Владика Николај Велимировић

Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године

„Господо и пријатељи!

Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Кентеберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и нај угледнијим Енглезима могу да вам се обратим.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Kosovo_day.jpg

Британски ратни постер који промовише солидарност и пријатељство са српским савезницима током српске кампање у Првом светском рату

Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из нај скупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе.

А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, Турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Шилера. За сва она, бела и црвена столећа, у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју.

Када је Европа, вршила смело кориговање, и Богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју. Док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже.

На Видовдан, 1389. године, Српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време, да Европа Србији врати тај дуг.“

Владика Николај Велимировић, Видовдан 1916. године

Сродне објаве:

Јеванђеље о Победиоцу смрти
Србски народ као Теодул
Врлине Родољубља
Косово и Видовдан
Силазим дубоко у срце своје
Владика Николај Европи – Видовдан 1916. године
Теодосије Мангала о Србима и Србији
Сав се српски народ усправио!
Владика Николај о љубави Србије и Русије
Св. владика Николај: Највећи српски грех
Живот је највећи универзитет
Владика Николај и Тесла: Сила постоји и када се не види
Косовски завет и Видовдан

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Косовски завет и Видовдан

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има Српски народ, нема Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла, по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај је већи од Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње налевокруг.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vidovdan_na_Gazimestanu_2009._godine.JPG

Видовдан на Газиместану 2009. године; фото: Википедија

Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота, без Васкрсења, може некога надахнути и оснажити.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осењена крстастим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом и свирком, с песмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског Мученика да се моли Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе.

Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молетствије за спасење од смрти. Напротив – исповедила се и причестила – за смрт. Један цео оружани народ као један хришћански Мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово до данашњег дана служило десетинама поколења уистину као животворни лек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у двадестовековној историји хришћанског света.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми бисмо данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српског народа. Дало нам галерију витезова вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ljubomir_Simonovi%C4%87_-_Vladika_Nikolaj.jpg

Љубомир Симоновић – Владика Николај (Уметничка збирка ликовних радова „Завичајци“ Народне библиотеке Јефимија Трстеник); фото: Википедија

Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар, погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – победио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па чак ни тело Лазрево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова а од светих тела њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога Срби и Српкиње са свих страна – чак и они из Америке – долазе и узимају са светог поља Косова шаку или торбу свете земље, да ју као светињу носе и држе у својим храмовима и домовима. Као из гробнице Светог Димитрија у Солуну, или са гробова других хришћанских мученика.

Косово је највећа гробница хришћанских Мученика, погинулих за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан смрти свога Свеца, тако цео Српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави Свете Мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора, или Трифуна, или Свету Петку и Недељу, или Свете Петра и Павла – тај не слави побеђенога него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику армаду Косовских мученика, не прослављамо побјеђене, него победиоце, нити мртве но живе.

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што преци њихови не дођоше у бој на Косово или, ако дођоше, бише у табору великог господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: „Рђом коп’о док му је кољена!“

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; Чистилиште савести свих поколења до краја времена.

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну:

„Све је свето и честито било
„И миломе Богу приступачно!“

Извор: Косово: Мисионар, 1939. бр. 6. стр. 1:10

Сродне објаве:

ДУХОВНОСТ

Јеванђеље о Победиоцу смрти

Омилије (Беседа на Васкрс)

Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.

Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.

Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.

Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?

Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним – и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.

Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.

Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? и друго, кога је Он ослободио победом Својом?

Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.

Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду – ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.

Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут – ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба – Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења – јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).

Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство – и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек – то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему – и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.

Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.

Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.

Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.

Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.

Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.

О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!

Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.

Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.

Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.

Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.

Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.

Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.

Христос васкрсе, браћо!

Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Владика Николај Велимировић, Омилије

Сродне објаве:

ДРУГИ О СРБИМА / ДУХОВНОСТ

Теодосије Мангала о Србима и Србији

Мир вам и радост од Господа Исуса Христа.

Ево нас у Србији, једној чудној земљи на Балканском полуострву. Не мислим на чудесну лепоту природе – та природа Божија свуда је неисказано чудо од лепоте – него мислим на овај народ и његову историјску судбу. Јер је човек важнији од природе, па често и лепши. Није човек природе ради, но природа човека ради.

фото: pixabay

Узели смо за правило, да чим ступимо у једну нову земљу прочитамо најпре прошлост народа те земље. У Србији нас је послужила добра срећа, те смо наишли на човека, индолога, који одлично познаје и веома воли Индију. Десет ноћи он нам је читао и причао историју српског народа. Да нам је причао не десет ноћи него десет месеци, не би нам било доста. Но оно што смо чули од нашег новог пријатеља и љубитеља Индије за десет ноћи ја морам очајно скратити, што би ви могли прочитати за десет минута. Јер писмо које се не може прочитати за десет минута није писмо него друга врста књижевности.

Свеци су ослободили и ујединили племена досељена на Балкан из Индије. Запамтите ово из Индије. Свети Симеон Немања и његов син Свети Сава извршили су то дело. Династија Немањина служила је Богу и народу преко 200 година. Безмало сви жупани, краљеви, деспоти и кнежеви, као и њихове супруге и ближи и даљни сродници посветили су се. Њихова посвећена тела држе се нераспаднута и сада у ћивотима у манастирима и храмовима не само на српској земљи него по целом Балкану, у Грчкој, Бугарској, Румунији и Албанији. То су били уистину свети људи; свак се од њих увек потписивао: слуга Христа Бога. Само зато што су себе у сјају, сили и богатству предали на службу Богу они су и могли онако сјајно послужити људима. Јер се људи не могу волети међу собом као браћа ако сви заједно не воле Оца свог небесног. Многи из Немањине династије, и мушки и женски, посветили су се монашком животу, водећи борбу против крви и меса и духова злобе поднебесне. Други опет херојски су се борили против Хуна, Монгола, Татара и папиштанаца са сјајним геслом: „За Крст и Слободу!“ Запамтите ово српско гесло које је старо много столећа но које је и данас за Србе ново и савремено као путоводна поларна звезда. И дан данас свуда чујете од Срба: ми живимо и боримо се за крст часни и слободу златну. Часни крст то је Христов крст, а слобода златна је чиста и света слобода у Христу.

Браћо моја и сестре, нема народа у свету који је тако доследно и упорно водио борбу против Спаситеља света као што су Јевреји, нити има народа у свету који је тако доследно и упорно водио борбу и жртвовао се за Христа као српски народ. Ја вас молим, све вас крштене душе у Малабару, молите се Богу за овај необични, свети и херојски народ.

