Цркве

Измештено и потопљено благо манастира Добрићево у Херцеговини

Опис налаза приликом Цвијићеве посете манастиру Добрићево 1911. године пружа драгоцене податке о манастиру који је шездесетих година двадесетог века измештен на другу локацију, због изградње бране за акумулацију Билећког језера. Осим Добрићева, измештен је и манастир Косијерево, Перовића мост, мноштво нагробних споменика, стећака, и других археолошких налаза који се данас налазе расути по музејима широм БиХ, Црне Горе, Србије, САД…, а такође расељено је и на десетине српских села. Под водом је остало велико археолошко благо, укључујући и римско насеље у Панику, највеће на простору БиХ, са луксузним грађевинама, купатилима, термама, и богатим мозаицима.

Манастир Добрићево; фото Википедија (Мартин Брож)

…

Као за све манастире у Херцеговини, тако и за Добрићево постоји предање, да га је основао цар Константин на путу из Рима за Цариград, нашавши да је његово место добро. (1) Подигнут изнад свеже Требишњице, једине реке тога очајно сувог среза, и са нешто шуме и зеленила у једној иначе готово голој карсној пустињи, манастир је, доиста, престављао малу културну оазу и остављао врло пријатан утисак. Данас, на жалост, он је још увек деломична рушевина, јер су га аустриске чете, у свом бесном насрту, много оштетиле 1914-1915. године.

Манастир се не помиње ни у једном једином извору пре XVIII века. Његов печат, истина, очуван у два примерка, ставља оснивање манастира у XIII век, али су ти подаци врло несигурни. (2) Прво с тога, што је датирање у њима по Христу (аспг и асгв), а не од створења света, како је редовна појава код свих наших споменика тога доба; друго, што је језик у њима несумњиво каснијег типа, исто као и правопис и што се ни та два печата не слажу у датуму. Један даје годину 1283., а други несигурно 1232. (јер гв не значи ништа). Врло је вероватно, да је овде место аспг или хаспг стало зспг, што би одговарало години 7282 или 1774. У сваком случају из: самих печата не могу се извести никакви сигурни закључци о старини манастира.

Манастир је ипак старији од XVIII века. То се види по том, што његов први помен из 1704. год. показује очевидно постојање манастира пре тога. Тада је, на име, Јован Даковић купио једно еванђелије у јеромонаха Софронија Добрићевца, иначе пореклом Гачанина. (3) Значи дакле, да манастир постоји од раније и да у њ долазе већ и људи који нису из најнепосредније близине. Изгледа, међутим, да је манастир био једно време више познат по свом суседном селу Дубочанима.

У Завалском. Општаку међу херцеговачким манастирима место Добрићево долази име Дубочани, па се наводи редом 11 јеромонаха и 5 ђакона из те обитељи. Један између њих, Теодосије, био је, вели се ту, чак игуман требињског манастира, не зна се да ли Тврдоша или Дужи. Ако је био у Тврдошу, онда би то био непосредан доказ више, да је Добрићево постојало у XVII веку. Даљи, трећи доказ, да је манастир доиста постојао у XVII веку, јесте његов живопис; потпуно исти као и у Завали и Мостаћима, за које се цркве зна, да су живописане у време патријарха Пајсија. Најпосле, у самом олтару, преко живописа, налази се један графито, који изрично вели, да се марта месеца 1672. ту нешто „саградило“. Према том свему, остаје ван сваке сумње, да је манастир постојао бар од XVII века.

Све, што данас има манастир од својих ствари, потиче из XVIII века. Иконостас му је из 1745. год., а подигнут је прилозима добрих људи. Највише се при том истакао поп Божо Бајовић (4), који је за израду довео и нарочитог мајстора из Рисна, зографа Рафајла Димитријевића. Други један изограф, који је радио по његовој жељи и наредби, беше неки Теодор. (5) На једној икони Св. Симеона и Саве из 1757. има чак и једна мала биографија Савина, са познатим родословом Немањића „† колhна Аугуста кесара“.

Утвари су, исто тако, или из XVIII века или још ближе, као и све књиге у оскудној библиотеци. Сиромашан и у једној области, која је имала у суседству и других и угледнијих манастира (у непосредној близини је Косијерево, мало даље Дужи), а била увек убога, Добрићево је живело у главном од добровољних прилога. Његови калуђери одлазили су у свет, у прошњу, и отуд доносили за манастир честе и доста обилате прилоге.

Од босанских вароши највише им се одазивало Сарајево и у њему богата кућа Селаковића, чији се дарови, у три нараштаја, помињу од 1745-1801. год. Сарајлије су, у самом манастиру, подигле и једну ћелију, која се још увек зове „сарајевска“. У манастиру се прича, да су Сарајлије, бежећи од куге, по дуже времена остајале у Добрићеву, из опрезности исто толико колико и из завета.

Од манастирских калуђера путника најревноснији је био јеромонах Софроније, који је добио у Банату читаво туце разних црквених руских књига. Њих су му куповали наши добри хришћани, нарочито у Итебеју и Сенмиклеушу, и за своју душу прилагали далеком херцеговачком манастиру. Сиромах Софроније и умро је на таквом једном путу у иловачком манастиру (пре 1750. год. (6) Један од калуђера допро је чак и у Русију и у једној књизи са одушевљењем бележи 1778. спомен осталој братији, какав је утисак оставила на њ православна Москва са својим црквама и манастирима, и са свим богатством Катаринине царевине.

У другој једној књизи, коју је поклонио гроф Матија Bлaдиcлaвић, дато је неколико врло занимљивих и непосредних вести о тој херцеговачкој породици у Русији. (7)

Отресити и активни херцеговачки калуђери из Добрићева имају доста угледа и стичу видна места и ван своје обители. Год. 1758. помиње се Филотеј Стефановић, „житель манастира Добрићева“ као „намесникъ митрополие валевске и санчака зворничкога“. (8) Захарије Парежанин био је пред крај ХVIII века неколико година ефимер у Сарајеву. Дионисије Балаћ, Добрићевац, обновио је 1817. манастир Косијерево. (9) Данас је Леонтије Нинковић, добрићевски калуђер, архимандрит у Дечанима. Добрим делом с тога, што су добрићевски калуђери одлазили у свет, допирале су понекад њихове књиге и утвари на разне стране; не само у наше манастире као Житомишљић и Завалу, него и много даље. Два добрићевска рукописа, оба из ХVIII века, доспела су чак у берлинску библиотеку, а један у бечку (10).

Манастирско предање врло је живо, као што је уопште жива сва народна традиција у овом брђанском, борбеном и патријархалном крају. По том предању, манастир је пропао први пут 1649., „када су Млечићи ишћерали Турке из Рисна!“. Озлојеђени, Турци су, вели се, напали и оплачкали манастир. Пријатељ калуђера, неки Јакуп-ага Јакуповић, узалуд је покушавао да спасе Добрићево од те напаста. Кад је у борби с нападачима сам погинуо, калуђери бише присиљени да плате крвнику и да претрпе нове прогоне. Ради тога, од страха, они напустише манастир и пођоше куд који. Тек после осамдесет година, око 1730. обновљен је манастир поново; а обновио га је један калуђер манастира Св. Луке из никшићке жупе.

Друго страдање манастира било је за време херцеговачког устанка и турског ратовања с Црном Гором и Србијом, 1875-1878 године. Као сви народни људи и добрићевски су калуђери учествовали у покрету и ради тога навукли на се турски гнев. Слично се догађало и под Аустријом. За време устанка 1882. манастир је био војнички поседнут и посада је у њему остала све до 1890. год. „Ни један калуђер није смио отићи из манастира никаквим послом прије него се јавио дотичном часнику и док му није изјавио: гдје и ради чега иде и када ће ce вратити. А тако исто при повратку морао се јавити, да је дошо и рапортирати шта је радио! “ (11) Најпосле, ни у овом последњем великом рату, манастиру нису остале уштеђене иове и тешке невоље.

Манастирска црква посвећена је Ваведенију Богородичину и била је још у релативно добром стању, кад сам је посетио 1911. год. Зидана је у облику крста, са у Херцеговини карактеристичним пресличастим звоником. Грађевина је врло проста и убога и без икакве сложености, исто као и црква у Дужима.

Од херцеговачких манастира једини је Житомишљић, сем старог Требињског Манастира, рађен са извесном амбицијом у архитектури ; док су Завала, Дужи и Добрићево имали да подмире само скромне потребе своје пастве. Дужи су, како се зна, настали од невоље и са намером, да буду брзо замењени обновом Тврдоша.

Судбина Добрићева, у његовом у свој Херцеговини најсиромашнијем крају, никад није била завидна, а бурна му прошлост оправдавала је уз то уверење, да у њ није ни потребно уносити ништа, што би могло постати лак плен непријатеља. Од просте сеоске цркве одваја Добрићево само то, што је живописано и што је, макар и у другом реду, било духовно средиште своје уже билећске области.

До обнове Косијерева, нарочито у другој половини ХVIII века, чинило се чак, да би Добрићево могло постати једно од најзначајнијих народних зборишта; али откако је Косијерево почело поново да служи и делује и откако су тамо намерно, да би се вршио што јачи утицај на Херцеговину, пренесене мошти Св. Арсенија, Добрићево је све више долазило у позадину и све мање постајало место нарочите пажње. Манастиру. служи на част, што је иако сиромах настојао на све начине, да оснује и одржи своју српску школу.

Јован Цвијић

Фусноте:

(1) Cp. H. Дучић, Књижевнн радови, I, Београд 1891., 7.
(2) Л. Нинковић, Монографија манастира Добрићева са подручним црквама. Мостар, 1908., 30-31.
(3) Записи и натписи, вр. 2139.
(4). Једна рукописна књига овог попа доспела је чак у Прилеп, у цркву св. Петра. Ср. Зап. и Натп. V, бр. 7995.
(5) Л. Нинковић, сп. д., 9, рђаво је читао натпис с његовим именом. Исправке су ове: †бновіх тоу… попь. Место Зоггкь треба читати:. изогравь.
(6) Ср. Записи и натписи бр. 2994. Софроније Добрићевац, који се помињс у Ломници 1779. год. очевидно је друго лице. Зап. и натп., бр. 6038.
(7) Л. Нинковић, сп. д.,19—23: Cпoмен у Русији о Добрићеву из 1814. ср. Споменик С. К. Академије, LIII, 1922., 111.
(8) Записи и натписи, бр. 6027 и 8134.
(9) Нинковић сп. д, 60, 56. ,
(10) Овај бечки вероватно је купљен. Вук Караџић је желео да купи неке рукописе из Добрићева, јер му је било јављено, да их ту и у Косијереву „има много“. Вукова Преписка, VII, 1913., 66.
(11) Нинковић, сп, д., 46.

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Трагом манастира Кузмана и Дамјана код Благаја

Год. 1913. објавили смо г. Љубомир Стојановић и ја одломак једног натписа из XIII века са поменом Немањина имена. 1) Натпис је нађен у Благају код Мостара у тамошњем католичком гробљу. Том. приликом навео сам и народно предање, да је у близини Благаја постојао некад манастир популарних „бесребрених врача“, Кузмана и Дамјана. Сава Н. Семиз саопштио је већ раније, да је у Подграђу био манастир, чије развалине народ још и данас зове просто Врач, 2) а од кога данас нема видних трагова.

: Стара тврђава изнад Благаја; фото: Википедија

: Остаци православне цркве у Благају, срушене деведесетих година двадесетог века; фото: Википедија

Недалеко одатле, код Драчевица, уздиже се једна осамљена округла хумка, са нешто прехисториских громила, која носи назив Криж. 3) Карло Пач објавио је у Гласнику Зем. Музеја, XVI, 1904 , 42-3, један врло укусан и занимљив фрагменат из једне црквене рушевине, који је нађен каквих 1000 метара код самог Стјепанова града у Благају, и покушај реконструкције тога фрагмента, чије аналогије имају неки наши црквени налази Х-ХII века.

Ј. Дедијер забележио је још једно предање. На путу између Мостара и Благаја, негде у половини, налази се по виноградима чувено село Гнојнице. „Прича се“, вели он, „да је био некад манастир Св. Архангела у Гнојницама, па су га Муслимани разорили и од његова камена начинили Шарића џамију у Мостару. Мисли се да је од њега и један лијеп рељеф, узидан у чесми Врби“, 4) Да је манастира давно нестало несумњиво је најбољи доказ у том, што му се изгубила ближа локализација, али да је постојао о том поред предања постоје и архитектонски црквени споменици.

