Програм постављен од Његоша овај је: Ми имамо стару значајну велику патријархалну културу. Она је извор нашег поноса али и нашег здравља. Ви који у име извесних идеала хоћете да уништите ту културу пазите добро и запитајте се није ли оно што ви доносите у ствари Венеција Војводе Драшка!
Трг Светог Марка у Венецији крајем 19. века
У најважнијем песничком документу српског народа, у Горском Вијенцу, међу толиким сценама које приказују народ, његов дух, његова схватања, и све што је основно у њему, налази се и једна комична и сатирична епизода од монументалне вредности. Могло би се рећи да она у неку руку има програмски карактер тј. показује оквир у коме се има кретати српска сатира, српска комика, српски хумор од тада па до данас. Та је епизода повратак Војводе Драшка из Млетака.
Најтипичнији претставник црногорског схватања и живота коме су то схватање и тај живот нормални и морални, долази у додир са венецијанском префињеном културом. Његов приказ те културе јесте најоштрија њена осуда. Људи који претстављају Венецију, тај непатријархални и антипатријархални Вавилон јесу нејунаци. Њих убија тескоба, они живе у доставама, храна им је у ствари нешто одвратно, све сами слаткиши, уопште они су бабетине и после 30 година од њих тема ништа.
Цела епизода могла би се рашчланити најопширније, али би се увек правиле варијације на једну исту тему: овде Црна Гора – тамо Венеција, овде простор, здравље, нормалност, моралност, јунаштво – тамо тескоба, болест, изопаченост, искоришћавање других, нејунаштво.
Програм који нам поставља Његош за размишљање, обраду и хрвање овде је дат у хумористичноме виду. И сам Војвода Драшко није мислилац, филозоф, мудрац, светац, државник, политичар – којих такође има у Црној Гори Горског Вијенца. Он је нормални Црногорац тога спева, за њега не може да постоји сумња у црногорске вредности и он не може да прими оно што је супротно као здраво, ваљано и блиско разуму. Венеција је код њега поред покварености, изопачености, болештине и неморалности још и – лудост.
Наравно постоји могућност, која је дискретно остављена у области слутње, да су други Црногорци, чији је видокруг шири, у многоме несложни са Војводом Драшком. Али у суштини, чак и најумнији, чак и најпросвећенији и најпросветљенији међу њима осећају исто то, додуше другим изразима.
Дакле, поставља се питање: Венеција или Црна Гора. Одговор је у Горском Вијенцу: да, Црна Гора онаква каква је, без икаквог оклевања и без иједног потеза у корист Венеције.
А какав је програм за све хумористе, све сатиричаре а шире и најшире за интелектуалну елиту најпре, а најшире слојеве народа на крају? Програм постављен од Његоша овај је: ми имамо стару значајну велику патријархалну културу. Она је извор нашег поноса али и нашег здравља. Ви који у име извесних идеала хоћете да уништите ту културу пазите добро и запитајте се није ли оно што ви доносите у ствари Венеција Војводе Драшка!
…Речито износи Војвода Драшко да је она Црна Гора здравље а она Венеција – болест. Дакле, сасвим по страни од морала, од цивилизације и од других значајних људских мерила. Али проблем који се постављао пред српски народ није био само проблем историје, проблем биологије, проблем цивилизације, једном речи скуп разних задатака који су имали да се реше. Он је био и проблем судбине.
Ми смо морали хтели не хтели у ту другу културу. Чак и кад, бисмо знали да је та друга култура заиста болест. Међутим ми то пре свега нисмо знали јер то није било утврђено ни онда као ни данас, а затим да се замислити да би увек једни ишли макар и за болешћу, јер није доказао да је једини циљ наш у здравом, нормалном и чврстом опстанку.
Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).
Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.
Српски историчар, новинар и дипломата Милорад Медаковић о слози: Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће… Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће. Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.
Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће
“Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће.
Сав рад и све кретање душевно, мора се ослонити на природан живот и с њиме у слози напредовати. Слога је вечита и најјача снага, велики и смишљени господар среће и напретка људског.
Уколико се разумна и поштена породица слаже у својему дому, утолико се мора и цело братство и племе слагати. Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће.
Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.“
„Врлина људска мора бити и светиња људска. Онај народ мора бити најсрећнији који је сачувао све оно што се саображава његовом духу и срцу.“
Милорад Георгије Медаковић (Звониград, новембар 1824 – Београд, 14/26. март 1897) је био српски историчар, новинар и дипломата. Медаковић је био секретар и војвода кнеза Данила, биограф Његошев, и брат Данила Медаковића.
Милорад Медаковић са братом Данилом окретао је точак историје свог народа. Подједнако се борио за његово ослобађање и збацивање плашта заосталости. Романтичарским заносом ширио је идеју словенства и љубав према Русији, чијом се тадашњом моћи поносио колико и својом српском припадношћу.
Ношен патриотизмом Милорад године 1844. на препоруку тадашњег дубровачког пароха и уредника „Магазина српско-далматинског“ Ђорђа Николајевића одлази на Цетиње и постаје учитељ. Од тада почиње Милорадова узбудљива дипломатска, новинарска, истраживачка и књижевничка каријера.
После неколико година учитељевана, Петар II Петровић Његош именује Милорада за свога првог ађутанта. Убрзо постају велики пријатељи, четворогодишњи сарадници и саборци. Заједно одлазе у Беч, где му Његош поверава улогу коректора „Горског вијенца“.
По повратку из Аустрије Милорад свраћа у Венецију, ради прикупљања грађе о Црној Гори. Годину дана касније одлучује се да напусти, Цетиње и крене у новинарску и књижевну авантуру, записано је у „Гласу Црногорца“ у бр. 51, 26. новембра 1894.
Већ 1. септембра 1848. Милорад се обрео у Котору, а два месеца касније у Сремским Карловцима, где се прикључује свом брату, др филозофије Данилу Медаковићу, који је у то време био познати новинар и издавач часописа „Напредак“. Због писања чланака против Метернихове политике угњетавања јужних Словена, Милорад је 1849. био ухапшен.
По изласку из апсане одлази у Загреб, где се прикључује Људевиту Гају и постаје сарадник „Народних новина“. Био је главни уредник „Шумадинке“, покренуо је и часописе ‘Војвођанка“ и „Јужна пчела“ (покренут 15. октобра 1851) .
Крајем 1854. Милорад добија позив са Цетиња „да се прими положаја секретара књаза Данила“. У јуну 1885. прихвата понуђено и тако улази у политику. Путовао је у Русију, настојећи да издејствује политичку независност Црне Горе. Једно време био је чиновник Руског посланства у Београду.
Радио је и на прикупљању књига за цетињску библиотеку, а у Дубровнику је завршио фотографски курс и тако 1845. постао први црногорски фотограф. Умро је у Београду 14. марта 1897.у 74. години живота, завештавши три куће и све акције српском народу.
Најзначајније дело Милорада Медаковића је „Живот и обичаји Црногораца“ (1860).
Две популарне пољске песме посвећене су нашој светој земљи, и сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосећају са нама у овим, смутним временима.
Косово је Србија; фото: ppstatic.pl
Иако су, бар када је реч о Словенима који не живе у нашем суседству, наше мисли и емоције превасходно биле окренуте према једновјерној браћи Русима, и односи Срба са Западни Словенима били су и те како садржајни. У том контексту, судбина Срба и Пољака је дубоко испреплетана, и нашим прецима је ова, некада моћна словенска земља, била много битнија него што мислимо.
Зна се да је пољска краљица Јадвига по мајци Јелисавети била Српкиња из рода Котроманића, а тиме и у сродству са Немањићима преко краља Стефана Драгутина.
Највећи пољски јунак Завиша Црни, њихов “Милош Обилић”, кога у роману „Крсташи“ прославља и славни пољски писац Хенрик Сјекјевич, према неким изворима погинуо је у боју с Турцима баш у Србији, код Голупца 1428. године. Зна се и да је пољска властела вековима издашно помагала и манастир Хиландар.
