Француска

Шарл Морас – Ројалистичке идеје

Национална делатност је узнемирујуће опасно затрована. Посвуда се оптужује „политика“, што ће рећи партије. Племенито учење Аристотела, Макијавелија и Босијеа, нема ничега заједничког са данашњим значењем тог појма. Политика данас, у већини случајева, представља „разарача“ економије, морала, друштва и религије, који је произишао из јачања партија.
Шарл Морас

Шарл Морас – Ројалистичке идеје

Они који кажу: „Не бавим се политиком.“ Најчешће су родољубиви, марљиви, мудри и упућени у стање ствари; управо они су последње резерве националних фондова. Фондова који ће потрајати још двадесетак година, али се исцрпљују веома брзо, јер политика оне који је се на послу или учењу клоне, ипак на крају сустиже. Када то не чини Држава својим глобама и злостављањима, ту су кадрови за врбовање различитих партија – они подстичу ове поштене људе да се уврсте, упишу, учлане у неку од партија, и све то у име светих начела или савршено чистих осећања. Али она начела и осећања која су по вољи већине, супротстављена су професионалним политичарима које надахњују мање племените побуде, неке од њих сасвим ниске – та мешавина добра и зла сачињава овакво стање нашег живљења, које болно одговара мрачној и пророчкој слици коју је Фистел де Куланж осликао још 1899. године:

„Ако себи представимо читав један народ који се бави политиком, где је свако, од првог до последњег, од најпросвећенијег до највеће незналице, од најзаинтересованијег за очување тренутног стања ствари до најзаинтересованијег за његово рушење, опседнут манијом да расправља о јавним пословима и да се меша у руковођење; ако погледамо последице које ова болест ствара у животима хиљада људских бића; ако саберемо проблеме које уноси у сваки живот, извитоперене идеје које убацује међу једноставне духове, изопачена осећања и пакосне страсти које уносе у просте душе; ако саберемо време протраћено у празним расправама уместо у конкретном раду, уништавање старих пријатељстава и стварање нових наклоности заснованих на лажи и злоби, издајства, уништавање верности, сигурности, чак и пристојности, увођење рђавог укуса у језик, стил, уметност, неизлечиво распадање сваког заједништва, сумњичење, непослух, истрошеност и слабост народа, поразе који су неизбежна последица ове болести, нестајање ваљаног родољубља па чак и истинске храбрости, грешке које свака партија наново чини у мери увек истих услова освајања власти, недаће и цену која се за власт плаћа; ако све то саберемо, не можемо а да не кажемо да је то врста болести најопаснија и најзлокобнија зараза која може да се сручи на један народ; која наноси најсвирепије ране приватном и јавном животу, егзистенцији и интелигенцији, једном речју, никад на свету није било тираније која је толико зла учинила.“

…Када се наши суграђани ишчуђавају над бројним невољама које су их снашле, треба их замолити да преиспитају не произилазили ли сво, или скоро сво зло, из једне грешке коју су учинили било они, било њихови родитељи тако што су већ великом броју узрока за неслогу, који природно већ постоје, придодали још и режим који награђује најпрепреденије међу лажовима и подстрекачима које радују све нове неслоге. Уместо да сте партијском систему одузели све почасти, могућности зараде и стварање опсене моћи, ви сте му пружили све витешке ознаке и симболе власти. Ако се смутљивцима и партијама, тако заводљивим, дозволи да проузрокују све могуће неслоге и допусти да покваре све што могу, човек ће престати да буде човек.

Када се руководећи кадар регрутује и смењује кроз међусобно ривалство, онда се та уметност колебања, збацивања и разарања меша са уметношћу предвођења и владања. Све наше вође су почеле своје политичке каријере као опозиционари, идући у томе све до анархије, да би, добивши власт, завршавали у спровођењу најекстравагантнијих облика репресије. Они су до краја морали да истерају свој развратни стил, исто као што су и касније морали да преувеличавају жестину своје конзервативности. Такве крајности и антагонизми су се раширили до самог врха, па све до дна јавног живота. То је образац до те мере развратан, да његове тежње за друштвеном правдом изгледају неморално. Не само у несрећи или пропасти, већ у самој суштини свог принципа, републиканска, демократска машинерија не може нормално да функционише без да поквари најниже највишима, војнике војсковођама, безимени хор својим најславнијим хоровођама.

