Коледарске песме

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / ДРУГИ О СРБИМА / КЊИЖЕВНОСТ / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ПОЕЗИЈА / ТРАДИЦИЈА

Српска народна поезија у “путним белешкама“ руског конзула

Руски конзул Иван Степанович Јастребов, крајем 19. века нашао се на источнику српске народне поезије (Призрен, Пећ, Морава, Дебар) и користећи ту околност, у жељи да сачува народно сећање али и потврди словенску везу свог и српског народа у настајању ових песама, записао је све оно што до тада није забележено и то 1886. године у Петровграду објавио под насловом „Обичаји и песме турских Срба“ (Срба под турском влашћу).

Трагајући и записујући „из уста у перо“ Јастребов је открио: да су ово најстарије српске народне песме од којих су касније, идући према Сави и Дунаву, настајале све верзије, да су у том тренутку лирске песме бројније од епских, које су чак прекривене заборавом и да су углавном све лирске песме настале из народних обичаја. У том часу народне песме су чувале српски народни дух, па се зато, пре свега на славама, говорила и епска песма „под заштитом кућног свеца“.

Везујући песме за народне обичаје, Јастребов нам је оставио и драгоцене описе сачуваних обичаја Срба у јужним пределима некадашњег царства. Наше је да преносећи ове „путне белешке“ скренемо пажњу на богата српска наслеђа.

И. С. Ястребов, Обычаи и песни турецких Сербов, С.Петербург, 1886.

Аутентични записи ових песама у којима је очуван језик послужили су и тада, а и касније да се „разграничи“ српски и бугарски утицај на просторима македонског живља, нарочито после Бечког конгреса.

Зато поводом Јастребовљевих „путних бележака“ Ватрослав Јагић записује: „На основу материјала који је Јастребов дао може се видети да у старој Србији, у Косовом пољу, тј. у областима из којих он песме наводи, које су везане са географским именом Призрена или најуже околине и Мораве, преовлађује српски језик, иако говор појединих групација показује да су извесна места булгаризована. Међутим, у области Дебра карактер језика се приближава бугарском више него српском. Ово се може установити у коледарским песмама или лазарицама.“

Док су Бугари своју пропаганду заснивали на морфологији речи, Срби су је заснивали на изговору слова (српско ћ, а не бугарско меко к).

Но вратимо се Јастребову, који је писао: „Мој задатак је био постарати се да запишем песме са што већом тачношћу чувајући акценат у изговору“.

Ван ове књиге, Јастребов је у посебном зборнику штампао 560 песама, наводећи их после сваког исцрпног приказивања појединог народног обичаја.

Верни описи Јастребова сведоче о последицама дуготрајне турске окупације, односно њеног утицаја на народне обичаје Срба. Тако Јастребов наводи да за време славе „гости седе по турски“, жене муслиманских Срба носе зар, а у песме је ушао мотив многоженства:

Те узеја три невесте:
Једна да му кућу мете,
Друга да му воду носи,
Трећа да му руво готови.

Чест је и мотив продаје невеста:

Некој не может да је доценит.
За тенка става десет иљади,
За бело лико девет иљади,
За црни очи седом иљади.
Или „чување“ жена:

И је однесе дома на дворје.
Си је загради в камени зизди,
В камени зизди, в мраморни порти.

Ту су и отмице и преотимања невеста, али на једном примеру, (у песми „Поповић Јован и Корун разбојник“) Јастребов указује да „спутана жена“, кад јој се пружи прилика, прихвата слободу и у замену за „господарев“ живот. У наведеној песми Јован са женом јаше кроз шуму, пошао је свом оцу, и да не би задремао тражи да му жена пева. Жена га упозорава да овуда крстари разбојник Корун који је њоме хтео да се ожени, па ће је препознати и отети. Јован и даље тражи песму, али се, кад жена запева, догоди оно што је и наслутила – Корун је чује, нападне и на смрт рани Јована. Жена у тој борби не помаже мужу, а кад је он у ропцу замоли да му, кад умре, три дана пали свећу, невеста одговара:

„Так ми Бога, мој господаре!
Ја си нећу слуга да те служам,
Тако сака свећа да ти света“.
Ја запали убава невеста,
Шчо горела три дни и три ноћи.

И у овим песмама, у оваквим околностима, сачуван је пркосни народни дух који освајача извргава подсмеху. Тако у песми из призренског краја сазнајемо:

Перунико девојко,
Не шетај се по брегу,
Брег се рони, ће паднеш.
– Ако паднем, да умрем,
Боље м пасти, умрети,
Да не узмем Турчина.
Турчин иде у војску,
Ћемер пара однесе,
ћемер ваши донесе;
Дугу пушку однесе,
Штапетину донесе,
Тунус феса однесе,
Шапкетину донесе.

А сада, укратко обичаји, како их је Јастребов записао и неке од песама које су се из њих певале.

У чије се здравље вино пије

Српска слава, 1886.

Слава је, међу обичајима, најзначајнија у овим крајевима, а Јастребов је овако описује:

„Кад гости, разместивши се за столом нешто поједу и испију по две чаше вина, онда глава породице, који је без феса (хришћани су скидали фесове само у цркви) све време или стоји пред познатим гостима, или их са својим млађима послужује, пали испред икона воштану свећу, три пута се поклони и онда узима већу од оне две чаше с вином да би пио у част славе. Том приликом каже: ‘Добродошли гости. Долазите увек. Ову чашу вина испићу за очево крсно име’. Пошто отпије из чаше млађи укућани му долију вино. Затим домаћин настави: ‘Ову ћу чашу испити у име свете Тројице, да би поживела небо и земљу’. Испије, а млађи се старају да му у рукама не буде празна чаша. Затим он узвикује: ‘А ову чашу пијем у част славе (свеца) овога дана, да би се он помолио Богу за нас!’ И отпије вино из чаше. Потом остали гости пију, устају са својих места, скидају фесове и певају три пута „Господи помилуј“, а онда певају народне песме.“

Јастребов цитира песму:

У чије се здравље вино пије,
Све му здраво и весело било!
Родила му се пшеница и вино!
А по кући сва мушка дечица
И по трлу сва близни јагањца
И у брдо винова лозица
И по пољу класата пшеница.

