Новије доба

Славонска војна крајина

Славонска крајина или Славонска војна крајина (лат. confinium militarе sclavonicum; нем. Slawonische Militärgrenze) је била војно-управна област, односно део Војне крајине у Хабзбуршкој монархији. Првобитна, односно Стара славонска крајина успостављена је током 16. века на подручјима тадашње Горње Славоније и била је организована у облику Вараждинског генералата. Након ослобођења Доње Славоније и Срема крајем 17. века, започео је процес стварања Нове славонске крајине, односно Славонско-сремске крајине, која је током 18. века више пута реорганизована. Све до друге половине 19. века, када је укинута, обухватала је јужне делове Славоније и Срема. Данас је ово подручје подељено између Хрватске и Србије.
Славонија и Срем

Карта Славоније и Срема

Појам „Славонска крајина“ се првобитно користио за означавање Старе славонске крајине, која је установљена током 16. века на пограничним подручјима тадашње Горње Славоније, а потом је употребљаван и за означавање Нове славонске крајине која је уређена током 18. века на пограничним подручјима Доње Славоније и Срема.

Стара славонска крајина

Током прве половине 16. века, након освајањан јужноугарских жупанија Сремске, Вуковске и Пожешке, турско напредовање према западу је настављено освајањем делова тадашње Бановине Славоније. Како би зауставила турско напредовање, Хабзбуршка монархија је у областима тадашње Горње Славоније успоставила војно-управну област, која је организована као Вараждински генералат. Устројство ове крајишке области је почивало на војној служби слободних граничара, који су највећим делом били православни Срби.

У одговор на учестале Османлијске пљачкашке походе, Хрватски сабор, који се 15. маја 1574. састао у Загребу, створио је закључак, да се имају саградити 2 нове тврђаве: једна код Топускога на ријеци Глини, а друга код Бреста, где Турци обичавају прелазити ријеку Купу. Још ће у јужној Хрватској поправити тврђаве: Слуњ, Турањ, Тоуњ и Херендић, а у сјеверној Хрватској тврђаве: Расињу, Градец и Врбовец.

Славонија

Пандур из Славоније, 1800 године

На трошак читаве Хрватске издржаваће се одсада нова војска: 240 харамија. Под заповједништвом подбана бранит ће 200 хара­мија тврђе и пријелазе код ријеке Купе, где се тако развила покупска или банска Крајина. Других 40 харамија служит ће као први оружници, да Хрватску бране од Влаха, који су као турски »мартолози« хватали дјецу у Загорју. Зато ће 20 харамија чувати пријелазе на Загребачкој гори, а других 20 на Очури. За издржавање харамија плаћат ће се у Хрватској даћа „димница“, и то форинт од свакога димњака.

Цар Рудолф је 25. фебруара 1578. своме стрицу Карлу повјерио потпуну управу војне Крајине у Хрватској и Сла­вонији. У то име краљ препушта њему све порезе, што их је до сада добијао из Крањске, Штајерске и Корушке. Ове приходе нека Карло употријеби за издржавање војске, која ће Крајину и споменуте земље бранити од Ту­рака. Краљ још обећава, да ће у ту сврху доприносити и Њемачка.

Карло добија право, да у штајерском Грацу уреди „ратно вијеће“, у које ће Крањска и Корушка бирати по 2, а Штајерска 3 члана. Све генерале, ка­петане и друге официре на Крајини може Карло именовати сам, након што је о тому обавијестио краља. „У погледу војних послова има се надвојводи Карлу у наше име покоравати такођер бан Хрватске и Славоније са чита­вом њему подређеном војском, затим сталежи истих земаља, те пучки устанак у Хрватској и Славонији.“

Ове краљеве одлуке услиједише прије, него ли је своје вијећање за­вршио сабор Карлових насљедних земаља, који се од 1. јануара до 1. марта 1578. састао у Бруку на Мури. Тамо је 45 заступника из Штајерске, Корушке и Крањ­ске (којој се прибрајаху Горица, Трст, Истра и Ријека) преко 2 мјесеца расправљало о томе, како да се турска сила заустави на Крајини; јер про­падне ли Крајина, Турци ће проваљивати у Крањску, Штајерску и Корушку.

Славонија

Славонија 1902

Сабор је одлучио, да ће споменуте земље доприносити знатне жртве за опстанак Крајине. Јужно од Купе и Саве (у тзв. хрватској Крајини) уздржават ће се трошком од 160.848 форинти годишње 2.435 војника, и то: 500 хусара, 300 аркебузира (коњаника с пушком), 320 њемачких пјешака, те 1315 хара­мија, тј. пјешака обучених у хрватско сељачко одијело. У сјеверној или славонској Крајини трошит ће се годишње 152.496 форинти за издржавање 2.700 војника, од тога: 400 хусара, 200 аркебузира, 350 њемачких пјешака и 1750 харамија.