У нашим записима помињу се и османлијски напади на Пољску за време краља Јана III Собјеског 1676-77. године, па у једном рукопису манастира Милешеве стоји: “И ва та лета много војеваније бист от проклетих Агарен на Казака и Леха”. И из овог записа можемо закључити да су наш народ и црква, са искреним емоцијама и забринутошћу, проживљавали сукобе католичке Пољске, као и православне Русије са Турцима. Ране и једних и других болеле су нас, а њихове успехе доживљавали смо као властите.
И наш највећи песник, владика Петар II Петровић Његош, у „Горском вијенцу“ одаје почаст једном од највећих синова Пољске – Јану Собјеском, чија су храброст и сила спасиле Беч и део хришћанске Европе од турске најезде.
Дубока повезаност, искрена емоција и заинтересованост за судбину српског народа карактерише добар дио Пољака и данас. Људи који истински верују у свесловенско братство, са „осмјехом кроз сузе“, констатују да су односи између Руса и Пољака, због богате историје међусобних сукоба и неразумијевања – заувек затровани, те да је једино у чему се руски и пољски националисти заиста слажу то да је – Косово Србија.
Више пута до сада, Пољаци су гласно исказали став да се гнушају одлуке својих власти да признају Косово*. „Косово је Србија“, одјекивало је, и одјекиваће и даље са пољских стадиона, и из срца обичног пољског народа, који види све мане глобалистичке пошасти, и крајичком ока са дивљењем посматра борбу своје словенске браће са варварима, који покушавају да узму оно што им никако не припада.
Изабрали смо две популарне пољске песме посвећене нашој светој земљи, које сведоче да наша словенска браћа и те како познају стање ствари на Балкану, те да искрено саосјећају са нама у овим, смутним временима. Основна порука прве песме је:
Истина је једна. То је колевка српског народа. Трава је зелена, небо је плаво, а Косово је Србија!
Ptaku – Kosovo Jest Serbskie
И у другој песми, на истоветан начин се третира питање Космета. Аутори истичу да је НАТО агресија била планирана акција са циљем да се уништи колевка српске цивилизације, а света српска земља преда у руке албанским терористима. Истичу да су сви Словени браћа, те да су осетили огроман понос и тугу када су видели да поједини Срби, огрнути пољским шаловима, протестују против бомбардовања, безумног чина сила зла.
Пољаци истичу да је Косово део Србије, света земља свих Словена, те и да ће помоћи да савладамо „терористичку гамад и Сотону положимо на плећа“. Закључили су да Словенски савез јача из дана у дан, те да братство по крви значи пуно. Иако се Словени разликују по много чему, у песми су посебно апострофирали да – „за браћу Србе сви стоје као један“.
Надати се да ће званична Пољска, али и друге земље које су признале независност терористичко-мафијашке творевине, укључујући и Црну Гору, послушати глас разума – било би наивно. Ипак, овакве братске поруке лековите су, представљају истински „мелем на српску рану“. Са братском подршком, и оно „Догодине у Призрену“ делује блиско и остварљиво.