Или се пева:

Овакоме делији
Чабар вина мало је
Овакоме јунаку
Сам кадија коња кове.

Наведене песме су настале при извођењу одређеног обредног чина (славе), али понекад се обичај користи да се певају и друге народне песме у тренутку „одрешеног језика“ – под заштитом слављеног свеца. Тада се певају и епске песме. Јастребов записује:

„Нађе ли се међу гостима такав који зна старе, јуначке песме, сви га усрдно моле да их пева и слушају са великим задовољством, зато што су се по градовима сличне песме почеле да заборављају“.

Први већи избор груписаних песама налазимо код обичаја коледа. Јастребов каже: „Тај се обичај још није изгубио (у селима Гиланског округа), ни по другим окрузима старе Србије, али само у оним селима где хришћани живе сложно у маси, или у већини.

У гњиланским селима то бива овако: Изаберу се четири пара у сваком селу. један од учесника одева се у старо подрто одело, на главу навлачи велику капу, а на њу прикачиње овнов реп. Ставља браду и бркове од коњског репа и козје длаке. Такву прилику зову Дедица. Остала тројица облаче се у празнична одела, навлаче рукавице, а на њих пришивају прапорце“.

Коледари обилазе села и куће певајући коледарске песме, у којима се узвик ко, понегде понавља иза сваког стиха:

Сви се свеци, коледо, сбираше ко.
У Ивана, коледо, кнез Ивана ко
Сал га нема, коледо, свет Никола ко.

Име овог свеца се помиње пошто празници коледа почињу на Никољдан и трају до Богојављења.

Или песма која се пева при одласку на коледо:

Иван има, коледо, добри гости, ко
Добри гости, коледо, Русалије, ко
Добр су му, коледо, глас донели, ко
Овце му се, коледо, изјагњиле, ко…

Ко су Русалије?

Јастребов објашњава да су то Русалке – шумске виле које се помињу и у руском народном стваралаштву. За то своје тумачење он налази пример у једној другој коледарској песми:

Па су дошли, коледо, Русалије, ко
Русалије, коледо, из Русије, ко…
У кући где има девојке, коледари певају:

„Навези ми, коледо, напиши ми,
Куд да летим, коледо, да се гледам,
Куд да паднем, коледо, да се фалим.“

Извесни закључци о раширености „писаног веза“ нису сувишни. Или је у питању само песничка слика?

Посебне коледарске песме певају се у кући са дететом. Јастребов још записује:

„У Дебарском округу, где живи словенско племе Миаки обичај коледа састоји се у следећем: 23. децембра свака домаћица меси мале колаче различитог облика. Ти колачићи се зову ‘коледари’. Такође она меси и један велики колач – округли хлеб“. Исто то раде и жене у селима Ђаковског округа. Оне на великом колачу изводе фигуре бикова у плугу, тор с овцама и пастиром, рој пчела, младића с девојком пред свештеником. Тај се хлеб даје за вечером према утврђеним породичним обичајима.

Домаћице и деца у племену Миаки увече на први дан Божића кувају пшеницу са шећером и певају:

„Утре вечер бодник – вечер.
Бодни коња на пазара,
Купи риба и јогули.
Дојди дома, да је вариш.
Сркни риба, убоцај се.
Пи си вино, весели се“.

Пред Божићну зору у околини Призрена се пева:

Узблејала бела овца.
Питаше њу њене друге:
Што ни блејеш наша друго?
– „Како јадна да не блејем?
Док не ми се овчар оженија,
По планине траву пасла,
Под јелику пландовала,
Од ка ми се овчар оженија,
По топила воду пила,
Под торњеве пландовала,
Зато сам ти узблејала“.

Сјај црне пређе

У усменој поезији старе Србије нашла се и печалбарска тема. Јастребов наводи: „У Дебру се сачувао обичај бадњег дана. Тај дан у Мијакову зову „Бодник“. По њиховим селима увече тог дана главне су домаћице, по свој прилици зато што су домаћини у то време, у више случајева, одсутни – на заради у далеким местима“. У печалби су. То показују стихови:

„Црно предем, црно носим
Со узајам, леб узајам,
Да испратим мога брата“.

А у Призрену се пева:

„Дрина вода! ти дубока ли си?
Јарко сунце! ти високо ли си?
А мој драги, на далеко ли си?
Прати мени душу у памуку
И бисерне зубе у јабуки,
И десницу руку у каглуку“.

Драги драгој овако одговара:

„Драга моја колико си луда!
Зар се праћа душа у памуку,
И бисерни зуби у јабуки,
И десница рука у јаглуку?“

Лазарице и додоле

Јастребов скреће пажњу на још два обреда који прате лирске народне песме – лазарице и додоле.

Лазарице, 1888.

О лазарицама Јастебов пише:

„Тај стари обичај почео је по многим местима да губи свој значај. То се види по томе, што у неким местима, као, на пример, у Гиланском и Дебарском округу, не тако давно њега су неговали Цигани, а у Призрену и Тетову сиромашне српске девојке. Због тога у Гиланском округу нису остале лазаричке песме; у Дебарском и Тетовском такође су почели да их заборављају. Ако има места где су се сачувале, то је у Призренском округу, где тај обичај одржавају само Срби – али сиромашни“.