Још је споменути сабор одредио 420.000 форинти у ту сврху, да се у хрватској Крајини поправе неке тврђаве и да се сагради нова јака тврђава, која ће моћи сузбијати навале турске. Градња је започела 13. јула 1579., када су у темељ ставили 900 турских глава. (Ови Турци погинуше почетком априла г. 1578. пригодом јуришања на Дубовац.)

Хрватски су кметови по одлуци хрватског Сабора радили бесплатно (кулуком), о својој храни, и градња је брзо напредовала. Већ 2. септембра бијаше већи део бедема изграђен, а 4. октобра уселио се врховни капетан (потпуковник) Иван Ференбергер у готову тврђаву, која је по надв. Карлу добила име Карловац (њемачки »Karlstadt«).

Заповједником хрватске Крајине постао је крајем октобра 1579. ба­рон Вајкард Ауерсперг, који бијаше досада земаљски капетан Крањске. Заповједник Крајине морао је стално бо­равити у Карловцу, где је била посада од 800 војника, од тога 400 ху­сара. Под командом пуковника у Карловцу били су крајишки капетани у Огулину, Храстовици, Слуњу, Бихаћу и Сењу с 2.485 војника.

Пакрац, Славонија

Ношња из околине Пакраца 19 век

Огулинској капетанији припадају тврђе: Огулин, Модруше и Светица (код Јосипдола) са 62 харамије; храстовичкој капетанији тврђе: Храстовица и Средњи Градац (на потоку Бручини) са 150 харамија и 62 ње­мачке слуге; слуњској капетанији тврђе: Слуњ, Цетин, Тржац, Дабар и Јесеница са 420 харамија и Ускока (жумберачких); бихаћкој капетанији тврђе: Бихаћ, Изачић и Рипач са 50 хусара, 150 харамија и 202 њем. слуге; сењској капетанији тврђе: Сењ, Карлобаг, Леденице, Трсат, Брлог, Ото­чац и Бриње са 248 харамија и 33 њем. слуге.

Изравно под надзором за­повједника хрв. Крајине стоје тврђе: Будачки, Хресно, Петрова гора (бивши самостан павлински), Смрчковић, Доња Кладуша и Благајски торањ (на Корани) са 280 харамија. Поврх тога може он запосјести тврђе: Блињу и Винодол код Храстовице, Бојну, Вранограч и Горњу Кладушу под Пе­тровом Гором, Кључ на Корани, Сокол код Бихаћа, Плашки код Огулина, Прозор код Оточца, те Перушић у Лици.

Сјеверном или „славонском“« Крајином заповиједао је пуковник Вид Халек. Њему бијаху 20. јула 1580. подређена 3 капетана: копривнички, иванићки и крижевачки. Копривнички је капетан под својом влашћу имао 761 војника, и то 435 харамија, 126 њемачких пјешака, 100 хусара и 100 њемачких коњаника. Од тога се у самој Копривници налазио 441 војник, и то: 160 харамија, 100 хусара, 100 њем. коњаника и 81 њем. пјешака. Други војници бијаху у Ђурђевцу (169), Лудбрегу (50), Дрњу (40) и у Новиграду (50). Посада из Лудбрега дала је 10 војника за Расињу. Зими, када се Драва смрзне, долазило би из разних тврђава 50 харамија у Ђелековец.

Иванићки капетан имао је 150 харамија, 50 хусара и 63 њем. слуге у Иванићграду, а 50 харамија у Крижу. Крижевачки је капетан имао 718 вој­ника, и то: 460 харамија, 108 њем. пјешака, 100 хусара и 50 аркебузира. Од тога се у самим Крижевцима налазило 297 војника (100 харамија, 97 њем. пјешака, 50 хусара и 50 аркебузира), а други бијаху у подручним тврђавама, поименце у Цирквени (141), у Св. Петру-Цврстецу (50), у Тополовцу (50), у Грацу (90), Реметинцу (45) и у Варажд. Топлицама (45). Тврђицу Св. Иван-Жабно имала је на бризи посада из Цирквене. Пуковник Халек становао је редовно у Копривници, а гдјекад и у Вараждину, где се налазила и мала посада (27 њем. пјешака и 15 харамија) те 1 „бургграф“, који бијаше заповједник „старога града“, премда је тај припадао Крсти Унгнаду.

Нова славонска крајина

Након Карловачког мира из 1699. године, Хабзбуршка монархија је проширила своју територију на подручје Доње Славоније (данашња Славонија) и Срема, након чега се приступило стварању нових војно-крајишких области дуж речних токова Саве, Дунава, Тисе и Мориша. Нове области војне крајине биле су подељене у два генералата; први је укључивао подручје од Градишке до реке Тисе, а други подручја дуж Тисе и Мориша.

До средине 18. века, цела Доња Славонија се заједно са Сремом налазила под војном и коморском управом. Након 1745. године, северни делови Доње Славоније и Срема долазе под цивилну управу и у њима се организује жупанијска власт. Јужни делови, уз реку Саву, остају под војном управом и реорганизују се као Славонска крајина, док се подручје старе Славонске крајине реорганизује као Вараждинска секција Хрватске крајине.