Овакав оштри разврат није чак ни штедљив. Штавише, веома скупо нас кошта. Некада је политика имала функцију да смирује, да ублажава и стишава надметање појединих интереса, данас их доводи до пароксизма. Свака партија, са класама и областима којима управља, осећа да није у њеном интересу да стишава страсти, а све оно што јој није од користи сматра укљученим у интересе супарничког табора. Понекад се битка смирује, те једна партија задобија првенство. Но, у сваком случају, политичка акција победника не сме ни мало да одступи од осредњости, јер не сме да расипа енергију потребну за одржавање своје сопствене позиције.

Са друге стране, владавину која служи општем интересу, представљају групације националних снага. Оне се користе једноставном формулом:

а + б + в + … + ч + џ + ш.

Ако свако од ових слова представља један од наших варијетета и разноликости, добра влада ће проценити да је сасвим довољно да се сваки од њих постави на своје место, и на тај начин поштеди сукоба са, у суштини, себи сличним. У таквој формули, елементи се сабирају, а број сабирака се може смањити на један разуман минимум. Напротив, у владавини партија, ово је немогуће: преувеличани, накострешени интереси насрћу један на други потпуно слободно, са неограниченом жестином, јер се политичка моћ налази у њиховим рукама, а њихова резултанта потпуно сама управља свима! Формула њихових сукоба и непријатељстава, чак донекле улепшана, може се написати овако:

(а + б + в + г) – (х + ц + ч + џ + ш)

Уместо готово чистог збира, добијамо остатак, а тај слаби производ политичког деловања се не исказује другачије, до кроз разлике између мањине и већине..

Једна таква владавина је опседнута потребом да се одбрани и опстане по цену угњетавања других. Опозиција је подстакнута и охрабрена истим правилима, духом и словом Устава, да сруши владу чије одржање на власти зависи искључиво од релативне категорије стања јавног мњења. Победничка партија је дакле, приморана да пажљиво надзире кретања у духу јавности. Мора га чак и одржавати на што вишем нивоу, а да би то постигла, прибећиће образовању деце, куповином агенција и новина. Ако није у могућности да то учини јавно, узеће их под своје у тајности…

…Њене државне школе, њена штампа, њена државна црква, њене нарастајуће забране у оквиру живота и приватног предузетништва задовољавају њене животне потребе: ради очувања мњења, умножавања закона и правила, кадрова, партија се чува од свега и у све се меша. Али, њена сумњичава завист је такође способна и кадра да се утопи у свеопшту нискост. Хитра је да се учини слугом јавног мњења уколико не успе да га прилагоди себи. Уколико јој директно прети, свака, у датом моменту популарна идеја, биће узета у разматрање. Она ће је усвојити, а да уопште не провери њену истинитост или грешке, корисност, нити опасности које таква идеја носи. Је ли та идеја модерна? Но, види ли једна таква партија уопште икакав ризик у томе? Њена одлука је управо да прати такву непостојаност, захваљујући свом плебисцитарном механизму, који га је учинио зависним од јавног мњења…

…Посматрано споља, јасно се види наше опште пропадање. Све опруге наше државе су се опустиле, а њихова средства су сада на располагању за пљачку. Јавне службе служе само за то да их нација оптужује за дубоку декаденцију: ради се о војсци, морнарици и дипломатији. Што се тиче неких других служби, посебно оних које спроводе државни утицај тамо где за њим нема никакве потребе, такве паразитске творевине се толико развијају да Французима дозвољавају тек толико простора колико је потребно за вођење њихових малих, међусобних, грађанских ратова: напор централизатора је усмерен на потпомагању анархије – она пламти на све стране…

Дакле, налазимо се у ситуацији у којој земља није само подељена, већ је издана и израбљивана од стране унутрашњег непријатеља. Уколико желимо да спроведемо у дело уједињење наше земље, од велике је важности да надзиремо ова туђинска и полу-туђинска тела у нашем организму… Ничег неће бити без измирења међу људима. Наравно, оно мора бити извршено на правим основама. Што више они буду имали чврстине и снаге, боље ће схватити имперсонални и супериорни смисао. На крају ће видети да ће наше старе заблуде служити као поука за будућност…

Ова монархија која је саздала нацију, довољно је родољубива да би подстакла националисте. Интернационалисти, са друге стране, који у основи увек траже спољне савезе као испомоћ за своје делање, схватиће да дипломатске активности краљевства дају резултате о којима република не може ни да сања. Сви поборници ауторитета, као и сви они које занима ваљана администрација, најзад ће моћи са олакшеањем да одахну, схватајући да ће уништавајућа тиранија скупштине и парламента нестати под утицајем једне велике моћи. 