При певању песама и Лазар и Лазарица су жене, с том разликом што је Лазар обучен у мушкарца.

У среским селима увече на Лазареву суботу, скупљају се девојке у некој кући да певају лазарице. Целу ноћ се веселе певајући, а дању то чине идући од куће до куће.

Занимљива је песма о прекору столару:

„На дан ти је
надница
По два жута
дуката
И по трећа
талира.
Камо ти са шегрти?
Да ти беру алату,
Да ти лију мистрију“.

Или прекор још неожењеном момку дораслом за женидбу:

„Береш дрво у гору
И девојку на далеку!“

Лазарице нису поштеделе ни Турчина:

„Ој Турчине, yелатине!
Yел ти душа мирише!
Врана коња играше,
И на коња китице
Црна крвца штрцаше,
Бела пена меташе.
Тебе ваља вечера
До два брава печена.“

У овој поезији је често и хорско певање. Јастребов наводи:

„У селима Дебарског округа невесте се не причешћују до веридбене недеље. Тога дана, по завршетку обреда, невесте не иду кућама, остају пред црквом стварајући хорове по таквом реду по каковом су се по старешинству удавале.“ И у Тетову и околини задржао се тај обичај. Нарочито у селима где нема муслимана. „Песме се овде не разликују од раније изнетих, сем неких варијација, скраћења и додавања.“ Хорови су се надпевавали!

Први хор започиње:

„Елате вамо,
девојке море, на наша страна!
Наша страна, девојке море, два слнца грејет.
Два слнца грејет, девојке море, две месечине!
Вамо имате, девојке море, млади момчина.“

А други хор одговара:

„Ни ви идеме, девојки море, ни ве сакаме!
И нам ни грејет, девојки море, две месечине.
И ми имаме, девојки море, млади момчина.“

Урош Предић, Поливање Додоле, цртеж објављен у часопису “Орао“ 1892.

И додолске песме су чисто обредне. „У време суша, по селима старе Србије неколико жена се украшавају гранама, иду из куће у кућу, помињући у песмама исконског, постојбинског бога Додола. Обично су додолице Циганке“:

„Да зроси ситна роса.
Ој Додоле, мили боже!
Од два класа чабар жита,
Ој Додоле, мили боже,
Дај боже, дај!“

И опет једна изузетност. Неке су се додолске песме „потурчиле“ задржавајући српски напев: „Де море Додоле“. Јастребов наводи две такве песме из Призрена које певају Цигани.

Јастребов је записао више жетелачких, сватовских и свадбених песама уз напомену: „Хришћани и муслимани воде затворенички живот. У начину живота српски хришћани мало се разликују од муслимана. И данас још хришћанке иду улицама сасвим скривене, као и муслиманке.“

Песме уз колевку су ретке. Јастребов запажа изражено сујеверје при рађању детета. На пример, верује се да „само дете са именом Стана и Станко остаје живо“, или „ако се непрестано рађају женска деца, да би се то прекинуло, задњем женском детету дају име Доста“. Уз колевку се само певуши „без икаквог смисла“. Ипак у околини Дебра било је и дечјих народних песама које су певане за време Паске.

Биљарске песме необична појава

Посебну пажњу у овој усменој народној поезији привлачи јединствена врста – биљарске песме. Записујући их Јастребов напомиње:

„По целој старој Србији дан Светог Ђорђа убраја се у најважније празнике не само православних, већ и муслимана Срба. И Арнаути га празнују. У рано јутро на тај дан призренске девојке скупљају цвеће у врту или у шуми. Притом певају песму, једину која је остала од старих биљарских, којих је било много по речима стараца.“

Песма гласи:

Смиље брала у гори девојка.
Смиљ берући путе погрешила,
Нагазила ајдучке путине.
Сусрете је ајдучки војвода.

Девојка од њега тражи да је изведе из горе. Овај то учини, доведе је на „студену воду“ – девојка се умије, а хајдук напије воде:

Сину лице као врућо сунце.
Стаде јунак да се Богу моли.
– „Дај ми, Боже, једну тмну ноћцу
Да обљубим лијепу девојку.“

Падне ноћ и хајдук је љубио девојку до поноћи, а онда се она претворила у змију и обгрлила му врат:

„Водићу те од града до града,
Да се чуди мало и велико,
Да се чуди, ка се сестра љуби.“

Јастребов истиче да су биљарске песме бројније у Дебарском округу. Иза сваког стиха оне имају рефрен: „Биљаро!“ Међу њима су и десетерачки стихови:

„Тешко земљи куда војска прође
И девојци која сама дође!
Првог дана биће прекорена:
Да си арна, не би сама дошла.“

Овог пута не отварамо ризницу епске народне поезије овог нашег специфичног поднебља. Рећи ћемо само да су најбројније епске песме о Краљевићу Марку и Коруну арамији. Марков коњ у овим песмама, понекад безимен, има карактеристично име Влкова Вечера, уз она: Грчки коњиц или Шарац.

Извесно је да смо и у „путним белешкама“ руског конзула Јастребова суочени с неизмерним богатством нашег народног духа, који је обнављајући своју виталност на животном искуству, одолео и најсвирепијим страним утицајима, чувајући нам место међу народима највише песничке културе.

Српско наслеђе, бр. 14, фебруар 1999.

МИТОЛОГИЈА / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ТРАДИЦИЈА

Сива Жива и Јак-цар у Серберији – Откуд Индија у колективном памћењу Срба?

