Петар Петровић Његош

Црна Гора као Венеција војводе Драшка

Програм постављен од Његоша овај је: Ми имамо стару значајну велику патријархалну културу. Она је извор нашег поноса али и нашег здравља. Ви који у име извесних идеала хоћете да уништите ту културу пазите добро и запитајте се није ли оно што ви доносите у ствари Венеција Војводе Драшка!
Венеција

Трг Светог Марка у Венецији крајем 19. века

У најважнијем песничком документу српског народа, у Горском Вијенцу, међу толиким сценама које приказују народ, његов дух, његова схватања, и све што је основно у њему, налази се и једна комична и сатирична епизода од монументалне вредности. Могло би се рећи да она у неку руку има програмски карактер тј. показује оквир у коме се има кретати српска сатира, српска комика, српски хумор од тада па до данас. Та је епизода повратак Војводе Драшка из Млетака.

Најтипичнији претставник црногорског схватања и живота коме су то схватање и тај живот нормални и морални, долази у додир са венецијанском префињеном културом. Његов приказ те културе јесте најоштрија њена осуда. Људи који претстављају Венецију, тај непатријархални и антипатријархални Вавилон јесу нејунаци. Њих убија тескоба, они живе у доставама, храна им је у ствари нешто одвратно, све сами слаткиши, уопште они су бабетине и после 30 година од њих тема ништа.

Цела епизода могла би се рашчланити најопширније, али би се увек правиле варијације на једну исту тему: овде Црна Гора – тамо Венеција, овде простор, здравље, нормалност, моралност, јунаштво – тамо тескоба, болест, изопаченост, искоришћавање других, нејунаштво.

Програм који нам поставља Његош за размишљање, обраду и хрвање овде је дат у хумористичноме виду. И сам Војвода Драшко није мислилац, филозоф, мудрац, светац, државник, политичар – којих такође има у Црној Гори Горског Вијенца. Он је нормални Црногорац тога спева, за њега не може да постоји сумња у црногорске вредности и он не може да прими оно што је супротно као здраво, ваљано и блиско разуму. Венеција је код њега поред покварености, изопачености, болештине и неморалности још и – лудост.

Наравно постоји могућност, која је дискретно остављена у области слутње, да су други Црногорци, чији је видокруг шири, у многоме несложни са Војводом Драшком. Али у суштини, чак и најумнији, чак и најпросвећенији и најпросветљенији међу њима осећају исто то, додуше другим изразима.

Дакле, поставља се питање: Венеција или Црна Гора. Одговор је у Горском Вијенцу: да, Црна Гора онаква каква је, без икаквог оклевања и без иједног потеза у корист Венеције.

А какав је програм за све хумористе, све сатиричаре а шире и најшире за интелектуалну елиту најпре, а најшире слојеве народа на крају? Програм постављен од Његоша овај је: ми имамо стару значајну велику патријархалну културу. Она је извор нашег поноса али и нашег здравља. Ви који у име извесних идеала хоћете да уништите ту културу пазите добро и запитајте се није ли оно што ви доносите у ствари Венеција Војводе Драшка!

…Речито износи Војвода Драшко да је она Црна Гора здравље а она Венеција – болест. Дакле, сасвим по страни од морала, од цивилизације и од других значајних људских мерила. Али проблем који се постављао пред српски народ није био само проблем историје, проблем биологије, проблем цивилизације, једном речи скуп разних задатака који су имали да се реше. Он је био и проблем судбине.

Ми смо морали хтели не хтели у ту другу културу. Чак и кад, бисмо знали да је та друга култура заиста болест. Међутим ми то пре свега нисмо знали јер то није било утврђено ни онда као ни данас, а затим да се замислити да би увек једни ишли макар и за болешћу, јер није доказао да је једини циљ наш у здравом, нормалном и чврстом опстанку.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Милорад Медаковић – О слози

Српски историчар, новинар и дипломата Милорад Медаковић о слози: Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће… Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће. Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.
Милорад Медаковић

Милорад Медаковић, први фотограф, 1851. године; фото: Музеј града Београда

Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће

“Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће.

Сав рад и све кретање душевно, мора се ослонити на природан живот и с њиме у слози напредовати. Слога је вечита и најјача снага, велики и смишљени господар среће и напретка људског.