На Косову пољу 1389. године била је битка између муслимана и Срба. И по недокучивом Божијем промислу муслимани су победили Србе. То је највећи датум у историји српскога народа. У тој бици сва је српска изгинула војска на челу са светим кнезом Лазаром, чије мошти леже и сада у ћивоту, као да је јуче умро. Кад упитате Србе, баш ове Србе у 20 веку, зашто је српска војска подлегла турској на Косову, добићете увек исти одговор: Зато што се приволела царству небесноме а не земаљскоме. Од тада па за 400 и неколико година период је српских мученика за веру Христову, тј. за крст часни и слободу златну. Милиони Срба клани су као јагањци, на колац набијани, глађу и другим мукама умртвљени – да вечито живе.

Године 1804. сељаци српски дигли су Устанак против турске царевине. Шака хришћана против једне силне царевине која се простирала од Дунава до Индије. Сва Европа била је запањена овом неравном борбом. И чудо над чудима, Срби су извојевали слободу и независност с Божијом помоћи. Чак и насупрот Европе, коју је она вековима штитила прсима својих синова од турске силе. Само с Божијом помоћи, као што је библијски Гедеон са 300 људи и с Богом победио неизбројну множину Мадијамаца.

Има Бога, браћо. Историја српског народа треба да уђе у верске читанке свих народа као доказ да има Бога.

Ето, само толико. Кад бих писао више писао бих књигу; да, писао бих нову Библију. Али пошто вам не пишем књигу него писмо морам да закључим. Стотину пута оволико задржавам у памети, да вам испричам када стигнем у Малабар.

Јуче се загледала деца у нас на београдској улици, па ће један, смелији од других упитати:

– Одакле сте ви, господо?

– Из Малабара, рекох ја.

– Малабара! Па то је српска реч, – вели дечак. То значи Мала бара. Ви сте дакле из Мале баре.

Наш вођ и пријатељ, индолог, насмејао се на то, помиловао дечка и рекао:

– Ти имаш право. Тако је.

На крају још да вам наведем српску химну, најузвишенију од свих националних химни у Европи:

„Боже правде, ти што спасе од пропасти до сад нас,
„Чуј и од сад наше гласе, и од сад нам буди спас!
„Моћном руком води, брани, будућности српске брод;
„Боже спаси, Боже храни, српског краља, српски род!
„Из мрачнога сину гроба српске круне нови сјај,
„Настало је ново доба – нову срећу, Боже дај!
„Краљевину српску брани, петвековне борбе плод!
„Српског краља Боже спаси, моли ти се српски род!“

Ово је највеличанственија химна коју сам ја чуо до сада. Друге европске химне или не зарезују Бога ни у шта те га и не спомињу, или су то охоле ратоборне песме националног самохвалисања. Кажу ми да су и Енглези у Светском рату највећма заволели српску химну, као химну над химнама, и да су је певали по свим црквама у Енглеској. И добро су учинили. Кад се вратим ја ћу вас научити, како се пева српска химна.

Благодат Божија нека је с вама. Све вас поздрављам и целујем

Тодосије Мангала

Напомена:

(1) Малабар је на југу Индије. То је један махараџилук са главним градом Траванкором. Ту живи око четврт милиона хришћана, који нису ни римокатолици ни протестанти. Себе називају православним, премда у свом учењу имају неке јеретичке примесе. Они сматрају Диоскора свецем. Иначе су велики ревнитељи хришћанске вере и веома благи и добродушни људи.

Извор: Владика Николај Велимировић, Индијска писма, Писмо 6, Теодосије Мангала пише Малабарској цркви

Сродне објаве:

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Сав се српски народ усправио!

Народ с’е ускомешао. Ко је спавао, пробудио се. Ко је дремао, пренуо се. Изувени су се обули; распојасани опасали. Опасност је. Сав се српски народ усправио. Као гора јелова. Као војска Божја. Свак из душе уздиже молитве Господу: „Господе, спасавај, изгибосмо!“

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%A1%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B0_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%B0.jpg

Сабор свих српских светитеља (2. септембра); фото: Википедија/Zslavo

О, како је диван овај народ кад се уједини и исправи у опасности! Тешко га познати. Тешко га схватити. Дубока му је душа као што му је дубока и сва епска прошлост његова. А сва му је прошлост насловљена геслом: За крст часни и слободу златну!

Изненадно дунуо је неки тајанствени ветар. Одједном се подигла бура. Тај ветар није запретио нашим кућама; није ударио по нашим шумама и усевима. Он је ударио по душама нашим. Ударио је по часним крстовима нашим, да их поломи; по вери нашој, да ју угрози; по слободи нашој, да ју згази; по светињама нашим, да их помрачи.

– Доле издајници вере православне!

У историји Срба записана су и описана многа гоњења свете вере православне. Гонили су је Монголи – зато што су Монголи. Гонили су је Мађари – зато што су Мађари. Гонили су је Турци – зато што су Турци. Свако је чудо Србин претурио преко главе….

… Но све су то били људи и народи друге вере.

… Али у дубинама и дубравама историје наше ми нигде не налазимо случај гоњења српског Православља од српских православних синова. Данас су неки такви синови дигли руку на духовну Мајку своју, на Српску православну цркву.

– Доле са издајницима!

Не вичи, народе, доле! Јер сваки је већ доле, у низини најнижој, ко је дигао руку на Цркву своју, на духовну Мајку своју. Таквоме ми треба да помогнемо да се дигне горе, а не да му желимо још дубљи пад…

… Но, одакле дуну онај тајанствени ветар што усколеба језеро нашег живота и подиже буру? Кад сам био у Јерусалиму, рекли су ми једнога дана, да не треба да излазим из куће, јер је дунуо ветар из Мисира. То је заиста чудан ветар. Не осећаш га да дува, али он је ту, и од њега се кваре уши и очи. Тајанствени ветар који је произвео буру код нас личи на тај мисирски ветар. Он је дунуо из прекомора. Тај ветар тајанствено удара на нашу земљу још од Светог Саве.

– Слава му и чест!

И Свети Сава је чувао српски народ да не оглуви и не ослепи од тог ветра. Кад је видео свога брата Вукана, тешко ударена тим западним ветром, он га је одбацио од себе и од народа српскога да не заражава друге. Кад је видео, да је тај ветар замајао и брата му Стевана, који заслепљен пружи руку да прими круну од онога који дува тим ветром западним, он га доведе у Жичу, па на свенародном Сабору круниса га православном круном, и окрете и управи, и њега и сав српски народ, ка Истоку, одакле се и јавио Спаситељ света; одакле се и сунце рађа. Но овај тајанствени ветар заслепио је у наше дане неке синове православне, те не виде шта раде.