Једну коледарску песму велике старине добио је Милош С. Милојевић од призренског свештеника Јове Станимировића. Песму су вековима изводили коледари широм Средачке жупе, она се преносила с колена на колено и чува најстарије српско колективно памћење. У њој богиња Жива, која се поистовећује са голубицом, преноси Србима вољу Триглава из далеке Индије. А откуд Триглав у Индији? Откуд Индија наша земља? Где је корен српском страху од црних Тартарана?

Коледарска песма велике старине из Средачке жупе 

Милош С. Милојевић: Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија Спасојевић учитељ, Средачке Жупе.

Сива Жива сива силна, 
Сива силна голубице! 
да куда си путовала? 
Одговара Сива Жива 
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала 
У Инђију нашу земљу. 
Пролећела Хиндушана 
И ту Глобу Тартарију 
Црни Хиндуш и Тартару. 
Летила сам Господару 
Нашем силном Триглав бору 
Те гледала што нам чини 
Што нам чини заповеда.“ 
Шта чињаше наш господар, 
Наш господар Тригљав вељи, 
Наш Створитељ и Држитељ 
И велики Уморитељ? 
Одговори Сива Жива 
Бела силна голубица! 
„Наш господар лепо чини 
Трима кола у зучиње 
И четврто злато мери. 
Да правимо златне чаше 
Златне чаше и сребрне 
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића 
Да нам даде свако добро 
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље 
И богатство што га носи. 
Божић поје по сву земљу 
Не боји се Хиндушана 
Нити црног Тартарана 
Ни големе те пустаре 
А проклете Глобе црне 
Глобе црне Тартарије, 
И те гадне Манџурије. 
Слава му је до небеса. 
До престола Триглав Бога. 
Брада му је до појаса. 
До појаса среди земље 
Србске земље Рашке светле. 
Да се роде мушка деца 
Љути војни Даворови 
Даворови и Јарила 
Она силног Туривоја. 
Туривоја Ђуримами 
Да се роде јагањчићи 
Јаганчићи и јарићи 
И ти веља теланчићи. 
Женски више, него мушки.
„О Кољедо ој, 
Мој Бого мој!
Мој Божићу мој, 
Сварожићу мој!

Из далека преноси богиња Жива (1)

Коледарске песме спадају у групу најстаријих српских народних песама. Певане су око зимске краткодневице. Обред је чинила прослава и дочек новорођеног Сунца као малог Бога, који води порекло од Сварога, под именом Коледа, Колинда, Кољада и сл. дијалекатским разликама.

Читава песма је компонована као дијалог са богињом Сивом Живом, која овде има функцију известиоца о вољи богова. Она се поистовећује са голубицом, што није чудно будући да се голуб код Срба сматрао светом птицом. Богиња преноси речи Триглава, који је овде представљен као врховни бог, онај који издаје заповести. Он је смештен у удаљену имагинарну земљу Инђију, којој приступ имају само богови, будући да је од нашег света одвајају предели за човека непроходни и окарактерисани као црни и проклети.

Бога Триглава хришћанском поимању Бога приближавају атрибути Створитељ и Држитељ. Међутим, он је истовремено и велики Уморитељ. Из овог последњег ишчитава се старије, нехришћанско поимање света, човековог положаја у њему и смене живота и смрти као равноправних чланова непрекидног циклуса рађања и умирања, обнављања и уништавања. Три атрибута, од којих први означава творца постојећег, други онога ко одржава и чува створено, а трећи рушитеља који отвара пут ка новом стварању, одговарају имену божанства, које указује на тројство функција.

Триглав, Индија

Тримурти/Триглав на србском артефакту у Индији

О којој Инђији песма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, “црни Тартарани“ и “гадни Манџури“ чврсто и сигурно опредељују радњу догађања на индијски потконтинент.

Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију.

Тартарија – Монголија: Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена… Као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X веку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Манџурци могу бити само Кинези.

Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе, те етнонима: црног Глобира. Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигде на Балкану и који радњу песме сигурно опредељује у Азију, вероватно у Индију или непосредно уз Индију.

Помињање “Србске земље Рашке светле…“ у Индији потврђује размишљања многих истраживача (Милојевића, Маретића, Луковић-Пјановић…) да је име Рашка донето из Индије и да се корени у санскртском језик: Ракши – Црвени. (4)

Триглав

Порука божанства тиче се поуке људима како да живе у изобиљу. Као онај ко дарује благостање у овој песми, као и у осталим песмама које се везују за ово доба године, именује се млади бог, Сварожић. Сварожић је победник над злим и мрачним силама, што му даје особине бога Сунца и светлости. Он даје дуг живот и здравље људима и обезбеђује плодност. Занимљиво је запазити да се жељена мушка деца називају Даворовим и Јариловим војницима, што у песму уноси помен и на друга словенска божанства.

Богиња плодности Жива или Сива (2)

Богиња Жива или Сива је давнашња богиња плодности из словенске митологије. Име Жива говори о томе да је она та која даје живот. Kод Живе је атрибут мајке наглашенији него код других словенских богиња као што су Весна или Лада.

Пошто се Жива негде помиње и као Зизилеја ово име је описује и као заштитницу деце, која бди над малишанима. Уколико обратите пажњу на њен физички изглед, она је представљена као жена плаве косе попут жита, у једној руци држи јабуку, а у другој јагоде. То говори да је Жива право божанство плодности.

Ако, према легенди, пратимо раст, спаљивање и зацељивање Живине косе, то може да нам говори о циклусу жита које се у јесен жање, да би у пролеће поново било посејано и спремно за наредну жетву. Тако долазимо до тврдње да је Живино доба године јесен. То може да има неке логике ако вежемо Весну за пролеће, Ладу за лето, а Морану за зиму. То су четири фазе богиње – земље, која кроз четири божанска лика пролази годишњи циклус плодности.

