Часописи

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Штампарство код Срба у Загребу

За развој штампарства код Срба у Загребу од великог је значаја покретање књижевног листа „Српски забавник“ који је од 5. јануара 1884. године излазио сваког 5, 15. и 25. дана у месецу под уредништвом Душана Рогића.

Штампарство

Почетак штампарства у Загребу везује се за боравак у њему историчара Павла Ритера Витезовића (1652-1713), који је својим радом овај град претворио у средиште хрватске књиге и културе. Њему претходи долазак исусоваца у Загреб 1606. године. Тада је уочена потреба да се у граду оснује штампарија, коју су исусовци набавили 1664. године, али је она радила слабо и на крају је завршила у оставама бискупског двора на Каптолу. Њу је Витезовић открио и она му је поверена на коришћење од 1695. до 14. јуна 1706. Ту је 1696. штампао своју књигу „Кроника алити сзпомен всзега сзвиета“.

Након одласка Витезовића у Беч, у Загребу делује низ страних штампара. То није подстакло Србе да и они отворе своју штампарију. Тек после Велике сеобе Срба 1690. у аустријску државу, српска јерархија отпочиње борбу да им царска власт одобри отварање своје штампарије. Таква дозвола тада није добијена. Тек на крају 18. века Срби су у Бечу дошли у посед једне штампарије, чији је власник био Стефан Новаковић. Он је био принуђен да је, услед материјалних тешкоћа, брзо прода Пештанском универзитету. Штампарство код Срба је свој прави замах остварило тек у 19. веку, када су отворене многе српске штампарије на подручју Јужне Угарске, а и у Кнежевини Србији.

Штампарство код Хрвата доживело је преокрет у време Илирског покрета захваљујући др Људевиту Гају, који је 28. децембра 1852. обелоданио оглас у којем је обзнанио да је отворио „Народну књигарницу“. Том приликом штампао је проглас у којем се каже: „Прво и особито мјесто заузимат ће вазда у народној књигарници народна југославенска књижевност и уопћена дјела славјанским језиком излазећа или на славјанство спадајућа“.

У то време Срби у Загребу су се користили услугама хрватских штампара, код којих излазе и нека дела српске књижевности. Повремено појављивање ћирилицом штампаних књига у Загребу у педесетим годинама 19. века не представља неко посебно изненађење.

За развој штампарства код Срба у Загребу од великог је значаја покретање књижевног листа „Српски забавник“ који је од 5. јануара 1884. године излазио сваког 5, 15. и 25. дана у месецу под уредништвом Душана Рогића.

Душан Рогић, рођен је у Срему, у Шимановцима, 3. септембра 1855. године, а матурирао је у Сремским Карловцима, 24. маја 1877, филозофски факултет завршава у Загребу посветивши се у почетку новинарству. На крају првог броја уредништво се обратило јавности посебним чланком. У натпису се истиче да се у Загребу већ дуже време осећа потреба за једним српским књижевним листом и то из два разлога: први је да се тиме „даје видљив знак о српскоме животу“, а други да се преко овог листа однегује српска читалачка публика.

Године 1897. Рогић је отпуштен из службе из политичких разлога и прелази у Србију где ради као привремени учитељ. Пред Први светски рат губи му се траг у Пироту где је службовао у тамошњој гимназији. Штуре податке о његовом животу највише дознајемо из листа који је уређивао у Загребу до 1885. године, када обуставља његово излажење.

У броју 1, 5. јануара 1884, Рогић објављује своју трагедију у пет радњи под именом „Златица“, а садржај се односи на народносне размирице Срба и Хрвата у Троједници. Занимљиви су и текстови М. Рогуља о Српској цркви у Загребу, Написи о српским беседама и концерту у Загребачком позоришту када је наступила Олга Василијевић и Поселу Српског певачког друштва у Загребу, о беседи у Загребу на којој је учествовао глумац Никола Симић.

Захваљујући марљивом истраживању Станише Војновића добили смо и неке драгоцене податке о друштвеном животу загребачких Срба о којим је јављао својим читаоцима Душан Рогић.