– Није, није ветар него хаљадарка !

Напад је дошао изненада. Но главни стражар на капији Цркве Светосавске није спавао. Ви сви знате, као ратници и војници, шта је дужност стражара у логору где се војска одмара. Кад спази непријатеља, он мора да труби на узбуну. Ако то не учини, шта је он?

– Издајица!

Патријарх Варнава био је будан стражар. Кад је уговор са римским папом објављен у нашој земљи, он је громогласно затрубио народу српском на узбуну. Он је викао, да је тај уговор угарак, који ће нам кућу запалити, државу ослабити, народ поцепати и безброј рана и зала вашем националном телу нанети.

– Слава му!

Народ је чуо глас свога Патријарха, и узбунио се. Народ је схватио опасност. Он је осетио дим и мирис од оног угарка. Али они који пуним устима говоре за себе: „Ми смо православци“ нису се дали уразумити, нису се могли пробудити. Гакање гусака некад је пробудило римски сенат, а вика Патријархова није могла пробудити ону високу господу нашу. Они су говорили: на капију не улази непријатељ, него спасилац. И да не уноси угарак, него маслинову грану!

– Доле издајице!…

Извод из говора светог владике Николаја у Горњем Милановцу, у недељу 29. августа 1937.године

Сродне објаве:

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Владика Николај о љубави Србије и Русије

Владика Николај Велимировић веома поштовао руски народ и цара Светог Николаја Другог Романова. У својој беседи, изговореној јула месеца 1932. године у Београду, говори како су нас Руси много толико задужили у Првом светском рату да Србија вековима неће моћи да врати тај дуг према њима, али да ћемо учинити бар нешто за њих ако им будемо савезници у срећи и тузи.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%A5%D1%80%D0%B0%D0%BC_%D0%A1%D0%B2%D1%8F%D1%82%D0%BE%D0%B9_%D0%A2%D1%80%D0%BE%D0%B8%D1%86%D1%8B_(%D0%91%D0%B5%D0%BB%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4).jpg

Храм Свете Тројице, Руска православна црква у Београду; фото: Википедија

Убрзо после мученичке смрти (1918) руског цара Николаја Другог Романова у српском народу се спонтано појавило масовно убеђење да Срби не смеју да забораве како је руски цар због братске љубави наша два народа ушао у рат за Србију 1914. године – рат у коме је изгубио државу, круну, породицу и живот.

Жртвовање Николаја Другог Романова и осећање српског народа према Русији на најбољи начин исказао је Владика Николај Велимировић, у Београду на дан Светог Равноапостолског Кнеза Владимира Руског, 1932. године.

„Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству небеском?

Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да се цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству небеском, к Царству небеских жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се с њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.“

Украс 1

Цар Николај Други је био изузетно омиљен у нашем народу, а после његове смрти Срби су га обожавали и сматрали светим. За Србе је Николај Романов био свети много пре него што је дошло до његове званичне канонизације – 2000. године.

Из писма Цара Николаја краљу Александру

„Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори биће уперени у том циљу. Ако и поред наше најискреније жеље у томе не успемо, Ваше Величанство може бити уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије!“

Приредио: Расен

Сродне објаве:

ДУХОВНОСТ

Највећи српски грех

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

Николај Велимировић

Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.

Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.

Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу – у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана…

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца…

Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје…

Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима…

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.

И пробао сам. Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног…

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног“. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик“. У нешто што нам се и не чини као грех.

Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење.“

Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…

Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу“, већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја“. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога“. Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.

И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

Извор: Саборна црква

Сродне објаве:

ДУХОВНОСТ / НАУКА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Владика Николај и Тесла: Сила постоји и кад се не види

Владика Николај Велимировић и Никола Тесла били су веома добри пријатељи, о чему сведочи и анегдота настала из једног од њихових сусрета у којем су разговарали о науци и вери. Остала је запамћена прича о томе да је владика упитао Теслу: „Да ли сте Ви видели струју“? „Не“, одговорио је Тесла, „али знам да постоји. То Вам је као са Богом, иако га нико није видео, сви знамо да постоји“.

Николај Велеимировић и Тесла

Анегдота о једном од сусрета владике Николаја и Николе Тесле

Свети владика Николај Велимировић био је близак пријатељ Николе Тесле. Њих двојица су се често звали имењацима. Када је владика 1927. године био у Америци, посетио је славног научника и Тесла га је позвао у своју лабораторију.

Чим је владика отворио врата Теслине лабораторије, Тесла је ставио у покрет хиљаду некаквих точкова и зупчаника.

– Имењаче, шта то уради? Kаква је то сила која покреће толике точкиће?- питао га је владика Николај.

– Имењаче, ти си школован човек, ваљда знаш шта је то?- одговори Тесла.

– Шта је то?

– Струја, имењаче!

– Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

– Никада – одговори Тесла – док је света и века.

– Па зашто онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и када се не види – закључи владика Николај.

Извор: Светосавско звонце

Сродне објаве:

ДУХОВНОСТ / СРПСКО ПИТАЊЕ

Србски народ као Теодул

„Нас ће спасити врлина, а не вештина, јер срце народно осећа да Бог од нас очекује врлину а не вештину, покајање и слогу, а не транге – франге. Црква стоји за врлину, политика за вештину. Ја сам са црквом. Знам, и ви сте. Сва српска историја сведочи ми да је врлима с’ Богом јача од вештине са ђаволом. А многе силе овога света више верују у вештину са ђаволом. Зато им неће бити добро. А српски народ ће се радовати победи Бога над сатаном…“

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%95%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF_%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%B9_(%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87).JPG

Владика Николај Велимировић; фото: Википедија

Србски народ као Теодул

Срб – то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађање да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба србскога народа.

Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немају р као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европско-азијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб, него Срб.

Од Индије су праоци србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче да човеку бива све по карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.

Србска судбина: крст часни и слобода златна

Владика Николај Велимировић; фото: Википедија

1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу, него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништавана, по заповести фараоновој, Мојсије је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ниједан врабац не пада без воље Оца вашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за Себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже србска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу.

2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.

3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.

4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходати за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо простро крст и слобода, него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст, него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је српски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.