Без обзира што је свака богиња била везана за одређено доба године, оне су се празновале и онда када није било време њихове владавине. Познато је да су постојали зимски ритуали везани за Морану и они који  се и дан данас одржавају кад наступи пролеће. То су мачкаре. Попут Моране, и Жива се није славила само у јесен већ и у лето, а обред који је био везан за ову богињу познат је као русаље.

Јак-цар

Борак борили Серберичани
У тој земљи Серберији
У Инџији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета.
Борак борили зло ћинили.
Борич боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туџег станка.
Туџег станка туџег данка
На Србицу и Јак цара
На тог Чуја вјељу рјеку,
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инџију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтине.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула
Кољед био прјеминуо.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Божича нам оставио,
А Божића Сварожича.
Сварог браду погладио
Млого добро поћинио
Сваком нами добро дао.
Домачину понајвјече.
А домачин Кољеџаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шчјерцу
Колеџаном синовицје.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

Песму је записао Скендер, Србин мухамеданске вере из Босне.

Откуд Индија у колективном памћењу Срба? (3)

Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.

Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.

Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:

“КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ,
КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ,
И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ!
У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…“

Али у “Инђији“ владају не само “тешко безакоње“ већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.

Стога се у наставку каже:

“…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА,
ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ,
ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ.
ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ,
У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ…
А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ,
БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ,
ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!“

“Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије“, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она “боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара“.

Санскрт

Санскрт

Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, “ама дође још горе и црње, па мораше“.

А то “горе и црње“, како сазнајемо од једног другог аутора, били су “сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …

Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…“

Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су “још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба“. ( Рус Г. Морошкин)

Напади тих дивљих племена на “краљевство Сјамба или Срба“, према Милошу Милојевићу, трајало је три године:

“Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.

Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.

А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…“

Санскрт

Санскрт

.
“Из Индије, из земље проклете“, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.

Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи, што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова Сарбарска.

Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, “да би одатле прешли у Европу и распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом“.

Руски историчар Ломански, опет, каже да су “српске насеобине, првог српског главног дијела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.

Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.

Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или Трачани.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Милош С. Милојевић, “ Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70
(1) Стари Словени
(2) Рокселана
(3) Завештања предака (Драшко Шћекић, Сораби, Београд-Подгорица, 1994.)
(4) Srbski.weebly.com, Оbredne pesme drevnih Srba

ВЕРОВАЊА-ОБИЧАЈИ / КЊИЖЕВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Српски календар у српским календарским песмама

Према остацима многобројних веровања, обичаја и обреда везаних за зимски и летњи солстициј, јесењу и пролећну равнодневницу, дознаје се да су стари Срби годишње време одређивали према сунчевом кретању, односно према топлом и хладном времену. Тај период је соларна година и називали су га летом у смислу трајања од године дана. Српски календар сачуван је у српским народним календарским песмама.

Српски народни календар (Годишњак временски) представља скуп неписаних правила којих се српски народ од давнина придржавао. Година се дели на лето и зиму. Лето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра. Посебно значајно је и Преображење, 19. август. када се према старом веровању „мењају гора и вода“.

Прелазно време од зиме у лето је „јаро“ или пролеће, а прелазно од лета до зиме је „подзим“ или јесен. Тако су временом настала четири годишња доба по трајању међусобно приближно једнака. Посебност сваког годишњег доба, његове климатске и друге особине, у народу су стварале посебна веровања и обреде.

Календарске песме представљају народну поезију која се неговала у склопу обреда и у том смислу спадају у врсту обредних песама. Зависиле су од обредног календара, односно од извођења у одређено доба године или дана у години. Заједно са обредом календарске песме везују се за човекову борбу за опстанак, за природне силе и промене и њихово дејство на земљорадњу, сточарство и друге видове привређивања. У овим песмама сачуване су све каратеристике српског соларног календара и кроз њих се тај календар може у целини реконструисати.

Код нас су најбројније и највредније календарске песме везане за древну земљорадничку годину која се рачунала према „природном“, соларном календару, тј. према кључним положајима сунца и променама до којих они доводе.

Циклуси календарских песама прате циклусе у природи: почињале су око сунчеве нове године, тј. зимског солстицијума (на дан рођења новог сунца црква је подесила дан Христова рођења), и трајале, неједнако интензивно, током целе године, посебно усредсређене на „повратак умрлог божанства светлости“, на јачање сунца и пролећа кад се цела природа и живот у њој омлађују и самообнављају.

Рабош, Календар

Словенски календар из 2-4. века, Ромашка, кијевска област

Иако се неке од њих певају на хришћанске празнике, све су те врсте сачувале у основи прехришћански карактер. Прехришћанско осећање живота, које је, према Владану Недићу, основно обележје народне лирике у целини, најпотпуније је дошло до изражаја у тим песмама, које су се јављале као манифестација обредних обичаја везаних за годишње промене у природи.

Зимски пролетњи и летњи циклус

Зимске циклусе чине коледарске песме, божићне песме и водичарске (богојављенске) песме;

Замучи се Божја мајка (Божићна песма)

Замучи се божја мајка
Од игњата до бадњака,
Па си роди Божја мајка
Младог Бога и Божића.
Кума куми Божја мајка,
Кума куми кум Јована,
Света Петка цркву меде
На сред небо, међу магле.

Запојаше девет попа,
Запојаше девет ђака,
Запојаше све владике
И дванаест калуђера.

Дочула ги Божја мајка
Па је тијо говорила:
„Стани горо, стани водо,
Да слушамо како поју.“

Стану гора, стану вода,
Трепетљика не станула.
Проклела ју Божја мајка:
„Е дабогда трепетљико!
Што не слушаш девет попа,
Што не слушаш девет ђака,
Што не слушаш све владике
И дванаест калуђера,
Свако дрво цвет да цвета,
Цвет да цвета, род да роди.
Трепетљика да процвета,
Да процвета, род да нема.“

Свако дрво цвет цавтело,
Цвет цавтело, род родило.
Трепетљика процавтела,
Процавтела, род немала.