Штампарство код Срба у Загребу обнавља се оснивањем прве српске штампарије коју је отворио Павле – Паја Јовановић, и која је почела да ради 25. маја 1892. године. Он је рођен у Земуну, 9. фебруара 1849, а умро је 22. маја 1897. Школовао се у Земуну, Београду, Карловцима, Загребу и Осијеку. По свршеној гимназији отишао је у Цирих, где је свршио филозофске науке. По повратку у земљу био је наставник у Земуну од 1873. до 1879. године. Одатле је премештен у Петрињу, где је службовао две године, а затим је премештен у сарајевску гимназију. Ту је основао лист „Требевић“. После напуштања Сарајева враћа се у Петрињу, где остаје све до 1884. године, када долази у Загреб. Запавши у материјалне тешкоће, Јовановић је штампарију продао загребачком трговцу Петру Николићу, ставивши је тиме у службу „Привредниковог“ покрета. Када се она нашла пред банкротством, њен управни одбор понудио је „Привреднику“ да је преузме.

Најутицајнији српски лист у Загребу био је „Србобран“, лист за политику, народну просвету и привреду. Излазио је уторком и недељом, а штампан је у штампарији Ф. Фишера. „Србобран“ је почео да излази септембра 1884, и излазио је све до 1914. Убрзо је по утицају постао сличан новосадској „Застави“. Лист је задржао свој углед све до 1914, када је због избијања Првог светског рата забрањен. Од 1902. до 1907. излазио је под називом „Нови Србобран“. Покренуо га је Павле Јовановић, организатор Српске самосталне странке, који је био и његов први власник и уредник, као и оснивач прве српске штампарије у Загребу. У некрологу у „Србобрану“ за Јовановића је речено: „Душа је народна дихала незнано српском мишљу, али она није била облагорођена познавањем елемената српске народности“. Па даље: „Четрнаест година новинарског рада Павла Јовановића било је четрнаест година најтежега тамновања за српски народ“.

У доба излажења „Србобрана“ десили су се многи судбоносни догађаји српске, балканске и европске историје. Аустрија је постала двојна монархија, укинута је Војна крајина, окупирана је Босна и Херцеговина, Србија је постала краљевина, 1903. је угашена лоза династије Обреновић, вођени су Руско-јапански и Други балкански рат, гроф Куен Хедервари је отишао из Хрватске, на изборима је победила Хрватско-српска коалиција. Сви ови догађаји, огледали су се и у „Србобрану“, који је у том раздобљу променио више уредника. Догодило се и неколико антисрпских демонстрација у Загребу у којима је страдала имовина српске цркве и грађана.

Србобран – илустровани календар за 1901. годину, Издавач: Српска штампарија у Загребу

Од других српских листова који су излазили у Загребу, треба поменути шаљиви лист „Врач погађач“, чији је уредник био Сима Лукин Лазић. Излазио је у Загребу 1896-1902, а после у Новом Саду. Једно време у Загребу, где му је уредник постао Јово Миодраговић…

Као орган Српског привредног друштва „Привредник“, од 1898. до 1914. излазио је у Загребу и лист „Привредник“, чији је власник био Савез српских земљорадничких задруга. Од 1910. до 1914. излазио је у Загребу, сваког 20. у месецу и лист „Слободна мисао“, гласник хрватских и српских слободних мислилаца, под уредништвом Зденка Веснића, као орган Српске народне радикалне странке. Под уредништвом Стијепа Кобасице излазио је у Загребу од 1911. до 1912. „Сремски гласник“. Појавило се у периоду од 1903. до 1919. и „Српско село“, лист за село, чији су уредници били Буде Будисављевић и Адам Прибићевић…

Један од најчитанијих југословенских револуционарних часописа пред Други светски рат био је загребачки „Вихор“, у којем су сарађивали и др Анте Тресић-Павичић, Алекса Шантић, Даворин Трстењак, Васа Стајић, Владимир Черина, Иво Андрић, Антун Барац, Димитрије Митриновић и Данко Анђелковић.