Служба Христу – смисао србске историје

5. Основна и непрекидна линија српске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи: СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа србски народ је био истински Теодул, тј Божији слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.

6. Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености, или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.

Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.

7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослобођења, и то делимичног, под кнезом Милошем. Робовање под Аустријом и Мађарском, пак, слична су робовању Јевреја под народима Хананским.

8. Умна помраченост код србских народних старешина, у старије време, и србске такозване интелигенције, у новије време, долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Да не буде тако међу вама [као међу незнабошцима], него који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга, и ко је међу вама већи, нека буде као млађи (Мат.20:26; Лука 22:26). Другом приликом, опет, заповедио је својима да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лука 14:11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство, међутим, доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.

9. Јер кога Бог љуби онога и кара, стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије свакога сина којега прима. Прашњив ћилим не уноси се у кућу, него се прво ишиба и од прашине истресе, па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује Своју љубав, особито према онима којима даје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак Своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак србском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима.

10. Сви богољубци и народољубци били су у овом животу велики паћеници. То Библија прејасно потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја Цркве потврђује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних и незаписаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2.000 година.

Немања – родоначелник србске историје

11. Велики је паћеник био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје србске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је србских жупана и светитеља паћеника. Био је Часлав, и Војислав и Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети Прохор, и свети Јован Осоговски и Јован Пилски, паћеници за своју душу. Исто тако, и света Петка србска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник, и ваистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.

12. Не зна се ко је већи: Немања владар или Симеон монах, нити Симеон монах или Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у једном човеку. Ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци његови, нису ни мало преувеличали богату и многоструку личност свога оца. Дела и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају истицати се речима. Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим пројавама – Теодул, што значи слуга Божји.

13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу своме, и потом кад је одрастао, одбацио је то латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као владар Немања – по библијском имену Нехемија – а после као монах звао се Симеон. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару, а потоња у Студеници. Он је корен свете лозе Немањића. Оставио је после себе не само крв у потомцима својим, него мач и крст као програм у служби Господу. Био је он Теодул – слуга Божји – и као маченосац и као крстоносац, и као Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви светац, остао је слуга Божији и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије, као и неизразива судбинска историја србскога народа до данас.

14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и са небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богумилске јереси борио се за праву и чисту веру.

15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико велелепних цркава? Даровао му Бог истина дуг век, али он је журио да и мирне дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао Ђурђеве Стубове и Студеницу так онако ради украса своје земље, нити пак да подражава Грцима, него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао пред тешким ратом са Грцима. Извесно да је све остале цркве и манастире, како по Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.

16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то да уједини србски народ и створи једну србску државу. Али не онакву лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубив, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио да свога последњег издисаја на асури у Хиландару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова држава је теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.

Теодулија лозе Немањића

17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе – пањелинизму цариградском и натеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требало да дође Сава, његов најмлађи син, да тај пут потпуно пресече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично из оствари у једној савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.

18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јеванђелски домаћин. Сава је смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи пањелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек пањелински шовинизам стварањем србске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије – службе Богу – усредсређене у личности владара.

19. Каква је разлика између теократије и теодулије? Као између наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: Клерикална (свештеничка) и световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф, или шенф или шах, носилац божанске власти.

20. Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. „Раб Христа Бога”, тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стевана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи, него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви – теодули, слуге Божје. Тако их је све Сава упутио. Немања свима пример дао, а Дух Божји на том путу укрепио.

21. О, ко да се стиди назвати се слугом,
И служити Богу с радошћу, не с тугом?
Кад се и Син Божји из очевог крила,
Господар свих твари и небеских сила,
Спустио на земљу да људима служи
И да пример службе драговољне пружи.
Прерушен у тело и у сиромаха,
Слуга без одмора, слуга без предаха,
Он и ноге пере рибарима знојне,
Нахрани, исцели, поучи безбројне.
Цар царева тако, а грешници како?
Да до власти дође, и то брзо, лако,
Да се хвале влашћу, да се надимају
И да ближњим својим за врат ногом стају –
То је њихов програм, то њихова сврха,
Живот им је цео за сујетом трка.
О Исусу славни, службом прослављени,
Све људе на службу чудесно покрени.
Ко год Теби служи, не хвата га рђа,
Пун је Твоје силе, пун је милосрђа.
За цара и краља и свакога смртнога
Највеће је звање – раби Христа Бога.

Завет Светог Саве Србима

22. Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга Христов у чину духовном, а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служби Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле, не само црква има да стоји у служби Христу, него и држава, и то држава нимало мање него црква, и краљ нимало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха и цркве и државе подједнако.

23. Сава је то сасвим јасно изразио у Жичи приликом крунисања свога брата Стевана за краља србског. У својим беседама он је тада непрестано истицао у лице краљу, великашима и народу две необориве стварности: прво, да је вера једина благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног; и друго, да и краљ и сви великаши и сав народ, као и свештенство, морају служити вери, односно Оснивачу вере Господу Исусу Христу. Сину Божјем Јединородном, како би и ми сви могли бити названи синовима Божјим и ући у Царство небесно.

(Реч је наравно само о вери православној, о вери чистој и правој, апостолској и отачкој, без примесе јеретичког мудровања и клерикалног политизирања.)

24. Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски двор, и организовати државу, и спремити војску, и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вери па о вери? Зато што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина – то је Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самога Христа: Ја сам свјетлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами. Од тада па за навек Србин је остао истинољубив и Христољубив, што је једно и исто. Који народ у свету тако нескривено и нелицемерно говори истину и воли истину? Од тада па за навек српски владари названи су Христољубивим, што ће рећи истонољубивим. Деца и слуге истине.

25. Сави Немањином, подвижнику и монаху светогорском, било је највише стало до тога да отвори очи своме народу, те да види стварност онога света, духовнога и бесмртнога, према коме се мора оријентисати и уређивати у свима работама овај свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је Царство небесно, коме се он привезао у својој седамнаестој години и за које се он још толико година трудио да га упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе Царству небесном он је после као црквени старешина и жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје онима који признају Царство небесно и њему се приволе. На двеста година пре кнеза Лазара у Крушевцу, Сава и Немања, младост србска и старост србска, приволели су се Царству небесном. То је судбоносна прекретница у животу сваког хришћанина и сваког хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети Царству небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве за србски народ и сву његову доцнију историју до данас.

