Срби

Енрико Јосиф о Србима: У свету не постоји народ који је трпељивији и братољубивији са свима

„Поред јеврејског, народ који има страховиту одговорност, управо за близину Божјег имена нека ми се не говори о национализму или било шта томе слично хтели ми или не хтели, јесте српски народ, страдалачки народ. Он се мора присетити да не сме никада напустити ту дивну одговорност коју има, и чини ми седа управо на чудесан начин, губљење Косова у државотворном смислу, он добија чудесно ново осећање саборности и велике одговорности коју има.
Енрико Јосиф

Енрико Јосиф; фото: Видовдан

Та два народа, говорим сад о Европи, два најстрадалнија европска народа, по мени су позвани да буду најближа један другоме, да укину све предрасуде које су се дешавале и дешаваће се до краја времена.

Више пута сам давао неке изјаве у новинама, у којима сам рекао да сам трајно заљубљен у српски народ, сматрам га својим братским народом, јер за мене нема народа који је трпељивији и братољубивији са свима, а то је чудесна особина, тога нема у свету. У свету све почива на природном, националном, светом себичњаштву. Kод Срба тога нема: они страдају стога, и нису националисти, зато што тога немају, према томе тешко је да им се то може приписати. Они су доживели Косово и нису националисти. Срби су себе толико жртвовали да су у овом тренутку изгубили себе, иако ја мислим да тиме васкрсавају. То је невероватно чудесан не само смисао, већ најплеменитија врста есхатолошке камиказе коју носе Срби. Они су сад отприпике у стању да не смеју о себи чак ни да мисле добро, него се само осећају добро ако мисле најгоре. Ја то кажем о мојим пријатељима који су Срби и који најгоре о себи мисле: тај смисао за самокритику сличан је и код Јевреја. Пророци су најужаснија самокритика Израела.

Али, како се то Косово претаче у духовном смислу, све се полако почиње пречишћавати. Наравно, има и претераности, то је природно. Али, битна ствар је ту…

Дакле, посматрајте какву улогу има српски народ у светској повесници. И Гаврило Принцип, а то није само Гаврило Принцип, већ цео Први светски рат. Сад у ,,Дуги“ читамо да немачки новинар Виктор Мајер, напада чак улепшавање Теразија, као шовинистички национализам, и додаје: „Увек су Срби прекратили нашу хегемонију у Европи, и у првом рату. и у овом другом, Двадесет и седмим мартом. Изгубили смо два драгоцена месеца“.

Сви немачки повесничари редом – а Немац је тачан и не греши кад је повесница у питању – сви до једног научно доказују, а то сам увек тврдио, мада нисам Немац и нисам повесничар: немојмо заборавити онај тренутак који је библијска прича.

Немац долази пред Москву. Улази већ у предграђа с највећом нагомиланом силом, откако завојевачи постоје. Наполеон беше смешан у поређењу с Немцима, најездарима с не знам колико тенкова, авиона, топова, као у библијској причи, не као, већ у библијској причи.

Наједном – разлика у топлоти од шездесет степени! Било је + 30, а спустилпа се на -30! Ниједна справа не креће, техника више не вреди, не креће! Ођедаред та ужасна машина која би Москву за десет, за двадесет дана сравнила са земљом, као варшавски гето, том досад највећом моторизацијом света, више не може дасе покрене.То је библијска прича.

И то руски маршали признају као тренутак од преломног значаја, чак признају да је догађај од Двадесет седмог марта придонио правој ствари. Мислим да није било Двадесет седмог марта, још би партизаније било у Русији. Јер, падом Москве, Хитлер се већ беше спремио да не страда од зиме, као Напопеон. А једна једина пруга је водила до У рала; њу би Немац запосео као ништа, црпао материјал и ко зна колико би се још носио са савезницима.„

Тако погледајте, две необичне значајне ствари у Првом и Другом светском рату, ужасно значајне ствари запетљала је нека мала Србија, и Немац не може смислити Србина, зато га и мрзи.„Одузео нам је с правом нашу премоћ у Европи, јер смо били најнапреднији“. То се уопште не може порећи. И у атомисти ци беху најнапреднији, и у философији, и у музици, дакле, и у науци и у култури, и с пуним правом могу рећи да су освојили Европу, не само да би загосподарили, већ би све побили…

За мене, у есхатолошком смислу, народ који је дао страховите жртве, увек свесно, нимало несвесно, за свеопште идеје јесте српски народ. Неко с правом каже да је то лудо самоуништење, али, додајем да апостол Павле дивно рече: „Ми смо лудаци у Господу“. Србин је опет лудак у универзалијама, ја сам за те лудаке и припадам племену које је исто луд у општењу са Богом и против Бога. Свеједно, само да никад није „без“ јер ако си против, ниси без. Најгоре је бити без, потпуно непристрастан.

И, данас знам и верујем да се први пут спајају небеска и земаљска Србија. Јер, несрећа је кад се изгуби та равнотежа, Србија је сада први пут на дугом, трновитом, крвавом али правом путу сједињења та два нераздвојива гледишта.

Kад год је Србија била једнострана, покушавају да подржава прагматику Западне Европе, она је падала и пропадала. А кад год је била сулудо непрагматична, заносом захваћена, на страни слободоумља због којег је увек страдала и због којег људи највише сматрају да вреди страдати, онда Србија беше оно што јесте.

Србија је у Васкрсу и ништа је неће зауставити. Па таман да Срби то и не знају, да тога нису свесни!

Верујте, у нашем времену доживети своје судбинско, повесничко, надповесничко, саборно самоосвећење у новом нашем великом тренутку, мада то многи још увек нису спознали. То самоосвешћење прави је Васкрс овога народа, распећа кроз векове и успења кроз овај Тренутак.

Имате чувену причу о праведницима, због којих целокупно Постање постоји, а они не знају да су праведници. Због тога Србија треба да зна да, својим спојем земаљског и небеског, има презначајну улогу, мада то ја, као бележар пророчанства, есхатолошки имам права да, по могућству откријем. Али Србија то не треба да зна, јер ако буде свесна, визију неће испунити…

Идемо сад много даље. За некога је то празна реч, али за мене је најдубља истина: Творац никад не заборавља претке који с Њим беху. Морате знати, а вероватно знате да је један од најхришћанскијих народа у Европи био српски народ и српски владари. То Творац никад не заборавља. Он опрашта, али никад не заборавља. Немањићка династија ужасно је страдалничка династија, и у крвожедности и у богожедности. То једно са другим иде, то је мени било као распеће, све заједно иде. Немањићи беху, сједне стране, веома моћни земни владари, ако хоћете крволочни, а после тога иду па се искупљују. Такав је човек. Ми данас нисмо у стању да се искупимо. Не знамо шта је величанстеени чин епског искупљења. До јуче си грешник, а од сутра си светац. И Бог то прима.

Али, неки веле: владари – Стеван Немања и Душан беху грешни, па и народ. Тиме се осмишљује питање „зашто“.То су радили сви владари, па су неки народи на земљи доживели велике успехе. Питање не мора да је само у томе.

Дубље је оно из приче о Јову; нисам крив а страдавам. И, ако још страдање нема смисла, онда је то беспуће. Али, осетимо ли да има смисла, као што га има, да нисмо криви а страдавамо, али за једно велико незнано „да“, он да се ођедаред у нама нешто деси, не-о достојанство нас опет уздигне до епског човека. Српски народ је епски народ.

Сматрам да у овом тренутку повесничког живљења, српски и јеврејски народ имају големо значајну одговорност. А то је ширином и братољубљем наткриле сва могућа трвења и мржње да пречишћено опет васкрсну у оном због чега је српски народ српски народ. А он је управо стога, јер беше један од најхришћанскијих народа. Владика Николај Велимировић сјајно каже на једном месту:„Срби су једини народ који хришћанство није примио преко владара, него су га најпре примили млади а стари су остали пагани – па су, полако. преко младих примили хришћанство“.То је необично значајно запажање.