Wuem Enceha – Kosowo jest Serbskie
Kosowo Jest Serbskie Sto procent poparcia dla Serbów prosto z Polski My wiemy ile warta jest cena wolności To islamskie ścierwo niszczy słowiańszczyznę Ty multi-kulti pierdol Dbaj o rasę i ojczyznę 1999 bomby spadły na Belgrad Odcisk (pełne brzemię?) Nowy Sad również ucierpiał Światowa komedia, przyzwolenie społeczności Ginie kultura serbska, cierpi masa ludności To my, ludzie prości znają prawdy smak Wbijam chuja po całości w NATO i imperium zła To jest szmato czysty fakt Planowa likwidacja kolebki serbskiego państwa, gdzie tworzyła się historia To Albańska okupacja Serbski teren sprząta UÇK organizacja Międzynarodowa zbrodnia Osiągnięta autonomia Pierdolę tą decyzję, bo za wszystkim stoi forsa Więc jebać taki systemKosowo jest serbskie Jest serbskie, jest serbskie Kosowo jest serbskie Co słowiańskie to święte Pora zniewolić bestię Kosowo jest serbskie Jest serbskie, było i będzie Kosowo jest serbskie Precz z kurewstwem Terrorystycznym ścierwemŚwiat woli przymknąć oko Z tobą Europo Wiem rządzi tobą złoto Lecz czemu kosztem kogoś? Sama z siebie kpisz Unikając prawdy Bo gdy mniejszość na większość Tam nie ma demokracji Płoną ambasady płomieniami zdrady Rosną barykady, by sprzeciw wyrazić Wkurwiony tłum walczy cegłą, butelką Bo ich słowami rządy dupę podetrą To złe społeczeństwo, zwykli chuligani Lepiej zwalić na nich, myśmy to już przerabiali W obliczu tego faktu jednoczymy się z Serbami Bo wyście nam bratami i wszyscy Słowianami Poznałem mordy z Belgradu na EURO W szalikach Polski, bo chcieli czuć jedność Prosto z Warszawy lecą słowa wsparcia Słowa otuchy gdy pozostaje walkaRef. Kosowo jest serbskie Jest serbskie, jest serbskie Kosowo jest serbskie Co słowiańskie to święte Pora zniewolić bestię Kosowo jest serbskie Jest serbskie, było i będzie Kosowo jest serbskie Precz z kurewstwem Terrorystycznym ścierwem
Sądy, policja, skorumpowana mafia żydowska koalicja chuja w gębie warta masońska propaganda narzucona przez mass media I kłamliwa farsa z ust każdego prezydenta unijny pętak, wysłannik Rosji Wyrządzenie piekła na terenach Metochii Косово је Србија [Kosovo je Srbjia], jak polski jest Lwów Dla braci chrześcijan płynie wsparcie z naszych ust To tu, tu rośnie słowiańskie przymierze Rodziny związał ból, a ja w uwolnienie wierzę Idę przed siebie razem z braćmi mej krwi To dla was ja szczerze, ze wszystkich sił Solidarny z narodem serbskim A kwestia walki – mamy to we krwi My niepodlegli pod żadną strukturę A za braćmi z Serbii my stoimy murem!
Ref. Kosowo jest serbskie Jest serbskie, jest serbskie Kosowo jest serbskie Co słowiańskie to święte Pora zniewolić bestię Kosowo jest serbskie Jest serbskie, było i będzie Kosowo jest serbskie Precz z kurewstwem Terrorystycznym ścierwem
Косово је српско Сто посто подршке из Пољске за Србе Знамо колико вреди цена слободе Ова исламска трупа уништава Словенство Виђате се са више култи Побрини се за расу и домовину 1999. су бомбе пале на Београд Отисак (пуно оптерећење?) Нови Сад је такође патио Светска комедија, сагласност заједнице Српска култура умире, маса становништва пати Ми смо људи који знају истину о истини Набијем к*рац целом НАТО-у и царству зла Ово је јебено чиста чињеница Планирана ликвидација колевке српске државе, у којој се стварала историја Ово је албанска окупација Српска област се чисти УЦК организација Међународни криминал Постигнута аутономија Зајеби ту одлуку, јер иза свега стоји новац Ј*баћемо такав системРеф. Косово је српско Је српско, је српско Косово је српско Оно што је словенско је свето Време је да се угрози звер Косово је српско Је српско, било је и биће Косово је српско Маните нас проституције Терористичке трупеСвет више воли да прогледа кроз прсте Са тобом, Европо Знам да сте владали златом Али зашто на рачун неког? Сами себе зафркавате Избегавање истине Јер када је мањина већина Ту нема демократије Амбасада гори пламеном издаје Барикаде расту како би изразиле опозицију Бесана гомила се бори са циглом, флашом Јер ће њиховим речима владати својим дупетом То је лоше друштво, само хулигани Боље је да их избацимо, већ смо то урадили С тим у вези, ми смо уједињени са Србима Зато што сте наша браћа као и сви Словени Упознаo сам убице Београда из ЕУ-а У пољским марамама, су хтели да осете јединство Директно из Варшаве лете речи подршке Речи охрабрења када борба остане
Реф. Косово је српско Је српско, је српско Косово је српско Оно што је словенско је свето Време је да се угрози звер Косово је српско Је српско, било је и биће Косово је српско Маните нас проституције Терористичке трупе
Судови, полиција, корумпирана мафија Јеврејска коалиција није ни за к*рац Масонска пропаганда наметнута масовним медијима И лагана фарса са сваког председника Затвор ЕУ, руски изасланик Напади у пакао у Метохији Косово је Србија, као што је Лавов пољски За браћу хришћане, подршка долази из наших уста Овде, овде расте словенски савез Породица је везана болом и верујем у ослобађање Идем напред са браћом по крви То је за вас искрено, са свим мојим снагама Које су солидарне са српским народом А питање борбе – имамо то у нашој крви Били смо независни у било којој структури И стојимо иза браће из Србије!