Напомене:

1) Јужнословенски Филолог, 1, 109; Гласник Зем. Музеја, XXV, 342—3. Ср. Записе и натписе, IV, бр. 5986.

2) Зора. III, 1898., 325.

3) В. Радимски, Гласник Зем. Музеја, II, 1891., с. о„ 29—30.

4) Насела VI (С. Етн. Зборник, XII), 1909., 245.

Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар Сер. III ,Књ.II (за 1924-1925)

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Петров манастир код Требиња и бенедиктински фалсификатори

Чувени стари Петров Манастир у Чичеву код Требиња описан је пре десетак година, у главном, добро и подробно од Стевана Делића (1). Хисториске вести о њему прикупио је К. Јиречек. (2) а ми ћемо овде додати само неке напомене као резултате наших ископавања, која смо тамо вршили у јесен 1911. године.

Петропавлов манастир код Требиња; фото: Википедија

Beћ je Делић напоменуо, како су сељаци при зидању нове цркве 1906. године разбијали гробне стећке и плоче, чак и неке са записима, да би само што јевтиније дошли до грађевног материјала. Несумњиво је, да су том приликом страдали понајвећи комади; управо, дакле, они који би за нас били данас од најширег интереса.

Од богате старе некрополе разношено је камење у читаву околину, а од њега је направљена и црква и софа око нове цркве. То се надгробно камење употребљава још и данас као поклопнице и бедрењаче за нове гробове. С тога није чудо, да је од свега старог материјала остао само 121 гроб с плочом и само један једини стећак. На свима тим очуваним гробовима нема ни једног јединог натписа.

Ми смо отварали читав низ гробова најпре у рушевинама Павлове цркве, која је одмах поред Петрове и у којој се једино и могло радити, и у црквеној порти. Сва Павлова црква имала је под патосом гробове. Сваки гроб био је засебно ограђен дебелим каменим плочама. Ширина им је била између 42-48 cm, а дужина од 1,92-2,04 m. Унутра су имали, као и данашњи, постранце бедрењаче, а изнад леша поклопнице. Дубина им није увек једнака, што долази деломично и отуд, колико је камења, плоча или земље однесено с њих; најчешћа је мера од 0,70-1,05 т.

Један занимљив специјалитет ове некрополе чине гробови од више лица стављених једно изнад другог. Нашао сам таква три гроба… Ширина гробница, која никад није досизала један метар, очевидно показује да лешеви нису полагани, нити могли бити полагани један поред другог. Могуће је с тога, да су стављани један на други или да су кости пренесене са неког другог места и ту сахрањене. У свима тим гробовима ја нисам нашао ништа осим костију, исто као и у оближњем манастиру Тврдошу. То долази деломично отуд, што су неки гробови били отварани и пре, али то је, у ствари, мали проценат.

Од 23 гроба, која сам отворио, само је 6 било раније претресаних; остали су остали са потпуно нетакнутим поклопницама и целим костурима у добром реду. Гробове у самој цркви Петрова манастира нисам могао отварати, јер су они, на велику штету науке, били делом разбијени при зидању нове цркве, а делом су дошли пода њу. Ту су несумњиво имали бити најважнији. Овде су се једино и налазиле ствари, које помиње Делић а за које је и мени причао стари свештеник Марко Даниловић.

У Петровом Манастиру код Требиња нашао је Ст. Делић једну узидану плочу, на којој је с муком прочитао речи: „Полета, Другань, Дражета чине ракu надь материю u дьни славьна кнеза Срамька“. Тај натпис Делић ставља у XII век и налази извесне аналогије у писму између њега и познатог Кулинова натписа. Ја тај камен нисам видео; њега је Делић нашао закречена у проскомидији после мог претраживања Петрова Манастира, и то у зиму 1912. или почетком 1913. године.

Како је Делић иначе прилично добар читач старих натписа човек би донекле смео да се ослони на њ, али нам он сам каже, да су при стругању креча с натписа „при слабој свјетлости воштанице“ „почетна слова последног реда нешто изгребана“. А за нас је тај ред баш најважнији, јер доноси име тог „славног“ кнеза.

О кнезу Срамку у свима нашим изворима XII и XIII века нема никаква помена. Али има један други захумски поглавар, чије је име слично овоме а било познато и послужило чак и за један фалсификат. У познатим бенедиктинским фалсификатима за поседе на отоку Мљету, којима се хтело утврдити, да су босански и захумски владари чинили поклоне том реду, употребљена су, за већу веродостојност, многа наша позната лица из средине XII века: велики жупан Деса, бан Борић, жупан Грд и међу њима неки захумски поглавица Хранко.

У једној даровној повељи, која носи његово име „Sigillum Chrance cum omnibus suis iupanis Cholmie“,¹ говори се, да је он поклонио локрумском манастиру цркву св. Панкратија са земљом у Бабином Пољу на отоку Млету. Очевидно је, да су његово име и његов значај били познати фалсификаторима и околини и да су употребљени, да послуже као јак доказ за противнике. Повеља та, из опрезности, није датирана годином, него индикцијом VII, a та је, како је упозорио Смичиклас, у XII веку падала у више година: 1114, 29, 44, 59, 74 и 89.

Наишавши у поменутом натпису на кнеза Срамка мени је одмах пало на ум, да то није овај Хранко. Како је задњи ред, по саопштењу Делићевом, при стругању оштећен, врло је лако, да је тако отпала прва половина х. Иначе разлика у читању или евентуално у писању, па чак и изговарању између м и н не би била необична.

Владимир Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар Сер. III ,Књ.II (за 1924-1925)

Напомене:

(1) Гласник Зем. Музеја, XXIV, 1912, 275—282, XXV, 1913., 129—132; По свом обичају да исте ствари објављује више пута В. Вулетић је овај прилог саопштио и у Vjestniku hrv. arheol. društv. ХIII 1891 19—20

(2) Das christliche Element in der topographischen Nomenclatur der Balkanländer, Wien 1897., 33., – поновио В. Марковић у књизи Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Карловци 1920., 35

¹ Т. Smičiklas, Diplomatički Zbornik, II, Zagreb 1904, стр. 88. Од те повеље имам и снимак, из кога се види, да је писано Cholmie, а не Cholnie, како је унео Смичиклас.

БАШТИНА / ИСТОРИЈА / КУЛТУРА

Српска баштина у данашњој Македонији: Шишевски манастир

Шишевски манастир је православни средњoвековни манастир у близини села Шишево, Република Македонија. Налази се високо изнад стене у кањону Матка на десној страни реке Треске.

Шишевски манастир, Фото: Боро Годјевски, Извор: Википедија

: Шишевски манастир, Фото: Википедија

: Погчлед на манастире Св. Николе у Шишеву и манастир Св. Андреја у кањону Матке; фото: Википедија

Манастир Свети Никола Шишевски је смештен на својеврсној спљоштеној тераси стене изнад десне обале вештачког језера Матка на реци Треска. Терен је неприступачан за моторна возила, а до њега се може доћи само пешице из три правца: од моста на реци Треска и села Матка (пола сата хода); од села Шишево (један сат); од врха планине Водно (2 сата и 30 минута). Од града Скопља је удаљен 18 километара, а од села Шишево око 3 километра. Преко пута манастира и преко самог језера, пружа се предиван поглед на манастир Светог Андреје.

Тачан датум изградње манастира Свети Никола није познат. Међутим, постоје докази да је манастир саграђен или обновљен 1345. од стране свештеника Ненада и других ктитора. У једном спису који је нађен у манастиру, записано је да је изградњу помогао Краљевић Марко. Имајући ово у виду, као и чињеницу да је оснивач оближњег манастира преко пута језера посвећеног Светом Андреју био брат краља Марка, Андријаш, може се закључити да Шишевски манастир датира из друге половине 14. века.

Живописао га је 1630. године Калист Кожухар. Када је оближњи манастир Св. Николе у Нуру запустео, многи предмети из њега пренети су у овај. Нови иконостас направио је 1645. године јеромонах Онуфрије. Манастир је запустео 1725. године. Обновљен је почетком 19. века и поново запустео крајем истог столећа.

Извор: Википедија

Приредила: Сања Бајић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Манастир Богородица Стонска на Пељешцу (13-14 век)

Манастир Богородица Стонска је некадашњи манастир Српске православне цркве који је постојао током 13. и почетком 14. века у близини Стона на полуострву Пељешцу. У овом манастиру је 1219. године први српски архиеписком Свети Сава основао Хумску епархију за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина, са дубровачким приморјем).

Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија

: Савремени изглед римокатоличког храма познатог као Госпа од Лужина на месту некадашњег манастира Богородице Стонске; фото: Википедија

: Стонски бедем пре рестаурације; Фото: Википедија

: Свети Сава, фреска из манастира Студеница

Стари Стон налазио се на брду Горици где је било изобиље свеже воде, млинови, плодна земља, и драгоцена солила.

Од 1102. г. Захумље је под врховном влашћу краљевине Дукље и Византије, а бискуп стонски постаје суфраган Дубровачког бискупа. У периоду владавине дукљанског краља Михаила подигнута је црквица Св. Михаила, дело ране-равенске романике, која и данас постоји.

У другој половини 12. века, Хумском Земљом је владао велики кнез Мирослав, брат Стефана Немање и у то време протеран је бискуп из Стона, тако да су до краја 14. века Стоњани били већином православни.

Након смрти кнеза Мирослава, који је столовао управо у Стону, у области Захумља је насутпило раздобље превирања, које је окончано за време владавине српског краља Стефана Првовенчаног.

Када је први српски архиеписком Свети Сава, након стицања црквене аутокефалности 1219. године приступио организовању нових епархија, једну од њих је сместио управо при старом храму Богородице Стонске у Лужинама. У време оснивања, Хумска епархија је обухватала читаву област Хумске Земље са Травунијом. Постоје и мишљења (П. Глунчић) да је седиште епископије било у цркви Св. Марије на Горици, под брдом Св. Михаила.

Било је девет српских епископа који су столовали у Стону; Иларије, Методије, Теодосије, Никола, Сава, Јевстратије, Јован, Данило и Стефан.

У времену до 1333. године Стон је са околином бројао десет цркви; Светог Михаила, Св. Николе, Св. Ивана, Св. Марије Мандаљене, Св. Богородице у Лужинама, Св. Мартина, Св. Ђурађа, Св. Кузме и Дамјана, Св. Стефана и Св. Срђа. Катедрална Стонска црква била је Св. Марија Мандаљена на врху брда Горице, која је била највећих димензија од свих стонских цркви.

Српски владари били су, насупрот Дубровачкој републици која је била изразито верски нетолерантна, благонаклони и према католичким црквама, на овим просторима тако су обилато даривали манастир Св. Марије на Мљету.

Поглед на околину данашњег римокатоличког храма познатог као Госпа од Лужина, на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске; фото: Википедија; Quahadi Añtó

Иако првобитна повеља Стефана Првовенчаног и светог Саве из 1220. године о оснивању Хумске еппархије и њеног епархијског властелинства са седиштем у Богородичиној цркви у Стону није сачувана, њен садржај се може сагледати на основу касније потврдне повеље српског краља Стефана Уроша I из 1243-1253. године. Овом повељом, краљ је потврдио све раније дарове свога оца Стефана Првовенчаног хумском манастиру Богородице Стонске. Ни ова повеља није у оригиналу сачувана, него је сачуван њен препис са краја XIII века.

Када се поставило питање о измештању катедралног места Хумске епархије из Стона у храм Светог Петра на Лиму у Бијелом Пољу, краљ Урош је 1254-1263. године потврдио старе поседе и придодао им нове, махом у Полимљу. Услед нередовних прилика и измештања боравишног места хумских епискиопа, манастир Богородице Стонске је почео да опада.

После рата бана Младана и српског краља Милутина Стоном и Ратом влада, српска властеоска породица Бранивојевића, која успева да услед слабљења власти у Србији и пропасти бана Младена са центром у Стону окупи Хумске земље.

Након смрти српског краља Стефана Милутина (1321), успео је босански бан Стјепан II Котроманић да завлада Захумљем. Тадашњи хумски епископ Данило је стога боравио у манастиру Св. Петра на Лиму.