Славонска крајина је постојала до 1882. године, када, након њеног укидања, ово подручје долази под цивилну (жупанијску) власт.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Географија

Славонска крајина је била подељена на три регименте: петроварадинску, бродску и градишку. 1849. године, овај део Војне крајине на југу се граничио са Босанским пашалуком и Кнежевином Србијом, на северу са Краљевином Славонијом и Војводством Србијом и Тамишким Банатом, на истоку са Банатском крајином, и на западу са Краљевином Хрватском и Хрватском крајином. У 18. и 19. веку, Славонска крајина је укључивала и југоисточни део Бачке, познат као Шајкашка(видети чланак: Шајкашки батаљон).

Значајнији градови и насеља Славонске крајине били су: Брод, Градишка, Петроварадин, Винковци, Сремски Карловци, Стара Пазова, Земун и Сремска Митровица.

Хрватска и Славонија на крају 18. столећа

Хрватска и Славонија на крају 18. столећа

Демографија

1776. године, католици су били бројнији од православних у бродској и градишкој регименти, док су у петроварадинској регименти бројнији били православни.

1820. године, у Славонској крајини је било 117.933 католика и 117.274 православних.

1870. године, у Славонској крајини је било 246.901 становника, од чега 143.873 католика и 92.991 православних. У бродској и градишкој регименти је било више католика него православних, док је у петроварадинској регименти било 102.765 становника, од чега 70.172 православних и 24.380 католика.

Славонска епархија

Славонска епархија

Култура

На подручју Славонске крајине налазили су се Сремски Карловци, значајно културно и политичко средиште Срба у Хабзбуршкој монархији. У овом граду је било седиште српске Карловачке митрополије (од 1848. патријаршије), а ту је проглашена и аутономна Српска Војводина 1848. године.

Извор: Википедија

Сер Артур Џон Еванс о Србима и латинима у Босни

Британски археолог Сер Артур Џон Еванс боравио је 1875. у Босни, бележећи и скицирајући занимљаивости на које је наилазио. У књизи „Кроз Босну и Херцеговину“ оставио је драгоцене документе о турбулентном времену Херцеговачког утсанка и Првог српско-турског рата. Преносимо занимљив детаљ његовог виђења карактера ставновништва Босне и Хереговине.
Босна, Село

Вршидба жита у Босни, крај 19. века

Сав је народ овде православне вере.

Међутим, централније и северније области, које сам добро упознао, претежно су насељене римокатолицима.

Често се наглашава да су православни, ортодоксни, у Босни уопште моралнији и храбрији од Латина.

Православни поп држи своје вернике за

руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос.

Сер Артур Џон Еванс, Кроз Босну и Херцеговину (Енглеска), 1877.

Артур Џон Еванс

Артур Џон Еванс

Сер Артур Џон Еванс (Sir Arthur John Evans, 1851-1941) био је британски археолог чије је најчувеније откриће локалитета минојске културе у Кнососу на Криту. Еванс је проучавао Микену, посебно правоугаоне критске печате. На основу проучавања претпоставио је да микенска култура води порекло са Крита. Када је острво ослобођено од турске власти, Еванс је почео са откопавањима и 1900. године откривена је палата у Кнососу, као и велики број глинених плочица. Истражени су локалитети и у Фестосу и Агија Тријади. Еванс је дао периодизацију Минојске цивилизације, која је названа по митском краљу Миноју. 

Први његов сусрет са балканским пределима одиграо се током Херцеговачког устанка 1875. године када се са братом Луисом запутио у правцу Босне и Херцеговине. Опчињен оријенталним призорима, али и под снажним утисцима немилосрдних сукоба и бруталности током окршаја отоманских трупа са побуњеним Србима, Еванс је бележио и скицирао све са чиме се сусретао.

Две године касније британски дневни лист Manchester Guardian ангажовао га је као извештача и из Босне и Херцеговине где је био сведок репресалија отоманских власти над српским становништвом као последица минулог Херцеговачког устанка, као и Првог Српско-турског рата.

1878. настанио се у Дубровнику где је наставио новинарску каријеру отворено изражавајући негативан став у вези са аустроугарском анексијом Босне и Херцеговине.  Услед јавно изношених антиаустроугарских ставова 1882. године је ухапшен под сумњом да је британски тајни агент и провокатор и протеран је са аустроугарског тпростора.

Сродни чланци:

Сер Џон Еванс: Домаћи муслимани су чистокрвни Словени и сви говоре српским језиком

О Буњевцима – Србима католицима

„Матица Српска“ учинила је велику услугу науци уопште, а нашој браћи Буњевцима и целом Српству на посе, што је пружила прилику да се важно питање о пореклу и животу Буњеваца расправи. То питање нити је до данас покушавано да се расправи, нити је расправљено и оно спада у отворена питања етнографска, која тек чекају своје решење. Колико нам је познато, до сада нема о Буњевцима ни у српској ни у страној литератури никакве нарочите расправе (О „Буњевцима“ писао је у нас пок. Лаза Кнежевић и вредни секретар „Матице Српске“ А. Хаџић, али само о њиховом друштвеном животу и стању, дакле о данашњици), њихову прошлост етнографи и историчари нису ни у којој прилици нарочито третирали, а и оно што се о њима писало, то је тек било узгред, ситно и врло мало. Први етнографи ове монархије Церниг и Хунфалви једва су им посветили десетак редака у својим огромним делима, те за сувремену етнографију није ни мало ласкаво, што се о Буњевцима много мање зна, но о ком народу ван граница европских. Пико у својој историји Срба у Угарској такође не говори о њима ништа. Можда је свему том и то узрок, што је пометња у подацима о њима врло велика, о чему сам се и сам уверио пишући ову расправу.
Бачка 1931.