Како се политички живот Срба у Хрватској све више усмеравао ка Хрватско-српској коалицији, тако је „Србобран“ постајао све важнији политички лист Срба у Троједници. Важну улогу у потврђивању српског народа и његове привреде и културе одиграо је и календар „Србобран“, који је излазио у Загребу од 1892. до 1914. Замишљен као забавник, бавио се темама и из других крајева у којима је живео српски народ, па је тако вршио политичку мисију у многим средиштима Српства. Таква политика уредништва сведочи у којој су мери загребачки Срби били свесни улоге коју су изборили у реформисаној Аустро-Угарској монархији, посебно после развојачења Војне крајине.

Да би остварио своје намере да по сваку цену наметне нагодбу са Мађарском, бан Левин Раух је сменио готово цео српски део чиновничког апарата. Међу отпуштенима се нашао и др Јован Суботић који напушта Загреб и прелази у Нови Сад, где покреће лист „Народ“. На конференцији која је одржана 14. августа 1881. основана је Самостална српска странка. Како је она без свог листа имала мале изгледе да се развије и окупи присталице, одлучено је да се покрене нови лист. То је најпре схватио др Милан Ђорђевић, некадашњи уредник новосадске „Заставе“. Учен, вредан и проницљив, лако је уочио које ће последице имати укидање Војне границе и бројније укључивање Срба у политички живот Хрватске. Било му је јасно да српски листови у Угарској неће бити у стању да заступају интересе Срба у Хрватској, јер су они били заузети сопственом проблематиком.

Стога је 1882. одлучио да у Руми покрене политичке новине под именом „Српски глас“. Кроз њих је желео да одбрани угрожене српске интересе, „свом одлучношћу, ал` и оним достојанством које приличи ствари за коју на браник ступамо“. Ђорђевић је „национално ослобођење Срба прогласио за основну мисао програма свог листа, помоћу којег је хтео да укорењује поуздање у сопствене снаге, да јача вољу која би била кадра да извојује слободу, али и да је сачува када до ње дође“.

Занимљив је књижевни фељтон загребачког „Србобрана“, који је верно осликао интелектуалну зрелост Срба у Хрватској и њихових предводника. У првом броју листа објављен је став, да „с браћом Хрватима, с којима нас везује најуже племенско сродство и с којима на једном прагу и огњишту дијелимо зло и добро – узгајаћемо искрене братске осјећаје, те ћемо се истјецати у слози и љубави за част и спас миле нам домовине – мајке Срба и Хрвата“.

Лист је покренут новцем српских грађана из Хрватске, у првом реду трговаца Николе Гавеле, поседника Милана Станковића и барона Јована Живковића. Тај књижевни фељтон се озбиљно и с љубављу бавио проблемима народног живота у Горњој крајини, истоветно појавама у животу Крушевца или Крагујевца. Политичка оријентација „Србобрана“ била је национална интеграција целог Српства. У Загребу је др Лаза Костић, по позиву хрватске владе преводио на српски Дерубург Хенрикова „Пандекта“ 1893, која су штампана накладом земаљске владе у штампарији Игн. Граница. Тај податак сведочи о већ стеченом високом нивоу српског грађанства.

“Босанска вила“, година 8, број 25, 15.12.1893.

Трговац Петар Николић је 1879. године стекао у Загребу „Обртницу трговца с умјетним творевинама“. У хрватској историографији наведен је податак да је Еуген Фердинанд Боте отворио почетком шездесетих година прву хрватску издавачко-уметничку трговину, а да је најопсежнију издавачку делатност развио трговац Петар Николић. Он је за своје олеографије ангажовао хрватске и српске сликаре, а своја издања је слао у све јужнословенске земље. Те репродукције, изведене за оно време у прворазредној олеографској техници, махом историјске садржине, одиграле су велику улогу у буђењу хрватског и српског историзма. Оне су утицале на подизање опште историјске свести, па су тако имале директну везу са савременим политичким тренутком.