Његов наследник, хумски епископ Стефан (1324) се такође није могао вратити у Стон. Стога му је српски краљ Стефан Дечански потврдио посед над манастиром Св. Петра на Лиму у Бијелом Пољу.

Услед јачања Босне и њене тежње ка мору долази до савеза са Дубровником. Бранивојевићи су 1326, г искорењени, Босна узима Хум, а Дубровник заузима Стонски Рaт.

Православно свештенство је након свих ових збивања и даље било присутно у Стону, што је потврђено и знаменитим уговором из 1333. године, склопљеним између Дубровчана и српског краља Стефана Душана, у којем је било изричито предвиђено да је након предаје Стона у њему остати и православни свештеник.

Међутим, ова одредба касније није поштована, тако је услед римокатоличког прозелитизма у стонском приморју дошло до знатног опадања православља.

Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век

Средином XIV века Стон са околином откупила је Дубровачка република од ксрпског цара Душана бана Босне Стефана II, након чега га опасује, преко превлаке подижући Стонски бедем са две тврђаве: Подвизд и Велики Каштио.

На другој страни превлаке 1394. године Дубровчани оснивају луку и насеље Мали Стон које утврђују зидом и тврђавом Коруном, а преко превлаке дижу дуги одбрамбени зид који спаја Мали Стон са Стоном (Велики Стон).

Највећу важност за Дубровачку републику имале су стонске солане на југоисточној страни Стонског поља. Приходом од соли Дубровчани су могли да подмире годишњи данак Турској.

Након што је преузела Стон од цара Душана, дубровачка влада је послала католичког свештеника да служи у Богородичиној цркви.што је у почетку било извор великих спорова, али је у наредном периоду становништво ипак покатоличено и губи се траг православним свештеницима у Стону.

Према дубровачком катастру из 1393. године, манастир Богородице Стонске је већ увелико био запустео: „Item dighemo che le saline e lo monastero de sca Maria cum tute sua raxon e pretinentia si e del Comun“.

На основу помена солане у овом запису, историчари су закључили да се манастир Богородице Стонске налазио у делу Стонског поља познатом као Лужине, по чему је манастирски храм временом и постао познат као Госпа од Лужина.

Након преузимања од стране римокатолика, храм је током наредних векова претрпео разне преправке.

Богородичина црква у Лужинама једнобродна је засвођена грађевина, са полукружном апсидом на источној страни и звоником на западној. Првобитни део грађевине је наос са апсидом, а звоник је накнадно дозидан, што се може закључити и на основу непосредног опажања. Из писаних извора, које је објавио Глунчић, види се даје звоник саграђен у XVII веку, да би касније био подигнут нови, уз поправку цркве. Било је то 1702. године. Судећи по локалном предању, на цркви је било крупнијих радова у XIX веку, када је спојено приземље звоника са наосом цркве.

Долазак цара Душана у Стон, Марко Мурат, 1900. Народни музеј у Београду

Горњу конструкцију чини свод ојачан двама попречним луковима, што значи да се може говорити о три травеја цркве. Бочни зидови наоса, који носе подужни свод цркве, такође су ојачани прислоњеним луковима. Пошто су попречни лукови ужи од пиластера, могуће је да је постојећи свод накнадно саграђен, у оквиру неке преправке. У особености цркве спада такође дубока апсида. Фасаде су озидане у ритмичним редовима камених тесаника. Облици бочних прозора имају елементе романике, а допрозорници источног прозора, на лицу украшени плитким рељефом карактеристичног преплета тројне траке, потичу са неке старије грађевине.

Без поузданих елемената за датовање, грађевина би могла да нађе паралеле у мањим црквама сличне структуре насталим у XIII веку, на пример, у сачуваним споменицима у Полимљу.

Према предању, поред Богородице у Лужинама налазио се „калуђерски манастир“. Међутим, пошто је мало вероватно да је описана, сачувана грађевина храм Савине Стонске епископије, идентификовање православне катедралне цркве у Стону остаје отворено.

Томе треба додати размишљање П. Глунчића, који епископију види на другом месту. Он наводи, према необјављеном рукопису Матијашевића, да је уз цркву Св. Марије на Горици постојао манастир у којем је становао православни епископ. Своје мишљење Глунчић поткрепљује опажањем да је црква била унутар старог Стона „к томе највиша и најљепша, а приступачна како народу тако и свећенству које се ту налазило, док Богородичина црква у Лужинама лежи са стране и малашна је и удаљена од старог Стона“.

Глунчићев текст о Стону заслужује пажњу са још једног разлога. Говорећи о цркви Арханђела Михаила он каже да је врх брежуљка на којем се налази црква заравњен и да је на њему постојао двор захумских кнежева. Колико једноставно, Глунчићево опажање, највероватније, указује на тачно археолошко стање.

До данас то нико није приметио или бар писмено саопштио. Један од градова које помиње Порфирогенит, Стон, задржао је старо име и црквицу Арханђела Михаила за чијег се ктитора данас поуздано сматра краљ Михајло. Географски положај узвишења на којем је црква и конфигурација узвишења чине поменуту претпоставку крајње уверљивом. Она се, на посредан начин, не може мимоићи ни у разговору о Хумској епископији.

У замишљеној претпоставци о двору и престоници хумских кнежева односно дукљанских владара, црква Св. Михаила је могла да буде придворни храм. Чврста, затворена целина, меко исцртане унутрашње структуре, и плитких лезена, између којих су удвојене аркадице, на фасадама, црква се убедљиво уписује у прву, или, да употребим помало заборављени Фосијонов термин, равенску романику. Њена унутрашња структура представља у симболику транспонован дуг снажном византијском духовном залеђу.

Систематска археолошка истраживања на том локалитету још увек нису спроведена.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Михољска Превлака

ИСТОРИЈА

Ђорђе Јанковић: Предање о Косовском боју и археолошке чињенице

Косовска битка није била обична, већ судбоносна; народни дух је доспео у искушења слична оним из римског доба. Да су Срби победили, добили би земаљско царство, а Цариград не би пао у турске руке. Да су Срби изгубили, нестало би државе кнеза Лазара за неколико година, као што је мало касније нестала Бугарска, а Беч је могао постати турски. Прихватањем ислама Срби би добили власт у Турској, где би данас можда сви говорили српски, а не само десетак милиона као сада. Прихватањем папизма (на време) Срби би стекли и сачували добар друштвени положај на Западу. Да је прихваћена власт Рима, Србија би несумњиво добила савезничку помоћ Запада и владала би Балканским полуострвом. Десило се нешто треће, обе војсковође су погинуле, што је у историји редак случај. Наравно, ни Турци нису случајно кренули у битку неизвесног исхода, јер су својом уобичајеном шакалском тактиком могли да исцрпљују Србију и да је полако опколе, као Цариград.

Битка на Косову

Снага Срба није била у једном граду, макар највећем, већ у ратничком духу и љубави према слободи. То се лепо види по распореду случајних налаза мачева и оних изгубљених у бојевима у Југоисточној Европи (M. Aleksić 2007). Они су распоређени у српским земљама, а затим их има у Мађарској, тамо где су се Срби повлачили. Срби су скривали оружје да би могли да дигну устанак, или да би се самостално борили, као хајдуци. Косовска битка је била одсудан догађај за који су Срби били, рекло би се, припремани својим арханђелом Началом. Искушење за Помесну цркву Срба (ПЦС) било је велико и подмукло, јер ако се није желео живот у ропству, обесправљено, требало је прихватити унију или ислам; тада је Русија тек почела да се ослобађа од Татара. Сетимо се Мати Божије Хиландарске, иконе којом су Свети Симеон и Свети Сава показали свом народу будућност и пут спасења кроз велика страдања – страсти. Требало је прикупити снагу за наредни век, за опстанак под Турцима, затим под Аустријом и Млецима, и сачувати порив за слободом, „за крст часни и слободу златну“.

За ове судбоносне догађаје по ПЦС располажемо са неупоредиво више података него за пад Србије 924. и нека још старија збивања. Познато је народно предање о Косовском боју и том добу, познати су писани историјски подаци и уметност тог доба. Али за разумевање оног шта се и зашто тада дешавало у народном бићу, веома је важна археолошка грађа. Управо у време Косовског боја (тешко је рећи да ли тек после њега), раширило се међу Србима постављање особених камених надгробних споменика. Они сами, и уклесане или исклесане представе на њима, којих има и на другим местима, верно одражавају схватања оног доба, заправо су материјализован вид неких народних предања, много касније знаних из забележених певања гуслара.

Међу истраживачима митског у Косовском боју, Александар Лома је отишао у најдубљу прошлост, налазећи сличности и порекло у индоевропским коренима, у Махабхарати. У својој књизи Пракосово, словенски и индоевропски корени српске епике (Београд 2002) закључио је да су српски ратници на Косову, на челу са кнезом Лазаром, били надахнути епским песмама свог доба, које су певале о сличној пресудној бици из још даље прошлости – као узор намеће се велика битка опевана у индијској Махабхарати, која се одиграла пре неколико хиљада година. Археолошка грађа указује на мало другачија тумачења основних предања, али води у истом правцу.

Александар Лома, “Пракосово“

Осим песама Косовског венца, на ту давну битку подсећају и песме забележене код оспораваног Милоша Милојевића. Оне сасвим одређено упућују да се нека таква битка, у којој су учесници били Срби, одиграла у Средњој Азији, заправо у средишту Евроазије. Посебан случај су наши митски јунаци. За разлику од руских багатира, повезиваних са великим добом образовања средњевековне Русије и кнеза Владимира (уствари су далеко старији), наше епске личности, у много чему сличне њима, повезане су са људима који су стварно живели у време Косовске битке. Када се еп разликује од оног што је установила историографија о догађају или личностима, поставља се питање шта је тачно. На пример, мислило се у историографа да Вук Бранковић није издао на Косову, али је установљено његово преузимање неких поседа кнеза Лазара после битке, дакле окористио се његовом погибијом (а потом његов син постаје изабрани наследник Лазаревог сина деспота Стефана!). Са друге стране, Краљевић Марко делује као потпуно митска личност у поређењу са историјским краљем Марком. Стиче се утисак да је сав народ преживљавао промене, преносио давна предања на савременике и спремао се за опстанак под туђинском влашћу, као ПЦС. У нашем епу истакнуту улогу имају жене, као чуварке огњишта, предања и чојства – такве су Мајка Јевросима, Мајка Југовића, Косовка девојка, верне љубе. Оне су и певале о прошлости, као и некада, и васпитавале децу за слободу.

У народном духу, Началу, народ су добро припремили за Косовску битку исихасти, чрнци, иноци или калуђери. Исихасти су имали свој прав пут, па су у Србији значајно утицали на народ и спречили унију. Народ је гледао у њих и следио их; уз њих није било тешко положити живот за слободу и отаџбину. Била су страшна времена искушења и сумње, али добар су пут изабрали наши преци. Духовници су изоштреним знањем кроз исихазам и каљени подвизавањем, сачували народ у православљу. То сазревање огледа се на разне начине, па и у црквеном градитељству. Видели смо да је прва српска триконхална грађевина, изнова изграђена после оних из 4-6. и 9-10. столећа, био саборни храм Хиландара краља Милутина. Цркве такве основе 14. столећа повезане су са исихастима, а у Србији се шире управо у земљи кнеза Лазара (М. Васић 1928).

Такви су храмови његових манастира (Раваница и Љубостиња кнегиње Милице), градске цркве (Лазарица) и придворске цркве (Милентија), цркве његових властелина и наследника (сл. 90). После Косовског боја шире се у Зету и Травунију, а након пада Деспотовине подижу се у Босни до Моштанице, у Срему, Влашкој и Молдавији. У време кнеза Лазара у Србију су дошли синаити (Јер. Амфилохије 1981), подвижници и светитељи који су пред исламом напустили Синај и дали свој допринос опстанку Срба у православљу. Живели су у новим манастирима као што су Раваница, Рукомија, Свети Роман код Ђуниса, Сисојевац, Водица, од којих су неки били испод поткапина, као Горњак, или са пећинским испосницама као Вратна. Чак је Браничевска митрополија била смештена у граду Ждрелу, у храму подигнутом у поткапини. Занимљиво је да су груписани око Гвоздених врата, познатих по риболиким скулптурама Лепенског Вира, исконског места укрштања светова, са Черном, реком древног словенског назива. Ту је пред Турцима опстало Поречје, као усамљено српско крајиште, до 1524. године (Ђ. Јанковић и М. Вуксан 2004: 275-279).