Бачка 1931.

Прошлост и порекло Буњеваца непознато је, тако рећи и за њих саме и за остали свет, јер се није нигде очувао никакав поуздан податак, који би у том погледу дао веродостојна разјашњења. Сви писци, који су о њима узгред говорили, слажу се само у том, да они нису староседеоци на садашњем свом земљишту, већ да су се доселили овамо са стране, што је и највероватније. Питање, од куда су се доселили више је рашчишћено од питања, када су се доселили. То је у осталом и појмљиво. Када су подаци и историјски споменици у погледу Буњеваца тако ретки, када народна предања нису толико очувана, да им се безусловна вера поклони: онда може само бити претпоставака, али поузданих тврђења не. Тај је случај и овде.

1. Историја, порекло, име

Преовлађује мишљење, да су се Буњевци доселили у Угарску из Херцеговине са Буне реке и околине јој и из Далмације. То је мишљење најраспрострањеније и изгледа, да је највероватније. За тачност тога мишљења говоре многи знаци и историјске чињенице, као и народно предање у Буњеваца. Они сами верују да су са Буне реке. Народ пева:

„Дидови нам из далека
Ондуд гди је Буна река,
Племе нам је стародавно –
Како давно, тако славно,
Давор ој Буњевче!“

Буњевачка интелигенција, свештеници и учитељи са народом заједно, одговориће вам свагда, да су пореклом са реке Буне и из Далмације, а ово веровање у самом народу свакако није без свога значаја и вредности при расправљању о пореклу њиховом. И само име „Буњевац“, као да је добило корен свој од реке Буне, те означује плем, човека отуд са Буне.

Сама реч „Буњевац“ не означава нити може бити име једног народа, она више означава име једног првансалца (провинцијалца), човека из извесне околине, предела, провинције, као што је „Сремац“, (од провинције Срема), „Босанац“ (од државе Босне), која је опет добила име своје од реке Босне). У овом случају је и предео Буна добио име од реке Буне и тако добише људи оданде провинцијално име „Буњевац“, док им је народносно име српско, пошто су огранак српског стабла. Верујемо, да се никако не може оборити наша тврдња, да име Буњевац никако не означава народност, јер када не би тако било, онда би наука допустила да на овом свету има и босанске и далматинске народности, а то, мислимо, да не би било далеко од апсурда.

Код свих имена, којима све људи називају нашу браћу Буњевце, корен је у провинцијализму. Тако се у статистици, па и у административном језику, Буњевци називају још и „Далматинцима“ („Dalmaták“ на мапи и статистици Бач-Бодрошке жупаније и у многим књигама мађарским о јужној Угарској), а језик којим говоре : „далматински“ („dalmát anyanyelv“ у судским записницима и у статистичким пописницима). У ову погрешку упадају често и сами Буњевци. У овогодишњем течају буњевачког листа „Невен“-а нашао сам на крају једне преведене приповетке: „подалматинио“ (тај и тај). Барањске Шокце пак називају обично (а и они се сами називају Бошњацима, т. ј. људима, који су дошли из Босне (односно Херцеговине са Буне).

Сва ова три имена еминентно означују људе провинцијалце, људе са Буне, Далмације и Босне. У тим именима више је означена постојбина него народност. Постала су пак отуда, што река Буна у Херцеговини, као што знамо, извире у Велес планини, у позадности Невесиња, после два сâта даљине поред вароши Благаја, те код села Буне утиче као и Требисат, Брегава и Крупа у Неретву, која код Метковића прелази у Далмацију и утиче у јадранско море. Пролази делом Буна кроз Херцеговину, а и кроз Далмацију, те ј….рода, који је пређе становао на обалама Буне, било и у Херцеговини и у Далмацији, отуда Буњевцима још и име „Далматинци“.

Благај, Буна

Извор реке Буне код Благаја

Име „Херцеговци“ не добише за то, што је појам „Босанци“, „Бошњаци“ познатији и што је у крајевима, куд се населише (Барања), Босна познатија од Херцеговине или што се Херцеговина сматра не само као саставни већ и потчињени део Босне. Отуда Шокци у Барањи добише име Бошњаци. Име Шокац долази, како једни (Бадић) мисле, од брда Шок, које се налази у њиховој прапостојбини на Балкану (?), али је распрострањеније мишљење, да су име добили од шаке пошто се они, као католици, крсте са пет прстију (дакле целом шаком).