Мислим да су то два народа најбратскија у Богу, независно да ли су сад, тренутно, неки безбожници, а неки не, то је друга ствар. Али главно језгро је ту и осећа се да се то полако, управо с трагедијом која се дешава на Косову, драгоцјено претвара у нешто много дубље: Лазар се одлучио за царство небеско. То није метафорична фраза. Ово Косово је опет небеско Косово. То је почетак Новог Јерусалима.

Ја сам, чак у неким ужареним расправама, говорио да гледано с есхатолошке стране, један од првих будућих поданика Новог Јерусалима јесте српски народ. Он се ослободио националног себичњаштва толико, да је оно што му је најдрагоценије, у име неких уверења, малтене предао. али то је Једна од највећих жртава. Та жртва води у Нови Јерусалим“.

 

Енрико Јосиф (Београд, 1. мај 1924 — Београд, 13. март 2003) је био српски композитор, педагог, музички писац и академик Српске академије наука и уметности. Рођен је 1. маја 1924. године у јеврејској породици Београду. 

Отац му је умро 1937. године, а непосредно пред почетак бомбардовања Београда (1941), породица је отишла у Сарајево, одакле су, преко Дубровника, Сплита и Корчуле прешли у Италију. Тамо су, непрогањани, остали до 1943, а потом су се преселили у Швајцарску.

По завршетку рата Енрико Јосиф је наставио прекинуто школовање у Београду и матурирао у Првој београдској гимназији.  Као студент Миленка Живковића на Одсеку за композицију дипломирао је 1954. године. 

У периоду 1967–1968 био је председник Удружења композитора Србије. Као врсни интелектуалац, изабран је најпре за дописног (25. априла 1991), а потом за редовног члана САНУ (26. октобра 2000). Аутор је легендарне крилатице „Срби су небески народ“. Преминуо је у Београду 13. марта 2003.

Извор: Видовдан

Више о Енрику Јосифу можете прочитати на страници: Композитор Енрико Јосиф

Југославизам у виђењу Јована Дучића

Хрвати нису никад марили за славизам, нити без неповерења говорили о југославизму. Они су славизам идентификовали са руским православљем, а југославизам са балканством. Зато су обоје сматрали неподударним са хрватском идејом о култури, јединој правој култури, западњачкој, значи већим делом католичкој. А тако исто неподударним и са искреном жељом Хрвата да остану и даље на једном моралном континенту који је, пре свега, одељен, као широким морем, од источњачке културе везане за источну Цркву.
Краљевина Југославија, Застава

Краљевина Југославија, Застава

Југославизам, кад се очисти од реторичких елемената, био је за хрватску памет само један политички израз, а не и један национални појам. У овом су се Хрвати битно разликовали од српског схватања југославизма. Никад Хрвати нису замишљали могућност да свој хрватски видик замраче југословенском магловитошћу, ни да размену свој стари хрватски грош за какву неизвесну југословенску пару. Ја мислим да би се могло данас „на крају баладе,“ а што значи после свег проживљеног и окушаног, рећи ово: у хрватским очима нико није био добар Југословен ако није пре тога био лош Хрват.

Уосталом, славизам је међу католичким Словенима био увек слабији од њиховог католицизма; а католички су Словени и сами нагонски осећали да та два осећања не иду заједно. Словенство је по својој општој идеји о животу, о односу човека према његовом Богу, потпуно јелинско, што се види по његовој ведрини и човекољубљу; а католички Словен представља једну деформацију која долази из сукоба његове младе словенске крви, здраве и оптимистичне, са католичком мистиком, произишлом  из друкче крви и друкче идеје о животу. Словенство и католицизам су међусобно противуречни. Фаталност овог случаја огледа се довољно у историјама католичких словенских народа.

Православни народи су међу собом повезани двоструко: расом и вером. Ако су са Грцима и Румунима повезани само вером, а не и расом, зато су с њима повезани заједничким историјским доживљајима. Наиме, сви су они подједнако робовали Монголима или Турцима. Ово чини, дакле, да су с овима такође повезани двоструко: вером и историјом. Додајмо овде и да су они сви заједно наследили благодети византиске културе и уметности, које су неколико векова служиле узором и Западу (ех Oriente lux). Ова велика духовна породица од Белог до Егејског и Јадранског мора, постаје тиме један веома интересантан блок, у погледу моралном пре свега. Ово осећање сродности, ишло је понекад и до породичног осећања.

Хрватство, напротив, одељено од тог словенског блока Аустријом и Мађарском, и потиснуто добро на југозапад, било је много одвојено од других и главнијих католичких Словена. Везе између Загреба и Варшаве биле су одувек незнатне. Али је Хрватска у толико природније гравитирала према групама своје вере, које су ближе, остављајући по страни групе своје расе, које су биле даље, и далеко. Кад су се Хрвати борили с Римом да добију словенску службу у цркви, то је значило само да католичанство направе још већма својим народним ultimum refugium, у опасности од православља, а затим и од муслиманства.

За православне Словене би се могло рећи да их везује православље већма него и крв словенска. Ово се видело како је Русија помагала српски Устанак против Турака кад год није сама била у том ометана од стране других, нарочито Наполеона. Цар Александар I је тако помагао наш први Устанак, а Александар II је ослободио на Плевни православну Бугарску. Руске су услуге тако исто православној Грчкој биле велике. Ако је Русија доцније на Сан-Стефанском Конгресу прешла одвећ на страну свог детета са Плевне, то је била једна политика словенске Русије одиста изван њене традиције.

Најзад, крајем XIX века су постојала три разна славизма: „панславизам“, који jе био стварно панрусизам, империјалистички и искључив; затим „неославизам“ др Крамаржа, чији је циљ био окупити све Словене у монархији око Прага, са тенденцијом да се тај покрет прошири и међу њихове сународнике око монархије; и најзад, „југославизам“, који се сматрао покретом из Београда, револуционаран и некомпромисан, са циљем да окупи све Јужне Словене у заједницу моралну, на бази језика, и заједницу политичку, у државу Југославију.

Сва три ова славизма су пропала, сваки на свој начин. Вероватно да ће у послератним приликама бар једно од ових трију славизама поново избити као каква идеологија неке од словенских група. Најмање је вероватно да ће оживети југославизам, који је пропао најжалосније, и чим је био стављен на прву пробу. Он и није био поникао ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот; једна романтика која је и стављена насупрот реалне политике; и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реално у том нездравом сну о немогућем и неприродном…

Било је, извесно, врло погрешно, и сасвим грешно, подметати Хрватима како су они творци једне идеје о солидарности Јужних Словена, која се зове „југославизам“, и коју је требало сматрати довољном као основу и за стварање једне заједничке државе тих Словена. Ни сами Хрвати нису ништа слично за себе тврдили. Чак су се најватренији патриоти хрватски од такве идеје и отворено отресали…

Истина, овај данашњи свеобимни рат је својим неодољивим потресом донео и друга изненађења и разочарења. И народи који су до јуче веровали да су повезани разним историјским или расним везама, као једно здраво и коначно уобличено друштво, показаше се овим ратом, и ненадно, и напротив, као међусобни противници, чак и злотвори. Нарочито су словенски народи дали од себе жалосну слику у овом погледу. Пољаци су за неколико квадратних миља у Шлеској отпочели деобу Чехословачке, осуђене на пропаст. Али су мало затим и Руси са Хитлером поделили ту исту Пољску, и то на основу ратних победа чисто нацистичких! И Словаци су напустили Чешку, за једну „независну“ државу која ће трајати од данас до сутра. Најзад је Хрватска издала Србе предавши се непријатељу на фронту већ првог дана, а затим поклавши нејач својих суграђана Срба, на начин какав не памти европска историја од свог постојања. А зар већ Бугари нису и прошлог рата пошли против Русије са Турцима, од којих су их ти исти Руси ослободили петовековног ропства, полу столећа раније…

Почнимо од наших држава средњег века. Да видимо да ли је међу Јужним Словенима било икад икаквог знака осећања расне и племенске солидарности, на начин како су то у наше доба хтели сматрати „југославизам.“

Никаквог знака у тим временима о каквој националној или расној идеологији, као вези међу нашим државним јединицама! Није, уосталом, сличан феномен постојао ни међу државама других етничких група у Европи средњег века. Национализам је уопште једно осећање скорашњег порекла; за њега се рекло да је рођен после битке на Валми, за време француске Револуције, а затим се национализам дефинисао тек Наполеоновим ратовима. – За Словене се може рећи да су, напротив, увек ратовали међусобно, и кроз велики број векова.

