захваљујући овој школи на хришћанском истоку су се у континуитету до данашњих дана, независно од западних књижевних кретања, развијале разне маниристичке поетске врсте.

Велики процват палиндромног израза у Византији дешава се између осмог и десетог века, што показују и бројни примери написа на тањирима, чашама, вазама и другим предметима из свакидашњег живота.

Грчки палиндромни изрази

Амоипимоип пиомипиома!“ – „Закључај окове!“/„ослободи окова!“, коптски натпис откривен 1827. године.

Νίψον ἀνομήματα μὴ μόναν ὄψιν.“ – „сперите своје грехе, а не само своје лице.“

Νόμον, ο κοινός, έχε σον οικονόμον.“ – „Ко год да си, увек пусти нека закон буде твоја водиља.“

Нρεμα τα κακα τα μερν.“ – „Лоша места су безобразна.“

Νοσώ. Σύ ος ει ίαμα, Ιησού, σώσον.“ – „Ја сам болестан. Ти исцељујеш. Исусе, спаси ме.“

Σος ειμί, τίμιε, σός.“ – „Твој, ја сам, искрено, твој.“

Σοςε μαε αμεςος.“ – „Спаси нас одмах!“

Прва модерна књига палиндромне поезије била је књига Амброзија Јеромонаха Пампера „Ракова песма“ објављена у Бечу 1802. године. На почетку књиге је посвета руском цару Александру I и похвала грчким писцима у облику епиграма.

Амброзије Јеромонах Пампер – Ракова песма

Следи песма састављена од 416 кратких палиндромних редова на старогрчком језику и уз сваки ред мноштво објашњења и историјских података (представљање стиха, објашњење о историјским личностима, митолошким бићима и догађајима који се у њему помињу, као и о творцу палиндрома – ако је познат).

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Хомерово кодирање Илијаде и Одисеје

Сваки од ова два Хомерова епа у александријско је доба био подељен према броју слова грчкога алфабета на 24 дела. Делови Илијадеозначавају се обично великим, а Одисеје малим словима алфабета. Назив „певање“ за поједине делове оба епа није сасвим исправан, јер ти делови нису јединствене песме. Боље одговара назив „књига“ јер онај који је провео споменуту деобу није пазио на садржај појединих делова. Тако је често раставио оно што припада заједно, а саставио оно што не чини једну садржајну целину. Делитељ је пазио само на то да буду 24 књиге и да у свакој од њих не буде више од 1000 стихова.
Хомер - Одисеја

Одисеја – Одисеј и сирене; Џон Вињем Вотерхаус, 1891; фото: Википедија

И један и други еп су писани у метрици дактилског хексаметра, формалистичким и узвишеним језиком, који се никада не користи у свакодневном говору. Многобројним анализама нису утврђене стилистичке разлике између Илијаде и Одисеје и остаје да их је писао Хомер. Међутим, због различите тематике, многи читаоци Илијаде и Одисеје, још од античког доба, су их приписивали различитим ауторима.

Како је Хомер кодирао?

Према речима Милоја М. Ракочевића, грчки песник Хомер (8. век п. н. е.) је помоћу палиндрома и примене правила декадског и бинарног бројевног система распоређивао стихове у Илијади и Одисеји.

Илијада је дело у коме је Хомер низове догађаја симетрично распоредио око осе коју представља посланство Ахилеју – обухвата по 26 дана пре и после тог догађаја.

Сабирањем стихова и комбинацијом декадског и бинарног бројевног система Ракочевић је добио палиндромну секвенцу Хомерових стихова „110110010011011-110110010011011“, и указао на то да, самим тим што је палиндромна, она је и коначна и циклична: „исто се „чита“ и са једне и са друге стране.“.

Другим речима, она има два почетка, а на почетку сваког записаног броја има смисла дописати нулу (тачку) [.110110010011011.].

Хомер - Илијада

Илијада, рукопис са краја 5. или почетка 6. вијека н. е, Миланска библиотека; фото Википедија

Празнине избора и неизбора „0–2–1–2–2–1–2–2-1–2–0“ (нема догађаја-има-нема-има, итд) показују присуство/одсуство догађаја.

„Хомерово решење: добити систем од три пута пет бројева [(1, 2, 4, 8, 16), (32, 64, 128, 256, 512), (1024, 2048, 4096, 8192, 16384)], у коме је збир изабраних бројева (подвучено) једнак броју који, у бинарном запису, представља кључ избора: 1 + 2 + 4+ 8 + 16 + 32 + 64 + 128 + 256 + 512 + 1024 + 2048 + 4096 + 8192 + 16384 = 27803/10 = 66233/8 = 110110010011011, што је, заправо, укупан број стихова у Илијади и Одисеји.“

„Инверзна секвенца: 001001101100100 представља други случај избора, а то је заправо Његошев избор“ у Лучи Микрокозма.

Ракочевић закључује да је на тај начин Хомер додатно кодирао своје епове природним кодом, тј. законитостима декадског и бинарног бројевног система.

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Шта је наопако написано у Лучи микрокозма?

Један од највећих српских песника, Петар Петровић Његош (1813-1851) послужио се палиндромима када је у претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ именовао три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именима Ноелопан, Разец и Аскела.
Петар Петровић Његош

Петар Петровић Његош

У претпоследњој и последњој строфи четврте песме „Луче микрокозма“ Његош три Сатанине слуге, Наполеона, Цезара и (Алекса)ндра Великог именује њиховим наопако окренутим именима –  Ноелопан, Разец и Аскела. Ово певање открива Сатанине амбиције о успостављању власти на небу, али и на земљи, где су му главни помоћници ова тројица војсковођа.

