Дубровачка република

Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати

„Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити), да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију…

Дубровачка република до 1808.

Што се тиче напомене за Дубровачку књижевност, навешћемо један податак да се види како Хрвати ни сами нису сматрали дубровачку књижевност својом својином. Њихов професор опште историје на загребачком универзитету, учени Натко Нодило, писао је: „У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана тако од властеле; како код куће тако у јавном животу. Јесте истина да су записници разних вијећа водили латински, а прилика је такође да под кнезовима млетачким, њих ради, на вијећима се понешто расправљало и млетачким и којекаквим говором. Него у опћини од млетака ослобођеној, српски је расправни језик“, (Рад, 65,117).

– Онако узети српску штокавштину, како су урадили Илирци, било је дакле анектирати и Дубровник, (као што ће то коначно и политички урадити, чак споразумно са Српском Опозицијом, 1939 године).

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један мали народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет.

Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, XVI века, свештеник тога града, у својој чувеној Историји представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића – Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски…

Описујући на дуго и широко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом Повест Хрвата, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке… „Voi siete dal paese molto lontani… (Orbini,Il Regno de gli Slavi, Pesaro 1601, 395). Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Један познати научник из Дубровника, др Балдо Богишић, пита у овом изгледу свог пријатеља проф. Вјекослава Јагића: „Јер ко су прави Хрвати? Да ли кајкавци западне три жупаније, или су Хрвати само чакавци далматинских отока, као што је Даничић мислио; или су Хрвати оне насеобине Угарске (и у Бургенланду) којих је пјесме скупио Курелац…“ (музичар). Овај дубровачки католик пита овако Јагића још 14 септембра 1884 године!.. (Јагић, Спомени, 356).

Требало је пратити све шта су кроз пуно деценија писали за славни српски сој ти жалосни војници Рима и Беча, у пречанским земљама, откад Хрвати научише да пишу штокавски, значи на једном језику разумљивом и за оне којима су све њихове погрде управљане.

Лист дубровачки, „Црвена Хрватска“ Фране Супила, основан 1891, и „Народни Лист“, основан већ на почетку борбе народне у Далмацији, имали су наступе правог клиничког беснила против Срба, својих суграђана, у извесним моментима.

Кад се 1893 г. откривао у Дубровнику споменик песнику Гундулићу, (који је желио пољском краљу у свом „Осману“ да на главу метне сјајну круну Немањића), приликом те свечаности су стајале, као две војске готове да јуришају једна на другу, Срби и Хрвати из околних земаља.

Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Вице Адамовић: О бедемима града Дубровника

Повећање града према сјеверној страни, бива према копну, би овршено, пошто становници романскога рода, настањени, како већ знамо, на оном дијелу града што се зове св. Марија, развалише до темеља Бодинову кулу која се подизала одмах до моста преко морског рукавца, што је дијелио, како такођер видјесмо, једну страну од друге, а рецимо и једну крв од друге.

Повјесничари нам оставише забиљежено, како је српски краљ и велики жупан Бодин (1081 – 1100) потакнут од своје жене, силовите гркиње Јакинте, бацио у тамницу свога стрица Бранислава уз још неколико државнијех великана краљевске куће. Кад су Бранислављеви синови дочули за тако немило и незаконито поступање, стану се бојати да их исти удес не затече, те побјегоше у Дубровник, који је већ онда словио као сигурно уточиште пострадалијех великана. И одиста они, с неколико родбине и наоружанијех људи нађу међу дубровачкијем зидинама, пријатна заклона себи и дружини. 

Бодин, да обезбиједи престоље своме сину, хоћаше да смакне све оне, те би му могли да осујете ту намисао. Стога он удари на Дубровник големом војском и искаше на сваки начин, да му стричевићи буду предати на милост и немилост. Али је тврда вјера у Дубровчана; њихова гостољубивост и право уточишта (jus asili) нијесу им допуштали да изложе оне, те једном бијаху примили под своју заштиту. 

Не могавши дакле свој циљ да постигне, Бодин опколи са суха малу републику, те је за више година узнемиравао. На посљетку погуби Бранислава и још понеког члана властите родбине, а то пред самијем зидинама Дубровника, како би јаче уцвилио синове несретнога Бранислава. Како Бодин испуни овај грозни чин, удаљи се од Дубровника, али у споменутој кули остави и на даље јаку стражу. Дубровчанима ипак пође за руком, да уочи Ускрсења, мирнијем путем освоје кулу и развале је свуколику, пак на њезино мјесто подигоше цркву св. Николе, у којој се за дуго служило по старом обреду. Том приликом, заповједници српске куле, с којима се Дубровчани бијаху потајно договорили, бијаху произведени за властелу републике. Морски рукавац би насут земљом и поравњен; два се сусједна племена, романско и српско, сјединише; али словински живаљ надвлада тако да млади град поприми српско име “Дубровник“ и ако се још за дуго његовао језик латински, који се по закону од 1472. г. имао навластито употребљавати при закључцима умољенијех (Parti dei Pregni).

Стари и нови грађани ставише одмах руке на посао, да и нови дио града снабде зидинама, прозвавши горњи дио придружена земљишта “Пелине“, а други “Пријеко“.

Бодин се пак касније покајао за грозно дјело, које бијаше учинио према својој родбини, те дарова Дубровчанима село Шумет с црквом св. Мартина. У толико се сенат побрине да се са сјеверне стране повуче и други вањски тврди зид, који се започне градити 1266. г. те се продуљи све до горе поменуте цркве св Николе у пољу. Међутим и манастир св. Доминика, који би утемељен од босанскијех трговаца 1250. г., својијем високијем зидинама бранио је град с источне стране и заступао, да тако речем, градске бедеме. До мало бијаху ипак подигнути и с ове стране прави, високи бедеми, те тако Доминикански манастир, што је прије остајао изван утврђенога ока, би сада прикључен граду (1310-1329).

Из књиге: Вице Адамовић, О бедемима града Дубровника, Дубровник 1921.

*Вицко Вице Адамовић (Дубровник 20.3.1838 – Дубровник 9.1. 1919.) је био историчар и педагог. Србин католик. Студирао је у Бечу. Службовао у Ровињу до 1869, касније постао управник Мушке пучке школе у Дубровнику, а до 1875. управљао је и дубровачком поморском школом. Проучавао је дубровачку прошлост и написао више монографија (Жупа, Груж, Ријека дубровачка) и студија (О трешњама града Дубровника, О дубровачким бедемима, Дубровчани изван завичаја). Најважније му је дјело Грађа за историју дубровачке педагогије.

Приредила: Сања Бајић