Никаквог ни спомена о савезима међу нашим југословенским државним групама. Ако се каже да је на сабору хрватског краља Томислава био и наш хумски „великославни“ кнез Мирослав, „са српским великашима“, ништа није наличило на какав савез, или на пут уједињавању. Ако су и два српска владара, кнез Лазар и краљ Твртко, једном доцније помагали хрватске побуњенике против Мађарске, то је можда више да ослабе краља Жигмунда, него да одиста спасавају Хрвате, и онако осуђене да буду побеђени. Према томе, нема знака о макаквом расном и југословенском афинитету између Срба и Бугара и Хрвата кроз цео средњи век, све до освита ХIХ-ог века. А видићемо колико га је истински било и у том столећу.

Свакако, треба унапред имати на уму да је ово XIX столеће долазило после крвавих прогона Срба у Хрватској и Славонији, за време Марије Терезије нарочито. Ови прогони су били слични оним који су за време Светог Доминика вршени у Пиринејима. Сви Срби који нису хтели прелазити у католичанство, или унијатство, скапавали су по тамницама, на тортурама, или натеривани на исељавање у Угарску, Италију, Влашку, и чак у Русију.
Ови прогони су, уосталом били вршени према обрасцу једног старог датума. Већ је Сикст II наредио био мађарском краљу уништење шизматика у Босни, значи богумила; али и православних, који су увек сачињавали главно босанско становништво. Овај крсташки рат је трајао шест пуних година! А како је војска мађарска већ од Коломана била мешовита  (мађарско-хрватска), значи да су на Врбасу и на Босни клали претци данашњих усташа онако како то и ови чине данас.

Овакве су успомене постојале међу Србима и Хрватима све до пред освит XIX века. Никакве племенске солидарности, и никаквог „југославизма“ кроз цео средњи век.

Ми смо видели да до освита ХIХ-ог века није било међу Србима и Хрватима него само прогона и покоља; и да се и у том XIX веку политика хрватска кретала само у оквиру аустријанштва и католичке пропаганде са крупним заверама против православних крајева. Никад није било, према томе, кроз небројене генерације Срба и Хрвата, ни знака националне солидарности и крвног афинитета. Ево још доказа.

Кад је Србија 1804 под Карађорђем, а затим под Милошем, дизала велике устанке за ослобођење Балкана, и кад су стварали прву хришћанску државу у нехришћанском и варварском царству на европском Истоку, ни један Хрват није, као Словен или Хришћанин, дошао као добровољац да помогне тај Устанак У Србији су се јављали осим Црногораца, још и Херцеговци, који су дали једног славног војводу; и Маћедонци, који су дали две војводе; и Босанци. који су дали великог песника Филипа Вишњића, Тиртеја овог Устанка; и Бокељи; и Војвођани; који су давали веште официре и учене саветнике; чак и Грци, који су се солидарисали са својом „Хетеријом“, и дали Србији једног свог хероја, Ригу од Фере. Само ни једног Хрвата ни од спомена! – Није дошао онамо Хрват добровољац ни кад је Србија доцније војевала 1875 са Турском, ни 1885 са Бугарском, ни 1914 са Аустро-Угарском!  Напротиа. најкрволочнији на Дрини и Церу, на фронту, а нарочито по српским селима, били су Хрвати…

Хрвати заробљеници на руском фронту у прошлом рату 1914, официри аустријске војске, међу којим је било и официра резервних, и то интелектуалаца, настојали су преко Франа Супила, који се онда бавио у Русији „у мисији“, да изради како би Руси дозволили да се образује један нарочити, и посебни, „Заробљенички Хрватски Корпус“. Ово је привукло и словеначке официре да заједнички раде на дефетизму. Не само да је познати Тума уређивао сепаратистички лист, који су помагали словеначки официри, преко неког Перклеа, него је са Герлуцом учннио да су 100 официра Хрвата и Словенаца иступили из корпуса… Герлуц. уредник „Хрватског Права“, пропагирао је отворено одвајање Хрвата и Словенаца од Срба. Умешао се у ово и италијански консул преко неког Пичинића и Аралице.

Као што видите. већ онда, и већ онамо: једна минијатура будуће Југославије… (види „Словенски југ“ II, 29 а.по. 1917. чланак др Јамбришака  члана југ. Одбора). – А затим су заједно са Словенцима официрима радили да се прокламује и „Независна Хрватска и Словеначка“, како пише сам Франо Поточњак у својој књизи „Из Емиграције“. 11. 51. . Кад су из Русије затим отишли на Солунски Фронт у помоћ српској војсци 4.000 добровољаца, скоро сви Срби, онамо су Хрвати одмах покушали да направе своју „чету Зринског“, али нису били ни толико многобројни да образују ни ту једну чету!.. Ово је својим пријатељима у Београду доцније казивао командант те „Југословенске дивизије“ генерал Воја Живановић, (како пише у својој књижици др Милосављевић).

Увек одвојени у приватном и јавном животу, Срби и Хрвати одиста представљају два народа најмање слична, и најмање способна за лични додир. Овакав случај се видео само међу народима разне боје коже. У политичким борбама и у штампи, били су увек противници, ако није био по среди какав привремен и увек лабав споразум према противнику; и увек на кратки рок. – За ово не знају Србијанци. Они ће увек бити готови да умру за Босну, а често су за њу и умирали, али никад да за њу живе. Чак ни да дадну себи труда да упознају њен живот, и његове необилазне законе…

Тако и наше омладине у Грацу и Бечу, никад нису имале никакве заједнице, него су, напротив, деценијама биле познате са својих туча по кафанама и улицама тих градова.

Жути мрави! У Хрватској је једна крв пала због неког српског чланка у „С. К. Гласнику“, 1903; други пут, кад је био атентат у Сарајеву, 1914; трећи пут 1918, кад је за време Преврата мучки погинуо у Загребу велики број Срба… И тако кроз деценије. Ма колико ово било жалосно у хуманом и словенском погледу, требала је српска политика унапред стајати ближе науци и историји, и добро познавати ове неразумљиве појаве националпог и верског лудила, да затим не зида на оваквим осећањима заједничку кућу, у којој ће већ сутрадан наставити ово лудило, убијањем једног честитог Краља; клеветањем једног великог и витешког народа, издајством на фронту његове две српске државе, унешене у заједницу са мало памети, али и са пуно љубави; и да покољу овај пут стотинама хиљада српске нејачи. Није се могла само извртањем факата о Илирству и Штросмајеру, и прећуткивањем једне свирепе историјске стварности, градити на песку једна држава, како се без нарочитих научних и моралних услова не изграђује ни једна пивара, ни циглана, ни сеоска штедионица… Није чудо што се тврди да је стари српски државнкк Никола Пашић казао за Југославију, какву он никад није замишљао, да је то, на жалост, брод за који нико не зна где ће најзад допловити.

Постоји једно раздобље врло интересантно за „кристализацију југославизма“, која је предходила непосредно оснивању државе Југославије. То је најпре оно доба које иде од анексије Босне и Херцеговине, 1908, до атентата у Сарајеву 1914 године.