…Ми припремамо много боље организовану побуну, усмерену против државе засноване на изборима и демократском принципу. Таква побуна може остварити свој циљ зато што је усклађена са реалним датостима, и због тога што не настоји да уништи државу као државу. Ова мудра револуција, која ће окупити у једну енергичну мањину све слојеве склоне поретку, насупрот оних склоних анархији, односиће се на обарање републике, којој се народ већ ионако руга…

На тај начин, започеће велика ројалистичка мисија, вођена уз помоћ свих наших природних и историјских снага. Она ће исправити све оно што држава данас чини на погрешан начин, базирајући се на току од центра ка периферији. Исправан начин је супротан ток – од периферије ка центру, кроз делатност породица, општина и професионалних заједница. Без настојања да произведе једно круто и генерално решење, истоветно за многе различите ситуације, монархија ће се бавити разним питањима онако како се она буде појављивала у свом природном облику.

Основни разлог за постојање партијског система, ишчезнуће из наше Француске у тренутку када једна природна и мудра комбинација професионалног и обласног федерализма омогући свакој ћелији друштва да се представи власти. Сви остали, небитни и бесмислени проблеми, нека слободно остану предмет бављења разних републиканских система. Краљевска држава посветиће се проблемима краљевског типа и нивоа – онима који дотичу срце француске саборности: она ће бити на довољно високом нивоу и довољне снаге да их преиспита у свом њиховом броју и све да их реши…

Idees Royalistes 1910., Restauration Nationale, Paris, France (Превод:Ненад Настић, Дејан Дамњановић), Из предговора: (Дејан Дамњановић), Београд 1996.

Извор: stormfront, maurras.net

Француски мајор који је успео да одложи НАТО бомбардовање Југославије за пола године

Пре четрнаест година, почела је НАТО агресија против поносног и слободног српског народа, драма која се догодила уз саучешће једног, од стране НАТО-а и његових сателита злоупотребљеног дела јавног мњења!
Пјер Анри Бинел

Пјер Анри Бинел; фото: Србин Инфо

Управо зато што сам се одлучио да осујетим такву несрећу, даљи ток догађаја био сам приморан да пратим иза решетака француског затвора, ток догађаја који ће његове учеснике и кривце задуго историјски обележити.

Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос. Стид јер сам видео своју земљу како се добровољно упушта у велико издајство, издајство, пре свега, саме себе. Учествовање у таквом злоделу није могло да служи француском народу, али оно најгоре у свему, било је то што су наше власти издале традиционално пријатељство два народа изграђено на наслеђу историје.

Бомбардујући Београд као што су то чинили нацисти за време другог св. рата, савезници су себе оцрнили за вечност.

Али, осетио сам тада и понос. У току мог боравка у Босни и Херцеговини, почео сам да упознајем српски народ. Иако је ситуација тамошњих Срба била тешка, они су у односу на захтеве окупаторских снага, једини увек храбро држали своју реч, свету, дату реч, уништену каснијим Дејтонским диктатом.

Из мог париског затвора, осетио сам јако пријатељство према Србима које су тукли зато јер су бранили живот, културу и слободу, своја најосновнија права. Осетио сам понос гледајући српске родољубе на мостовима, као храбре живе мете отаџбине коју воле. У току мог тамновања, добио сам много писама подршки од Срба како из Француске, тако и из Србије. На једној разгледници, броја 188, франкофилске едиције, коју држим у својој радној соби и која ме прати у свим мојим пребивалиштима, писало је: српски и француски официри у првом светском рату, а испод тога:

Хвала команданте Пјер Анри Бинел! Србија се моли за тебе овог марта 1999. Потпис: проф. Бранко Васиљевић.

Када су ме 2003. године у Београд позвали моји пријатељи Ив Батај и Мила Алечковић, а затим када је директор едиције Гутембергова Галаксија, Баврлић штампао моју књигу „Злочини Нато“, најзад сам могао да упознам земљу хероја под бомбама убица. Прешао сам Ибар ка Косовској Митровици, под непријатељским погледима Албанаца и под заштитом Срба са севера. Схватио сам тада колико је мој крај Ариеж, на југу Француске близак овом јужном парчету ваше српске косовске земље. Близак по планинама, по горштачком животу, по суровим зимама. И ми смо у прошлости морали да се боримо против освајача са севера, наш високи Монтсегур за нас Французе са Пиринеја, исто је што и Косово поље за вас Србе.