О имену „Буњевац“ заступају буњевачки писци (Младен Барбарић у расправи „О језику“. (1891. г. „Невен“.)) теорију, да оно долази и од глагола „бунити се“, као што име „Хрвати“ долази од „хрвати се“, а „Срби“ од „љутити се“, „беснити“ (у санскриту „serbh“ значи „беснити“).

Што се првога тиче, могуће је да Буњевац долази од „бунити се“, пошто су Буњевци у својој првој постојбини били осветнички, револуцијони елеменат, који је јуначки устајао против својих угњетача Турака и у свакој прилици часно се бунио против османског господства, коме се касније и у новој отаџбини с оружјем у руци светио за старе ране и неправде.

О корену пак Хрват и Србин има и других разних мишљења, по којима Хрват долази од словенског „хрб“, „хрбат“ (shrb) т. ј. врх (Hügel). У старој својој постојбини на Судетима и Карпатима, звали су Хрвате тадашњи савременици „Ghrouati“ и „Chrouati“, а Србе „Serbli“ (прво опште име свих Словена (K. v. Zzoernig: „Etnographie, II. 1855.)), које (Srben) по Добровском значи уједињени.

Кад се узме у обзир све што је познато о прошлости Бачке и Барање, излази, да су се Буњевци збиља доселили са Буне реке и да у овим крајевима нису у толикој мери староседеоци као њихова православна браћа…

Историја бележи осам знатнијих и већих сеоба Срба са Балкна у Угарску. Прва сеоба на Чепељско острво у српски Ковин (под владом краља Жигмонда); друга под Ђурђем Бранковићем (после 1430. г.); трећа (1439.); четврта за владе Матије Корвина 1459. год.; пета и врло знатна, када кнез Павле (Бранковић) или Кињижи Пал преведе 50.000 Срба из околине Крушевца; шеста 1509. год. са српским владиком Максимом; седма под Николом Јуришићем (1538. г.); осма и најпознатија је сеоба (крајем 17. века) под патријархом Арсенијем Чарнојевићем (Szalay L. „Szerb telepek“ i Zzoernig: „Etnograpie“ II.)

Овде наравно нису урачунате српске сеобе на Далматинско и Личко земљиште, већ само на земљиште уже Угарске и Срема. Дакле ове сеобе ојачаваху све већма староседилачки, већином српски, живаљ у Бачкој. Наведосмо их све редом за то, да наш преглед буде лакши при постављању питања, да ли је у тим побројаним сеобама било Буњеваца?

На ово питање може бити само негативног одговора. Апстрахујући дакле, што у тим сеобама нема не само ни помена, већ ни најмањег знака, из кога би се могао извести, ма и софистички, закључак, да су у тим групама прешли Буњевци у нов свој завичај, против таког мишљења говори највише то, што Буњевци ни по типу свом, ни по наречју свом, а ни по предањима својим нису могли стати у ред ових насељеника.

Досељеници ови беху из уже Србије, Подунавља, Жупе и Пећи, а у тим крајевима се стара постојбина Буњеваца не може тражити. Последња и највећа сеоба пак (Чарнојевићева) догодила се уз то још и у времену, када су већ Буњевци били у Бачкој насељени. А осим свега тога из првих црквених матрикула, вођених у Суботици о Буњевцима, види се, да су први насељеници били делом из Босне (Херцеговине), делом из Далмације, али су их њихови свештеници свагда називали „Далматинцима“. Но о том ће бити ниже опширније говора.

Као што видимо нити из историје Бачке до 16. века нити из сеоба српских из Србије не видимо не само трага, већ ни могућности, да су Буњевци у тим сеобама били или да су штавише раније становали у Бачкој. Док се какав јак противан доказ не нађе, остаје као утврђено, да су се Буњевци са Буне и из Далмације доселили, и то је једина претпоставка, која има највише шанса, да се сматра за највероватнију и најмогућнију.

Прелазимо на далеко замашније питање: када се догодила сеоба Буњеваца са Буне у садашњи завичај?

Мишљења су подељена. Из свију претпоставака може се ипак извести закључак, да је та сеоба морала бити у 17. веку и да је Буњеваца морало бити у Бачкој не само при крају тога века, када је Будим пао у хришћанске руке и када се из Угарске повлачише Турци, већ и за време турског господства, као што ћемо ниже видети.

Етнографи ове монархије нису сматрали за потребно, да истраже и бар приближно означе време, кад је та сеоба могла бити. Церниг, Хунфалви и Швикер ћуте о том као заливени и ни једном речи не спомињу доба те сеобе. Изузетак је историк проф. Ивањи, који у својој, делимице пристрасној, али ипак, врло марљиво израђеној историји вароши Суботице, по црквеним матрикулама и изворима, који су му стојали на расположењу у суботичкој варошкој, будимској дворској и бечкој војеној архиви, додирује ово питање на више места. Он у својој књизи држи за сигурно, да су се Буњвци доселили у Суботицу о јесени 1687. год.