Отаџбински национализам Светога Саве

Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јесте отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империја. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности. Од Светога Саве до Душана српски народ је имао народну државу. Душан се удаљио од светосавског идеала, створио је империју и тиме припремио пропаст отаџбини, то јест народној држави. Империја је и код нас упропастила државу, народну државу, као што је био чест случај у историји. Покорити или покорен бити – подједнако је катастрофално за националну државу.

(Зато Цар Душан од свих Немањића није проглашен свецем од стране Српске православне цркве – примједба В. В.)

Владика Николај Велимировић

Сродне објаве:

ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / ОКО НАС

Живот је највећи универзитет

Небо; фото: pixabay

Бог је наредио свима створењима, да уче и буде душу човекову. Нема ни једног тренутка времена нити иједног корака пространства, који не даје лекцију човеку. Чак и сан. Јер спавање одмара само тело, док душа бди и учи. Многу загонетку, коју ти јава није решила, сан ће ти помоћи да решиш. Сви смо ми у школи од рођења до смрти.

Не постоје у свету људи нешколовани.

Нема дивљака на кугли земаљској, који не би могао неким својим специјалним знањем и умењем застидети највећег научника светског. Самим рођењем ми се сви уписујемо на универзитет природе, и учимо се на њему дан и ноћ, до саме смрти. Главна знања добијају се ту, лагано и неосетно, као што се говор учи лагано и неосетно, и као што тело човеково расте лагано и неосетно. Колико је заједнички језик у људи учених и неучених, још је већи капитал укупног заједничког знања њихова.

Св. владика Николај Велимировић

Извор: Дух Старих Срба

Сродне објаве:

ДУХОВНОСТ / СРПСКО ПИТАЊЕ

Врлине Родољубља

СРБИНЕ И СРБКИЊО ПОЧУЈ ОВО; ДРЖИ СЕ ТОГА!

Нека нам школа буде са ВЕРОМ.
Политика са ПОШТЕЊЕМ.
Војска са РОДОЉУБЉЕМ.
Држава са БОЖИЈИМ БЛАГОСЛОВОМ.

Православна икона Небеске Србије. „Свети Новомученици Јасеновачки и Глински“, „Св. Николај у Дахау“ и „Борци за веру против безбожне власти“, српски манастир Нова Грачаница код Чикага, Илиној; фото: Википедија

Нека се сваки врати Богу и себи, нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.

Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време!

СРБИНЕ!

Твоја Србска врлина мора бити – верност -.
Буди у цркви Православној веран БОГУ својих Светих предака.
Буди у Светосавском родољубљу веран свом ОТАЧАСТВУ.
Буди у домаћинској одговорности веран својој ПОРОДИЦИ.
Без Бога, без отачаства и без породице,ти си нико и ништа.

И зато :
Чувај своју веру Православну,
Брани своје Србско отачаство,
Негуј домаћински своју породицу.

СРБКИЊО!

Смерност и верност – твоји су украси.
Без њих не можеш бити ни девојка ни мајка.
Без твоје оданости Богу и породици није могућ опстанак Србске нације.
Знај да си потомак племенитих и славних Србкиња које су понос и украс наше историје.
БУДИ И ТИ ПОНОСНА НА СВОЈЕ СРБСКО ПОРЕКЛО И УКРАШЕНА НАЈЛЕПШИМ ВРЛИНАМА.

СВЕШТЕНИЧЕ!

Слуга си Бога Живог и Истинитог и чувар националних светиња.
Од твоје пожртвованости, честитости и Богобојазности зависи много у животу Србског отачаства.
Ти си духовни светионик своје нације. Без пламтећег жара твог Благоверја твоји ближњи залутаће и потонуће у мрачним таласима општег безверја и зловерја.
Буди свима и свагда непоколебиви пример Православног Богољубља и Србског родољубљља.

ВОЈНИЧЕ!

Окосница си снажне Србске државе .
Мораш бити понос својим савременицима и безбедност потомцима. Твоје име је неустрашивост, а презиме витештво. У тебе су упрте очи свих Светих Србских ратника који са вером у Бога бранише Крст Часни и Слободу Златну. То је и твоја најпреча дужност.
Слава Србског оружја не сме да потамни у твојим рукама.

ПОЛИЦАЈЧЕ!

Ти си оличење националне безбедности и Србског реда и поретка.
Ти си чувар сигурности својих ближњих. Честити те морају поштовати, а нечасни се морају бојати твоје праведне силе.
Само твоја искрена вера у Бога Правде може учинити да будеш прави и праведни Србски полицајац.

СЕЉАЧЕ!

Ти си благословени темељ србског домаћинског поретка.
Без тебе и твојег рада , Србија је јадна и гладна.
Проклет је свако ко злоупотребљава твоју муку и напор.
Теби не требају ни комунисти ни демократе – треба ти правда и истина.

РАДНИЧЕ!

Твој труд има смисла само ако изграђује твоју породицу и јача твоју нацију.
Србству треба твој благословени рад, а не свађе и лажљиве приче јалових партијаша.
Без вере у Бога и снажне националне свести бићеш увек претворен у слепо оруђе неверника.

Извор: Дан ветерана

Сродне објаве:

ДРУГИ О СРБИМА

Ребека Вест о Србији и српском сељаку

Британско-ирска списатељица Ребека Вест боравила је 1936. године у Београду и Србији и као резултат тог боравка настало је њено најзначајније дело „Црно јагње и сиви соко“ 1941. Чим се појавила ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. Колико је интересовање ова књига изазвала сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Овде преносимо њена запажања о Београду и Србији тога времена.

Ребека Вест (1892-1983) била је британско-ирска списатељица позната по свом оштром перу, по својим романима и по вези са Херберт Џорџом Велсом. Писала је есеје и чланке за Њујоркер, Њу Републик, Санди Телеграф, и Њујорк Хералд Трибјун. Учила је за глумицу, узевши име „Ребека Вест“ од бунтовне младе хероине из дела Росмерсхолм Хенрика Ибсена.

Укључила се у покрет сифражеткиња пре почетка првог светског рата и радила је као новинар у часописима Freewoman и Clarion. Упознала је Велса 1913 године и њихова љубавна веза је трајала десет година. Имали су сина Ентони Веста, али је Велс већ био ожењен (по други пут). Наводно је Вест имала односе са Чарли Чаплином и власником новинске куће Вилијамом Максвелом Еткеном.

„Никада нисам схватила шта је то феминизам; знам само да ме људи зову феминисткињом кад год изразим осећање које подвуче разлику између мене и балвана.“

Ребека се 1930 године удала за банкара Хенрија Максвела Ендрјуза и они су били заједно све до његове смрти 1968 године. Пре и током Другог светског рата, много је путовала, прикупљајући материјал за путописе и политичке есеје.