Уколико се разумна и поштена породица слаже у својему дому, утолико се мора и цело братство и племе слагати. Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће.

Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.“

„Врлина људска мора бити и светиња људска. Онај народ мора бити најсрећнији који је сачувао све оно што се саображава његовом духу и срцу.“

Милорад Г. Медаковић, 1860.

Украс 1

Милорад Медаковић

Милорад Медаковић

Милорад Георгије Медаковић (Звониград, новембар 1824 – Београд, 14/26. март 1897) је био српски историчар, новинар и дипломата. Медаковић је био секретар и војвода кнеза Данила, биограф Његошев, и брат Данила Медаковића.

Милорад Медаковић са братом Данилом окретао је точак историје свог народа. Подједнако се борио за његово ослобађање и збацивање плашта заосталости. Романтичарским заносом ширио је идеју словенства и љубав према Русији, чијом се тадашњом моћи поносио колико и својом српском припадношћу.

Ношен патриотизмом Милорад године 1844. на препоруку тадашњег дубровачког пароха и уредника „Магазина српско-далматинског“ Ђорђа Николајевића одлази на Цетиње и постаје учитељ. Од тада почиње Милорадова узбудљива дипломатска, новинарска, истраживачка и књижевничка каријера.

После неколико година учитељевана, Петар II Петровић Његош именује Милорада за свога првог ађутанта. Убрзо постају велики пријатељи, четворогодишњи сарадници и саборци. Заједно одлазе у Беч, где му Његош поверава улогу коректора „Горског вијенца“.

По повратку из Аустрије Милорад свраћа у Венецију, ради прикупљања грађе о Црној Гори. Годину дана касније одлучује се да напусти, Цетиње и крене у новинарску и књижевну авантуру, записано је у „Гласу Црногорца“ у бр. 51, 26. новембра 1894.

Већ 1. септембра 1848. Милорад се обрео у Котору, а два месеца касније у Сремским Карловцима, где се прикључује свом брату, др филозофије Данилу Медаковићу, који је у то време био познати новинар и издавач часописа „Напредак“. Због писања чланака против Метернихове политике угњетавања јужних Словена, Милорад је 1849. био ухапшен.

По изласку из апсане одлази у Загреб, где се прикључује Људевиту Гају и постаје сарадник „Народних новина“. Био је главни уредник „Шумадинке“, покренуо је и часописе ‘Војвођанка“ и „Јужна пчела“ (покренут 15. октобра 1851) .

Крајем 1854. Милорад добија позив са Цетиња „да се прими положаја секретара књаза Данила“. У јуну 1885. прихвата понуђено и тако улази у политику. Путовао је у Русију, настојећи да издејствује политичку независност Црне Горе. Једно време био је чиновник Руског посланства у Београду.

Радио је и на прикупљању књига за цетињску библиотеку, а у Дубровнику је завршио фотографски курс и тако 1845. постао први црногорски фотограф. Умро је у Београду 14. марта 1897.у 74. години живота, завештавши три куће и све акције српском народу.

Најзначајније дело Милорада Медаковића је „Живот и обичаји Црногораца“ (1860).

Извори: ФБ Монитор, Википедија

Пољаци уз браћу Србе: Косово је српско – било и биће

Две популарне пољске песме посвећене су нашој светој земљи, и сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосећају са нама у овим, смутним временима.
Косово је Србија, Пољска

Косово је Србија; фото: ppstatic.pl

Иако су, бар када је реч о Словенима који не живе у нашем суседству, наше мисли и емоције превасходно биле окренуте према једновјерној браћи Русима, и односи Срба са Западни Словенима били су и те како садржајни. У том контексту, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, и нашим прецима је ова, некада моћна словенска земља, била много битнија него што мислимо.

Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима преко краља Стефана Драгутина.

Највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, кога у роману „Крсташи“ прославља и славни пољски писац Хенрик Сјекјевич, према неким изворима погинуо је у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Зна се и да је пољска властела вековима издашно помагала и манастир Хиландар.

У нашим записима помињу се и османлијски напади на Пољску за време краља Јана III Собјеског 1676-77. године, па у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Агарен на Казака и Леха”. И из овог записа можемо закључити да су наш народ и црква, са искреним емоцијама и забринутошћу, проживљавали сукобе католичке Пољске, као и православне Русије са Турцима. Ране и једних и других болеле су нас, а њихове успехе доживљавали смо као властите.