У списима францишканског манастира Ђенђешу постоји стара прибелешка, да су се Буњевци из Босне и из суседне Далмације доселили у Суботицу у то доба, а под вођством 18 францишканских калуђера. Један део остао је у суботичком граду (Суботица је тада била, као и Сегедин и остала већа места у јужној Угарској утврђени војни шанац, „fossatum“ или „comuna milit.“), а остали се упутише у Сегедин.

Калуђери, пошто уклонише своју паству на сигурније тле, вратише се у Босну, свом осталом стаду, оста само један по имену Анђел (Angelus) Шарчевић, али и он се вратио после годину дана. Свештеничке дужности вршише касније домаћи францишканци из Сегедина или калуђери Буњевци, као што је био Јеремија Гугановић (Лудаши), Вартоломије (Bartholomaeus) Бењовић (Iványi István: Szabadka története“, str. 89 i 90.)

Своје тврдње поткрепљује Ивањи црквеним матрикулама суботичким, у којима се од 1-ог децембра 1687. године. налазе Буњевачка презимена: Парчетић, Билогривић, Грубишић, Кубатовић, Вуковић, Мерковић, Дументић, Тендаревић, Војнић, Рајић, Миљковић, Ђелмић, Сучић, Јурић, Кулић, Пасторовић, Плевић, Мамужић, Ивковић, Товарић, Чижић, Сторинковић, Дертић, Ивошевић, Вук Гостовировић, Горетић, Хајдуковић, Кипершић, Синдетић, Украјиновић.

„Према овоме“ – вели Ивањи дословце – „у Суботици су тада становали и Раци шизматици (православни) и Раци католици или Далматинци. Упитани за свој долазак изјављиваху обоје, да су у овим крајевима раније, већ и за време Турака становали“.

Ово је сасвим вероватно и за то мислимо, да је тачно оно, што Ивањи, односно матрикуле, тврде о доласку Буњеваца 1687. год. у Суботицу, али је очигледно, да је Буњеваца још морало бити у Бачкој пре 1687. год., јер су Турци још пре те године очистили горње крајеве, дакле „време под Турцима“ било је раније.

На другом месту (стр. 67, 79 и даље) признаје то и сам Ивањи, бележећи отмице Буњевачких девојака од стране Турака и буњевачко становништво на пустарама Кунбаји (29 кућа), Лудашу (29 кућа), Бајмоку (21 кућа, још 1580. г. званично име „Нови Бајмок“), Таванкут (16 кућа), Томци, Чорви, Белесовићи и т. д. Да је тако сведоче црквене матрикуле. (Буњевац пастир Никола Копуновић родио се још 1660. год. у Бајмоку, калуђер Гугановић још раније у Лудашу, 70годишњи старац Билија Катана из Таванкута, све Буњевци). Осим тога стоји у калуђерским записима, да се буњевачка нејач и жене скриваху по земуницама по околини Суботице 1679. г. На другом пак месту изјавише Буњевци у оно доба, да су се у Суботичкој околини населили 1668. године.

Све то показује, да је Буњеваца било још пре 1686/87 год., који су живели од земљорадње и сточарства и од суботичког бега Исмаила и Дурмиш паше држали у закуп суботичке путаре. Што пак Бадић („Ausztria – Magyarország II.“ Bácska) вели, да су се Буњевци овамо пре доселили од православних, то не одговара истини, јер је Срба овамо било и под јуначким цар-Јованом (1526. год.) коме Суботица беше престоница, по камералном попису (Tudömánytár XI. kot. str. 171.) становали су пак Срби још 1572. год. на пустарама Келебији, Томпи, Лудашу, Боршоду, Иванки, Матеовићу, Мељкуту, 1543. г. беше их у Шебешићу и Верушићу и т. д., а да је у овим крајевима било Срба још у 7. веку, о том смо већ говорили.

Да ресумирамо: према свему овом морало је бити Буњеваца у Бачкој већ 1650. год., али је вероватно, да је сеоба, под калуђерима из Далмације била друга сеоба, која је, као што видимо, допирала до Суботице – Сегедина.

Буњевци су се дакле морали у више група доселити. Прве групе задржале су се по пустарама и селима (Бајмок, Таванкут, Лудаш) и нису се приближавале утврђеним положајима, варошима, а друга и највећа група, на челу са францишканцима дошла је 1687. год. у Сегедин и Суботицу. Тек свакако доба прве од тих сеоба неће бити раније од половине 17. века.

Пошто смо видели у које време пада долазак Буњеваца из старе у нову отаџбину, можемо прећи њихову судбину и живот у новом завичају…

За време турског господства и оно мало мађарског живља одсели се из Бачке, – што и мађарски писци дословце признају, – у којој остадоше сами Срби борећи се са Турцима из дана у дан читавих 145 година турске владавине. Српски живаљ порасте услед многих насеобина из Србије и ојача са доласком Буњеваца, још за турско време, а половином 17. века, као што смо напред видели.

Када Будим паде у царске (аустријске) руке (1686. г.) поста и Бачка слободна, претрпив још једно пустошење, које Турци извршише, повлачећи се кроз њу ка Цариграду. У ово доба пада друга и већа сеоба Буњеваца, који сад доспеше и до Суботице – Сегедина, о чему ћемо сад говорити.