Упоредни називи месеци у старословенском, српском и источнословенским језицима

У пролетње циклусе спадају разне песме на ранилу, ђурђевске песме, и њима сродне песме о Ускрсу („велигденске“), лазаричке песме, спасовске песме, краљичке песме;

Краљичка песма

Бацала девојка
За облак јабуку.
Застала јабука
Горе за облаком.
Братила девојка
Све редом облаке:
„Облаци, облаци,
Драга браћо моја,
Вратите ми натраг
Злаћену јабуку!

Гости су ми дошли
Браћа материна,
Браћа материна,
А моји ујаци.

Коњи су им бесни
Као горске виле:
Кад по праху иду,
Праха не дижеду;
Кад по води газе,
Копита не квасе!“

У летње циклусе спадају ивањске песме, додолске песме, крстоношке песме итд.

Наша дода бога моли (додолска песма)

Наша дода бога моли,
ој додо, ој додо ле!
да удари росна киша,
ој додо, ој додо ле!
да покисну сви орачи,
ој додо, ој додо ле!
сви орачи и копачи,
ој додо, ој додо ле!
и по кући пословачи,
ој додо, ој додо ле!

Календарске песме је, као и обреде, прожимало веровање да подстичу и усмеравају природне енергије, да се разним облицима магије може успешно деловати на плодност и богат род. Будући да је живот свих зависио од природних услова, оне су имале велики друштвени значај. Записи који су се код нас очували представљају право културноисторијско и поетско благо.

Извори: Владан Недић, Антологија народних  лирских песама, 1969.; Речник књижевних термина, Википедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древност словенског календара
Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи
Календар по птицама
Рабош: древни календар и систем рачунања
Годишњак – древни српски календар
Српски календар у српским календарским песмама
Српски и словенски називи за дане у седмици
Називи месеци код Срба и других словенских народа
Вечни календар Захарија Орфелина
Заборављени календар небеског механичара

ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО / ТРАДИЦИЈА

Коледо – једна реч која се смеје званичној историји и лингвистици

Да ли је порекло речи календар заиста латинско или су српске речи „коледо“ и „коледар“ старије и позајмљене из српског у латински језик? Представљамо два супротстављена тумачења порекла ове речи, од којих свако у проблем ставља званичну историју и лингвистику. Прво тумачење показује да су Срби староседеоци Балкана. А друго показује… да су Срби староседеоци Балкана. 

О српском календару

Српски календар је највећи и најстарији познати споменик српског народа. Када се о њему говори најчешће се јављају два спорна питања: Због чега је његова нулта година 5508. година пре нове ере и да ли је реч календар српска сложеница настала од речи „коло“ и „дар“ или је позајмљеница из латинског језика?

Свети Сава је српски календар унео у црквени кодекс 1219. године и он је и данас у употреби у Српској православној цркви, која га сматра својим уставом. И његово датирање и карактеристичан симбол за време, лук са два пресека доводе га у везу са временом винчанске културе.

Српски календар био је у широј употреби до 19. века, по њему су датиране повеље, књиге, закони, споменици културе, надгробни споменици… Широј јавности најпознатији је пример са тврђаве у Смедереву, где је на зиду уписан датум њене изградње према српском календару.

О Коледу

Велико календарско знање нашег народа сачувано је у језику, народној књижевности, обичајима, митологији и свакодневном животу. Српске обредне песме спадају у групу најстаријих лирских песама. Њихови мотиви везани су за значајне датуме годишњег циклуса: божићне, коледарске, богојављенске, на ранилу, ђурђевске, ускршње, лазаричке, спасовске, краљичке, ивањске, додолске, крстоношке и славске.

Коледарске песме певане су око зимске краткодневице обележавајући дочек нове године, односно младог сунца (Кола) као малог бога (божића) или у давнини Сварожића. Његово име је, зависно од дијалекатских разлика, Коледо, Коледа, Кољада, Колинда…

Коледо је људима дао знања о васиони, звездама и небеским телима „Звездана књига Коледа“, као и сва календарска знања „Дар Коледа“. Према грчким митовима, Грцима је сво знање о звездама дошло од Хиперборејаца, народа са далеког севера који је поштовао сунце (Коло) и сунчана божанства.

У коледарским текстовима, коледари себе називају „Божјим  слугама“, „Божјим  изасланицима“, „невиђеним гостима“ који на земљу долазе једном годишње. При уласку у кућу, изговарали су: „Ja у кућу и Бог са мном!“, а при изласку: „Ми одавде, а Господ – овде!“. У источној Србији, колендаши би питали домаћина хоће ли да прими у кућу „Божју децу“.

1. Назив за највећи српски празник узет је из латинског језика

Прво тумачење, које може да се нађе у нашим речницима, енциклопедијама и стручним књигама и часописима каже да реч коледо потиче од латинског calendae – први дани свакога месеца у календару. Затим је та реч преко балканског романског супстрата у прасловенском дала *коледа у значењу нове године, односно Божића.