Многобројним огласима и плакатима Николић је рекламирао своју фирму која се налазила у Илици 7, у кући српске православне црквене општине. Од хрватских уметника узео је Вјекослава Караса (1821-1858), Влаха Буковца (1855-1922), Отона Ивековића (1869-1939), Целестина Медовића (1857-1920) и Ферда Кикереца (1845-1893). Од српских сликара определио се за Пају Јовановића (1859-1957), Ђорђа Крстића (1851-1907) и Уроша Предића (1875-1953), у оно време најпопуларније српске сликаре. Николићева издања позитивно су оцењена у готово свим важнијим новинама и часописима у Загребу.

Дејан Медаковић

Текст је део фељтона овог аутора објављеног у “Вечерњим новостима“ 2004. год.

КЊИЖЕВНОСТ / САТИРАЊЕ

Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.

Први српски сатирични лист који је забрањен због афоризма „опасног по државу“ био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад). Злогласни афоризам гласио је: „Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.” Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.
Јужне пчеле

Часопис Јужне пчеле 1851-1852

Данило и Милорад Медаковић су у њиховој штампарији у Новом Саду штампали велики број књижевних дела значајних за српску културу. Издавали су и календаре и часописе попут Годишњака, Ласте, Напретка, Јужних пчела (1851-1852), уз коју је излазио и лист „Књижевни додатак“.

Политички лист Јужне пчеле излазио је двапут недељно, од 15. октобра до 20. новембра 1851. године, у Темишвару, управном и политичком средишту читавог Војводства. Током та два месеца изашло је 12 бројева, са посебним књижевним додатком Темишварака.

Због недостатка ћириличних слова али и сарадника, лист се већ крајем исте године сели у Нови Сад, где га браћа Медаковићи заједнички урећују и издају. Данило је за кауцију интабулисао своју кућу за 1500 форинти, али је зато његова штампарија била боље упослена.

Пресељењем часописа у Нови Сад овај град је добио свој српски политички лист који је био у складу са улогом тог града у националном животу Срба.

У књижевном додатку „Јужне пчеле“ објављивана је грађа из историје Срба у Угарској, полемике о језику и правопису, шале, досетке и други забавни прилози. Теме из Војводине и њеног привредног живота у великој мери су допринеле релативно значајном тиражу од 700-800 примерака;

Међутим, у Новом Саду је изашло свега 15 бројева (5. јануар-19. априла 1852), а часопис је потом забрањен 1. маја 1852. године

Лист је понекад корио патријарха Рајачића и критиковао више српско свештенство што се не заузимају довољно за српске интересе. Овакав став према вишим клерикалним круговима српског свештенства у монархији одредио је судбину Пчеле али и осталих листова које су уређивали Медаковићи.

Према истраживању Жарка Рошуља, први српски сатирични лист који је забрањен због афоризма „опасног по државу“ био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад). Злогласни афоризам гласио је: „Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.” Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.

Постоје и мишљења да је Јужна пчела забрањена због једног дописа из Руме у коме се еуфорично описивало национално расположење приликом прикупљања прилога за поправку нманастира Високи Дечани и љубљења наводног крста цара Душана кога је проносио један калуђер из Србије.

Далибор Дрекић

Извори:

Перса Томић: Живот и рад Милорада Медаковића; Зборник Етнографског музеја у Београду, књига 12, Београд 1937.
Час описа часописа VI, Жанрови у српској шаљивој периодици (1830-1918), Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014.

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Први српски хумористички листови – претеча модерног стрипа
Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Зорка Лазић – уредник сатиричног листа Врач погађач
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића
Како је Радоје Домановић доживео Мајски преврат
Погреб два раба – песма због које је Бранислав Нушић завршио у затвору
Од бомбе до клозета: Сви атентати на краља Милана
Вељко Коцкар – Српски сатиричар и стрип цртач кога су комунисти стрељали 1944.