Драма се данас наставља признањем независног Косова и Метохије од стране вашингтонских сателита. Али, и Француској је од 1940. до 1945 био одузет Алзас, па смо се из те окупације извукли.

Данас је Француска опет, на опасној кривини. Као и Србима, остала нам је нада. Силе које су обогаљиле Србију и Француску, изазваће ускоро побуну и дизање наша два народа. Због тога наша и ваша младост мора да се одупре лажима потрошачког друштва.

Народи који немају прошлост немају будућност. А они који сачувају свест о томе ко су и шта су, свест о онима који су их створили, ако од модернизма узму оно што је добро, могу да наставе пут даље. Светско кретање показује да наши непријатељи подстичу само слабост и лењост. Али, будућност света који нас чека припада онима који су јаки, скромни и једноставни. Ми одрасли морамо својој деци да покажемо тај пут. Вођени нашим духовницима, али уз сву нашу људску снагу, ми ћемо узети судбину у своје руке.

Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, барем од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још пригушена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе у будућности.

Данас, на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим.

Нека је слава и дуговечност српском народу!

Ваш пријатељ и ваш брат, ПЈЕР АНРИ БИНЕЛ

Украс 1

Због мајора француске војске Пјера Анрија Бинела НАТО агресија на тадашњу СР Југославију одложена је за пола године. „Српски шпијун у НАТО-у“, како га је тада означила западна штампа, октобра 1998. предао је југословенском обавештајцу документе са списком циљева напада, те је бомбардовање са октобра 1998 померено за март следеће године.

Пред француским судом, у дводневном поступку, Бинел је 12. децембра 2001. осуђен на две године затвора, плус три условно. Рачунајући и десетомесечни притвор, Бинел је у затвору провео 14 месеци, бранећи правду и народ коме духовно припада. Окривљен је, како је писала америчка штампа, за трећу највећу издају НАТО-а, а Бинел каже да то није била издаја већ свесна помоћ Србима како би имали што мање жртава од ваздушних удара НАТО-а. „Пред најављеним злочином бомбардовања ваше земље, осетио сам истовремено и стид и понос“.

Велики човек и пријатељ српског народа Пјер-Анри Бинел схватао је сву суровост намера НАТО-а и ставио се на страну правде и „Срба које су тукли зато јер су бранили живот, културу, слободу и своја најосновнија људска права“. Жртвујући своју официрску каријеру желео је да помогне једном правдољубивом народу кога је много заволео.

Извор: Покрет „Жене ствараоци за Србију“

“Српски дан“ у Француској 1916.

Током Великог рата установљени су добротворни дани са циљем прикупљања помоћи борцима, жртвама рата и њиховим породицама. У дану посвећеном одређеној сврси, школска дјеца, жене из Црвеног крста, чланови разних добротворних друштава и други волонтери прикупљају помоћ на улицама француских градова. Од почетка рата француска штампа преноси све шта се дешава на српском фронту.

Плакати за организовање помоћи Србима, Српски дан у Француској 25. јуна 1916.

МедаљеПрви Српски дан организован је 26. марта 1915. за школе у Француској. Тада је у свим француским школама, од основних до универзитета, одржан Српски школски дан. Француско министарство просвјете у ту сврху објављује информативне билтене о српској историји и информације о учешћу Краљевине Србије у рату који се дистрибуирају по школама. Француски учитељи и професори тога дана причали су о историји Србије својим ђацима и сакупљали прилоге за српску ратну сиротињу. Сљедеће године 25. јуна у цијелој Француској обиљежен је велики Дан Срба, уочи годишњице Косовског боја, а у знак солидарности са напаћеном Србијом.

За тај дан израђени су плакати, медаље, значке, беџеви и заставице који ће послужити за прикупљање помоћи српском народу. Многи француски умјетници радили су плакате за ову прославу и организовано прикупљање новчаних средстава.

Медаља “Gloire aux Serbes“ (Слава Србима) је комеморативна медаља која је израђена у Француској у добротворне сврхе за Српски дан 25. јуна 1916. у част неустрашивом српском народу који се након инвазије Централних сила на Србију у зиму 1915/16. године и након великих патњи и огромних страдања нашао прогнан заједно са српском војском, повлачећи се преко завејаних планина Црне Горе и Албаније, на Крфу у Грчкој. Осим одавања почасти Србима, ове медаље су служиле за прикупљање средстава за српске избјеглице.