Анексија је тешко погодила Србију и Црну Гору, које су за њих једине и више него једном ратовале; а тако исто српски онамошњи народ, који није никад ни престајао да диже веће или мање устанке. У Хрватској, на против. Загреб, који је увек за себе говорио да је „царске вере“, и већ одувек певао песме налик на ону Округлићеву „Ко ће тебе, мајко, хранит, кад ја одем Цара бранит“, био је, напротив усхићен што је тиме коначно била пропала свака нада за Српство да заузме ове покрајине. Тако задовољени у својој нади, да ће једног дана и припојити Босну Хрватској, Хрвати су пуно „југослависали“ у том кратком раздобљу, од 5 година. Тада је старо југослависање прешло на омладинске покрете, на соколашка друштва, на песме и здравице, бесплатне карте на железницама, банкете чак и до далеких центара осталих Славена.

Истина, ова подмлађена идеологија је више долазила из Прага, него из Београда; и од Масарика, више него од Пашића. Балкански ратови ће још унети и узбуђења и манифестација. Истина, рат са Турском је поздрављен у круговима хрватским топлије него рат са Бугарском; и Куманово поздрављено искреније него Брегалница! Ово нарочито зато што су Хрвати одувек сматрали Бугаре својим савезницима против Срба… Али су чак и франковци показивали интересовање за даље кретање Србије, која је онда изгледала у нарочито срећном положају међу европским пријатељским државама. Бојали су се, после Брегалнице, нових аспирација у Босни. У „Москви“ београдској је вечеравао понеки крупан човек „Југословен“ из Загреба са српским друштвом, да све добро размотри; виђао се међу нашим црнорукцима Аписом и Туцовићем, на првом спрату „Москве“, у засебном салону, чак и др. Хинко Хинковић, са госпођом. Шеф франковаца са шефом наших завереника!… Да се све добро одмери!

Али са атентатом у Сарајеву, ова веза је наједном прекинута поново.

У Загребу се демонстрирало и пуцало на Србе, кад и Беч није ишао даље од новинарских чланака. Викало се за рат. У таквој атмосфери је одиста дошло до рата, али наши политичари нису, правећи Југославију, знали како Хрвати ни једног момента нису губили из вида да је нестао Фрања Фердинанд у којег су биле постављене све њихове наде да ће остварити Тријализам, стари идеал из доба Штросмајеровог. Идеал за читаве генерације оних који су веровали да Аустрија и Мађарска и Хрватска, заједно, једине чине монархију католичким царством, чак и каква по снази није одавна била раније.

Никола Пашић није никад мислио на југославизам.

Уосталом, Пашић је већма био швајцарски демократ, него српски националац; и србијански државник, више него српски идеолог. Његове везе у Босни Далмацији и Војводини, нису ни опажене. У Јужној Србији је текла наша пропаганда у стилу Стојана Новаковића; и др Гођевац и Лука Ћеловић су, независно од његове владе, послали онамо прве четнике, однели прве победе, а задобили тек затим званичне кругове да тај покрет прихвате и помогну. Као што је реч „наш Пијемонт“ дошла од Срба са стране, тако је често наше званичне кругове, као на сну, ухватио понеки случај од највећег значења. Краљ Петар једини, ни као старац, није заборављао да је четврт века раније и сам као српски четник војевао у Босни.

У таквим моралним приликама дошла је за „југославизам“ загребачки опет једна велика проба; ратна 1914 година. Загреб није ни дана чекао да тај рат против Србије прими као свети рат за Католичанство против Православља; и рат који би, са смаком Србије, ставио Хрватску на највећу висину коју је могла пожелети, не само на питању Босне, него и на питању свега за чим је Србија раније маштала. Хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, били су најогорченији војници аустријски на фронту; и нико још не заборавља све погрдне речи које су хрватски војници иа адресу краља Петра убацивали у ровове војводе Степе. Овај рат у Мачви, где је Хрватска изгубила своје пукове у борби против Србије, најбоље је показао загребачки „југославизам“. Међутим, нисмо били у великом растојању од дана 24 новембра 1914, кад је у Нишу српска влада свечано изјавила да рат који почиње јесте намењен ослобођењу не само Срба, него и Хрвата и Словенаца…

Чак треба бити уверен да је горња порука из Ниша у Загреб, већ и првог момента изазвала индигнацију и гнев свих добрих Хрвата, који су од једног оваквог рата између велике монархије и мале балканске државе очекивали сасвим другу ствар. Ослобођење, навештено из Ниша, то је за Хрвате, напротив, изгледало као њихов црни петак…

Европски рат, кренут на српском питању, избацио је на површину једно ново име југословенско, најзначајније у неком погледу, од времена бискупа Штросмајера.

То је био др Анте Трумбић.

Др Анте Трумбић је био сплитски адвокат и посланик у далматинском Сабору, познат као некадашњи велики присталица хрватске странке права Старчевићеве. Изабран је као primus inter pares претседником Југословенског Одбора, који је био за време рата састављен на страни, под видом помоћног органа Пашићевој влади Србије. У Одбору су били и неки југословенски патриоти Срби, који нису били задовољни да прошире Србију на Државу Српства, значи свих српских уједињених земаља под српском круном, државу скоро велику колико и та Југославија! Они су искрено и безазлено желели заједничку краљевину Срба, Хрвата и Словенаца…

У ствари, овај Одбор је имао циљ да контролише српску владу у њеној акцији. Трумбићев Одбор је првим актом изишао да скупља добровољце из несрбијанских крајева у „Југословенску Легију“, с тим да се она окупи у Италији, и онамо вежба оружју. Али ни речју није поменуто да је она створена да ради у смислу изјаве српске владе у Нишу 24 новембра 1918; нити да иде на српски фронт где се, међутим, водио рат за заједничку ствар! Многим Србима је онда изгледао подозрив овај Одбор, нарочито кад се чуло да је један круг хрватских патриота тражио од државног подсекретара талијанског, де Мартинија, стварање Велике Хрватске. Хрвати нису могли замишљати своје икакво ослобођење без Рима, на који су иначе свагда бацали дрвље и камење. Вест је зато изазвала сензацију. Али како је, по несрећи, закључен био Лондонски Пакт, којим се задобила Италија да уђе у рат на страни савезника, зашто су јој савезници свечано обећали велики број далматинскнх острва и земљишта на обали, дубоко је потресао Хрвате. Од тог момента су почели да ипак верују више у Србију, него у своју Легију, а више него и у своју дипломатију.

Било је свакако врло занимљиво за држање Хрвата у Југословенском Одбору, који се најпре звао Хрватским, а тек затим Југословенским, што је већ почетком рата путовао за Петроград као делегат, познати новинар и првак Франо Супило, и онамо дао Цару руском у име представника Трумбићевог првог Одбора један хрватски Меморандум, после чега је Сазонов писао Крупенском, свом посланику у Рим, да га Његово Царско Величанство не може узети у обзир, пошто је руска влада нашла тај Супилов Меморандум несагласан са већ раније добивеним Меморандумом српског академика Љубе Стојановића, и који садржи територијалне претензије српске. (Србија и Југославија, 53).

Архива Југословенског Одбора др Трумбића није никад била објављена, осим неколико успомена Н. Стојановића. О њему је писала само једна странкиња др Матилда Паулова! Било би међутим врло интересантно испитати неке случајеве. Много се даје пореметити самим претпоставкама. Свакако, утицај др Трумбића, паланачког адвоката са малим духовним могућностима, који није био на гласу ни да је што важно написао, ни изговорио, ни урадио; али који је био несразмерно амбициозан србофоб, тежак као стена за Србе статисте у његовом друштву; и опседнут сталним привиђењима да ће га Пашић изиграти, и да ће Србија преварити Хрватску. И Хинковић је у Одбору био фаталан. Постоји претпоставка да је Југословенски Одбор присилио Пашића да потпише познату Женевску Декларацију од 6/9 новембра 1918, која би, да је одржана на сили, све тековине рата уступила, место Србији, Хрватској, која је, као што се зна, ратовала и онда против савезника, на страни Немачке и Аустро-Угарске, до последњег дана.