Из своје старе постојбине Буњевци извесно нису од добра потегли у туђ свет. Узроци су без сумње били исти, који су изазвали и остале српске сеобе. Додијало је народу робовати више векова Турчину, те се кренуо у крајеве, где се надао, да ће бити поштеђен од турских угњетача, али где ће и са више изгледа моћи да се освети Турцима за Косово и остале беде, које за њим засташе.

Изјавили смо још раније своју сумњу у то, да је сеоба Буњеваца 1686./7. г. била само једина. Њој је претходило извесно више мањих сеоба, које су допирале до Хрватске или до Барање и подунавске крајеве Бачке.

Но још је вероватније, да је прва сеоба била многобројна, али да се према Бачкој кретала полако и корачајући напред смањивала се бројност остављајући у крајевима куда је пролазила знатне делове насељеника, као што је то код свих сеоба народа бивало.

Само тако је могло бити, да је један део Буњеваца у свом путу са Буне у Бачку, стигао у Лику и Крбаву (Licca et Corbavia), док други продужише пут до Барање, где такође оста знатан део, затим пређоше Дунав те заузеше доњи део пачке око Апатина и горњи око Баје, па тек за тим населише пустаре Томпу, Таванкут, Лудаш, Бајмок, откуда се приближаваху Суботици, када их ту сустиже и друга велика група 1687. г. под вођством францишканских калуђера.

Те сеобе трајаху свагда врло дуго и биле су скопчане са опасностима. Турци су спречавали исељавање и исељеници су обично ноћу морали путовати. Најопасније је било прећи границу, јер су ту стојале јаке турске страже. Међу тим на ћесарској обали чекала их је већ власт, која их је о државном трошку даље отправљала и по жупанијама смештала (Strausz A. „Bosznia es Herzegovina“ I. Budapest 1883. str. 205.).

Историја бележи врло многа насељавања са турског земљишта на далматинско и у Лику и Крбаву. Ту су сеобе Ускока, Морлаха, т. зв. Влаха (Срба) и т. д. (Е. Пико спомиње још једну сеобу Далматинску после 1301. год., када пређоше и Бребири, претци Зриновића. Али то време је сувише рано, а да се може мислити, да се тада догодила буњевачка сеоба.).

Сви ти Срби из Босне и Херцеговине насељаваху под заштитом царских привилегија опустело земљиште монархије и чинише изврсне војничке услуге новој отаџбини. Ускоци пређоше почетком 16. века, Морлаци 1580. год.; 1597. г. пређе опет 1700. ускока и Влаха. 1600. г. пређоше из Далмације око манастира Хермеља или Сирмила на Зрмањи, многи Срби под кнезовима Вуковићем и Беашиновићем (Церниг га назива Пласанић). Допратише их митрополит Гаврило и 70 калуђера. Настанише се у вараждинском генералату око Марче. И ко би избројао све те ситније и крупније сеобе. Да л’ је у њима и у којој од њих било Буњеваца, о том историја ћути, а ни један запис нити историјски споменик не разјашњава. За то се тачно и поуздано не може установити ни година тих сеоба.

Сеоба под францишканским калуђерима. Стигав у хрватску крајину заузеше села Вратник, Ричицу, Св. Рокус, Кошин и др. Церниг изрично вели, да су та села заузели људи из буњевачког племена пореклом из Херцеговине. („Bunijevische“ – на другом месту и – „Bunevičische Familie, welche aus Herzegovina stammte“). И данас се налазе у тим селима Буњевци.

Остатак пак продужи пут и стиже у Суботицу, у чијој околини већ нађоше своје сународнике, који раније дођоше. (Церниг на 163. стр. своје „Етнографије“ бележи, да је 1538-40. г. када је Дубица пала и Турци почеше упадати и у Славонију, Бошњаци (Шокци) и Хрвати избегоше преко Драве у Угарску. Ово ће бити прва већа шокачка насеља у Барањи и Бачкој.)

Буњевци дођоше под оружјем као што се Србима и јунацима приличи. Са Буњевцима дођоше и више православних породица (Крњајска и др.), које беху пореклом испод Велебита.

Када стигоше, Турци већ беху потиснути са Будима, али пошто су се у Банату још држали, испадали су чешће и у Бачку, те се јунацима и сада нашло посла. Буњевци се ни часа не устезаху, да бране царство од турских испада.

9. јула 1687. год. препоручује бечком царском војеном већу изборни кнез баварски Максимилијан, главнокомандујући аустријске војске, овим речима: „Churfürst zu Bayern reccommandirt sub dato im Feldlager bei Sizar (око Мартоноша) 9. Juli 1687. die kathol. Raitzen, damit Ihnen 3 Palanken zu erbauen und zu bewahren eingeraumt werden möge“. Дакле препоручује се већу, да им се дозволи становање и обрана 3 паланке (вароши).