И наш највећи песник, владика Петар II Петровић Његош, у „Горском вијенцу“ одаје почаст једном од највећих синова Пољске – Јану Собјеском, чија су храброст и сила спасиле Беч и део хришћанске Европе од турске најезде.

Дубока повезаност, искрена емоција и заинтересованост за судбину српског народа карактерише добар дио Пољака и данас. Људи који истински верују у свесловенско братство, са „осмјехом кроз сузе“, констатују да су односи између Руса и Пољака, због богате историје међусобних сукоба и неразумијевања – заувек затровани, те да је једино у чему се руски и пољски националисти заиста слажу то да је – Косово Србија.

Више пута до сада, Пољаци су гласно исказали став да се гнушају одлуке својих власти да признају Косово*. „Косово је Србија“, одјекивало је, и одјекиваће и даље са пољских стадиона, и из срца обичног пољског народа, који види све мане глобалистичке пошасти, и крајичком ока са дивљењем посматра борбу своје словенске браће са варварима, који покушавају да узму оно што им никако не припада.

Изабрали смо две популарне пољске песме посвећене нашој светој земљи, које сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосјећају са нама у овим, смутним временима. Основна порука прве песме је:

Истина је једна. То је колевка српског народа.
Трава је зелена, небо је плаво, а Косово је Србија!

Ptaku – Kosovo Jest Serbskie

И у другој песми, на истоветан начин се третира питање Космета. Аутори истичу да је НАТО агресија била планирана акција са циљем да се уништи колевка српске цивилизације, а света српска земља преда у руке албанским терористима. Истичу да су сви Словени браћа, те да су осетили огроман понос и тугу када су видели да поједини Срби, огрнути пољским шаловима, протестују против бомбардовања, безумног чина сила зла.

Пољаци истичу да је Косово део Србије, света земља свих Словена, те и да ће помоћи да савладамо „терористичку гамад и Сотону положимо на плећа“. Закључили су да Словенски савез јача из дана у дан, те да братство по крви значи пуно. Иако се Словени разликују по много чему, у песми су посебно апострофирали да – „за браћу Србе сви стоје као један“.

Надати се да ће званична Пољска, али и друге земље које су признале независност терористичко-мафијашке творевине, укључујући и Црну Гору, послушати глас разума – било би наивно. Ипак, овакве братске поруке лековите су, представљају истински „мелем на српску рану“. Са братском подршком, и оно „Догодине у Призрену“ делује блиско и остварљиво.

Wuem Enceha – Kosowo jest Serbskie

Kosowo Jest Serbskie
Sto procent poparcia dla Serbów prosto z Polski
My wiemy ile warta jest cena wolności
To islamskie ścierwo niszczy słowiańszczyznę
Ty multi-kulti pierdol
Dbaj o rasę i ojczyznę
1999 bomby spadły na Belgrad
Odcisk (pełne brzemię?)
Nowy Sad również ucierpiał
Światowa komedia, przyzwolenie społeczności
Ginie kultura serbska, cierpi masa ludności
To my, ludzie prości znają prawdy smak
Wbijam chuja po całości w NATO i imperium zła
To jest szmato czysty fakt
Planowa likwidacja kolebki serbskiego państwa, gdzie tworzyła się historia
To Albańska okupacja
Serbski teren sprząta
UÇK organizacja
Międzynarodowa zbrodnia
Osiągnięta autonomia
Pierdolę tą decyzję, bo za wszystkim stoi forsa
Więc jebać taki systemKosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwemŚwiat woli przymknąć oko
Z tobą Europo
Wiem rządzi tobą złoto
Lecz czemu kosztem kogoś?
Sama z siebie kpisz
Unikając prawdy
Bo gdy mniejszość na większość
Tam nie ma demokracji
Płoną ambasady płomieniami zdrady
Rosną barykady, by sprzeciw wyrazić
Wkurwiony tłum walczy cegłą, butelką
Bo ich słowami rządy dupę podetrą
To złe społeczeństwo, zwykli chuligani
Lepiej zwalić na nich, myśmy to już przerabiali
W obliczu tego faktu jednoczymy się z Serbami
Bo wyście nam bratami i wszyscy Słowianami
Poznałem mordy z Belgradu na EURO
W szalikach Polski, bo chcieli czuć jedność
Prosto z Warszawy lecą słowa wsparcia
Słowa otuchy gdy pozostaje walkaRef.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Sądy, policja, skorumpowana mafia
żydowska koalicja chuja w gębie warta
masońska propaganda narzucona przez mass media
I kłamliwa farsa z ust każdego prezydenta
unijny pętak, wysłannik Rosji
Wyrządzenie piekła na terenach Metochii
Косово је Србија [Kosovo je Srbjia], jak polski jest Lwów
Dla braci chrześcijan płynie wsparcie z naszych ust
To tu, tu rośnie słowiańskie przymierze
Rodziny związał ból, a ja w uwolnienie wierzę
Idę przed siebie razem z braćmi mej krwi
To dla was ja szczerze, ze wszystkich sił
Solidarny z narodem serbskim
A kwestia walki – mamy to we krwi
My niepodlegli pod żadną strukturę
A za braćmi z Serbii my stoimy murem!