На једној страни медаље приказан је пар, српски војник са пушком у руци и жена са дјететом у наручју који симболично представљају српску поворку у Албанској голготи у зиму 1915/16. године. Ту се налази и натпис “GLOIRE AUX SERBES“ (Слава Србима) и потпис А. BARGAS који се односи на Арманда Баргаса који је у то вријеме креирао разне медаље највише у Арт ноувеау стилу. На наличју медаље су француски и српски грб са ознаком године 1916.

Још једна медаља која је обиљежила Српски дан 25. јуна 1916. у Француској, такође је допринос добротворном фонду за помоћ српским избјеглицама након тројне инвазије на Србију током Првог свјетског рата.

На лицу ове медаље се налази српска круна и двоглави орао са натписом “JOURNEE SERBE“ (Српски дан), испод круне су ликови краља Петра I и престолонасљедника Александра, а одмах испод њих је натпис “GLORIEUX DEFENSEURS DE LA LIBERTE SERBE 1914-1915” са истим текстом и на српском језику (СЛАВНИ БРАНИОЦИ СРПСКЕ СЛОБОДЕ 1914-1915) и жигом “TSM LORDONNOIS GRAVEUR EDIT”. На наличју ове медаље је српски двоглави орао, а у његовом средишту штитови савезника уоквирени натписом “GLOIRE AUX INTREPIDES HEROS SERBES” (Слава храбрим српским херојима).

Овакве медаље су се називале  “Médailles de journée”, а на стотине њих су произведене у Француској за вријеме Првог свјетског рата. Израђиване су од разних материјала и имале су различите облике. Ове, Србима у част, данас се налазе махом у колекционарским збиркама, француским музејима, а могу се наћи и на разним онлајн аукцијама.

Медаље

Сања Бајић

Француз о српској војсци и Србима 1913. године

Током Првог и Другог балканског рата 1912-1913. године штампан је у Београду, у Краљевини Србији, једном седмично специјализовани часопис посвећен овим сукобима који су се практично стопили у један. Лист се називао „Балкански рат у слици и речи“.

Српска војска у Балканским ратовима

У претпоследњем издању листа „Балкански рат у слици и речи“, у броју 39, један од чланака бави се изјавама страних стручњака о нашој ондашњој војсци. Тамо је о српској војсци један Француз написао:

„— Српска војска је, по моме мишљењу, најозбиљнија и најбоља војска на Балкану… Ја могу да говорим са толико више независности и у толико боље, што сам пратио борбе свих главних балканских војсака.

Србин је од истог грубог и примитивног штофа као и Бугарин, и са исто толико издржљивости у трпљењу и храбрости пред смрћу, али он има над Бугарином једно огромно морално преимућство: Србин је, у пуном добром смислу те речи, цивилизовано биће. Он је финији, интелигентнији, вештији да маневрише но његов противник, а ипак уноси исто толико храбрости и бујности.

То није Монгол, него Словенин. У организацији трупа осећа се то више духовно стање. Организација је безмерно брже схваћена. И команда, из истих разлога, изгледа ми да показује исту надмоћ.“

Извор: Србадија, Магацин

Српске победе у великом рату 1-4 у француском историјском часопису

У француском часопису „Champs de bataille“ објављена је серија чланака о српским победама у првом светском рату (1914-1918). Аутор ових чланака је наш пријатељ и сарадник историчар Стефан Ботеро.

Стефан Ботеро је одушевљен улогом српске војске у првом светском рату и веома поносан на француско-српско савезништво. У првом делу тема су битке из 1914. године.

Чланак о српским победама у првом светском рату, обајвљен је у историјском часопису Champs de bataille (што дословно значи бојиште), бр. 55 (07. јануар 2015): под насловом „La Première Guerre balkanique – Les victoires serbes“.

У четвртом делу његове серије о српским победама у првом светском рату рату говори се о другом аустроугарском освајању и о Колубарској бици. Ови догађају детаљно су описани на 22 стране часописа. У чланку су истакнуте три дигресије означене плавом бојом.

Прва дигресија се односи на 1300 каплара, друга говори о српском санитету 1914. године, а трећа о зверском понашању аустроугарске војске током освајања Србије.

Сва четири чланка Стефан Ботеро је написао на основу српских и француских извора, због тога што је аутор желео да представи и српско и француско виђење ових догађаја.

Цео чланак на француском језику носи назив:

Stéphane Bottero – La deuxième invasion austro-hongroise, Serbie 1914, échec à l’empire.

Champs de bataille бр. 59. март 2015.

Страна 74-95

Приредио: Далибор Дрекић