Нимало случајно, њихова имена Његош наводи наопако и, користећи ананим, односно дволични палиндромни израз (versus Diabolicus), супротставља божјем уређеном свету потпуно супротан, као у огледалу контрастан Сатанин свет хаоса, нереда и анархије.

Карактеришући даље духове поднебесја он им, опет палиндромима, додељује епитете зла и пакла: Алззенк – кнез зла; Илзхуд – дух зли; Алзавалг – глава зла; Обенизрем – м/е/рзи небо и Ајобаз – Забоја (свађалица, склон боју), користећи се притом и вокалним „л“ – које је реткост у српском језику.

Дакле, у првом случају, када су у питању лична имена, Његош просто обрће редослед слова у речи, док у другом случају, када даје епитете, он пре инверзије прво спаја две речи..

Његош

Луча Микрокозма

„Сатанини злоумишљеници
иду к њему с општег договора:
Алззенк, Илзхуд и Алзавалг горди,
Обенизрем и Јаобаз злобни,
зломе цару тешку круну дају,
с којом круне своју погибију
општом вољом изгубљене војске.

„Ево Адам, ево Ноелопан,
ево Разец и ево Аскела:
од њихова несретњега лика
отпадника неба поздрављају,
куну му се бит дружина вјерна,
само своју ријеч да одржи
– да их круни самодржавијем
по над једним, ка је река, миром.“.

Пишући наизглед неразумљиве речи великим словима, песник их претвара у лична имена и тако им даје јединствено значење, које до краја може бити остварено само ако се тумачи кроз форму палиндрома.

Интересантно је да Његош не изврће Адамово име, него га оставља откривеним. Адам, по њему, спада између божијих и Сатаниних сила, са могућношћу избора и непрестаним колебањем, о чему се говори у петом певању, приликом описивања побуне на небу.

Класичан пример магијског дејства наопаког читања личног имена налазимо и у роману „Три мускетара“ Александра Диме где Арамис под утицајем духовног сна обрће своје име верујући да се тако савлађују зли духови.

Оштра просторна симетрија: рај-пакао

Филозофско-верски спев „Луча Микрокозма“ показује путовање душе кроз космичка пространства на којем јој се откривају небеске и божанске тајне. Цела просторна њена слика је у оштрој симетрији, у складу са устаљеним хришћанском симболима и значењима. Простор је јасно подељен на леву и десну страну универзума, где се десно семиотизује као смер раја (реда, исправности и верности), а Лево као смер пакла (нереда, хаоса, несталности). Божански свет, дакле, одликује хармонија и уређеност, а Сатанин дисхармонија и негирање, односно рушење те уређености.

Универзални код природе

Подстакнут загонетним Његошевим изразом „Согласије опште“ Милоје М. Ракочевић у свом делу „Језик и стил у релацији са структуром и композицијом“ покушава да пронађе универзални код природе у његовим делима,

Он полази од претпоставке да је Његош, по узору на Хомера и Дантеа, сопствени систем слова и речи прилагодио природним законитостима, односно систему природних бројева, и тако створио унутрашњи скривени код. Читава Структура Луче изграђена је на симболици бројева, међу којима су најзаступљенији бројеви шест и десет.

Инверзна секвенца Хомеровог решења збира укупног броја стихова у Илијади и Одисеји (110110010011011) „представља други случај избора, а то је заправо Његошев избор“ (001001101100100).

Сврха таквог додатног кодирања дела је постизање јединства „композиционе форме и поетско-филозофског садржаја“. Ракочевић наводи: „…Његошев језик и стил, осим што су средства уметничког израза и исказа, истовремено су у функцији Његошевих кодогених, кôдних и кодирајућих поетско-филозофских система…“.

Ракочевић показује како је Његош разним симетричним распоредима стихова водио рачуна да форма Луче буде заснована на палиндромним бројевима.

Посебна пажња посвећена је стиховима у којима се појављују речи „број“ и „слово“. Сабирањем редних бројева стихова с речју „број“ долази се до палиндромног броја 55955, а сабирањем редних бројева стихова с речју „слово“ долази се до палиндромног броја 09390.

Фибоначијеви бројеви и златни пресек

Број стихова у шест песама „Луче” изабран је тако да се, гледано по паровима песама [(I /IV) (II / V) (III / VI)], налази у строгој релацији са Фибоначијевим бројевима (одступање је минимално у другој и трећој једнакости, тек на трећој децимали).

Како је то могуће кад Његош ништа није могао знати ни о Периодном систему Мендељејева, а камоли о генетском кôду? Могуће је изградити системе и/или кôдове такве да буду у најбољој могућој – симетрији, пропорцији и хармонији, у чијој основи је златни пресек.

Литература:

Милоје М. Ракочевић – Епистеме Библије, зборник: „Религија и епистемологија“, Београд 2006. (стр. 221-243)

Милоје М. Ракочевић – Језик и стил у релацији са структуром и композицијом (на примерима из Његошевих дела), Београд 2003.

Милоје М. Ракочевић – Универзална свест у поимању универзалног кода, Чигоја, Београд 1996.

Татјана Бечановић,  Симболички знакови у Лучи Микрокозма (О значењу бројева и простора пјесничкој космогонији)

Приредио: Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.