Храмови у доба кнеза Лазара

Као што је познато, у ово ратно доба учестало је приказивање светих ратника на живопису у црквама. Свети ратници на живопису 12-13. столећа носе сaвремену одећу, оружје и штитове (Нерези, Курбиново, Студеница, Бојана, Сопоћани). Овакве иконе поручују да је светитељ коме се верници моле, ту, да припада (и) времену када су иконе сликане, исти је као савременици, али је извршио мученички подвиг, и на њега треба да се угледају. Потом, на западном живопису 14-15. столећа свети ратници носе по правилу савремене оклопе и одећу, што више није случај у православном живопису. Од доба краља Милутина свети ратници сликају се у ратној опреми свог времена (претежно 4. столећа) а са сувременим оружјем и штитовима (14. столеће). Тако је остало и у време кнеза Лазара и Деспотовине, када светитеље приказују са савременим капама (Зато се у ликовним представама 19-20. столећа косовски ратници погрешно приказују у тим лаким оклопима, а не оним који су заиста коришћени, верно реконструисаним на сликама Паје Јовановића). Ту се молитва упућује светим ратницима из минулог времена, да се поново прихвате оружја и бране Цркву. Призивање светитеља из њиховог доба у помоћ, да се боре сувременим оружјем, у ствари је клицање предака. Захваљујући грбовима приказаним на печатном прстењу и на другим местима, знамо да у Србији нису ношени тако приказани антички оклопи, већ они познати и уобичајени за западне ратнике тог времена, то јест да су властела, витезови, носили потпуне гвоздене оклопе. Такви западни грбови се појављују од доба цара Душана, а не примењују се код Грка и Бугара. Укупан изглед оклопа познат је из западноевропских ликовних извора, а у српском простору са печата и надгробних плоча краљева Босне са Бобовца, на минијатури херцега Хрвоја Вукчића из његовог мисала, из дубровачког сликарства, итд.

Сасвим је изузетно представљање светих ратника у Марковом Манастиру, задужбини краља Вукашина и краља Марка (1371-1395), са храмом посвећеном Светом Димитрију. Ктиторски портрети насликани су изнад јужног улаза, краљ Марко са десне стране Светог Димитрија, а Вукашин са леве (ИСН 1982: Т. 5, сл. 3, 145-154). У луку изнад њих приказана је Мати Божија Хиландарска са малим Христом и Арханђелом, а уз њих су по један пророк. Свети Димитрије држи копље, савремен мач и троугаон (средњевековни) штит; натпис је на грчком језику. Изнад западног улаза у храм насликан је Свети Димитрије на пропетом коњу, без оклопа а у владарској одећи, опремљен луком и тоболцем са стрелама, у десној руци држи буздован (као и на икони из Музеја примењене уметности у Београду), преко леђа му је окачен велики округао (антички) штит, а на глави има владарски венац; натпис је на српском језику. У полукругу око Светог Димитрија, изнад је насликан Христос Емануил како га благосиља са обе руке, доле су са обе стране ликови младића који десном руком показују на анђеле изнад њих. Горе, са обе стране испод Христа, насликана су по три анђела како приносе савремено ратничко оружје и опрему (а не ону античког доба које носи Свети Димитрије на другим иконама).

Први анђео приноси гвоздени оклоп за лакат и подлактицу или колено и потколеницу, други нешто као прекривку за седло и капу, анђео при врху лук са тоболцем и златни венац; са десне стране горњи анђео приноси шлем и сабљу (а не мач!), други троугаон штит, а трећи неки део опреме нејасне намене. Дакле, на тој икони Христос Емануил (= С нама Бог) благосиља Светог Димитрија да се поново бори против савремених непријатеља, као када је више пута спасао Солун од нападача, и поставља га за узор српским ратницима. „С нама Бог“ је био усклик војске на поласку у боj.

Необичан је добро промишљен живопис у цркви. Приказан је симболично небески Јерусалим, двор, небеска литургија, Христос као цар и првосвештеник; анђели насликани на капителима дижу свод цркве на небо. Апостол Павле пише да су нам живот и кућа на небесима (Фил 3.20; 2. Кор 5. 1-2). Доња зона целог брода испуњена је особено приказним Деисисом. После Христоса на престолу са Пресветом Богородицом и Светим Јованом Претечом на истоку северног зида, следи поворка светитеља, насликаних на међусобно исти начин (слично Светом Димитрију над западним вратима), у отменој властелинској одећи са капама, жезлима и са марамицама о појасу, а на крају поворке су ктитори, на западној страни храма. Христос и Пресвета приказани обучени у владарске одежде, а мученици у властелинске одеће, особени су управо за цркве државе краља Вукашина и краља Марка (манастир Трескавац, Заум и Богородица Перивлепта у Охриду, Свети Атанасије у Костуру). Деисис са тако приказаним светитељима јединствен је у Марковом Манастиру. На неки начин одражава виђење првомученика Стефана (Дап 7. 55-56) али кроз историју, испуњену мученицима Христовим.

Живопис Марковог храма посвећеног Светом Димитрију поручује, онда као и данас: ваља мрети за крст часнии слободу златну! Унутрашњост храма је обећање награде онима који се потруде, а иконе над улазима објашњавају Пут тог времена до Царства Божијег: треба се борити оружјем (западни улаз) и треба пролити сопствену крв као Христос (јужни улаз, страна предака). Нема очигледније поруке за (српске) ратнике о начину стицања Небеског Царства у свом православном сликарству. „Ако сабљу пољубиш крваву и запловиш у ноћне валове, сљедује ти праху светковање“, испевао је речи владике Данила велики српски песник и епископ скоро 500 година касније. У народном предању, у песми „Пропаст царства српскога“, кнез Лазар, изабравши Царство Небеско, гради цркву на темељу од свиле и скерлета по препоруци Пресвете Богородице, у којој причешћује војску пред бој на Косову; та црква не може бити на земљи, већ одговара вилинском граду у облацима, начињеном на костима изгинулих јунака и коња, што даље води до митова аријевског доба (А. Лома 2002:138-146). Као да је Маркова црква Светог Димитрија осмишљена за јунаке који треба да погину за Небеско Царство. У храму Успења Пресвете Богородице у Тврдошу, испод темеља југоисточног стуба уграђене су кости ту сахрањених покојника (епископа) и комади живописа старије цркве обрушене у земљотресу; нова црква на тим темељима је преживела земљотрес у коме је срушен Дубровник. Из садржаја живописа Марковог Манастира, очигледно је краљ Марко изабрао небеско царство; погинуо је у бици на Ровинама 1395, без потомака, не зна се како ни где је сахрањен. Није се борио на турској страни у Косовској бици, иако је био њихов вазал.

Иза краља Марка остао је српски еп о Марку Краљевићу, као јунаку велике снаге, са моћним коњем Шарцем и оружјем, праведном и грешном, склоном вину, потчињеном султану. Краљевић Марко је омиљенији од свих косовских јунака, али се не подудара са историјским Марком. Чини се да је на Марка, због његових врлина, пренет мит о неком јунаку из прошлих времена, прехришћанских. Он у песми и умире као човек и ратник старог доба, са коњем, јер је наступило време ратника других способности; име Марко на латинском значи увенути, сув. У њему је сачувано народно сећање на древне српске јунаке, сличне руским багатирима. У епу и други српски јунаци доба борби са Турцима имају моћне коње за саборце, као војвода Никола Скобаљић, војвода Пријезда, а Милош се презива Кобилић. Војвода Момчило са својим крилатим коњем Јабучилом, био је по епу ујак Краљевића Марка. Они гину преваром, заједно са својим коњем. Краљ Марко Мрњавчевић је својом црквом призивао старе ратнике (на неки начин) претке, Светог Димитрија, за кога заправо не знамо ко је био и да ли има неке везе са представама „трачког“ коњаника римског доба.

Док је краљ Марко у народу оставио за собом славу јунака из прошлости, иза кнеза Лазара је остала држава и надживела га преко 60 година, а и данас је у темељима савремене Србије. Његово име на јеврејском значи „Божја помоћ“. Еп је кнезу Лазару приписао избор Небеског Царства уместо земаљског, у бици на Косову. По једном тумачењу, кнез Лазар, Милош Обилић и српски ратници, тада су пред очима имали јуначке подвиге и погибију својих предака у некој давној бици, о којој се онда још певало (А. Лома 2002: 252-253), а она се збила у далекој Индији индоаријевског доба. Избор небеског царства кнеза Лазара из епа, данас не потврђује ни једна његова црква (за разлику од Марковог Манастира), али постоје писана сувремена сведочанства. Монахиња Јефимија обраћа се новомученику: постигао си „да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима Небеског Цара. …моли да православна вера хришћанска неоскудно стоји у отачаству ти, …“ (Похвала Светом кнезу Лазару). На месту Косовске битке постављен је „крстоображен“ камен на коме је био натпис о бици, за који се обично мисли да га је написао деспот Стефан (Стефан Лазаревић 2009: 67-87). Овог натписа одавно нема, али је сачуван у препису и гласи:

Човече који Српском земљом ступаш,
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног и као стег
видећеш како усправно стојим.
Да не проминеш и да не превидиш
као нешто залудно и ништавно,
но молим те, приђи и приближи се мени, о вољени,
и размотри речи које ти приносим,
и из тога ћеш разумети због кога узрока
и како и зашто стојим ја овде,
јер истину ти говорим,
ништа мање од живога,
да ћу вам изнети у суштини све што се збило.
Овде негда [бејаше] велики самодржац,
чудо земаљско и рига српски,
звани Лазар, кнез велики,
побожности непоколебими стуб,
богопознања пучина и мудрости дубина,
огњени ум и заштитник странаца,
хранитељ гладних и смиловање ништих,
тужних смиловање и утешитељ,
који воли све што Христос хоће.
Коме иде сам по својој вољи
и са свима својима, безбројним мноштвом,
колико је под руком његовом.
Мужеви добри, мужеви храбри,
мужеви, ваистину, у речи и у делу
који се блистају као звезде светле,
као земља цветовима шареним,
одевени у злато и камењем драгим украшени;
многи коњи изабрани и златоседлани,
сведивни и красни коњаници њихови.
Свеплеменитих и славних
као какав добри пастир и вођа,
мудро приводи словесне јагањце
да у Христу добро скончају
и [приме] мучења венац
[и] вишње славе учесници буду.
И тако сложно велико безбројно мноштво
заједно с добрим и великим господином,
храбром душом и вером најтврђом,
као на дворану красну и многомирисну храну
на непријатеља се устремише
и владајућег змија згазише
и умртвише дивљу звер
и великог противника
и неситог ада свепрождрљивца,
велим Амурата и сина његова,
аспидин и гујин пород,
штене лавово и василисково,
па са њима и не мало других.
О, чуда Божијих судбина,
ухваћен би храбри страдалац
безаконим агаренским рукама
и крај страдању добро сам прима
и мученик Христов постаје
велики кнез Лазар.
Не посече га нико други, о вољени,
до сама рука тога убице, сина Амуратова.
И све ово речено сврши се лета 6897,
индикта 12, месеца јуна 15. дан, у уторак,
а час је био 6. или седми,
не знам, Бог зна.“

Натпис делује као сажет садржај живописа Марковог Манастира. По сведочењу овог натписа, кнез Лазар је као добар хришћанин, по слободном избору свом и српских коњаника, пошао у битку, и сви су били спремни да погину и постану узор жртвовања. Изабрали су учешће у небеској литургији, оној описаној у Марковом Манастиру, зато у натпису пише да су обучени у свечане одежде односно достојне свадбене хаљине (Мт 22. 1-14). Њихови коњи такође су спремни за жртвовање у борби, по старом предању, и о њима ће бити још речи. Кнез Лазар је мудро, подобно Добром пастиру (Христу), српске племиће ваљане душе и тврде вере, учинио причасницима вишњег славља, кроз мучеништво, као словесне агнеце (Агнец се на Литургији претвара у тело Христово, уп. стр. 301), да заврше земаљски живот у Христу. И убили су Мурата и једног његовог сина, утемељивача Отоманског царства (он је увео данак у крви и јаничаре), великог противника, заправо самог Ада, смртоносног за душе оних који су се одрекли Христа. То је био подвиг надахнут евхаристијом, а Тајна вечера и прво причешће апостола Великог четвртка слављено је у Марковом Манастиру (Л. Мирковић 1961б: 87-88). Ту је било и древно српско предање, стари завет: за испуњење Божије воље и слободу ваља се борити са непријатељем, погубити и бити убијен. То није било пуко показивање јунаштва и силе,као код Германа. Зато Косовски избор Царства Небеског не може бити некаква накнадна хришћанска прерада историјског догађаја, јер је кнез Лазар као (православни) хришћанин заиста изабрао Царство Небеско, оно приказано у Марковом Манастиру, да би спречио преверавање. Косовски стег, знамење, могао је бити обликован као крст, или као стуб и плоча са урезаним крстом. Споменик у виду усправљене плоче са великим урезаним крстом изнад опширног записа, постављен је на месту смрти деспота Стефана, данас Црквина у Марковцу код Младеновца (сл. 91. 1).