Реф. Косово је српско Је српско, је српско Косово је српско Оно што је словенско је свето Време је да се угрози звер Косово је српско Је српско, било је и биће Косово је српско88 Маните нас проституције Терористичке трупе
Његош је прије одласка у Русију, гдје ће бити рукоположен за архијереја, боравио неколико дана у Котору. У Доброти је био гост код једне католичке породице Ивановић и том приликом је написао пјесму “Србин Србима на части захваљује“.
Петар II Петровић Његош у народној ношњи Јохан Бес (1847.) – kopija
Пјесма „Србин Србима на части захваљује“ написана је 1833. године и требала је бити објављена као додатак „Гласу каменштака“. Међутим, пјесма је 1834. штампана у штампарији на Цетињу и то на једном листу. Његош ову пјесму посвећује которским римокатолицима, трговцима Лумбардићима код којих је 1833. боравио и контима Ивановићима са којима га је везивало пријатељство.
Петар II Петровић Његош
СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ
Како одох из слободних горах, мишљах у њих Српство оставити, а међ’ туђим уљести народом, ком обичај ни језика не знам: вјера друга, царство, миса друга; мишљах презрен ка и крвник бити ради вјере – свијета неслоге. Но ја сасвим другојаче нађем: бих дочекан у Котору красно у српскојзи кући Лумбардића. Ту три дана ка у тренућ прошли правом чашћу и весељем српским; док четврти, на уранак сунца, конте Јосиф из Доброте дође са његова два мила синовца, два синовца како двије виле. Тек се стасмо, братски с’ изљубисмо, питасмо се за живот и здравље, и у говор дуг искрено српски сташе сва три конта говорити: „Воља нам је, стари пријатељу, да нам кућу пођеш видијети (не ђе друго веће у Доброту) са свом браћом која су ти овђе, нашом браћом храбрим Црногорцма.“ Ми без молбе, како Црногорци, из ријечи на ноге скочисмо, три четири лађе напунисмо; њини момци одвезу нас брзо. Ми одмаха, тридест и четири, у бијелу двору њиховоме божу помоћ њима назовемо, они нама: „С добром срећом дошли!“ Загрле нас као своју браћу и сједну нас у позлатне стоце, пак одмаха кафу и ракију; кад исписмо кафу са ракијом, све нас зовну за сто благовати. За њ весело и дуго сјеђесмо частећи се сваком ђаконијом, јошт за сваком друго пијућ вино, у њ спомињућ царе и ћесаре који добра српском роду жуде, пак и слобод црногорског гњ’језда, а за здравље један другом, зна се. Пошто ти се мушки напијемо и весело српски исмијемо, конте Јосиф и два му синовца начну опет од свег срца молит да сви код њих ноћит останемо, а и даље колико нам воља ка у правог Црногорца кућу. Ми с грохотом и с потресом двора: „Бисмо, конти, божја ви је вјера, за неђељу, мање ни сахата! Ко би бјежа од оваквог добра и од таквог братског пријатељства? Ал’ нам прост’те, јер немамо када: брод нас чека, а вјетар је за нас. Него збогом и фала ви на част!“ Онђена се братски изгрлимо, готово се с плачем раздвојимо. Ми к својему намјерену путу, с пријатељма растасмо се т’јелом, али душом нигда ни довијек. О, ви Срби, свуд ли српствујете, дужност чојства праву испуњате! Српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш: лактом вјере глупост чојка мјери, а озбиљност дјелом и врлином!