Ref.
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, jest serbskie
Kosowo jest serbskie
Co słowiańskie to święte
Pora zniewolić bestię
Kosowo jest serbskie
Jest serbskie, było i będzie
Kosowo jest serbskie
Precz z kurewstwem
Terrorystycznym ścierwem

Косово је српско
Сто посто подршке из Пољске за Србе
Знамо колико вреди цена слободе
Ова исламска трупа уништава Словенство
Виђате се са више култи
Побрини се за расу и домовину
1999. су бомбе пале на Београд
Отисак (пуно оптерећење?)
Нови Сад је такође патио
Светска комедија, сагласност заједнице
Српска култура умире, маса становништва пати
Ми смо људи који знају истину о истини
Набијем к*рац целом НАТО-у и царству зла
Ово је јебено чиста чињеница
Планирана ликвидација колевке српске државе, у којој се стварала историја
Ово је албанска окупација
Српска област се чисти
УЦК организација
Међународни криминал
Постигнута аутономија
Зајеби ту одлуку, јер иза свега стоји новац
Ј*баћемо такав системРеф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупеСвет више воли да прогледа кроз прсте
Са тобом, Европо
Знам да сте владали златом
Али зашто на рачун неког?
Сами себе зафркавате
Избегавање истине
Јер када је мањина већина
Ту нема демократије
Амбасада гори пламеном издаје
Барикаде расту како би изразиле опозицију
Бесана гомила се бори са циглом, флашом
Јер ће њиховим речима владати својим дупетом
То је лоше друштво, само хулигани
Боље је да их избацимо, већ смо то урадили
С тим у вези, ми смо уједињени са Србима
Зато што сте наша браћа као и сви Словени
Упознаo сам убице Београда из ЕУ-а
У пољским марамама, су хтели да осете јединство
Директно из Варшаве лете речи подршке
Речи охрабрења када борба остане

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Судови, полиција, корумпирана мафија
Јеврејска коалиција није ни за к*рац
Масонска пропаганда наметнута масовним медијима
И лагана фарса са сваког председника
Затвор ЕУ, руски изасланик
Напади у пакао у Метохији
Косово је Србија, као што је Лавов пољски
За браћу хришћане, подршка долази из наших уста
Овде, овде расте словенски савез
Породица је везана болом и верујем у ослобађање
Идем напред са браћом по крви
То је за вас искрено, са свим мојим снагама
Које су солидарне са српским народом
А питање борбе – имамо то у нашој крви
Били смо независни у било којој структури
И стојимо иза браће из Србије!

Реф.
Косово је српско
Је српско, је српско
Косово је српско
Оно што је словенско је свето
Време је да се угрози звер
Косово је српско
Је српско, било је и биће
Косово је српско88
Маните нас проституције
Терористичке трупе

Украс 1
Сродни текстови:

Алиса – Небо Словена
Песма руске групе Кипелов – Косово поље
Шведски метал бенд “Сабатон“ опевао херојску одбрану мајора Гавриловића
Српско-руски марш Чајковског: дело које је подигло Русију на ноге

Извор: ИН4С, Магацин

Последња линија одбране

„Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале…

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.“

[„Завештања Стефана Немање“, Миле Медић]

Добровољачки одреди српкиња у српско-турским ратовима и бунама.