Била је присутна током Нирнбершких процеса, а своја запажања о суђењима објавила је прво у Њујоркеру, затим 1965. под називом Воз барута (A Train of Powder).

У њеном познијем раду одражавају се ова искуства. Тајм ју је 1947. назвао „неоспорно светском списатељицом број један“. Године 1949. стекла је титулу заповедника Ордена Британске империје, а 1959. звање даме заповедника тог ордена. Одликована је за свој рад на подручју списатељства и књижевне критике. Била је добитница Бенсонове медаље.

У Београду и Србији

У оквиру турнеје по Југославији и Балкану априла 1936. одржала је у Београду предавање о савременој енглеској књижевности, а потом је била и гост на вечери српског ПЕН-клуба.

„Најизузетније људско биће које сам икада срела“ – Ребека Вест о Владици Николају Велимировићу.

Њен водич по Србији и Београду био је писац и новинар Станислав Винавер, кога је у књизи представила у лику Константина. Обишла је Тополу, Шумадију, Фрушку гору, Нови Сад, а била је и на Косову и описала ову колевку српства са љубављу и добром намером. Други долазак десио се у пролеће следеће, 1937. године, а трећи и последњи пут Ребека Вест је боравила у Србији у лето 1938.

Црно јагње и сиви соко

https://en.wikipedia.org/wiki/Black_Lamb_and_Grey_Falcon#/media/File:BlackLambAndGreyFalcon.jpg

Црно јагње и сиви соко

Најзначајније њено дело јесте обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ (Black Lamb and Grey Falcon) из 1941. године који представља извештај са њеног шестонедељног путовања по нашим крајевима. Чим се појавила, ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. О њој се писало као о једној од „великих књига духовне побуне против двадесетог века“ (Њујоркер), као о „монументалној хроници“ (Њујорк Тајмс) и као „љубавној афери“ са Југославијом, посебно Србима, која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (Њујорк Хералд-Трибјун).

Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Гледајући како бомбе падају на њен град у пролеће 1941. у епилогу књиге је написала: „Док сам размишљала о инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: ‘Господе, допусти ми да се држим српски!’”

Кафана „Слога“ на Карабурми двадесетих година 20. века

О српском сељаку

…Али ни у једном од тих великих градова (Лондон, Париз или Њујорк) нисам видела да се полако отварају хотелска врата кроз која без журбе и смирено улази сељак са црним јагњетом у наручју. Нашао је место поред пулта где се продавала Правда и Политика, Continental Daily Mail, Paris Soir, New York Herald Tribune. Био је то лепо грађен младић, равне плаве косе, високих јагодица и јасног погледа. На себи је имао грађанско одело, али и кожух и црну шубару, и кожне опанке са савијеним кљуновима. На куповној кошуљи видео се вез који је додала његова мајка. Гледао је око себе као да некога тражи. Два пута је отишао до врата бара загледајући лица оних здепастих малих људи, по чему је било јасно да је чекао неког из њиховог круга“…

…“У југословенским селима човек се може поуздати у снагу сељака и предвидљивост њиховог понашања. Ови људи у хотелским ресторанима нису били уједињени прихватањем било које заједничке форме. То им је давало чудан и загонетан карактер дивљих животиња. Лав и лавица који су пили воду у потоку на Калемегдану нису по својим чувствима и мисли били ништа даље једно другом него што су ови весели и здрави људи…“

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Википедија, Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, 1941., Никола Кољевић: О књизи Ребеке вест „Црно јагње и сиви соко„

Сродне објаве:
Ребека Вест о Грачаници
Запажања Ребеке Вест о Београду

ДУХОВНОСТ / ТРАДИЦИЈА

Косово и Видовдан

Беседа одржана на 550. Видовдан у манaстиру Раваници, 1939.

Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може.

: Битка на Косову; фото: IN4S.net

: Кнез Лазар, Косовски бој

Кад ме је као дете водила моја мајка цркви, па кад би се с брда угледала црква, опомињала ме мајка да ћутим: „Пред светињом треба ћутати!“ А ова царска црква и овај велики дан тако су узвишене светиње пред лицем Бога и народа, да је заиста побожно ћутање већа утеха души од сваке речи. Но позват да говорим, и не смејући изневерити ваше очекивање, ја се молим Богу да мој говор буде колико толико на утеху и радост свима који ме слушате.

Из богате ризнице предмета, што нам данашњи дан пружа, ја сам изабрао један сасвим обичан предмет, једну сасвим просту тему која гласи: Чији си ти, мали? Чији си ти, мали? То питање поставља ли су нам често људи кад смо деца били. И ко од нас није осетио досаду од често понављаног питања: Чији си ти, мали? Нарочито кад смо декламовали на Савиндан или кад смо добијали награде на Видовдан, питање се понављало и понављало: Чији си ти, мали?

Ово питање постављено је и целој нацији нашој. У прошлом седмогодишњем рату, када је српски народ пролазио кроз тунеле мрака од неправде и страдања и када је српска војска задивљавала свет својим победама и жртвама, питао се сав свет: Ко је тај мали народ? Ко су му преци? Каквог је порекла? Каква му је историја? Једном речју: Чији си ти, мали народе српски?

И ми смо одговарали како смо умели. Причали смо историју нашу, певали песме о свецима и херојима нашим, износили мудрост народа нашег. Ми смо били откриће, као нека нова руда, за велике и мале народе света. Велики енглески народ толико је био задивљен, да је неколико година свечано прослављан Видовдан по свим школама енглеским а српска народна химна певана по свим храмовима њиховим. Неизмерну благодарност дугујемо ми великом енглеском народу и за то као и за великодушну помоћ у свима правцима у оним тешким годинама када смо били нападнути од неколико Голијата истовремено.

Манастир Раваница; фотографија из 1910. године

Но на овоме месту и у овај дан ми нећемо одговарати странцима, чији смо ми, него сами себи и за себе. Да би себе боље упознали, и кроз то познање разведрили се и охрабрили, оснажили и сложили. Да би пронашли историјски, непогрешиви метар, којим ћемо себе мерити и знати какви смо и колики смо у сравњењу са оцима нашим.

Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.

Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја и потомци оних тежака и сточара, који се заједно са својом браћом Хрватима, Бугарима и Словенцима доселише из далека света на ово Балканско полуострво, озарено философијом и поезијом јелинском и прослављено јунаштвом јелинским. Доселише се с намером да на њему угодније живе не знајући каку им је улогу судба предодредила; не знајући да их је судба поставила за чуваре најопаснијег друма и за стражаре најсудбоносније капије. Потомци смо њихови по свему па и по занимању. Јер и ми у двадесетом веку ево смо у главном тежаци и сточари.

Чији си ти, малени народе српски?

Ми смо деца Христова и духовни потомци светога Саве Немањића, онога несравњивог мужа, који за свој народ учини све, све; не што један велики човек може учинити него што ни легиони великих људи у другим народима нису умели ни могли учинити. Неколико столећа нашег жупанског времена проведено је у колебању између црквене власти византијске и црквене власти римске. Сваки жупан српски ценио је и мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папаз управља животном судбом српског народа, него је установио трећу власт – националну, и за државу и за цркву.

Манастир Љубостиња Кнез Лазар и кнегиња Милица

Чији си ти, малени српски народе?

Ми смо потомци светих духовника и светих краљева задужбинара и свечара из свете лозе Немањића. И најсилнији владари наши као и убоги пустињаци и богомољци називаху себе слугама Господњим и поимаху мирно време као службу Богу а рат као жртву Богу. Отуда задужбинарство њихово; отуда и свечарство. Својим дивотним задужбинама окитише они и освешташе сву земљу своју, а прослављањем крсних светитеља прославише небеснога Оца и Творца тих светитеља. Како други владари наши, тако и славни Лазар Косовски, задужбинар ове цркве Раванице, данашње наше домаћице и слављенице, која нас је својим светим магнетизмом к себи привукла са свих страна.

И још једном да одговорим на питање: чији сте ви, мали Срби?

Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за крст часни и слободу златну; самоникле и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер царство небесно, које витези крста изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране.

И последњи пут да одговоримо на питање. Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа, који је после Косова живео на свом огњишту без слободе, у својој земљи под туђином, без земаљског царства и без земаљског сјаја; онога народа који је путовао кроз пустињу ропства без свога Мојсеја, но са надом несаломљивом да ће му Бог отаца његових, Бог Немањин и Савин, Бог Стеванов и Милутинов, Бог Лазарев и Милошев, опет даровати земљу обећану. Ти сељачки преци наши, преодевени из везених долама у кудељу и сукно, с уздахом су гледали Косово не као у долину него као у планину. Са те планине народ је очекивао потоке бистре воде, да му опере ране и сузе; да му запоји дух и душу; да га надахне небесним надахнућем, те да би се одржао и све издржао.

И заиста народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и цркви. Црква му је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе. Схватио је, да је слобода дар Божји; да је светиња, и да је нераздвојна од часнога крста. Ко се огреши о часни крст, огрешио се о слободу, и обратно, ко се огреши о слободу, огрешио се и о часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква. Или златна слобода, нераздвојна од часнога крста, или никаква. У дубоком покајању народ је вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала.

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8_%D1%83_%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B8.jpg

Фреска светих ратника у цркви Св. Тројице (манастир Манасија); фото: Википедија

Ми смо потомци тих покајника, од којих се родише устаници; потомци смо тих устаника, од којих се роди други и трећи појас устаника, док и ми најзад не стигосмо на позорницу живота, да завршимо дело устаничко и да сагледамо у наше дане лепо лице слободе на целој земљи југословенској.

Ето нам одговора на питање, чији смо ми.

Ако је ценити по духовној и моралној аристократији предака, онда ми спадамо у народе најбогатије таквом аристократијом. Ако се ико у свету може поносити великим карактерима, светим душама, славним витезима и многобројним мученицима за крст и слободу, то ми можемо. Но поносити се својим великим прецима а бити мањи и гори од њих, изазива презрење а не дивљење. Величати се ослободитељима а прљати слободу, купљену крвљу њиховом, недоследно је и смешно; не, него и више – кажњиво као злочин.

Ево најстрашнијег дана и најподеснијег места, где морамо дати завет, да ћемо свету слободу свето држати. На Видовдан, пред Раваницом!

Позната је целом свету слабост свих Словена, да своју слободу помрачују неслогом. Под таквим помрачењем сунца слободе живимо и ми Јужни Словени. Докле ћемо тако?

Докле ћемо давати материјала онима који презиру Словене као нижи сој људски да нас још више презиру? Докле ће зујати по свету рђав глас, да Словени нису дорасли за слободу; да су добре слуге а рђави господари? О, нека би нам дао Бог да будемо добре слуге, али слуге један другом из љубави, слуге своме народу у слободној народној држави. И син божји није дошао, како рече, да господари, него да служи. Нека нам пак не да Бог да будемо ни добри ни рђави господари над другим народима, на туђим огњиштима. У претке наше ми не убрајамо ни једнога султана, ни једнога кесара. Боље да нам владари буду наши сељачки кнежеви и краљеви, него султани и кесари. Но, ако се ми детињасто играмо слободом, може опет неки султан или кесар да се појави и пободе свој жезал у наше тле. Није ли боље да представљамо малу али слободну целину, него да постанемо део туђе империје? Није ли боље с братом Хрватом живети у својој скромној кући, него у палати туђинској?

Помислите шта би чинили они млади ратници краља Петра и краља Александра, да су 1918 године, борећи се на снежним планинама македонским, могли прозрети и видети оно што ће се дешавати у Југославији после двадесет година? Да су, рецимо, могли видети на неком филму неслогу између Срба и Срба, између Хрвата и Хрвата, између Срба и Хрвата? Шта би они чинили? Клонуле би им мушке руке, испустили би мачеве из руку, и ми данас били сви сложни – робови. Докле ћемо ми као слободни људи презирати слогу, ту дивну врлину робова, којој дугујемо слободу своју?

: Кнез Лазар,

: Фреска кнеза Лазара, Манастир Раваница (реконструкција)

Докле ће брат брата стављати под знак питања и називати један другог питањем? Докле ће се као лажан новац просипати речи о хрватском питању, о муслиманском питању, о српском питању? Оно што је питање или под питањем, народ схвата као нешто сумњиво и нестварно. Међутим и Хрвати и Срби свакако су стварност а не питање.

Зар не видите, да стављајући све под питање, ми доводимо све у питање? Доводећи све у питање, ми спремамо ново Косово, али не славно Косово него срамно. На славном Косову честити ктитор ове свете обитељи дао је живот свој за крст часни и слободу златну. Срамно Косово значиће слом и пропаст, без икаквог узвишеног гесла или са неким геслом недостојним наше славне историје и нашег славног народа. Да не да Бог!