 

КЊИЖЕВНОСТ / САТИРАЊЕ

Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре

У занимљивој студији „Час описа часописа VI“ Жарко Рошуљ анализира афоризме и карикатуре, два најпопуларнија и најприсутнија жанра у српској шаљивој периодици (1830-1918). У том периоду афоризме је штампало 69 листова и 5 календара, а карикатуре 66 листова и 7 календара, а прве примере налазимо већ у првом српском шаљивом календару 1830. године. Аутор више деценија изучава историју српске књижевне периодике и познате личности у њој заступљене.

Врач Погађач, Загреб, 1901.

Књига садржи укупно 1001 афоризам Јована Стерије Поповића, Љубе Ненадовића, Ј. Ј. Змаја, Милована Глишића, Милорада Митровића, Алексе Шантића, Бранислава Нушића, Бране Цветковића, Јована Скерлића и других. 

Штампарска грешка

Један од омиљених поступака обликовања афоризама у нашој старој шаљивој периодици била је и штампарска грешка. Овај поступак, карактеристичан и за Змаја, Жарко Рошуљ објашњава на следећи начин:

– Могло би се рећи да је оригиналан српски афоризам почео са штампарским грешкама. Од првог уредника српског шаљивог листа, па до најпознатијег Јована Јовановића Змаја, многи наши афористичари посветили су се штампарским грешкама. Некада се говорило да у словослагачком сандуку „станује” сам ђаво који меша слова у фаховима, па слагачи речи слажу погрешно. У „Шаљивцу” је дат пример погрешно сложене речи „шали”, а треба „жали”.

Иначе, Змај је сарађујући у сатиричној штампи користио чак 500 различитих псеудонима, док Радоје Домановић, који је уређивао сатирични лист „Страдија”, уопште није писао афоризме.

У Будиму је Јован Стерија Поповић 1830, 1832. и 1835. објавио своја три „Забавна календара Винка Лозића“ и то су били први шаљиви годишњаци покренути у српској периодици. У њима се могао прочитати и овај афоризам:

„Питали једнога, зашто је себи малу жену узео – Мој брате, одговори овај, кад се зло бира, треба најмање изабрати.“

Стерија је објављивао афоризме и у Летопису Матице српске, међу којима је и овај:

„Доћи ће памет, али неће наћи главу.“

У Пешти је 1864. тада млади Јован Јовановић Змај покренуо лист „Змај“ као „свеске за шалу и сатиру“. У њему је објављивао и „мудре изреке“ славних људи, каква је ова приписана Наполеону:

„Свет жели да га варамо – а свету треба увек жељу испунити!“ Или

„Не гледи се како се ко крсти, већ како ко плаћа“,

испод кога стоји „Равноправић“.

Стално на удару цензора Змај им се једном приликом овако обратио:

„Ако је истина да су то најгори људи који забрањене књиге читају, онда су цензори најгори људи, јер они највише забрањени књига читају.“

Писац је у афоризмима радо користио и форму пословица, међу којима је и ова:

„Во се везује за рог, а посланик за језик.“

Забрањивани и затварани

И у то време, средином 19. века, баш као и сада, издавачи шаљивих листова жалили су се на тешке финацијске услове за издавање шаљиве периодике.

У овом периоду афоризми и карикатуре били су повод строгих забрана сатиричних издања пре свега због тога што су јунаци афоризама и карикатура често били краљеви Милан Обреновић и Петар Карађорђевић.

„Иако је Петар Први Карађорђевић био наш најобразованији владар, сатирични листови су га нападали и представљали као глупог, „орангутана”… Његове демократске принципе да народ сам управља земљом погрешно су схватали сви, па и сатирични листови. Сматрали су га због тога лењим. Отуда онај чувени афоризам са „штампарском грешком“ објављен у „Звону“:

„Од како је у Србију дошао Краљ Петар, у њој влада дремократија“

Забране и затворске казне изрицане су и због државника и политичара који су такође били „јунаци“, а од њих најчешће Јован Ристић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић.