Да ли знате период историје дужи од 30 год. a да у њему Срби нису били на неки начин страдални? Вековима нас прогоне, убијају на најсвирепији начин, силују, отимају, ваде органе и продају, одузимају територије, прекрштавају, забрањују нам веру, гурају туђе и стране идеологије, измишљају нове нације (бошњаке, црногорце, македонце, хрвате…) који сем новог имена немају ништа друго јер су им имена и презимена српска, јер пишу, читају и говоре српски, јер су им преци срби православне вероисповести, јер су им најзнаменитије личности којима се диче Срби …  Желе да не видимо, да не размишљамо, свака слобода мисли је забрањена, намештају нам злочине, мењају нам историју, поништавају нам свест. Бомбардују нас по не знам који пут, наравно за наше добро, умањују наше жртве а жртве наших звери пропорционално увећавају и праве невинима. А онда наступа оно „најлепше“, кад заврше са отвореном рафалном паљбом, са геноцидом над људским разумом, кад нам затворе било какву могућност за маневар спаса, стављају нас у руке политичког олоша и шљама који нам наметну.

То је истина времена у коме живимо, делује безизлазно, изгледамо беспомоћно, али то може да помисли само онај ко не познаје српску душу, само онај ко не зна да је Србин најжилавији кад га доведеш до последње линије одбране, јер се онда у њему поново буди дух предака, у његовим жилама се јавља крв уснулих старина. Тада нема назад, нема више сагињања, понижавања, пропадања, јер то не дозвољавају пробуђени гени великана, војсковођа, генерала, писаца, родољуба и оног најважнијег, светосаваца. Јаве се сећања на кости предака који почивају на Косову, Кајмачалану, Дрини, Куманову, Албанији, Крфу, Солуну, Церу, Марици, Мојковцу, Велбужду, Колубари…  А онда Србин зна да мора да испуни завет, завет косовских јунака, завет цара Лазара, завет Светом Сави.

Давно је Јован Дучић рекао и написао „верујем у Бога и у Српство“. А то је рекао јер Српства нема без Бога, а оно што нам се догађа, догађа нам се јер су нам вође људи који верују само у материјално. Морам да признам да они имају неку чудну храброст, јер ја никад не бих могао и имао храбрости да због пар лажних тренутака славе своје поколење ставим на стуб срама и проклетства, али они ваљда у том страшном заносу славе помисле да су краљеви па се поистовете, али као и увек са погрешним. А ови наши су се поистоветили са Лујем XV (1710–1774) краљем француске па и они као и он кажу  „после мене потоп“.

Ако неко и сумња или размишља шта је исправно чинити, има једноставан одговор. Нека помисли шта би му рекао и посаветовао онај који га највише воли. А ко је особа која те највише воли?  Па мајка. Нико не воли као мајка. Нико не жели боље, него мајка своме чеду. А историја је записала шта кажу српске мајке. У нама треба увек да одзвањају речи мајке Јевросиме:

„Марко сине једини у мајке!
Не била ти моја рана клета,
немој сине изгубити душе,
боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу.“

Када овако говори српска мајка ко се сме одрећи Српске земље, ко се сме одрећи Косова, ко сме да стави на своја поколења вечни крст проклетства и Јудин белег. Србин мора да зна да неко може да отме, али оно што је отето биће и враћено. Али Србин нема права да се одрекне. Моменат када човек схвати „да се част не може одузети, част се може само изгубити“ је последња линија одбране,  а ево шта о томе опет каже онај који вас највише воли, мајка.

Мајка Ивана на одру П.П.Његоша каже:

„Браћо Његуши соколови, брђани. Није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег и српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.

Ја сам била и сада сам најсретнија српска мајка, када ми је Бог даривао тебе, мој вазда прелијепи сине, који си био најлепши међу најлепшима, не само тијелом него и душом. Ја ваистину Божју, никад нећу за тобом заплакати, јер кад бих то учињела ја не бих била твоја права мајка. Треба да плачу оне мајке које рађају издајнике и погани људске, а не ја. Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако лепог узео…“

Мали су људи који не слушају своје претке, који се не воде заветима свога рода, који мајку не остављају поносну. Они кратко трају, јер и сам живот је кратак. Али остављају нешто велико. Остављају велику срамоту, остављају најтежи крст срама својим потомцима.