Али Пашић није пропустио да, брзо након рата, објави под редакцијом једног познатог публицисте београдског, Милана Ђорђевића, извесна документа о односима Српске Владе и Југословенског Одбора др Трумбића. У тој Пашићевој публикацији пише (стр. 33) да се 13 априла 1916 г. Југословенски Одбор обратио француској влади Меморандумом, у којем је стајало: да о стварима Срба и Хрвата и Словенаца из Аустро-Угарске, мора у сваком случају и Југословенски Одбор имати своју реч, а не само Србија, с којом се они слажу само у начелу; и да је Југословенски Одбор легални представник целе емиграције; и једини представник Срба, Хрвата и Словенаца укупно. – У том Меморандуму је у исто време нзнесен и план који треба да буде извршен на свршетку рата: Уједињење у једну независну Државу, али с тим да они имају главну реч, као што су то тобож одобриле све исељеничке организације. Наравно, каже један писац, да никад  Савезници нису Југословенском Одбору одобрили ову компетенцију (в. Србија и Југославија).

Трумбићева је лозинка била „да је Србија пропала“, и „да Србије више нема“, како би ту земљу ставила на степен Хрватске. А, међутим, Србија је у почетку оног рата имала читавих својих 5 милиона становника, и у балканским ратовима проширена, и са својих 87,303 кв. километара, према малој Хрватској која се није ни разазнавала у границама туђе монархије.

Јован Дучић

Јован Дучић

Интриге Трумбићеве су биле, одиста, познате у савезничким круговима у Паризу. Једном је, каже један писац, Лојд Џорџ одговорио Трумбићу да „све што чине савезници Југословенима, то чине због херојске Србије“… Трумбић, као данас Крњевић или Шубашић, никад неће разумети да су они у кући Савезника потпуно „персоне инграте“, пошто се они боре за један идеал, а ови за други; дакле само уљези, које савезници подносе, благодарећи једино лошим и неразумљивим настојањима извесних Срба.

Трумбић, у једном моменту „луцидне интервале“, осетио је како се ипак мора приближити српској влади, да се на тај начин приближи и њеним Савезницима. Тако је постала Крфска Декларација. 7/20 јула 1917, манифест о будућем државном јединству. Али је пало у очи да је са овим манифестом на Крфу, (20 Јула 1917) потписана, једва мало раније (30 маја 1917), и у Бечу такозвана Мајска Декларација, у којој онамошњи посланици нашег језика у Рајхсрату изјављују да Хрвати, Словенци и Срби формирају једно државно тело – Југославију, у оквиру аустро-угарске монархије, и под круном Хабсбурга… (в. „Um die Jugoslavia“ од професора универз. Усеницки). – Један наш писац види везу измећу догађаја на Крфу и овог у Бечу, (Милосављевић, 1). Исти додаје да је у оно време, и по сведочанству осечког „Хрватског Листа“ од 2 фебр. 1922, из Хрватске отишло много политичара да одржавају везу са Трумбићевим Одбором, (Шуштерчић, Мачек, Андрић, Барац, и то у Берну, Цириху, Лозани и Женеви). Ово потврђује и Франо Поточњак у свом делу „Рапалски Уговор“,стр.32.

Али потписавши у Крфу фамозну Декларацију са Пашићем, др Трумбић је убрзо из Београда учинио да исту Декларацију нападне Америчко Југословенско Народно Вијеће (дон Нико Гршковић), у својој „Отвореној Ријечи“, како је Уставотворна Скупштина изиграла члан 1 те Декларације, који се односи на династију, изгласавши да Карађорђевићи остају владарима Југославије. Тражила је та „Отворена Ријеч“ да Краљ абдицира, како би био затим и од Хрвата биран за владара!.. Додаје се да је у Крфској Декларацији било у том погледу само „сугестија и жеља“ односно исте династије, али ништа више. Ово је значило већ одмах подрити ауторитет круне.

Међутим ово је била неистина, јер је I члан Крфске Декларације гласио буквално овако:

„Држава ће бити уставна демократска и парламентарна монархија, са Карађорђевом династијом на челу, која је увек делила идеје и осећаје народа, стављајући изнад свега слободу и вољу народа.“

Они Хрвати, који нису неколико година раније ни једном аустријском предстојнику смели учинити ни најмању ствар на жао, насрћу свим бесом на нашу славну династију. Само су наши глупаци могли веровати после овог да ова акција Хрвата против српске династије неће и до краја остати главним предметом при рушењу државе.

Овакав је био „југославизам“ и др. Трумбића на освитку југословенске зоре. Не заборавите да је др. А. Трумбић прешао Радићу баш у оним данима када је овај осуо био највећу паљбу на државу коју је тобож и сам Трумбић стварао, и на династију коју је исти Трумбић први напао.

Доцније ће доћи као природна последица ове Трумбићеве акције, и Радићеви говори против Краља, и Марсељски атентат, и најзад плебисцит у исељеништву Хрвата америчких који је направио недавно хрватски музичар Владо Колић, помоћу патриотских корпорација, односно будуће владавине Петра II.

Треба знати да је дон Н. Гршковић слао своју „Отворену Ријеч“ после изјаве Вилсонове о слободи самоопредељења народа, која је онда пред собом потрла све одговорности Хрвата за саучесништво у рату. Онако, како то и данас сматрају Хрвати изјаве Черчила и Розвелта о том самоопределењу што и чини положај Крњевића у Лондону осионим и онако безочним.

Нећемо говорити о „југославизму“ за време државе Југославије. Свако зна да за 23 године заједничког живота, није било мира у тој држави, и једна цела периода је прошла у губљењу времена, излишним и недостојннм борбама, унижењима какве ни један народ није својевољно поднео, и, најзад, крвопролићима која се никад неће брисати. Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова од 1912 до 1918 г. изишао био као победилац трију непријатеља, који су морали с њим закључити три мира на бази: ве виктис. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територију бивше Југославије! И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не могне порећи!

Овако је Србија у државни оквир укључила у заједничку државу, на основи Штросмајерова „југославизма“, Хрватску за више него једну трећину пасивну; Далмацију са свим пасивну; границу на мору за пуних 1.000 километара дужине; а на суву без мало двоструко толико! Без икаквог нарочитог сопственог добитка. А са свима моралним и најгорим испаштањима. Да најзад дође до издајства хрватског на фронту, и покоља српске нејачи… А пре свега овог и до капитулације 25 авг. 1939 г.

Ми верујемо да смо овим нашим написом нарочито утврдили да је идеја за заједничку државу између Срба и Хрвата, или била сасвим немогућна, поред историјских успомена које су они вековима међу собом имали; или бар за једно цело столеће преурањена, врло мало и недовољно озбиљно припремана, чак можда и импровизирана у заносу постигнутих победа у Србији; а у очајању Хрватске, након катастрофе свих њених вековних идеала: после уништења Хабсбуршке монархије. Ми смо на другом месту већ истакли: Држава, то је пре свега један духовни појам и једна душевна творевина; зато ако држава није национална, значи производ националне идеологије, она представља само једно велико предузеће, али не и једну државу.

Тако је „југославизам“ био за Хрвате оличење православља, балканизма и ћирилице; а за Србе је био антитеза Српства, преверавање, и ренегатство напрам свих великих традиција Светосавља: немањићске идеје о заједници Државе и Нације и Цркве у једном и истоветном моралном појму… За Хрвате је „југославизам“ био великосрпска замка, политичка перверсија, балканска урота против католичке Цркве, хрватског Државног права, културе западњачке, и смисла о реду и законитости. Законитости какву је познао хрватски народ, иако често понижаван, у хабсбуршкој монархији, која је ипак представљала једну од најсавршенијих администрација, и једно од примерних правосуђа европских.