Ристића су називали „српским Бизмарком” и цртали га с три длаке на глави, што је било у складу с начином на који су европски карикатуристи цртали Бизмарка. Ристић је био „српски мали Бизмарк”. Ипак, највише карикатура има у вези с Пашићем.

Часопис Јужне пчеле 1851-1852

Први српски сатирични лист који је забрањен због афоризма „опасног по државу“ био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад), браће Данила и Милорада Медаковића. Злогласни афоризам гласио је:

„Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.”

Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.

Највише су били забрањивани листови „Геџа” у 19. и „Звоно” у 20. веку, а први уредник једног шаљивог листа који је осуђен на казну затвора био је Ђорђе Рајковић, у Новом Саду 1861. године.

Иако „Шумадинка” Љубомира Ненадовића није била сатирични лист, забрањена је бећ после неколико месеци излажења, 1850. године због једног Ненадовићевог афоризама. Најпознатији ненадовићев афоризам гласи:

„Печатња је слободна, само се списатељи апсе.“.

У два наврата излазио је у Загребу и Новом Саду „Врач погађач“, који је са тиражом од 6.000 примерака био најчитаније шаљиво гласило у 19. веку. Због афоризма из рубрике „Штипалице“ био је забрањен и уништен судском одлуком.

И „Ђаво“ је правио паузе у излажењу, а 1912. за свог сарадника „прогласио“ је Николу Пашића, који је наводно имао рубрику „Бајин афоризам“, у коме је писало и ово:

„Најлепше ми стоји, што ми шнајдер скроји“; „Најлепша је киша, она од бакшиша“.

Око „Звона“ били су окупљени најприснији пријатељи Радоја Домановића, а гласило је припадало Странци радикалне демократије, због чега су на најчешћем удару били Пашић и краљ Петар. Као наводна изјава „Чика Петра“ у листу је изашао овај афоризам:

„То је једна/превелика лажа/Да је мени/мрска апанажа.“

Због тог афоризма „Звоно“ је било забрањено, а људи из владе физички су напали уредника.

Колико су афоризми били цењени у српској штампи на почетку 20. века показује и податак да је у дневном листу „Политика” Јефта Угричић покренуо сатиричну рубрику која је била штампана на првој страници. Међутим, „Политика” је извештавала и о тучи због афоризма, када је уредник „Звона” (1908) добио батине у редакцији листа од чиновника актуелне владе, „споменутог” у афоризму.

Неки од 1001 афоризма:

„Каква је разлика између садашњег министра финансија и онога што ће доћи? Разлика је за пола милиона!“

„Каква је разлика између наше владе и пијавице? Разлика је та: што пијавице пију крв на једном телу, а наша влада пије крв читавом народу!“

„Шта госпођо, зар се ви и после петог мужа опет удајете?! А зашто не – докле год бог узима, узимам и ја.“

„Многи почну каријеру као поштени људи, а заврше као – министри.“

У листу „Домишљан“ издавач Никола Н. Никшић, новинар и преводилац, посебно је афоризмима „гађао“ политичаре. Писао је:

„Мале лопове вешају, а пред великима капе скидају“;

„Наша земља се не окреће више око сунца, него око новца“;

„Ако немаш пара у кеси, имај меда у устима“.

Најдуговечнији шаљиви лист у нашој периодици, покренут у 19. веку, „Брка“, неговао је афоризме у рубрици „Мудре изреке“, где је написано и ово:

„Сине мој, не иди по стази грешника, ако ниси рад да постанеш министар.“

Само девет бројева успео је да изгура „Ера“ (1882), који је припадао Напредној странци, што се види и из овог афоризма:

„Ја стојим на темељу слободе, рече једаред у својој беседи неки ватрени радикалац – Није истина, викну један ципелар међу слушаоцима, ви стојите у пар чизама које ми нисте платили.“

Занимљиво је да је, ако изузмемо „Мали буквар за велику децу” Михаила Максимовића (1792), прву књигу афоризама објавила 1897. краљица Наталија Обреновић. „Њени ’Афоризми’ уједно су и прва сатирична књига представљена на књижевној вечери у Београду. Мало ко памти да је представљање краљичине књиге афоризама обављено уз ватромет, бакљаду, војну музику и ’разне облике разоноде, пише Рошуљ.