Не дозволите да вас завара лажна слика њиховог живота, не доводите себе у сумњу шта је исправно, живите часно, биће те испуњени. Размислите о речима Далај Ламе, који је на питање шта га је највише изненадило о човечанству, одговорио:

„Човек! Јер он жртвује своје здравље како би зарадио новац, тада жртвује новац како би оздравио, а онда је толико забринут за будућност да не ужива у садашњости, а резултат тога је да не живи ни у садашњости ни у будућности, живи као да никад неће умрети, а потом умире као да никада није стварно ни живео.“

У овој последњој реченици је садржан њихов живот. Они никада нису стварно ни живели. Зато немојте никад сумњати у исправност часног живота, не смете проћи овај живот тако као да нисте живели. Јер се човек ни у гробу не може сакрити од своје истине, а да је то непобитно прочитаћу вам још један део завештања великог жупана српског Стефана Немање:

„Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба.  Што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати“…

Ненад Благојевић

Извор: Фонд стратешке културе, Срби на окуп

Србин Србима на части захваљује – мало позната Његошева пјесма

Његош је прије одласка у Русију, гдје ће бити рукоположен за архијереја, боравио неколико дана у Котору. У Доброти је био гост код једне католичке породице Ивановић и том приликом је написао пјесму “Србин Србима на части захваљује“.
Петар Петровић Његош

Петар Петровић Његош

Пјесма „Србин Србима на части захваљује“ написана је 1833. године и требала је бити објављена као додатак „Гласу каменштака“. Међутим, пјесма је 1834. штампана у штампарији на Цетињу и то на једном листу. Његош ову пјесму посвећује которским римокатолицима, трговцима Лумбардићима код којих је 1833. боравио и контима Ивановићима са којима га је везивало пријатељство.

Петар II Петровић Његош

СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ

Како одох из слободних горах,
мишљах у њих Српство оставити,
а међ’ туђим уљести народом,
ком обичај ни језика не знам:
вјера друга, царство, миса друга;
мишљах презрен ка и крвник бити
ради вјере – свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем:
бих дочекан у Котору красно
у српскојзи кући Лумбардића.
Ту три дана ка у тренућ прошли
правом чашћу и весељем српским;
док четврти, на уранак сунца,
конте Јосиф из Доброте дође
са његова два мила синовца,
два синовца како двије виле.
Тек се стасмо, братски с’ изљубисмо,
питасмо се за живот и здравље,
и у говор дуг искрено српски
сташе сва три конта говорити:
„Воља нам је, стари пријатељу,
да нам кућу пођеш видијети
(не ђе друго веће у Доброту)
са свом браћом која су ти овђе,
нашом браћом храбрим Црногорцма.“
Ми без молбе, како Црногорци,
из ријечи на ноге скочисмо,
три четири лађе напунисмо;
њини момци одвезу нас брзо.
Ми одмаха, тридест и четири,
у бијелу двору њиховоме
божу помоћ њима назовемо,
они нама: „С добром срећом дошли!“
Загрле нас као своју браћу
и сједну нас у позлатне стоце,
пак одмаха кафу и ракију;
кад исписмо кафу са ракијом,
све нас зовну за сто благовати.
За њ весело и дуго сјеђесмо
частећи се сваком ђаконијом,
јошт за сваком друго пијућ вино,
у њ спомињућ царе и ћесаре
који добра српском роду жуде,
пак и слобод црногорског гњ’језда,
а за здравље један другом, зна се.
Пошто ти се мушки напијемо
и весело српски исмијемо,
конте Јосиф и два му синовца
начну опет од свег срца молит
да сви код њих ноћит останемо,
а и даље колико нам воља
ка у правог Црногорца кућу.
Ми с грохотом и с потресом двора:
„Бисмо, конти, божја ви је вјера,
за неђељу, мање ни сахата!
Ко би бјежа од оваквог добра
и од таквог братског пријатељства?
Ал’ нам прост’те, јер немамо када:
брод нас чека, а вјетар је за нас.
Него збогом и фала ви на част!“
Онђена се братски изгрлимо,
готово се с плачем раздвојимо.
Ми к својему намјерену путу,
с пријатељма растасмо се т’јелом,
али душом нигда ни довијек.
О, ви Срби, свуд ли српствујете,
дужност чојства праву испуњате!
Српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш:
лактом вјере глупост чојка мјери,
а озбиљност дјелом и врлином!

Извор: njegos.org