Да се направи Југословенска Држава, требало је направити Југословенски Народ, и имати југословенски језик. Али су Хрвати били врло национално искључиви, а Срби и одвећ богати својом традицијом велике државе и Царства, које су у нека времена биле прве државе на Балкану; и својом народном културом, средњевековног књижевног живота, сликарства, песништва; били су опијени и новим тек јучерашњим победама, које су их у целом свету биле прославиле. А језик су звали једни српским, а други хрватским. Кад се још узму у обзир међусобна вековна нетрпељивост, верска разлика, културни менталитет, онда се такво нивелисање и амалгамирање није могло ни замислити као остварљиво овако неочекиваним државним спајањем, никад и ничим неприпреманим, а чак и непредвиђеним.

Хрватски вођи су бојкотовали изграђивање Видовданског Устава, којим су могли добити сва права која су хтели. Већ се добро знало да су они некад у Пешти имали неког тобожњег министра без портфеља, а у Београду су имали право да у свакој влади имају својих шест министара, и то са портфељима… У једној влади Давидовићевој одмах на почетку имали су Хрвати својих седам министара!.. Затим су имали председника Парламента свог Хрвата, а то је ранг председника владе. Уосталом, није било никаквог закона ни да Хрват не постане и председником министарског савета. – У дипломатију су онда слати и Хрвати и Словенци макар и са тешкоћама што нису познавали довољно француски дипломатски језик. У Београду је била борба око чиновничких положаја, али само између кандидата, иначе ни једна влада није правила ни квоту ни питање око тога откуд је који чиновник долазио.

Утакмица је престала тек кад је Загреб стао потпуно на ратну ногу против Београда. Не може се одиста прекор правити Београду да је био ни првих година себичан. Стакло на које су загребачки политичари гледали било је укаљано, и ствари су добијале нечист изглед и кад тога ни најмање није било. Међутим, да бојкот против државе није спровођен на основи таквог битног питања, као што су положаји, Радићева пропаганда не би ни онако брзо захватила све кругове онамошњег друштва. Хрвати су то добро знали.

Трећи елеменат у држави, Словенци, држали су и сами до свог националног индивидуалитета колико и они други. Прва њихова брига је била да добро подвуку како њихов језик, језик на ком су писали један Цанкар и Зупанчић, није дијалекат српског или хрватског, него посебни национални говор.

Створили су затим  и  свој сопствени Универзитет, који раније нису имали, а затим и Академију Наука. Све ово стога да се не би утопили у идеји „југославизма“, о чему се толико говорило. Због овог су Словенци били пример партикуларизима, и више сметали него везивали. У крвавој игри Срба и Хрвата, за 23 године државе Југославије, ови културни, мирни и позитивни Словенци, остали су цело време код себе, не мешајући се у спор, не зовући браћом Србе, али нарочито никад ни Хрвате, (који, напротив, сматрају Словенце „горским Хрватима“). Словенци су остали овако међу нама 23 године скоро више као поштен ортак у једном заједничком послу, него као трећи брат у заједничкој породици.

Последњих година је „југославизам“ изгледао само идеја министарска и режимска. У име његово су направљена многа насиља и безакоња. Он је добио изглед више званичног патриотизма диктаторских режима, него што је представљао ствар савести једног свесног и просвећеног грађанства. Више политичка мера и дужност, него национално гледиште и уверење. „Југославизам“ је постао и један артикал за извесне клике, и имао своје тржиште, берзу, спекуланте и берзијанце. Њега је власт немилосрдно бранила и кад га нико није више ни нападао, нити се о њега нарочито грабио! Од оног дана откад је „југославизам“ постао доктрином разних режима, он је постао тегобан и сумњив и за Србе, који су ову утопију платили великим националним губицима и неизмерним срамотама.

Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је, као што смо видели, поникао из интриге; утопија која је потисла и онемогућила идеју; закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура, за које је од првог тренутка био тесно везан.

Ако је српски народ радо прихватио нову еру 1918, нову државу, и нове држављане, о којима је знао већим делом само по чувењу, то је зато што је веровао ондашњим својим државницима, који су водили три победилачка рата; али не слутећи колико су и они били изиграни у Паризу и Лондону, махинацијама Трумбићевог и Хинковићевог Југословенског Одбора. у којем је било неколико српских чланова, малог калибра; и који је уносио неред и пометњу у све српске националне и расне основе; са упорношћу и безобзирношћу које су добијали од хрватских чланова тог круга, много јачих не само у интриги, него и у уверењу и правцу какав су желели: увек бирајући антитезу против тезе, реакцију против акције, сплетку против идеала.

Али српски народ није знао да ће у новој држави постати странцем у својој сопственој кући. У свом словенском и патриархалном схватању крвне и расне везе, он није веровао да ће се у тој кући наћи међу завереницнма против свих његових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима, које је он побеђивао, да га они затим оклеветају и обешчасте међу европским народима у чијој је средини он дотле био и велик и славан.
Јован Дучић

Јован Дучић

Али ни то није све. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубијство.

Српски народ, а то је не само Србија, него и цело Уједињено Српство, место да се 1918 формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, и следствено у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико, од Ђевђелије до Крањске! За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила, а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом. За одбрану сувоземне онако бескрајне границе, требала је тако исто војска једне велике силе, са оружањем, које је изискивало огромне трошкове, и за набавку и за уздржавање! Са илузијама да ће наши ондашњи побеђени непријатељи остати целог века и даље обезоружани, ми смо наивно веровали да ће херојство српско, помогнуто патриотизмом хрватским и познатом отпорношћу словеначком, бити гарантија мира довољна и за цео европски исток.

Ово је била једна кобна обмана. Југославија са таквим границама, и са онаквим буџетом, била је, дакле, од првог момента један политички апсурдум. – Француска је, на пример, са две стране ограничена великим планинским ланцима, Алпима према Италији, и Пиринејима према Шпанији; а с југа морем, где је могла у изванредним лукама држати флоту према њеном онда најбогатијем буџету на континенту; а са запада је граничила Океаном који су западне државе по природним законима њиховог положаја, требале увек да заједнички бране морнарице двеју савезничких држава, (а не само једна од њих). Узимам овде за пример само питање граница ове једне европске државе, која је имала срећу да према Немачкој, главном непријатељу, има једну једину границу отворену. Скоро не ни већу него што је такву границу имала бедна Југославија према тој истој Немачкој, 1941 године!

Већ само овакво питање будуће државне границе било је довољан разлог да се идеал уједињења сматра веома компликованим. Скупштина у Нишу је 1914 објавила да ће Србија ратовати и за ослобођење Хрвата и Словенаца, верујући да ће то ови радосно поздравити, али ни оног дана у Нишу ондашњи државници нису тим мислили и на уједињење, које је већ много сложенији проблем, као што се видело и на другим примерима европских држава. Србија је узимала обавезу да и својом крвљу брани сутра, и то против две велике силе, своје нове суседке, Немачке и Италије, западне границе, дигнуте већ до Триглава и до Муре! Зар то није био апсурдум.

Питамо се да ли се ондашња наша влада питала: шта Срби у замену и сами добијају за такву тешку обавезу против великих сила? Како таквој обавези одговара хрватски и словеначки унос у тај општи капитал, у то заједничко државно остварење? Скоро ништа, ко имало познаје истински случај са овим питањем. У војничком погледу, (нашто је Србија највише полагала), нико није смео мислити да ће са осећањима које су Хрвати увек имали према Србима, а нарочито оним са каквим су ушли били у државну заједницу, и са мешањем католичанства и аустријанштине, битних духовних оријентација хрватских, икад Хрвати гинути уз Србе, ма на којем то било фронту, и према којем било непријатељу. Већ првих дана уједињења, Хрвати су врло искрено у Загребу истицали да се никад не би борили за српске границе у Јужној Србији или на Тимоку.

Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: „Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо …“

Никакве ни економске користи није имала Србија, ни српски народ око ње, удружујући у заједничку државу богате српске земље са пасивном Далмацијом, пасивном Словеначком, и за 1/3 пасивном Хрватском… Никакав њихов производ, ни природни ни индутријски, није био Србији неопходан, пошто је Српска Земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу; а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.