Крстоображени споменици

У Горњој Битињи у Сиринићу и данас стоји велика плоча са урезаним крстом и задужбинским натписом из 16. столећа (сл. 91. 4). У Херцеговини има усамљених надгробних камених крстова, високих 2-3 м. Њих са косовским каменим стегом повезују представе оружја (копље, мач, буздован, коњанички штит), јер показују да су подизани ратницима. Такав је крст у Поповом пољу у Бихову поред Мркоњића и Завале (сл. 91. 2). Крст и оружје на први поглед не би требало да буду заједно, али и употребљено оружје може бити посредник за спасење душе, ако се употреби како ваља, по примерима из Марковог манастира. Косовски стег био је својеврстан надгробни споменик, камени гуслар и сведок испуњеног завета по предању ПЦС. Кнез Лазар, и за рат спремни српски одличници, урадили су тада оно што је требало за спас народа у времену, да народ остане на правом Путу.

Из књиге Ђорђа Јанковића “Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије – Кратак преглед од почетка до турске окупације“, Хришћанска мисао, Београд, 2015.

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / НАТПИСИ И ЗАПИСИ / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Остоја Рајаковић – угледни српски властелин охридске области

Име властелина Остоје Рајаковића остало је забележено само на једном натпису. И поред тога, садржај његовог надгробног натписа и ликовна представа која се налази уз натпис откривају, или бар наговештају више података о овом властелину него што би се само на основу једног историјског остатка могло очекивати.

Остоја Рајаковић пред ликом Бодородице Перивлепте, црква Св. Климента у Охриду

Надгробни натпис Остоје Рајаковића налази се уз надгробну фреску у аркосолију нартекса цркве Богородице Перивлепте у Охриду (данас Св. Климент). Он гласи: „Престави се раб божии Остоја Рајаковић, погуслом Угарчик и суродник кралиа Марка, зет жупана Ропе, лето 1379, месеца октомвриа и…“ Још је Константин Јиречек, на основу овог натписа, Остоју Рајаковића повезао са Угарчићима, породицом из Невесиња и Љубомира. Према сачуваним подацима у дубровачким документима Угарчићи се спомињу као власи у Љубомиру.

Остоја Рајаковић је вероватно у ове крајеве дошао још у доба Царства. Претпоставља се да је био један од припадника хумско-требињске властеле која је добијала поседе у новоосвојеним деловима Македоније у време Душановог ратовања. Не може се утврдити где се налазио Остојин баштински посед, али орођавање са породицом Андрије Гропе, као и место где је сахрањен, упућују на то да је био лоциран у близини Охрида. Веома садржајан натпис повезује овог мистериозног властелина са владарском кућом Мрњавчевића и кућом жупана Андрије Гропе. О врсти сродства са краљем Марком не може се рећи ништа подробније, док натпис експлицитно каже да је био зет жупана Гропе.

Поред овог постојало је и друго тумачење натписа, по коме је за део натписа „погуслом Угарчик“ изведена једна веома духовита, али исконструисана и натегнута хипотеза. Фридрих Реп који је писао о надгробном натпису, извео је закључак да је с обзиром да у натпису уместо Гропа пише Ропа, на исти начин изостављено и једно слово Б испред Угарчић. Уметнувши то слово настало би бугарчић, што би по Репу, Остоју Рајаковића сврстало у интерпретатора бугарштица песама. Израз „погуслом“ Реп је директно довео у везу са гуслама као народним инструментом, чиме би Остоја Рајаковић при том био и гуслар. Даље, у својој расправи, Фридрих Реп даје своје коначно тумачење натписа при чему је Остоја Рајаковић „ein Sanger von Helden lieden zur Gusle“. O произвољности и домишљатости без основе у тумачењу овог натписа беспредметно је даље расправљати.

Анализи фреске самог Остоје Рајаковића, историчари уметности посветили су у својим истраживањима охридског сликарства доста места. Фреска представља Остоју Рајаковића у молитиви пред ликом Богородице Перивлепте. Упада у очи веома реалистично приказана младолика фигура властелина са израженим индивидуалним карактеристикама портрета, као и начин сликања који је идентичан са сликарском обрадом живе властеле.

Посебна пажња у осликавању портрета поклоњена је ношњи Остоје Рајаковића. На њој су веома заступљени утицаји западњачког начина одевања, иако је властелинска одора у основи скројена по византијском узору. Западни утицаји у ношњи овог властелина могу се тумачити његовим захумским пореклом. Родбинска повезаност са краљем Марком и жупаном Андријом Гропом, после Вукашинове смрти господарем Охрида, издижу Остоју Рајаковића међу најугледније властелине охридске области. С обзиром на Гропино ктиторство храма Богородице Перивлепте у којој је насликана фреска Остоје Рајаковића, може се претпоставити да је он био подложен новом господару Охрида, а родбинском везом чвршће повезан са њим. По гусларским песмама, Остоја је још називан и Грчкић.

Ево шта је о лику Остоје Рајковића забиљежио Станислав Краков у свом пропутовању кроз Стару Србију, о чему је оставио запис у својој књизи “Кроз јужну Србију“, објављеној у Београду 1926. године:

Властелин Остоја Рајаковић

“Један од најлепших и најјаснијих споменика наше прошлости у Охриду, лик српског властелина Остоје Рајаковића, рођака Краљевића Марка, сачуван је у цркви Св. Климента. У нартексу цркве лево у једној ниши стоји још од 14. века на зиду фреска Богородице са малим Христом. Крај Богородице је и лик великаша Рајаковића. Властелин има дуге косе, руке удивљено подигнуте и његова раскошна одежда извежена је белим орловима. Изнад фреске пише: ‘Престави се раб божји Остоја Рајаковић сурдоник Краља Марка, зет жупана Гропе лета 1379. октомбрија 10. Вас же мољу братија моја љубимаја на престоле молите се за ме ко Господу’. Било је у овој цркви још наших споменика, али су их Бугари однели или уништили. Лик властелина Остоје, стоји скривен у тамноме углу, натпис је почађао од многих воштаница, те су га Бугари сматрали за безопасног, ако су га уопште и приметили.“

Литература:

Марко Шуица, Немирно доба српског средњег века, Београд 2000.
Станислав Краков, Кроз јужну Србију, Београд, 1926.

ИСТОРИЈА

Станислав Краков: Како су спашене мошти кнеза Лазара од усташа

Али сем ових живих гостију и повратника и мртви су дошли да у престоници окупиране Србије потраже мира и склоништа, јер ни њиховим моштима није било више опстанка на територији сатанске творевине Павелићеве, која је желела да уништи не само живо Српство, већ и његову прошлост и све његове светиње. Српска влада је била обавештена о пустошењима које су усташе починиле у оној првој српској Светој Гори на Дунаву, у фрушкогорским манастирима Раваници, Врднику, Крушедолу, Хопову, Беочину, Великој и Малој Ремети, и свим другим српским светилиштима. Ове подивљале руље су попалиле и порушиле манастире, пошто су опљачкале драгоцене ризнице, пуне историјских и уметничких драгоцености српских од непроцењиве вредности, развалили иконостасе и поганили олтаре, побили калуђере, а мошти српских светитеља и владара избацили из њихових скупоцених саркофага са намером да их сасвим униште.

Мошти кнеза Лазара, Фото: Политикин забавник

О томе како се дознало у Београду за пустошење и пропаст фрушкогорских манастира и за опасност уништења моштију српских светитеља и великомученика, помоћник Управника града Београда, Мика Ђорђевић је дао ове податке који бацају чудну светлост на усташко дивљаштво и на лојалност извесних Немаца из немачке мањине у Југославији, као најзад и на тај парадокс да су чланови Гестапоа са блиндираним аутомобилима морали да отимају мошти српских светитеља од Павелићевих хијена под словом „У“.

По том причању помоћника управника града Београда, Ђорђевића, догађаји су се овако одиграли:

У Земуну је врло позната породица Немаца, фолксдојчера Мозер, од којих су неки били чувени велетрговци вином и који су били увек српски орјентисани и у рђавим односима са земунским Хрватима. У лето 1941. баш некако после образовања владе генерала Недића у Београду, немачке власти су поставиле за градоначелника Земуна једног члана породице Мозер, који је био доктор права. Пре него што се примио овог положаја др Мозер је прешао у Београд и ту је нашао Мику Ђорђевића, са којим се добро познавао и рекао му да га немачке власти постављају за градоначелника Земуна, али да он још није дао свој пристанак, већ да је баш зато и дошао у Београд да тражи за то сагласност генерала Недића. Он је тада рекао: „Ма како се рат завршио, Земун ће бити у саставу Београда, а ја нећу да се ни на који начин замерим Србима, са којима смо ми земунски Немци увек живели у најбољим пријатељским односима“.“

Др Мозер није смео да иде лично до генерала Недића, бојећи се да га неко од познатих не види и не достави немачким властима. Мика Ђорђевић се примио да буде посредник и генерал Недић је са задовољством, на овај редак гест лојалности, одговорио да даје своју пуну сагласност молећи да др Мозер настоји да заштити Србе у Земуну колико год може од усташких насиља. И доиста после постављања др Мозера и његових интервенција престало је у Земуну не само убијање већ и хапшење Срба у великом броју, како је до тад било.

Пред крај 1941. године дошли су једног дана код др Мозера два фелжандарма немачког Рајха, иначе два фолксдојчера из Земуна и саопштили су му да су крстарећи по Срему видели код манастира Раванице, Врдника, неке усташе, као и друге Хрвате у грађанским оделима како су се окупили око неких људских костију.

Када су их жандарми питали шта је то, Хрвати су одговорили, да су то кости „влашког цара Лазара“ и да су их они бацили на пут да их пси разнесу. Из тих стопа жандарми су похитали за Земун и потражили свог градоначелника, рекавши др Мозеру да су они за време Југославије ишли у српску школу и ту су научили да је цар Лазар био велики српски владар, светитељ и уопште славна историјска личност, чије је име познато у целом Западу, те су хтели да га о свему томе обавесте.

Др Мозер, који је такође добро знао славу и величину кнеза Лазара одјурио је одмах аутом у Београд и обавестио Гестапо да би то била незампаћена културна срамота за Немце да дозволе да једна група Павелићевих дивљака уништава једну јединствену историјску успомену и реликвију. И у Гестапоу се нашао неко ко је схватио колику важност за српски народ имају ове мошти, бачене од нељуди псима, и колики би био револт српског народа када буде сазнао шта се радило са његовим највећим светињама. Још у присуству др Мозера, Гестапо је наредио да се образује једна експедиција од неколико блиндираних аутомобила, који су се упутили у Фрушку гору и наишли на путу пред манастиром Раваницом разбацане кости кнеза Лазара. У исто време су, на основу других обавештења, нађене и мошти цара Уроша и војводе Стевана Штиљановића, те су Гестаповци све те мошти српских светитеља донели у Земун и предали их др Мозеру, да он организује шта треба да се са њима учини. Овај Немац је набавио три скупоцена мртвачка сандука и ставио ове мошти у њих, јер су усташе биле однеле у Загреб скупоцене сребрне саркофаге у којима су толико векова, чак под турском доминацијом биле чуване ове историјске и свете реликвије. Ти саркофази су истопљени у Загребу да би њихово сребро ушло у трезор Павелићев, у којима су се налазиле и велике количине злата покупљеног из српских кућа, и из вилица побијених српских жртава.

