Крај мора – Јован Дучић

Песма „Крај мора“ једна је од најпознатијих и најлепших елегичних песма Јована Дучића, мајстора песничке форме, који је припадао правцу модерне.

Бока Которска

Ова песма је класичан пример Дучићеве поетике у којој се пејзаж и унутрашње стање духа стапају у једно.

Песма одише меланхолијом, сетом и осећањем пролазности. Море овде није само декор, већ симбол бесконачности, мира, али и хладноће и равнодушности природе према људским патњама.

За Дучића, море је простор тишине и самоће. Оно је супротност људској немирној души. Док море траје у својој вечности, човек је усамљен, заробљен у својим мислима и чежњама.

Као и у већини својих дела, Дучић користи изузетно прецизан језик, богат епитетима, са снажним осећајем за ритам и музикалност стиха. Његов израз је увек одмерен, „господски“, чак и када описује најдубљу тугу.

У овој песми Дучић истражује однос између космоса (вечности) и појединца (смртности). Крај мора, човек се суочава са самом суштином свог постојања. Море наглашава песникову изолованост од света и људи. Стално кретање таласа подсећа на пролазност времена и људског живота. Песник тражи одговор у природи, али га не добија – море остаје нем посматрач његових осећања, што појачава осећај отуђености.

Дучић је увео префињеност у српску поезију. „Крај мора“ није „гласна“ или патетична песма. Она је тиха, сугестивна и пуна слика које читаоца терају на контемплацију. Његова техника „сликања речима“ омогућава да скоро осетите мирис соли и чујете шум таласа док читате стихове.

„И тако, сам, крај мора, које пева своју вечну песму, ја схватам да је све што је моје – само једна тренутна слика у тој огромној, равнодушној вечности.“

Крај мора

Из Боке

Лав камени један из млетачких дана
Озбиљан и мрачан још на тргу седи,
На обали мора. Слуша шум Јадрана,
И где век за веком неосетно следи.
Стар и малаксао, и са гривом седом,
Он је тешке шапе зарио дубоко,
Докле мирно држи у обзору бледом
Свој мраморни поглед и студено око.

Дођу градска деца са веселим плеском,
Драже га, и јашу, и засипљу песком,
И бију га својим пушкама од зова.

Док он мирно гледа на море, и чека
Да галије старе види из далека,
Што одоше некад пре много векова.

Јован Дучић

Збирка: Песме сунца, циклус: Јадрански сонети

Јован Дучић

Јован Дучић; фото: Википедија

Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски писац, песник и дипломата. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике.

Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична.

Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.

Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

Песма „Крај мора“ заснована је на контрасту између непомичности лава и веселе игре деце; у њој је истакнута супротност између старости и младости.

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Јован Дучић: На Царев Аранђеловдан
Јован Дучић: Вечној Србији
Јован Дучић – Сину тисућљетне културе
Југославизам у виђењу Јована Дучића
Јован Дучић: Хрватски илиризам
Јован Дучић: Анексија Босне и Херцеговине и српско питање
Југославизам бискупа Штросмајера као лепо упакована подвала за наивне Србе
Штросмајеров јуриш на Босну и сламање босанских фрањеваца
Дучићева пјесма посвећена цару Душану