Манојло Ђ. Призренац – Сужањ у туђини

ПОДЕЛИТЕ
Манојло Ђорђевић Призренац родио се у Призрену 3. јануара 1851. год., одакле је дошао с родитељима у Београд још 1855. год. Ту је учио основну школу и свршио четири разреда гимназије и три реалке.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Manojlo_%C4%90or%C4%91evi%C4%87-Prizrenac.jpg

Манојло Ђ. Призренац; фото: Википедија

Још се у раној младости бавио новинарством и лепом књижевношћу, увек задахнут идеалнима за величином српства. Мада је целог свог века патио, никад се није понизио, сећајући се мука и невоља свог народа. Па и као човек се одликовао тако, да га је свако, ко је с њим у додир долазио, морао поштовати. У кругу својих блиских пријатеља и познаника био је омиљена личност.

Неко време морао је напустити Београд па је отишао у Праг, где је због неке штампарске кривице допао годину дана тамнице. Одатле оде у Загреб, где је био један од првих сарадника „Србобрана“, потом је уређивао књижевни део званичног листа хрв. владе „Народне новине“.

Кад се понова вратио у Београд, уређивао је „Домаћег пријатеља“ и „Српску реч“, а затим доцније поста уредником службеног листа „Срп. новина“ и шефом Пресбиро-а.

Писао је Манојло приповетке („четири божићне приповетке“ у засебној књизи) и драме (Слободарка, Златна гривна, Јасмина и Ирена, Динамит итд).

Умро је после кратког боловања, разболевши се у ревности своје уредничке дужности, у недељу, 23. јуна 1896. године.

Чудновата прича има из последњих дана Призренчева живота, коју потврђује и наш уважени књижевник Сима Матавуљ.

Сам Манојло причаше једног дана: „ Ноћас сам сањао чудноват сан. Нашао сам се у цркви у Призрену, свом родном месту, и ту изиђе пред мене цар Лазар, Краљевић Марко, српски светитељи, патријарси, Митрополити и епископи. Између њих приметих и пок. Митрополита Мраовића. Зачудих се, кад га видех, приступим к њему и запитам га: „Зар Ви нисте умрли, господине?“ „Нисам“, одговори ми, „ја се налазим сада овде.“ И ја клекох пред њега и рекох: „Па молим Вас, оче, благословите ме и учините, да се већ једаред ослободим мојих дугова!“ Митрополит се на то насмеши и рече: „Ни бриге те, синко, на девет дана бићеш свега решен!“

И заиста је Призренац би свега решен, јер је тачно девети дан умро. Но он тај дан није тумачио на смрт, него, како је вечито натезао с невољом, рече: „сад ћу сигурно на лутрији добити велики згодитак. Сачекаћу девети дан, па ћу онда купити срећку.“ И за цело пао му је најсигурнији добитак, који човека чека у овој великој долини суза, коју зовемо светом!

На погребу његову стекао се велики број његових пријатеља и поштовалаца, одличних достојанственика и књижевника. Честито Новинарско удружење г. Лаза Комарчић, а пред старим гробљем г. Хајим Давичо, начелник у Министарству правде у име Књижевно уметничке заједнице.

За живота свога био је одликован од Српског Краља, а Књаз Никола даровао му је приликом свога бављења у Београду ред Данилов али му смрт не даде да га понесе. 

Лака ти српска земља, честити трудбениче за српску мисао!

Петар Костић. –

Просветно-културни живот православних Срба у Призрену и његовој околини у 19. и почетком 20. века: са успоменама писца, 1933.

Сужањ у туђини

* * *

Знате ли мору жеђи ужасне,
Када сте близу – извору тик –
а ти малакс`о – изнурен падаш –
Никог на близу – живога лик ?!
.
„Само кап воде“, шапућу уста,
А ветар носи слабачки глас;
„Само кап воде – за један живот“ …
– Мртва тишина, ниоткуд спас!
.
Страхота то је, гроза и ужас,
Ал` има горих за које знам:
Кад ти се народ диже у славље,
А ти у тами ојађен… сам…
.
Браћа се боре – а ти далеко
Усамљен, мртав за цео свет…
Окови тешки притисли груди,
У црне зидине – живот ти клет.
.
Када се диже старо и младо
Да се остваре младости сни,
А твој те џелат још више кињи
Велећ` о браћи: „бедници ти!“
.
„Буне се – да је слободе душман
Господар, `нама` ко добар знан,
Ал` он ће све те буновне главе
Згазити, смрвит` за један дан!“
.
Џелат се смеје… Ко сушта пакост
На сужња баца још један глед –
И оде гордо… Реза се спусти…
Очајник оста жалостан… блед.
.
Па баци очи сузама пуне
На мало окно, радост му сву,
Гледајућ` небу облака витлац
И тице мале летеће ту.
.
Уздахну сетно: „Верни ми друзи,
Суморног жића ускорте лет!
Носите поздрав на Јавор, Дрину,
Сужњика даљног – аманет свет.
.
Нека се држе јуначки, храбро –
Нека распрште душмански вој;
Нека их прате братинског рода
Молитве тихе и славе пој! “
.
Подиже руку – звекнуше ланци…
Сенуше очи… Задрхта вас…
Клонуше руке… а дах се крати,
С усана бледих губи се глас…
.
И тек што јоште изусти речи:
„Од смрти, боже, спаси ме сад –
Само док чујем веселе гласе:
Слободан Срб је и Призрен град“.
.
Сруши се на тле с уздахом задњим:
А у том стику, ланаца звек
Био је, више самртне песме:
Сужњеве туге и наде јек!

Украс 1

Извор: Призренски поменик


Поделите

1 Response

  1. 25. јануар 2019.

    […] Манојло Ђ. Призренац – Сужањ у туђини се појављује прво на […]

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.