Чим је ове мошти сместио у пристојне ковчеге др Мозер је обавестио генерала Недића да су кости цара Лазара, цара Уроша и војводе Штиљановића спасене и да се налазе код њега и да ће их он предати српској влади и цркви када год се то жели. За тај пренос је одређен 14. април 1942. јер је генерал Недић хтео да то буде једна величанствена национална и верска свечаност и да Београд иако под окупацијом, са највећим пијететом прими реликвије својих средњовековних владара и светаца.

На дан 14. априла генерал Недић је наредио министру просвете Јонићу да све београдске школе начине шпалир од понтонског моста на Сави до Саборне цркве. На целом том простору била је постројена и Државна стража, док је пред Саборном црквом био постављен један одред Српских добровољаца. Огромна маса Београђана је изашла на улице да дочека мошти српских светитеља. Жене и деца су држали у рукама запаљене свеће, ђаци су певали црквене песме када је поворка са ковчезима наишла.

На самом понтонском мосту, са десне београдске обале Саве, ковчеге је чекало једно званично изасланство, међу којима се налазила и специјална комисија коју су сачињавали професор Београдског универзитета, др Радослав Грујић и кустос Музеја Кнеза Павла у Београду др Миодраг Грбић. Са њима је био и помоћник министра просвете Велмар Јанковић. Београд је доиста у узбуђењу дочекао ове мртве избеглице из „Независне државе“ срама. На самом уласку у Саборну цркву мошти је дочекао генерал Недић окружен свим члановима своје владе, са Димитријем Љотићем и управником града Београда, Драгим Јовановићем (убијен од комуниста 17. јула 1946.) и сви заједно су скинули сандуке са моштима из камиона и донели их до црквених врата. Овде су прихватили свете мошти владике и свештеници и пренели их до олтара где их је сачекао заменик заточеног патријарха Гаврила, митрополит Јосиф.

Сутрадан, 15. априла у 17 часова одржан је у Саборној цркви парклис. Саборна црква је не само била пуна до последњег места већ је маса света испунила све околне улице. Параклису је присуствовао председник владе, генерал Недић са свим члановима владе и скоро свим државним чиновницима. На парклису чинодејствовао је митрополит Јосиф са митрополитом Атанасијем (Атанасијем, руским) и епископом Дамаскином, који је затим прочитао Похвалу Деспотице Јефимије, коју је она својом руком извезла на покрову ћивота Кнеза Лазара у 1402. години.

У дубокој тишини одјекнуле су последње речи Јефимијине похвале: а сада обје молим: да ме исхраниш и да утишаш љуту буру душе и тела мојега. Јефимија усрдно приноси ово Теби, Светитељу. После овога председник владе, генерал Недић, је пришао први ковчезима и целивао мошти три српска светитеља, а за њиме је настала бескрајна поворка свих оних који су се налазили у цркви и других са улице, тако да је многе у цркви затекао и полицијски час у 21 час, те су морали целу ноћ да у цркви проведу. Целивање моштију светитеља трајало је недељама.

Из књиге Станислава Кракова: “Генерал Милан Недић, Књига II – Препуна чаша чемера“, 1968.

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Црква Светог Марка у Ужицу према историји и предању

Приликом нашег претходног боравка у Ужицу за око нам је запала стара црква са лепо уређеним двориштем. Како смо били ограничени временом, јер смо већ направили прецизан план шта ћемо обићи у Ужицу, одлучили смо да следећи пут обавезно обиђемо ову цркву.

Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

: Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

: Црква Светог Марка у Ужицу; фото: Камером кроз Србију

: Антиминс из ризнице цркве Светог Марка; фото: Камером кроз Србију

Приликом наше последње посете Ужицу ова црква је била наша прва дестинација.

У питању је црква посвећена Светом апостолу и еванђелисти Марку коју Ужичани скраћено зову црквом Светог Марка.

Црква се налази у самом граду. Иако је ово стари део града познат по имену Царина или стара Варош, савремене грађевине убрзано мењају изглед овога дела града. Црква је потпуно окружена новим стамбеним зградама. Делује као мало острво, као заостали делић историје међу тим великим и модерним зградама.

Оно што прво запазите кад дођете до ове цркве је необичан и интересантан дрвени звоник и веома лепо уређено црквено двориште.

Ово је црква дуге и богате историје. О њеном пореклу и години изградње постоји више верзија.

Да кренемо редом…

Аустријски археолог и путописац Феликс каниц

Са становишта званичне историје, засноване на познатим чињеницама и документима, сматра се да је црква подигнута 1828. године. Као главни аргумент за ову тврдњу служе забелешке аустријског путописца Феликса Каница. Каниц је приликом посете Ужицу 1860. године забележио: “У најстаријој варошкој четврти посетио сам црквицу Св. Марка, која се са својим малим дрвеним звоником налазила у једној башти; она је освећена још 1828. па је 1888. обновљена, а 1889. за време рестаурације главне цркве, требало је да замени ову“ (Феликс Каниц, Србија- земља и становништво, 1. књига, превод с немачког: Глигорије Ерњаковић, Српска књижевна задруга, Београд 1986. год)

Каниц је тада направио први познати цртеж цркве Св. Марка. Овај цртеж су касније многи копирали и данас га можете видети у разним варијантама.

1828. година се тако узима као званичан датум изградње цркве и тај датум се налази уписан на информационој табли поред улаза у цркву.

Али усмено предање говори другачије. По усменом предању црква је подигнута много раније, још 1721. године. По овоме предању, најзаслужнији за подизање цркве био је шејх Мухамед Ужичанин који је дао дозволу да се ова црква подигне. По предању, шејх Мухамед је због тога тешко настрадао – омрзнут од стране других Турака, смртно је страдао у сукобу са њима, нешто пре 1750. године.

Као што се често покаже, народна предања настају на основу неких стварних догађаја, па тако и у овом предању има нешто истине. Због ратних сукоба између Аустрије и Турске велики део српског народа је пребегао у Аустрију, па су многи делови Србије остали празни и напуштени. Турци су из економских разлога желели да се становништво врати па су били спремни и на неке уступке. Тако је и шејх Мухамед одобрио Србима из Ужица да се себи подигну малу цркву.

Ово усмено предање потврђено је и у неким документима. Ово предање се у писаној форми први пут помиње у делу „Самоуки рукопис“, аутора ужичког пекара Миладина Радовића са Татинца. Дело је настало 1911. године. Аутор пише о дешавањима у ужичком крају којима је био очевидац или је слушао о њима од својих старих. Радовић пише: „Тај је шеик одобрио Србима да начине себе мало цркве ђе ће се богу молити, и још неке олакшице, те су зато неки Турци, који су рчини, омрзли на шеика.“ По Радовићу, Шејх Мухамед није ктитор Цркве. Његова улога се сводила на давање дозволе за подизање цркве. Радовић не помиње конкретно 1721. годину као годину изградње цркве.

: Црква Светог Марка у Ужицу – цртеж Феликса Каница

Један други доказ указује на подизање цркве око 1721. године. То је антиминс који се чува у ризници цркве Св.Марка. Реч је о антиминсу који је освештао рашки митрополит Григорије III, који је на рашком трону био од 1697. до 1730. године. Антиминс је платно у коме је често ушивен део светитељских моштију и на коме се може служити литургија. Иако нема доказа да је овај антиминс урађен за ову цркву, његово постојање у ризници цркве Св.Марка указује на његову везу са црквом.

На основу свега може се закључити да је прва црква подигута око 1721. године по повратку већег броја Срба у Ужице и околину. 1737. године долази до новог Аустријско-Турског рата када су због српске подршке Аустрији, у том рату, многе цркве разрушене и спаљене. Вероватно је тада страдала ова првобитна црква јер о њој више нема никаквих записа ни помињања све до 1828. године. Тада је, највероватније, садашња црква подигнута на темељима те старе, срушене цркве посвећене Светом апостолу Марку.

Током година црква је више пута обнављана. Током обнове у периоду 1885-1890 година, уз цркву је подигнут звоник од дрвета, висине 22 м. Звоник је подигао Ристо Тешић, ужички сајџија, а ктитори су му биле ужичке занатлије. Ристо Тешић је био веома значајна личност у прошлости Ужица. Поред тога што је са приљатељима обновио цркву, што је подигао дрвени звоник, он је уредио порту цркве, посадио липе у дворишту, оградио је и тако сачувао до данашњих дана. Липе које је Тешић посадио и данас су прави украс црквеног дворишта. Тешић је био и први еколог Ужица – он је творац Великог ужичког парка поред Ђетиње, и још неких паркова у граду.

И после ове велике обнове, било је још неколико обнова цркве – 1921. па 1966. па 1990. године. Црква и данас изгледа веома лепо, очувано и све је на свом месту. То су резултати последње обнове цркве у периоду од 2004. до 2006. године. Овом последњом обновом црква је сачувала стари изглед и добила нови сјај. Црква је добила подно грејање, урађен је нови иконостас од ораховог дрвета, рад Љубана Марића из Лелића. Иконе на иконостасу дело су академског сликара мр. Видоја Туцовића, професора новосадске академије на одсеку за зидно сликарство.

Посебну вредност у овој цркви представља ризница са великим бројем старих и вредних предмета. У цркви се налази збирка гравура насталих од 17. до 19. века, као и предмети примењене уметности, радови ужичких кујунџија.

Истакли бисмо изузетно пријатно и лепо уређено двориште цркве. То је права оаза мира и зеленила. Посетиоци имају где да седну, да се одморе и да уживају, како у лепоти ове цркве, тако и у лепоти дворишта препуног зеленила и цвећа.

Ако долазите у Ужице не смете пропустити прилику да обиђете ову цркву. Начин на који је црква реновинара и како се одржава је прави путоказ за многе друге наше цркве и светиње како их треба одржавати и водити рачуна о њима.

Погледајте видео:

Више садржаја можете видети на јутјуб каналу Камером кроз Србију

Аутор: Ненад – Неша Рајковић

извор: Камером кроз Србију

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Испосница и манастир Светог Петра Коришког код Призрена

Испосница Светог Петра Коришког и рушевине цркве Свете Богородице, познати још и као манастир Кабаш, налазе се седам-осам километара уз Коришку реку под планином Русеницом, на двадесетак километара од Призрена.

Испосница Св. Петра Коришког; фото: Википедија

: Некадашња гробница Св. Петра Коришког; фото: Википедија

: Фреске из 13. века у испосници Св. Петра Коришког; фото: Википедија

Мало има историјских података о Петру Коришком који се у 13. веку подвизавао, „проводећи пустињачки живот“ у околини Призрена. Постојање пећинске цркве Светог Петра Коришког помиње се још за време краља Милутина, коју је приложио манастиру Хиландару, а потом у повељи краља Душана, од 9. маја 1343. године, у којој он прима на поклон од Старца Григорија цркву Св. Петра у селу Кориши, са имањем и библиотеком и одређује је за привремено боравиште митрополита серског Јакова, који ће у Душаново име руководити градњом Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена.

Старцу Григорију даје: „стару цркв светаго Петра пустиножитеља и чудотворца“. Црква Св. Петра помиње се и у општој Душановој даровној повељи Хиландару из 1348. У то време био је јако развијен култ чудотворца Петра Коришког. Поштујући га, цар Душан је, идући у лов овамо, најпре сам, а потом са женом Јеленом, сином Урошем и свитом, дошао у овај крај, негде између 1346. и 1355. и, „поклонивши се чудотворним моштима св. Петра“, даривао манастир имањима.

Свети Петар Коришки је умро у дубокој старости, а житије о њему је написао, око 1310. године, Теодосије Хиландарац. У науци фигурирају две различите године када су његове мошти пренете у пећинску цркву Манастира Црна Река, код Рибарића – 1572. и 1753. Зна се, међутим, да је манастир Св. Петра Коришког постојао све до 1760. године. Његов последњи игуман Нићифор сведочи да су, ферманом султана Мустафе III, преостале манастирске земље пренете у метох Манастира Светог Марка Коришког.

Село у коме се налазе Испосница и манастир у средњем веку се звало Свети Петар. Тај назив сачуван је у турским документима све до 1876, кад је, по расељавању Срба у 18 и 19. веку, преовладао назив Кабаш, који су му натурили Албанци, као успомену на своје завичајно место у северној Албанији.