Следећи пример из Српског митолошког речника (Београд, 1970.) представља типичан пример таквог схватања српскога језика и српске традиције:

„Коледарски обичаји познати су свим словенским народима, а сам назив обичаја потиче од латинске речи calendae, која је означавала први дан у месецу, а затим и јануарске свечаности поводом зимских солстиција и празновања нове године. Ови обичаји, који су садржали и елементе римских Сатурналија, били су раширени по целом античком свету, па су се отуда надовезали и на старе словенске обреде у време зимског сунцоврата, који су несумњиво имали аграрни карактер.“

Ово тумачење је интересантно због тога што показује и потврђује све оно шта званична историја покушава да сакрије. Као прво, показује да су Срби староседеоци на Балкану и да је главни ток словенских миграција ишао ка северу, а не ка југу. Показује да су Срби били један дуг период под римском окупацијом и услед снажног утицаја латинског језика прихватили латинску реч за један од својих највећих празника. Затим, показује да је на Балкану настао старословенски језик и одавде се ширио на север. Показује све шта се они труде да сакрију.

У супротном би било тешко објаснити откуд онда реч коледо изван тог „романског балканског суптрата“, код Чеха, Словака, Пољака, Украјинаца, Белоруса и Руса на северу. Можда је из Рима скокнула на далеки север, да би се затим спустила у великој сеоби на Балкан?

2. Од српске речи „коледо“ потиче латинска реч „календар“

Према другом тумачењу, коледо је оригинална словенска реч за Божић, односно период испраћања старе и дочекивања нове године, а латинска реч календар само позајмљеница из српског језика.

Уколико би тачно било друго тумачење нашао би се у проблему раширен став о супериорном латинском језику, од којега су сви други језици позајмљивали лексику. Такође, поставило би се питање о датирању тог утицаја старословенског на латински језик, односно, када су то „варвари са севера“ били у додиру са Римљанима толико дуго и снажно да су им наметнули свој назив за једну од најбитнијих цивилизацијских тековина – Календар.

Дефиниција Коледа из старобелоруског лексикона:

Kolyada or koleda (Cyrillic: коляда, коледа, колада) is the original Slavic word for Christmas, still used in modern Belarusian (Каляды, Kalady, Kalyady), Bulgarian, Macedonian, Serbian (Коледа) and Slovak (Koleda). Some suppose the word was borrowed the word from the Latin calendae; compare „Kalends“. Others believe it derived from Kolo, „wheel“. Another speculation is that it derived from the Bulgarian/Macedonian word „коля/колам“ (kolia/kolam), which means „to rip, to kill (a man), to cut animal for eating“, or from the Serbian „коло, колодар“ (kolo, kolodar). Some claim it was named after Kolyada, the Slavic god of winter.

Било како било, на лингвистима и историчарима је да се договоре око истине, јер су показали да око лажи умеју веома добро да се договарају. Са узбуђењем чекамо треће тумачење.

 

Далибор Дрекић

Извори: 

Старабеларускі лексікон: Падручны перакладны слоўнік. – Менск: Беларускае выдавецтва Таварыства «Хата». Укладальнікі: Прыгодзіч Мікалай, Ціванова Галіна. 1997.

Милош С. Милојевић. „Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70

Ш.  Кулишић – П. Ж. Петровић – Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Нолит, Београд 1970.

Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић, Словенска митологија – Енциклопедијски речник, Београд 2001.

КЊИЖЕВНОСТ / НАРОДНИ ИЗРАЗ / ПОЕЗИЈА

Српска народна књижевност – лирске љубавне песме

Љубавне песме су – како је рекао Вук Караџић – „раздијељене на песме јуначке које људи пјевају уз гусле, и на женске, које пјевају не само жене и ђевојке него и мушкарци, посебно момчад, и то највише по двоје у један глас. Женске пјесме пјева и једно или двоје само ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају; и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкије највише на пјесму.“ Сем тога, јуначке или епске песме опевају бојеве и друге ‘знатне догађаје’ док женске или лирске сликају претежно обични, свакодневни живот; и епске песме су или у десетерцу или у другом стиху, од 14 до 16 слогова (бугарштице), док су лирске песме у разноликим стиховима.

Срби у колу испред кафане Девет Југовића

Нешто више о нашим лирским песмама знамо тек од краја XV века. У наредним вековима било је све више – у писаној књижевности – не само вести о њима него и њихових текстова. Први их је систематски записивао и објављивао Вук Караџић у првој половини XIX века. После тога наша народна књижевност уопште и лирика посебно престале су да постоје у свом класичном виду.

Већ 1823. године забележио је Вук Караџић: „Женске се пјесме данас слабо спјевавају, осим сто ђевојке кадшто припијевају момчадма и момчад ђевојкама.“ То значи да су се тада већином певале старе песме и тамо где је лирика била најживља, тј. ‘по дојим крајевима Србије (око Саве и Дунава)’ и ‘у Босни по варошима’. А у сремским, банатским и бачким варошима – како је Вук записао исте године – нису се никако ни певале народне лирске песме, ‘него којекакве нове’, које су правили ‘учени људи и ђаци и калфе трговачке’. У току, а нарочито од половине XIX века – упоредо са нестајањем старинских облика живота продирањем писмености – народна лирика, уколико се није гасила, знатно се мењала и деформисала.

До XIX века народни живот у суштини није се мењао. У току неколико векова (IX – XV) под домаћим феудалцима – кад је хришћанска писменост била ограничена на свештенство и племство и кад је градски живот био неразвијен – народ је умногом сачувао старински (земљораднички и пастирски) начин живота и у вези с тим многе елементе родовског друштва и многе паганске обичаје и схватања. Под Турцима, од XV до почетка XIX века, кад су у градовима седели само туђинци и кад су и многи свештеници били неписмени, код хришћанске раје (код пастира и земљорадника) знатно је оживела родовска организација, у задрузи нарочито) и с тим у вези митолошка мисао, коју је Mаркс означио као родно тло усменог стваралаштва.