Да нам да Бог више вере, поштења и родољубља. Јер кад је то троје у питању, све је у питању. Кад ова три невидљива мотора ослабе, цела видљива машинерија људског живота неправилно ради. Несвесни издајници ове свете земље светих отаца наших могу бити они људи који хоће да исправе спољашњу машинерију нашег живота, међутим презиру она три невидљива мотора: веру, поштење и родољубље. Можда је тако несвесно и Вук издао на Косову. Ко је издао? Није издао ни честити кнез, ни честити народ. Издао је велики господин Вук. Нека се сете овога и наша господа, српска и хрватска. Да на њима не остане народна клетва. Благо њима пак ако у духу народа послуже своме народу у овом времену. Благослов народни остаће на њима и на деци њиховој. Данашњи петсто и педесети Видовдан ставља им на избор – народну клетву или народни благослов.

Но одговорност лежи и на нама свима Ако сви немамо довољно политичке памети, сви можемо имати два друга моћна средства, а то су молитва и љубав. Спаситељ света није ни учио људе политичкој памети, него молитви и љубави. Ако се политичка памет даде брзо исцрпети, молитва и љубав неисцрпне су: молитва која брда покреће и баца у море, и љубав која смрт побеђује и мртве васкрсава. Молитвом ћемо бацити у море брдо мржње међу браћом, а љубављу ћемо васкрснути све оне, које сваки дан мржњом убијамо. Нова политика, спасоносна по сав Божји свет, неће значити јачу политичку памет, него нове методе, а то су молитва и љубав. Варају се Словени, ако мисле да помогну човечанству јачом политичком памећу. Њихова је мисија, оригинална и узвишена, да молитвом и љубављу, а не политиком, створе и отворе нову епоху у историји човечанства.

А кад је реч о молитви и љубави, онда сви ми морамо примити одговорност и сви се дати на посао Не само господа, него сви. У осталом, нисмо ли ми сви господа и господски синови? Не изређах ли ја мало час сву ону огромну војску праве правцате господе Божје, чија смо деца ми?

Нису ти господски преци наши мртви. Душе су њихове близу нас. Ја сав треперим од осећања да су душе свију оних који бише присутни освећењу Раванице пре неких 560 година сада окупљене и помешане с нама на овом истом месту. Ту је душа светога Лазара и славне царице Милице. Ту је душа Милоша Обилића, Страхињића, Југовића, и осталих косовских витезова. Ту је душа и Рада Боровића, неимара ове свете задужбине, и душе његових верних зидара. Ту су хиљаде душа онога народа који се беше окупио да се заједно са ктитором Богу моли и срце весели. Све ове свете душе биле су пуне и препуне молитве и љубави Нека им је слава, и хвала!

Ако ћемо да се хвалимо прецима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; и у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост.

Заветујмо се дакле на сталну љубав и молитву. Да би са овога светога места сви пошли домовима својим бољи и чистији, свежији и ведрији, храбрији и снажнији. И да у домовима својим продужимо сталну молитву Богу:

Помози нам, Боже,Да се браћа сложе,

Срби и Хрвати и Словенци, и остали честити поданици нашег младог краља.

А сада, када сте се, слушајући мене, уверили да никаква реч људска није у стању да изрази славу овога места и овога дана – Раванице и Видовдана – ја вас позивам на побожно ћутање, на молитвено ћутање, које Бог чује исто онако јасно као и речи. Нека у дубинама нашег ћутања трепери само једна мисао:

Помози нам Боже,
Да се браћа сложе!

Сродне објаве:

ДУХОВНОСТ

Силазим дубоко у срце своје

Силазим дубоко у срце своје, да видим, ко то у њему обитава сем мене и Тебе, Вечни Боже?

И са страхом налазим многобројне странце, како се боре око поделе срца мога. Нађох их онолико у срцу моме колико време од Адама садржи људских и нељудских душа.

фото: pixabay

Па разумех, зашто је срце моје изнемоћало, те не може да прими ни Тебе ни мене у одаје своје, него нас гура крају, – сопственике на ивицу имања њихова.

Пре него изађох из утробе матере своје, свет са својим жељама усели се у мене.

Сваку ласку света скупо сам и прескупо плаћао, вазда одвајајући и дајући део срца мога. Док не предадох свету цело срце своје, и док ми ласке не посташе отужне.

Жале ми се старци на године говорећи: од многих година остари срце наше.

Заиста, старци, не остари срце ваше од многих година но од многих жеља.

Па саветујем срце своје у самоћи: оцепи се од јучошњег дана, јер и он се већ оцепио од тебе. Сви они предмети, за које те је жеља јуче везивала, данас не постоје: једни су се изменили, друге је болест унаказила, трећи су умрли. Нити постоје предмети твојих сутрашњих жеља. Својим бичем време шиба своје стадо, и ово се зноји и крвави од удараца. А предмети данашњега дана убацују у тебе, већ препуњено сенкама мртваца, нове жеље, које ће сутра и саме бити сенке мртваца.

Не понављај прошле осећаје, јер ће те ови онолико пута везати за стуб времена, колико их пута будеш понављало, срце моје. И бићеш роб времену, и остарићеш и умрећеш пре смрти.

Кидај што брже чворове страсти, који се завезаше од удружених и често поновљених жеља и осећаја. Лакше је искидати појединачне конце жеља и конце осећаја него јаке чворове страсти. Но и ове мораш искидати ма се раскрвавило, ако желиш ново детињство, и нову младост, лепшу и вечнију од прошле ти младости.

Избаци свет из себе, срце моје, па га посматрај онда, како је немоћан. И посматрај тада себе, и осетићеш неслућену моћ. Свет нам се чини моћан само дотле, док робујемо свету.

И бићеш пространо као вечност, и вечност ће се уселити у тебе.

Троједини Боже, који имаш срце необузето тамом и слободно од света, очисти срце моје од незваних странаца, што га тамом прошараше. Нека срце моје буде светло, и тама нека немоћно кружи око њега, но нека га не обузима.

Нека срце моје буде срце сина и господара а не срце слуге и лопова.

Дај ми срце Исусово, око кога је тама узалуд тапкала да уђе, и није могла ући.

Царице, небесне красоте, огради срце моје материнском бригом.

Душе свети и свемоћни, оплоди срце моје небесном љубављу. Да све оно, што се у њему роди и порасте, не буде од плоти и крви но од Тебе, Душе Свети и Господе мој.

Владика Николај Велимировић, Молитве на језеру