У оквиру манастирског комплекса до 1999. године били су сачувани остаци ћелије Испоснице Св. Петра Коришког, остаци цркве, монашких ћелија и појединих економских зграда. Најстарија је Испосница, природно удубљење у стени које је мало обрађено и претворено црквицу. У дну пећине је била и гробница Петра Коришког. У Испосници је остало само неколико квадрата живописа изведеног за живота св. Петра Коришког. Ове фреске спадају у најстарије примерке монументалног сликарства средњовековне Србије и јединствене примерке религиозног сликарства домаћих пустиножитеља.

Уз Испосницу је у 14. веку дозидана црква, чији остаци су све до 1999. године били највидљивији део манастирског комплекса. Живописана је 1350. године. Из тих година је и стамбени део манастира са ћелијама на неколико спратова и трпезаријом. Завод за заштиту споменика културе у Призрену је 1992. године радио на рестаурацији ове цркве.

Недалеко од овог манастирског комплекса, под стеном Чукаљ, су и рушевине цркве Свете Богородице, подигнуте у 14. веку, за које предање каже да ју је подигла сестра Петра Коришког.

Реконструкција манастира Св. Петра Коришког

Извори: Википедија, kosovo.net

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Манастир Горњак – прва задужбина кнеза Лазара

Горњачка клисура, или Капија Хомоља, како је називају, представља свету котлину Србије. У самој клисури поред живог манастира Горњак, првој задужбини светог кнеза Лазара, налазе се још и остаци манастира Благовештење и старе српске митрополије, као и рушевине средњовековног града Ждрела.

Манастир Горњак; фото: Википедија/Hihiovac

„Од Великог Села до самога Ждрела, ко да ј’ вила нека ћилим разастрела“ певао је Ђура Јакшић (Пут у Горњак, 1857.), одушевљен лепотом ових предела. Са ништа мање одушевљења, о истом, Феликс Каниц записује: „Застали смо као опчињени раскошном идилом овог предела где су боравили српски пустињаци“.

Предео поменут и описан, заиста ванредно леп и живописан, налази се на 65. километру пута, југоисточно од Пожаревца ка Жагубици у долини реке Млаве.

Манастир Горњак

На левој обали Млаве, приљубљен уз стрме литице Јежевице, налази се манастир Горњак, задужбина светог кнеза Лазара. Подигнут је 1378. године, након што је Лазар овладао овим крајевима, али убрзо након тога, манастир бива оштећен, пошто је Радич Растиславић на овом простору преузео насилно власт, коју није дуго одржао. Наиме, већ у мају 1389. године, Лазар одузима Радичу имања а сам манастир предаје Григорију Синатију – Млађем.

Како би осигурао опстанак манастира, његово одржавање, као и издржавање братства у њему, кнез Лазар је многа имања, па и читава села од Подунавља до Хомоља даривао Горњаку.

Како то већ бива, на овим просторима балканским, у временима бурним и турбулентним, пре свега разне „цивилизоване“ војске и ратничке хорде, поред осталог, нису штедели ни ову светињу. Турци, Бугари у првом а Немци у другом светском рату…

Манастир Горњак је више пута паљен и рушен.

Пљачкане су и одношене непроцењиве драгоцености, које су чуване у ризницама и библиотеци: повеље Лазареве и патријарха Спиридона, барјак цара Душана, чаше кнеза Лазара, златан путир, оргинална црквена звона и ко зна колико и којих све још, непроцењиво драгоцених сведока времена минулих однете су из манастира Горњак.

Чудотворне мошти Григорија Синаита

У малој капели, изнад манастриске цркве, узиданој у стени, што подсећа на манастир Острог у Црној Гори, положене су мошти светог Григорија Синаита. Свети Григорије прозван је Синаитом зато што се замонашио на Синајској гори. Око 1330. године дошао је на Свету Гору. Григорије је ширио своје учење о умној молитви.

Један од његових ученика, патријарх Цариградски Калист, написао је његово житије. Српска православна црква слави га 7. априла и 8. августа по црквеном, односно 20. априла и 21. августа по грегоријанском календару.

Свети Григорије живео је у пећини изнад манастира Горњак. Народ верује да молитва прочитана над његовим моштима помаже женама да зачну. Много је примера оних који верују да су им мошти светог Григорија помогле да дођу до потомства.

У манастру Горњак, што је још једна подударност са Острогом и Хиландаром, постоји и лоза која лечи неплодност. Парови који имају проблема са потомством уз помоћ молитве, поста и зрна грожђа са ове лозе, како кажу, успешно долазе до наследника.

Вода која ћути

У самој Горњачкој клисури, отприлике на пола пута између некадашње Митрополије и манастира Горњак постоји једна необјашњива природна појава. Наиме, на једном делу речног тока, дугом око сто метара, Млава се уопште не чује. Ово место мештани зову „Вода која ћути“, а забележели смо и неколико легенди које „објашњавају“ ову појаву.

По једној причи, гласник са Косова је управо на овом месту народу јавио вести о изгубљеној бици. У том тренутку, каже легенда, све је занемело. И људи и гора и шума и вода. Од тог времена жубор Млаве се овде више није чуо. Али постоји и друго предање. Наиме, уочи Косовског боја, ловећи по овим планинама, кнез Лазар је срео у шуми испосника, светог Григорија.

Кнез је желео да разговара са светим човеком, али он није хтео да пређе на другу страну Млаве, те је разговор започет гласним довикивањем преко хучне реке. Када је светитељ схватио да је реч о побожном човеку, уз помоћ молитве Божије, утиша на том месту хучање реке и мирно поразговара са кнезом.

Григорије је оставио јак утисак на кнеза, који је испунио жељу светитеља да се овде подигне богомоља у славу Ваведења пресвете Богородице.

Сузе испосника Григорија

Манастир Горњак има још једну неразјашњену тајну, још од времена када је настао, а која је такође везана за светог Григорија. Из пукотине у стени иза манастира вода почиње да капље сваке године на Ђурђевдан сливајући се до једне мале увале, одакле је људи кашикама скупљају, а верује се да лечи очне тегобе. Одговор на питање зашто се вода из овог „извора“ појављује само једном годишње, у одређено време – када се деле дан и ноћ, и то на Ђурђевдан, нико није дао. По некима, то су сузе испосника Григорија, који и данас помаже свом народу.

Благовештење и Митрополија

Стрме, местимично неприступачне литице Горњачке клисуре, попут природног утврђења, представљају јединствену целину, која је обухватала шире подручје средњовековног града Ждрела. Чинио га је сложени систем, фортификација (бедема, преградних зидова, кула мотриља…), стамбених целина, три манастирска комплекса и бројних испосница у пећинама, који су прилагођени конфигурацији терена.

У подножју Малог Вукана су остаци Митрополије, коју чине „Велика црква“ са манастирским конацима и стотинак метара источно „Мала црква“. Претпоставља се да је била посвећена Богородици Пречистој и да је саграђена двадесетих година 14. века. Верује се да је овде столовао браничевски епископ, па је у народу за овај комплекс остао назив – Митрополија.

У поткапини, један км источно од Митрополије, на скученом простору, који је потпорним зидовима каскадно издељен на више нивоа, налази се манастир Благовештење са црквом. У оквиру комплекса су откривени трпезарија, пекара, пећ за печење грнчарије, а у пећини источно од цркве сазидана је испосница у три нивоа. Црква је највероватније саграђена крајем 14. и почетком 15. века.

Све три цркве и њихово окружење су археолошки истраживани, али је остало доста нерасветљених делова прошлости града Ждрела и његових манастира, који су од доласка Св. Григорија Синаита постали једно од верских средишта у средњовековној Србији.

Ноћ у Горњаку
.
Као бедем тврди црна поноћ стоји,
преко кога прећи пуст се живот боји.
Побожна обитељ светог манастира
грешноме је телу давно нашла мира.
Онемеше стене, што неме бејаху,
умукнуше звери у дивијем страху. –
Не миче се листак, шума не шумори,
мрка поноћ прети мркој пустој гори…
Па и Млава пуста уздише потмуло,
да се не би њено уздисање чуло.
Сама у свом страху природа се грози,
страховите тајне нема поноћ носи…
Уздрма се кула, звоно се занија,
у цркви се чује молитвица тија,
ужегу се саме погашене свеће,
кроз немо двориште неки дух пролеће.
На челу се бледом, где је круна сјала,
светитељска светлост дивно заблистала…
Тихим ходом прође кроз дворану стару,
поклони се трипут светоме олтару,
па ишчезне опет у поноћном мраку…
Тако царе Лазо доходи Горњаку!
.
(Ђура Јакшић, 1857)

Извор: Нишке Вести, Јутјуб, Код Кицоша

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Манастири Овчарско-кабларске клисуре – Српска Света гора

Између планина Овчара, Каблара и Јелице у Овчарско-кабларској клисури, у близини Чачка, налази се скупина старих манастира, који представљају право национално благо. Осим што представљају специфична архитектонска здања, у овим манастирима су вредни монаси вековима прикупљали, преписивали и чували књиге, зборнике беседа, именике. Тако је и Вук Караџић, посетивши овај крај и манастире, пронашао зборник, односно именик са преко хиљаду српских личних имена и унео их у свој чувени „Речник“.

Манастири у Овчарско-кабларској клисури; фото: ovcarbanja.com

Значај манастира огледа се у очувању националног идентитета. Ту се развијала уметност, сликарство, градитељство и занатство. Зато су их Срби чували као светиње и обнављали их. За изградњу манастира намерно је биран тешко приступачан терен, да би био недоступан неверницима.

На десној обали Западне Мораве, у Овчарско-кабларској клисури код Чачка налази се и манастир Вазнесење. Посвећен је Вазнесењу Исуса Христа. По предању и овај манастир су подигли Свети Сава и Немања, а подигнут је на темељима знатно старијег храма. Овде је у римско доба постојало античко насеље, где су пронађени предмети од бронзе.

То је једнобродна грађевина издужене основе, са улазом, нетипичним за православне храмове, јер је са северне стране. Овај манастир дуго је био у рушевинама, обновљен 1937.године, а у припрати у средишњем делу храма очуване су у мермерном поду веома лепе розете са биљним орнаментима. И овај манастир је женски.

Манастир Преображење Кабларско налази се у подножју Каблара, на десној обали Западне Мораве. Његове беле стене веома одударају од зеленог Каблара. Овај манастир посвећен је Преображењу Исуса Христа. Готово сто година био је без монаха, а обновио га је игуман Никифор 1811.године. У турским пописима из 1528. и 1530.године води се као активан манастир.

Вук Караџић је забележио предање о збегу у овом крају, који је добио име Турчиновац. „Више манастира има пећина Турчиновац, за коју се приповеда да је у њој био збег, кад су Турци овом земљом овладали. Па када се први Турчин попео на улаз у пећину, а жена месила хлеб, па потегне оним Турчина у очи, те га тако збуни и отисне низ стене, те се разбије и од тада се зове ово место – Турчиновац.“

Конак манастира завршен је 1975.године. Поред њега, у другој пећини постоји мали извор, који се зове Света вода, а монаси говоре „Савина вода“ (по Светом Сави). О манастиру се данас брину монаси.

Манастир Сретење Овчарско налази се при врху планине Овчар, код места Марковице, изнад Западне Мораве. Први се помиње 1571.године. По старом предању место за градњу манастира одређивало се тако што би се бацао новац увис и на месту, где би пала круна (корона), зидао би се храм.

У манастирској библиотеци, поред осталих књига налази се рукопис минеј, који садржи службу кнезу Лазару. Нарочитом лепотом истиче се сребрни оков за јеванђеље, који је ливен и гравиран, као и украшен емајлом. У манастиру се чува портрет ктитора – епископа Никифора. Фреске су рађене 1848.године.

Постоји веома занимљива фреска, на којој је приказан свештеник, коме је Свети анђео везао руке. То је симболична представа забране кршења Свете Литургије због неспремности и недостојности свештеника, као очигледна опомена осталим свештеним лицима. Познато је да је епископ Никифор манастиру обезбедио земљу, виноград и воденицу, да би монаси остали у њему. Манастир је данас активан и у њему живе монахиње.

Манастир Свете Тројице налази се на западној страни Овчара. Сматра се да је подигнут између XIII и XVII века. На западним вратима постоји натпис из 1615.године. Лепоти самог манастира доприносе елементи од пластике на фасади, обрађени посебном пажњом.