Тако треба разумети цветање индустрије хрватске, и дизање Загреба до велеграда, пошто што она земља није рађала више под управом Београда него под управом Пеште и Беча… Тако и разумевајте изградњу Сушака, и велики процват Сплита. – Међутим, Хрватска није престајала са кукањем да је покрадена, ни онда кад је српска Војводина, једна од житница Европе, сама плаћала 52% целокупног државног пореза. Шта више Хрватска мало што није упропастила државу већ сутрадан по нашем уједињењу, са лакоумошћу која је превазилазила и сав цинизам ондашњих хрватских вођа.

Већ првих дана је Загреб позивао народ да не иде у војску. За аграрну реформу, коју је Београд дрзнуо да решава, (иако то никад нису хтели ни Мађари, ни Аустријанци, ни Турци, и која је увек непопуларна ствар), Хрвати су објавили своје протесте са највећим клеветама против Срба. И онда када је ту реформу спроводио Павле Радић!.. На све европске конференције које су се где држале у оно време – у Паризу, Версаљу, Трианону и Рапалу, – из Загреба су ишли меморандуми тражећи хрватску републику.

Радић се у младости називао Југословеном, – чак и Србином, сматрајући, иако нетачно, да су то два имена истог народа. („Ја сам Србин који говори хрватски“ викао је једном приликом овај љубитељ каламбура). Али у 50-ој години је пошао да руши монархију, и ствара републику у којој би он постао претседником. – Духовни бојкот Загреба против државе, био је нечувен. Радић, који је певао химне Фрањи Јосипу за живота Царевог, одржао је један плачеван некролог у Сабору кад је дошла вест о Царевој смрти; и заједно са осталим члановнма Сабора гласао да му се у Загребу дигне споменик..

Повика из Загреба против неспособног чиновништва и корупције, било је стварно само повика која је постојала свугде по Европи после рата, повика против општег зла.

Хрвати су бојкотовали државни зајам, а последица тога је био пад наше валуте, и милијардама губитка. Хрвати су бојкотовали и праводобно изграђивање железница, што је нанело такође огромне штете, и још већи пад валуте. Али не само огромне штете Србима, на које се гађало у њиховим богатим крајевима, него и против Хрвата, у њиховим убогим земљама, неразвијеним и пасивним … Промена њихове аустријске круне у ондашњу државну монету, српске динаре, у сразмери 1:3, направило је једну незакониту трговину са нашом валутом, јер нису мењане само употребљаване и прљаве хиљадарке хрватских сељака, него и вагонима новоувезене кријумчарене хиљадарке загребачких банкара, из Пеште и Беча преко Муре у Хрватску.

Правећи овакву саботажу држави, Радић је био окривљен и затворен, (уосталом врло неполитички, и доста ступидно), али кад се он вратио затим у ондашњи радикалски Бсоград, прва му је мисао била да оде да благодари Краљу, и ушао у Двор пољубивши, на очиглед свију, десни стуб Дворских врата. Србијанци су ово сматрали својом победом. Међутим, нешто доцније, исти Радић је тражио од чланова своје велике странке да нико не оде на откривање Штросмајеровог споменика у Загребу, како се не би правила забуна између његове политике, искључиво деструктивне, и Штросмајеровог „југославизма“, тобож конструктивног.

Др Влатко Мачек је пошао истим путем, кад је, пре мало година, тражио да промени своје име Југословенска Академија Наука у Загребу, коју је тако назвао Штросмајер да би је направио бар њеним самим именом, ако не и значајем својих академика, централом на југу словенском. Мачек је тражио да се не зове више Југословенском Академијом, него Хрватском. — Додајмо овој историји „југославизма“ загребачког још један факат. Кад су 9 априла 1940, неки поштоваоци Штросмајера хтели дати опело у Загребу за спомен 35-годишњице смрти ђаковачког добротвора, монсињор Степинац, бискуп загребачки, тог се дана нашао на путовању, да не би узео учешћа у прослави Штросмајера, чије се име доводило,- иако погрешно, — у везу са „југославизмом“, главним принципом државе Југославије.

У таквом расположењу Загреба према држави Југославији, дошло је дакле и пролеће 1941, кад је требало највеће духовне заједнице међу члановима једне државе, па поћи заједно на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонца и Самоједа, него Германа, који је у Загребу свагда имао пријатеље; и против Италијана, које су Хрвати увек мрзели, само зато што су их ови презирали. Хрватски официри су били већ спочетка спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло слаби мозгови међу Србима могли веровати да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу, и српској војсци ближе него својим онамошњим породицама.

Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1 децембар 1918.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Срби на првим фотографијама у боји у француској збирци “Планетарни архив“

Представљамо вам фотографије које је направио Огист Леон, један од фотографа који су учествовали у чувеном и грандиозном пројекту који је покренуо Албер Кан (1860-1940), француски банкар и филантроп јеврејског поријекла. 

Мали пастири на путу до Авале, Околина Београда, 27. април 1913, Фото: Огист Леон/ Auguste Léon

Албер Кан је био посвећен идеалу универзалног мира и вјеровао је да “познавање страних култура подстиче поштовање и мир међу народима“. Рано је схватио да ће 20. вијек бити свједок убрзане мутације друштва и нестанка традиционалних начина живота.

Тада му се родила идеја о стварању Планетарног архива, у циљу стварања фото-инвентара о животу људи наше планете са почетка 20. вијека. За тај пројекат он је ангажовао фотографе и сниматеље са задатком да сниме све што има антропогеографски, антрополошки и етнографски садржај, како би забиљежили традицију и обичаје људи на које буду наилазили у својим мисијама. Остварењу тог подухвата допринијела су и два изума браће Лимијер: кинематограф (1895) и аутохром (1907).

Године 1907. браћа Лимијер у Француској су на тржиште донијела револуционарни изум: фотографије у боји. Банкар Албер Кан је  одушевљен овим изумом. Између 1909. и 1931. године, он финансира 13 фотографa и неколико филмских аутора и шаље их у педесет земаља свијета (углавном у Европу и Азију) како би техником “аутохромног освјетљења“ урадили фотографије у боји чиме би се, према његовој замисли, овјековјечилe људскe традиционалне активности чији je фатални нестанак вeћ на видику.

Он је 1912. године записао: “Хтио бих да покренем стереоскопску фотографију, посебно филмску пројекцију, да бих сачувао, једном заувијек, животну свакодневицу, начине и облике људског дјеловања чије је судбинско нестајање тек питање времена“. Taко је настала обимна збирка аутохромних фотографија, односно првих фотографија у боји, које је наручио и архивирао овај филантроп.

Збирка тих фотографија названа је “Планетарни архив“ (Archives de la Planète), садржи огромну фото-документацију свијета, а чува се у Музеју Албера Кана у Болоњи (Musée départemental Albert-Kahn). Овај архив садржи око 720 000 аутохрома и 140 000 метара филмске траке, насталих између 1910. и 1930. године. Збирка нуди изузетан доживљај историје различитих култура, традиције и развоја друштва у првој половини 20. вијека.

Од 2016. године ова архива је доступна на интернету на: Les collections du musée départemental Albert-Kahn

Крушевац, Србија, 19. април 1913, Фото: Огист Леон / Auguste Léon

Из ове величанствене збирке издвојили смо неколико фотографија које приказују начин живота Срба тог времена: 

 

Сања Бајић

Сродни чланци:

Настанак фотографије – Српско културно чудо 19. века
Како је код Срба испраћен настанак фотографије 1839. године
Срби на првим фотографијама у боји у француској збирци “Планетарни архив“
Прве разгледнице у Србији – Уметност дописивања
Прва разгледница на свету штампана је 1871. у редакцији часописа „Змај”

Помор Срба у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914 -1918.

Аустроугарска царевина је у Првом светском рату 1914–1918, као нико тако пре тога, масовно применила логоре за своје ратне циљеве. У Архиву Војске Србије налази се изворни документ који сведочи о броју логора и логораша на територији Аустроугарске из 1916. године. На том списку стоји да је у том тренутку било 300 логора са 64.942 заточеника, а међу њима 10 великих, док је у исто време у Немачкој било 50 логора са 39.245 заточеника. Први народ који је дошао под удар аустроугарских логора био је српски народ, и у мноштву тих логора десио им се прави помор.