После неуспелог атентата на Милана Обреновића, многи су били осуђени, а међу њима и они који нису имали никакве везе са тим догађајем. Тако су се на робији у пожаревачком затвору нашли и афористичари и карикатуристи, који су да би прекратили време покренули рукописни шаљиви лист „Клин“: „Излази кад хоће (улази кад може)“. Радећи на том листу, они су у апсани дочекали крај 19. века.

У ратној 1915. години карикатуристи „Звона“ увели су далекосежну новину, фото-карикатуру. Прве „срећне жртве“ таквих карикатура били су немачки цар Вилхелм, представљен као „вепар“ и аустријски цар Фрањо Јосиф, као балерина – омражена играчица, која на Бал плацу „танцује“ како јој немачки цар свира.

Карикатуре

Ништа мање нису биле популарније, убојитије и стално трн у очима власти, ни многобројне карикатуре. Међу представљеним карикатуристима има значајних сликара и цртача, као што су Димитрије Аврамовић, Ђура Јакшић, Урош Предић, Паја Јовановић, Марко Мурат, Брана Ц. Цветковић, Стеван Милосављевић, Томислав Кризман, Драгутин Дамјановић, Марко Иванишевић, Миливоје Мауковић.

Међутим, карикатуре су се појавиле и пре покретања шаљиве периодике. Остало је забележено како је прву нашу карикатуру 1924. године израдио сликар Павел Ђурковић, по наредби Милоша Обреновића. Кнез Милош Обреновић волео је да карикира поједине личности које није трпео, а на своје „увеселеније“. Тако је наложио јсликару Ђурковићу да изради слику његовог чиновника Ђорђа Ћелеша, иначе, изразито ружног човека

Прва штампана карикатура у српској шаљивој периодици објављена је у Стеријином „Календару Винка Лозића“, чији је аутор био сликар Димитрије Аврамовић, који се данас сматра „оцем српске карикатуре“. Карикатуристи су извргавали руглу многобројне политичаре и друштвене догађаје, а посебна тема била је велика афера око изградње железнице кроз Србију, о чему су непоуздани банкар Бонту и Генерална унија склопили са владом крајње неповољан уговор. Тврдило се да је краљ Милан Обреновић за то примио мито у износу од два милиона динара, што је на крају земљу коштало читавих сто милиона.

Извори: Жарко Рошуљ: „Час описа часописа VI“, Жанрови у српској шаљивој периодици (1830-1918), Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014.
Светлана Е. Томић, Жарко Рошуљ „Час описа часописа VI“, Алфа БК, Београд, 2015.
Новости,
Политика

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића

 

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Анексија БиХ у карикатури француског листа “Le Petit Journal“ 1908.

Анексиона криза (1908—1909), позната и као Босанска криза или Прва Балканска криза, криза је која је настала анексијом Босне и Херцеговине Аустроугарској, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод за анексију послужила je Младотурска револуција и преврати у Цариграду, изведени у љето 1908. године. 

Дана 4. октобра 1908. године, Бугарска је прогласила независност, а већ сљедећег дана Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, били укључени Руска Империја, Османско царство, Француска, Велика Британија, Италија, Краљевина Србија, Кнежевина Црна Гора и Њемачко царство.

Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама – које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине – Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме (и у споразуму са њом) Бугарска прогласила своју независност.

Француски дневни лист “Le Petit Journal“ који је излазио у Паризу од 1863. до 1944. године, у  свом издању од 18. октобра 1908. године на насловној страни доноси илустрацију Анексионе кризе: бугарски кнез Фердинанд I проглашава независност, аустријски цар Фрањо Јозеф припаја Босну и Херцеговину, док султан Абдул Хамид II све то посматра.

Извор: Википедија