Сама црква је могла бити подигнута мимо дозволе турског владара, јер је област, у којој је грађена, као тешко приступачна, остала дуго ван стране контроле. Године 1850. извршена је обнова, међутим 1894. црква страда од клизишта. Поново је обновљена 1937.године. Данас је мушки манастир.

Манастир Благовештење налази се у клисури, на левој обали Западне Мораве, у подножју Каблара и у близини Овчар бање код Чачка. Према натпису изнад улазних врата подигнут је 1602.године трудом игумана Николе и монаха. Посвећен је Благовестима Пресвете Богородице. Сматра се да је на овом месту постојала старија црква из XIII века. Ова црква је, као и остале из тог периода, због Турака била мањих димензија и није имала импозантност и лепоту, коју су имали храмови из доба Немањића.

Живопис потиче из 1632.године и сачуван је у целини. Фреске спадају међу најлепше у Србији из тога времена. Посебно се истичу портрети српских Светитеља, као и Страшни суд. У манастиру је радила преписивачка школа, па су тако у манастирској ризници сачуване вредне и старе руком писане књиге.

Оно, што овај манастир издваја, је стари иконостас из 1632.године. Због изузетно лошег стања најважнији делови су пренети у музеј у Београду 1908.године. својом лепотом посебно се истиче икона Богородице са Христом и може се рећи да превазилази многе иконе, рађене у XVII веку на Светој гори. После 76 година иконостас је конзервиран, рестауриран и обновљен, а заслугу за то имају стручњаци Народног музеја Чачак, Београд и стручњаци Завода за заштиту споменика културе Србије, Београд. На црквену славу Благовести у априлу, 1994.године иконостас је враћен манастиру. У манастирској ризници чува се и београдско четворојеванђеље, штампано 1552.године. Манастир је активан и о њему брину монаси.

Манастир Никоље Кабларско налази се у близини Овчар бање, 14 километара од Чачка, на левој обали Западне Мораве, испод планине Каблар. Подигнут је на веома неприступачном месту, окружен стенама, ради боље заштите од Турака. Црква је сазидана од поломљеног кречњака и посвећена је Светом Николи (летњи). Иако нема значајну архитектуру и монументалност – био је главни културни центар Овчарско-кабларске клисуре.

Први пут се помиње 1476.године у турском попису. Овде је током XVI и XVII века радила преписивачка школа, као и писачко-печаторезачка радионица. Архитектура је скромна, основа је без куполе, а улаз је са јужне стране, што је реткост. У цркви се налазе две фреско-целине (у наосу и припрати). Раније су и спољашњи зидови били украшени фрескама, што је била велика реткост. Такви случајеви постоје у православним црквама у Молдавији.

Никољско јеванђеље писано је на пергаменту у XV веку. Ова стара књига не налази се више у овом храму, већ је на непознат начин изнета у иностранство. Данас се налази у колекцији Честер (Даблин). Манастир је спаљен 1803.године од Турака и обнављан више пута, а данас је активан као женски.

Манастир Јовање се налази на левој обали Западне Мораве. Посвећен је Светом Јовану. Подигнут је од ломљеног и тесаног кречњака на темељима старије цркве из XVI века. По предању Јовање је био манастир са преко 30 монаха. Унутрашњост је без фресака, грубо окречена.

Из овог манастира потиче лепо украшено јеванђеље из 1621.године. У манастиру Троноши чува се типик, који је написан још 1636.године баш у овом старом манастиру. Приликом изградње хидроцентрале морало се створити вештачко језеро. Да овај манастир не би био потопљен, морали су да га разграде и поново изграде на вишем месту. У народу су овај манастир назвали Ново Јовање. Данас постоји опасност од појаве клизишта.

Манастир Илиње Кабларско налази се под Кабларом, на левој обали Западне Мораве и посвећен је Светом Илији. Према народном предању на месту овог манастира налазио се стари, који је имао веће димензије од

садашњег. Изнад манастирског портала, на западној страни фасаде налази се лепа украсна розета у облику цвета са 12 листова. Сада је метох оближњих манастира.

Манастир Успење Кабларско налази се изнад Јовања, чији је метох. Његова историја није довољно проучена, па је непознат ктитор, као и тачан период изградње.

Ивана Миланов

ИСТОРИЈА

Новооткривена средњовековна црква на Венчацу

На локалитету „Дворине-Маџарско гробље“ у селу Бањи, на североисточној падини планине Венчац, током археолошких ископавања које је обављао Завод за заштиту споменика културе у Крагујевцу (руководилац радова М. Грковић) у сарадњи са Народним музејом у Аранђеловцу, откривени су остаци до сада непознате цркве. На овом налазишту, за које народно предање везује остатке „двора“ последњег српског деспота Павла Бакића (†1537), вршена су у два наврата (2004. и 2007. године) археолошка истраживања, али је пажња била усмерена на објекат који се налази на крајњем северу заравњеног платоа.

фото: Аранђеловац Инфо

Први познати писани помен налази се у Вуковој Даници за 1826. годину, где се каже да у подножју планине Венчац „имају зидине од некаква града за кога људи онуда приповиједају да се такођер звао Вјенчац, и да је онђе негда велика варош била“. Ту су, вели Вук, „били двори Бакићеви“. Ради се о чувеној фамилији Бакић, односно њеном најпознатијем представнику Павлу Бакићу (†1537), последњем српском деспоту, који је пре бекства у Угарску, 1525. године, по народном предању, али и неким историјским изворима, живео негде на Венчацу.

Мада се у почетку претпостављало да пронађени објекат може представљати и остатке цркве, пролећна ископавања су одбацила ту могућност. Урушеној грађевини, истина, и даље није прецизно дефинисана намена, али је утврђено да је њен доњи, укопани ниво имао економску сврху, док је у надземном делу могла остваривати и неку другу функцију. Датована је у позни средњи век али због две фазе градње, није искључена могућност да је била у употреби и током турског периода.

Северни зид, фрагмент живописа; фото: Аранђеловац Инфо

Пажљивом анализом прикљупених података са досадашњих ископавања, посматрањем конфигурације терена, уз консултовање литературе и документарне грађе, током последње археолошке кампање, дошло се до закључка да истраживани објекат није једини на платоу, односно да се на локалитету налазе остаци најмање још једне грађевине, вероватно цркве. Даља ископавања била су усмерена на старо и запуштено гробље (неких двадесетак метара јужније), смештено на благо уздигнутом положају у односу на околни терен.

На некрополу као могућу локацију цркве указивало је и народно предање, које је ђенерал Јован Мишковић забележио пре тачно 130 година. Оно недвосмислено говори о „старом гробљу“ као месту на коме је „постојала и стара црква“, па се та локација, недалеко од „Бакића двора“, због тога и зове „Црквина“.

Занимљив је податак да су се на Дворинама до пре педесетак година мештани околних села окупљали на тзв. Ђурђевдански уранак, иако је разлог због кога је овај простор у народу сматран светим у то време већ био заборављен

По причи, црква је била посвећена Светом Илији, као и садашњи парохијски храм села Бање, подигнут крајем XIX века.

Отварањем четири пробна археолошка рова на самој некрополи потврђене су наведене сумње – пронађени су остаци цркве на чијој је рушевини касније настало гробље, коришћено све до половине XIX века. Није искључено да је гробље формирано око ове светиње још у време док је она била активна и да је након њеног рушења обухватило и тај простор.

На рушевинама цркве и простору који је окружује налази се 117 гробова насталих у 18. и 19. веку. На малом броју њих има података о онима који су ту сахрањени. Да ли се ту налази и старија некропола, још се истражује.

Нажалост, откопан је само мањи део храма, па је за сада немогуће изводити закључке о његовој архитектури, димензијама, ктитору и хронологији.

Судећи, међутим, по истраженом делу – спољни део северног зида, део јужног спољашњег зида апсиде и, у унутрашњости храма, северни и јужни зид код прелаза из наоса у олтарски простор – црква је солидне градње, нешто већих димензија, са могућом тробродном основом. Изгледа да је у унутрашњости била поплочана каменом или опеком, јер су у олтару констатовани квадратни и правоугаони отисци подних плоча, оивичени остацима фугни.

У шуту, ван и унутар цркве, пронађени су бројни фрагменти живописа и фреско-малтера. Велика је срећа што и поред познијих укопа и прекопавања током коришћења овог простора за сахрањивање, поједини фрагменти фресака нису сасвим уситњени. Међу њима су делови са представом Христовог нимба (ореола), делови архијерејских и највероватније владарских одежди, фрагменти са драперијама разних боја и тонова, флорални и други украсни мотиви, па и понеко слово на плавој подлози, али, нажалост, ниједан светитељски лик. Поједине партије живописа сачуване су на самим зидовима. Ради се о уобичајеним приказима за сокл, какве срећемо у многим средњовековним црквама.

На основу до сада откривеног фрескосликарства не може се судити о његовом уметничком квалитету, нити се поуздано може одредити време живописања цркве. С обзиром да нема покретног археолошког материјала и да се веома мало зна о архитектури храма, није могуће установити ни време његове градње. Претпоставка да је црква подигнута у позном средњем веку (XIV/XV век) има смисла, али ће тек даља ископавања дати одговор ком периоду припада и да ли је у вези са објектом на крајњем северу платоа, односно да ли су до сада пронађене грађевине део неког већег комплекса – манастира или властеоског имања. У сваком случају, на основу досадашњих резултата јасно је да се ради о веома значајној светињи, поготово за област између Рудника и Космаја, где раскошнијих црквених грађевина из овог периода готово да и нема. Ктитор цркве морао је припадати вишем друштвеном сталежу. Било би веома важно установити да ли је сахрањен у својој задужбини и, наравно, ако је могуће, која је личност у питању.

Стари мештани Бање сећају се да је још у њиховом детињству простор око Дворина био тересасто уређен и под старим виноградима. У средњем веку ово је био густо насељен крај, а неки извори наводе да је поред Венчаца пролазила важна саобраћајница, Доњобеоградски друм са Рудника – каже Владан Миливојевић.

Упркос томе што истраживања на локалитету „Дворине-Маџарско гробље“ ове године нису настављена, за сада можемо бити задовољни и чињеницом да су идентификовани остаци цркве, јер ће се са већом пажњом приступити и заштити овог простора, смештеног надомак једног од бројних каменолома, који угрожавају споменике културе на Венчацу, али и опстанак саме планине.

Владан Миливојевић (Каленић 5 (2011), Крагујевац )

Истраживања се настављају

Како је изјавио руководилац радова, археолог крагујевачког завода Марко Грковић, Судећи на основу дела олтара и олтарске преграде, где су претходих месец и нешто више дана вршена истраживања, остаци указују да је ту, можда, некада била тробродна грађевина.

Археолог, доцент др Дејан Радичевић, са Филозофског факултета у Београду, сматра да је реч о задужбини неког високог племића или самог владара, а по времену градње то би могли бити краљеви Милутин, Стефан Дечански или сам цар Душан. Фрагменти богато осликаних фресака говоре о утицају и моћи ктитора.

– Нигде у Шумадији до сада није пронађена овакав монументални храм у српско-византијском стилу – каже Владан Миливојевић, кустос Народног музеја у Аранђеловцу. „Реч је о озбиљном објекту: сам живопис је изузетно квалитетан, као што је и сама градња цркве била квалитетна… Објекат је нешто већих димензија, а личност која је цркву саградила је очигледно била утицајна у то време… „Ми за сада не можемо да кажемо када је црква срушена и који су узроци због којих је она пропала и нестала“, наводи Миливојевић.

Анализирали смо конфигурацију терена и надгробне споменике, међу којима је било много мемерних средњовековних монолита. Почели смо да копамо око њих и наишли на велике зидове и остатке изузетних фресака. Засада се може рећи да је црква била широка најмање 13 метара и дужа од 20 метара, што је чини врло великом за доба средњег века. На основу до сада доступних података, реч је о једној од највећих средњовековних грађевина у овом крају.

Фрескама ће се бавити историчари уметности и имаће доста посла, јер је само из олтарског простора ископано педесет гајби фрагмената фресака.

извори:

Каленић 5 (2011), Крагујевац; Резултати археолошких истраживања локалитета Дворине/Маџарско гробље у селу Бањи, Шумадијски записи 6, Аранђеловац 2012, 87-104.; Аранђеловац Инфо, Курир, Блиц, РТС, Новости