Аустроугарски војници воде заробљене српске жене и дјецу, The Illustrated War News, 24.11.1915.

Чак и пре почетка Првог светског рата у њих су почели да одводе цивиле (народ): мушкарце, жене, децу и старце. Они су тамо одвођени само зато што су били Срби, а исто се догодило и у Другом светском рату. У најкраћем, како је то истакао филозоф и историчар Жарко Видовић у једном интервјуу за лист Печат: „Историја наша је историја наших логора о којима нико ништа не говори… Српски народ је логорашки народ… Логораши су последња српска национална елита”.

Од првог напада на Србију 12. августа 1914. године, као и током читавог Првог светског рата, Аустроугарска је поред ратних заробљеника из Србије одводила и цивилно становништво, чак жене, децу и старце. То су касније радиле Немачка и Бугарска, а један број логораша пребациван је и у Турску. Затварали су их у више стотина логора, а по потреби и премештали из једног логора у други, па и из једне државе у другу. Срби су у тим логорима масовно умирали, исцрпљени глађу, лошим смештајем, оскудицом одеће и обуће, слабом хигијеном и здравственом заштитом, тешким и опасним радом, тортуром и пљачком, а поред свега тога харале су епидемије заразних болести, посебно пегавог и трбушног тифуса, дизентерије и туберкулозе. Аустроугарска је имала одвојене логоре за сваку нацију: Србе, Русе, Италијане итд, мада су у каснијем периоду мешали затворенике. У логоре за Србе заједно су затварани интернирани грађани из Црне Горе, који нису сматрани заробљеницима, већ цивилима након капитулације Црне Горе почетком 1916. године, а такође и Срби из Босне и Херцеговине и Хрватске, тадашњи поданици Аустроугарске.

Стварање ратних заробљеничких логора, а за Србе заједно и са цивилним интернирцима, произашло је из историјски познатог становишта државне политике Аустроугарске, нарочито двора, владе генералштаба према Србији почетком 20. века, које је било изразито србофобско и непријатељско. Како је запазио Владимир Стојанчевић, „стара теоријска аксиома аустро-угарске политике и дипломатије о ‘великосрпској опасности’ по Двојну монархију претворила се окупацијом Србије 1915. године у практичну егзекутиву за њено уклањање свим расположивим средствима…”, а „у систему окупационе управе, како у ратном периоду 1914–1915. тако и после успоставе Војног генералног гувернмана Србије (ВГГ/С)1916–1918. године, политика интернирања и установа логора сматрале су се као веома ефикасно средство за спровођење крајњих циљева Аустро-Угарске према српском народу уопште. Пошто је српска војска делом изгинула, делом се повукла преко Албаније на Крф, а делом се нашла у логорима за војне заробљенике – Kriegsgefangenlager, до краја 1915. године интернирања из Србије у логоре Аустро-Угарске, али и Бугарске, односила су се практично на цивилно становништво. Обе окупационе силе прогласиле су непостојање Србије као државе, за res nullius, а српске грађане без утврђеног правног статуса и грађанског идентитета”.

Коначан број логора са српским ратним заробљеницима и интернираним цивилима, као ни број умрлих и преживелих у тим логорима, до сада није утврђен. Њихов попис није вршен, те се њихово стање базира на проценама. Тачан број могли су међународном Црвеном крсту пружити органи Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Међутим, они су са том светском организацијом избегавали сарадњу све до пред крај рата, када је постало јасно да ће рат изгубити, а посебно нису признавали да су у заробљеничким логорима држали интерниране цивиле, што је било забрањено међународним ратним правом и хашким конвенцијама.

Према службеним проценама владе Србије са краја рата, у логорима Аустроугарске било је око 150.000 ратних заробљеника (тачније 147.677), од чега је 50.000 помрло, а укупан њихов број за Аустроугарску, Бугарску и Немачку износи 182.000 људи. Такође је процењено да је у Аустроугарској било интернирано 50.000 цивила, од којих је у логорима умрло 20.000. Ови подаци су прихваћени на мировној конференцији 1919. године у Версају, док савремени истраживачи и научници Србије сматрају да нису ни приближно тачни, односно да „морају бити већи, чак осетно већи”, јер попис жртава логора није обављен, нити су вршена стручна истраживања. Дату процену извео је на брзину и без сарадње стручног лица, само на основу три страна извора, Јован Вучковић, конзул из Прага. Но, и када бисмо наведене податке узели као тачне, види се да је у аустроугарским логорима умро сваки трећи ратни заробљеник и скоро сваки други интернирани цивил. Зато су захтеви за преиспитивање демографских губитака Србије у овом рату сасвим оправдани, али је исто тако веома важно утврђивање узрока, околности, начина и поступака њиховог умирања у логорима.

Познато је да су иза ратних логора у Аустроугарској, Немачкој, Бугарској и Турској остала масовна гробља и разбацани гробови, те се после рата у извесној мери приступило пописивању настрадалих људи, ради ексхумације и сабирања њихових посмртних остатака. Известан попис гробова (гробља) српских ратних заробљеника и интернираца на територији бивше Аустроугарске вршило је више лица. У послератној Мађарској попис је вршио прота Радивоје Бикар, који је у 49 места пописао 10.027 гробова. У послератној Аустрији два пароха цркве Свети Сава из Беча, и то прво Михаило Мишић, у 145 места пописао је 21.856 гробова, а затим др Милоје Араницки (1935–1941), који је сачинио списак од 29.414 сахрањених заробљеника и цивила. У Чехословачкој попис је вршио прота Миливоје Црвчанин [1932], који је на 409 гробаља пописао 17.378 гробова. На територији Чехословачке један број сахрањених је ексхумован и положен у заједничке спомен-костурнице (маузолеје), какви се према Црвчанину [1932] налазе на територији бивше Чехословачке: у Јиндриховицама (Бохемија – Чешка), Оломоуцу (Моравска), Тренчину (Словачка) и Олшанском гробљу у Прагу (Чешка).

Поред наведених података у више архива у Србији сачуван је значајан број спискова, умрлица и ексхумационих листова, као и друге документације везане за логоре и логорска гробља. Те пописивачке активности трајале су све до почетка Другог светског рата, о чему постоје трагови у домаћим архивама. Архивска грађа, објављене књиге и други научни радови, засновани на њој, исправљају историјску слику о страдању Срба у Првом светском рату, али она, нажалост, у највећем броју случајева изгледа још трагичнија.

Сви логори функционисали су по истом принципу и остварили исте ратне циљеве: масовни помор улогорених људи. С обзиром на то да су их исте земље масовно отвориле током Другог светског рата, постаје јасно да су од почетка били плански пројектовани као најефикасније средство за извршење геноцида над Србима.

Из научног рада “Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914-1918.“, аутора Мирчете Вемића

Цијели текст можете прочитати на: doiserbia.ns.rs гдје су посебно обрађени неки од аустроугарских логора: Арад (11.000–15.000 логораша, 4.317 српских жртава); Добој (45.791 логораша, 8.000 (10.000–12.000) српских жртава; Неђмеђер (21.000 логораша, 5.927 (7.000) српских жртава); Нежидер (14.500 логораша, 9.700 српских жртава); Болдогасоњ (11.613 логораша (1916. године), 7.000 српских жртава; Шопроњек (35.000–40.000 (25.000+3.000 српских) логораша; Маутхаузен (40.000 (15.000 српских) логораша, 8.256 српских жртава; Ашах на Дунаву (10.903 српских логораша, 5.362 српских жртава; Хајнрихсгрин/чеш. Јандриховице (66.000 логораша, 4.306 жртава, 2.573 гробна места за Србе; Раунау/чеш. Броумов (35.000 логораша, 2.674 гробна места за Србе)…   

Приредила: Сања Бајић