У току те хиљаде година, када се народни живот мало мењао, није велике промене трпела ни народна лирика: многе песме (нарочито оне које су биле у вези са обредом) преношене су с колена на колено онакве какве су биле у древности или нешто преиначене, а у складу с њима настајале су и многе нове. Међу свима њима многе нису записане и неповратно су изгубљене, а већина оних које су до нас дошле носе снажан печат периода турске владавине.

По моменту и начину певања, а каткад и по садржини народне лирске песме деле се на разне врсте: љубавне (о љубави момка и девојке, родитеља и деце, браће и сестара, снахе и заове, снахе и девера итд.), успаванке (које се певају деци кад се успављују) и разне дечије песме (које се певају кад се деца цупкају на колену и у вези са разним дечијим играма), сватовске песме (које се певају уочи свадбе, на дан свадбе и после тога код девојачке и момачке куће и на путу), тужбалице (које се импровизују над покојником, на гробу, над покојниковим хаљинама и оружјем итд.), коледарске песме (које се певају о Божицу), краљичке песме (о Тројичину дану) и друге песме у вези с разним празницима (божићне, лазаричке, ђурђевске, спасовданске), посленичке песме (жетелачке, на прелу и о разним другим радовима), почаснице (или припеви уза здравице), верске песме (које се деле на песме о поганским божанствима, на песме о хришћанским свецима и на слепачке песме), играчке песме (које се певају у колу), шаљиве и сатиричне песме (у којима су исмејани невољни мужеви, неприкладне девојке, пунице варалице, зетови сметењаци, свекрве карачице, снахе свађалице, хвалисавци, лењивци, старци, младожење и старице удаваче) и родољубиве песме (које су, касније, преузеле улогу јуначких песама и као такве доживеле велику обнову за време народноослободилачке борбе).

A Spinner, Serbia (cigcardpix)

Кад се наша народна лирика посматра као целина, у њеној садржини јасно се разликују два дела: први део чини стварни живот са мало среће и са много патње; други део чини живот за којим се жуди и који, највећим делом, постоји само у народној фантазији.

Многе песме казују да је лакши и угоднији живот у оним приликама био могућ само пре женидбе и удадбе. Невеста често жали за девовањем — својим царовањем: „Цар ти бијах док ђевојка бијах.“ Тада је она била код мајке и оца, међу браћом и сестрама, безбрижна и слободна колико се то онда могло бити. Мање разлога него она има мушкарац да жали за својим момачким временом, али ипак има, јер је стекавши породицу стекао и бриге како да је одбарани од несташице, голотиње, болести. Но и пре женидбе и удадбе живот није био без горчине. Младост је често вређана и понижавана. Она је хтела да се везује према стасу и образу, према томе колико је у срцу драго, а родитељи су ишли према благу, према богатом роду, и, окорели у својој несрећи и тражећи по сваку цену излаз из беде, давали су лепоту за ругобу, младо за старо, драго за недраго. Сем тога, често, вољени младић морао је да иде у рат, на дуже време, можда и да се не врати. Отуда су тужни растанци један од најглавнијих мотива наше народне љубавне лирике.

А после женидбе и удадбе, најчешће, настајали су одиста мрачни дани, нарочито за невесту. У страној средини, она је увек стављена на тешку пробу, излагана највећим напорима, а често је и злостављана. Понајвише је трпела од свекрве, много пута и од мужа и јетрва, а понајбоље је пролазила код девера и заова. Сем тога, често, оставши без мужа, морала је сама да се стара о деци, да их подиже ‘на преслицу и десницу руку’. У нашим лирским песмама најчешће — у оваквом или онаквом односу према деци — помиње се мајка, отац ретко кад. То није случајно и није само зато сто је мајка ближа деци и што се она више воли. Не треба губити из вида да је то време борбе с Турцима, време честих погибија. Деца су, често, рано остајала без оца. Мајка их је сама подизала. Има и таквих песама које говоре о томе како се млада мајка удовица преудаје, тугује за децом и умире од жалости. Те песме имају реалну основу. Али је много више таквих песама у којима је реч о мајци која живи поред деце, с муком их подиже и често их губи у општим поморима. Те песме такође имају реалну основу. Као што су очеви гинули, и морија је често ударала на децу. Много насеље у нашој земљи могло би да каже исто оно што у песми говори Сарајево — да га је ‘куга поморила, поморила и старо и младо, раставила и мило и драго’.

Колико стеге у којима су се људи мучили и некако живели, исто толико верно приказана је и побуна против скучености. Та црта је карактеристична и веома значајна. Кад говоримо о отпорном духу нашег народа у прошлости, обично мислимо на јуначке песме, на мегдане, на битке. Међутим – сасвим логично – отпорни дух испољавао се и у ситнијим приликама свакидашњег живота. Много пута кроз клетву и подсмех, а каткад и кроз готовост да се радије умре него прими неприхватљив живот.

Но, побуна против ружне стварности достиже врхунац у стварању новог, лепшег, пунијег, човечнијег живота – у оним приликама, највећим делом, само у уобразији. Несрећни људи воле да улепшавају и земљу и себе. То је идеализација нарочите врсте. Оно сто се жели, што тек треба да дође, и ко зна кад, приказано је тако као да је већ ту, као да га људи већ имају и уживају у пуној мери. Склоњено је све сто је ружно и бедно, истакнуто је све што је лепо и раскошно, све што се да замислити. И кад човек схвати стварни значај овог нестварног сјаја у тами људског живота, онда су му потпуно јасни и чисто митолошки мотиви из области вилинског царства и чврсто држани и свечано извођени обреди.

Али није само у томе лепота наше народне лирике. Њена је лепота и у снази и квалитету емоција, и у једрини и звучности језика, и у сликовитом, разноликом и полетном уметничком изразу.

Аутор: Војислав Ђурић