У исто време (3. јула) препоручио је исти кнез и правосл. Србе, које је, 4892 на броју, превео са турског земљишта капетан Новак Петровић са жељом, да се настане у Бечкереку и Лици. Ивањи мисли, да су Буњевци лично однели у Беч ту своју молбу. Ратни савет одобрио им је 1. септембра т. г. молбу и у записнику (Hofkriegsrath Arhiv Protocoll 1687. folio 400 sept. 1. Nro 11.) забележено је о томе ово:

„Remittitur hiermit ein anderer, dass dergleichen Rätz (t. j. kao i Novak Petrović), welche sich in 1500 wehrhaften Männern bestehend anerboten, frei zu verbleiben und andere mehr vom Feinde herüber zu bringen, gegen deme (?) dass ihnen zu Segedin, Sobattiz und Bouia (?!) zu verbleiben u. die drei vorgeschlagene Palanken zu erbauen erlaubt werde“.

Веће им одреди дакле Сегедин, Суботицу и Бају за становање и они обећаше, да ће бити верни и да ће још више својих сународника довести.

После тога поднесе (извесно лично) истом већу молбу Марковић и Ђуро Видаковић за насељавање у име 5000 Буњеваца, који стигоше. О томе је у горњем протоколу (стр. 573. септ. Нр. 43) забележено око:

„Markovics und Juro Vidakovics bitten um einige devastirte Castellen und Teritoria für 5000 aus der Türkei herübergegangener Rätzen, damit sie unterkommen und sich ernähren mögen. Versprechen dagegen jederzeit unter dem Commando eines deutschen Generals oder Offiziers wieder den Erbfeind die Waffen zu führen“.

Ратно веће одобри и ову молбу Буњеваца и даде им искано земљиште, а они се обавезаше да војују против општег непријатеља – Турчина.

У то доба основа се у бачким крајевима, које Турци очистише, војничка крајина чији стубови беху сами Срби и Буњевци. Страже беху установљене у Сегедину, Баји, Суботици, која места као и Мартонош, Сента и Бечеј беху војени шанчеви (утврђена места „fossatum“), а Тител, Ковиљ, Бач, Мошорин такође страже.

Први капетан у Суботици беше Лука Сучић, који се родио још у старој постојбини у Босни и чим дође у Суботицу поста капетан и уједно градоначелиник. Беше храбар човек. Помоћници му беху Марчетић, Вујавић и Кајић (јунаштво овог последњег опевано је у буњевачком календару „Даници“ од 1892. г.), у то доба постадоше Сучићи, Кајићи и Видаковићи племићи. (Ђуро Видаковић, као што пре рекосмо, био је вођа досељених Буњеваца.) Општинска управа становала је у т. зв. Кули (старом граду). Граничари потпадаху само под војену власт, а под жупанијску не и не плаћаху порезе.

1690. год. беше велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, која умножи становништво Бачке и даде Бачкој и војеној крајини нове снаге.

1702. год. извршена је подела земље суботичким граничарима, када под Суботицу потпадоше и околне пустаре. Официри добише више земљишта, а војници по 6 ланаца (коњаници по 8). Тада беше Суботичана 108 коњаника и 114 пешака, граничара, наравно бројно стање у мирно време. Коњицом управљаше (већином) капетан из породице Сучића и Крњајских, а пешадијом „хаднађ“ (војвода.) (Иванyи: „Szabadka tört.“ 113.) Осим тога оба рода војске имађаху и барјактаре.

За све време док Турци сасвим не беху очистили Угарску, Буњевци као чланови српске милиције војеваху јуначки против Турака, са којима имађаху старих рачуна још из прапостојбине своје. Особито се одликоваху суботички коњаници.

Турци су у свакој прилици пакостили Буњевцима као и Србима. 1692. год. нападали су чешће на буњевачка села. Народ се разбегао по пустарама, јанковачким шумама и ритовима, а склонио се и у зидине сегединског манастира.

Калуђери забележише ове догађаје. Нејач се скривала по земуницама и по лудашком риту (језеру). Кад се Турци приближаваху, нејач се гњурала и у саму воду, те да може дисати, држала је трску у устима. То је све дотле трајало, док се Турци не би уклонили видев да нема никог од Буњеваца.

Турци су се често лаћали и преваре, да измаме Буњевке из тих склоништа. Тако би викали: „Като! Баро! Маро! изиђите слободно, нема непријатеља“. На тај начин Турци су заробили 5 Буњевака, међу њима младу жену једнога Сучића, рођену Алгашевић, која се више није ни вратила, и извесно доспела у турски харем.

Буњевци су се доселили у нови завичај у времену највећих ратова и ступили су одмах у бојну линију. Читавих педесет и седам година били су Буњевци граничари и за све то време служише аустријску монархију верно, јуначки као прави соколови херцеговачки.

Потпадајући под сегединску војену комору као и сва српска милиција, која је свагда била у првим бојним редовима борили су се као лавови против Турака и Ракоцијеве револуције.

Буњевце видимо 1689. г. под Београдом, исте године чак под Нишом, 1691. г. на Сланкамену, 1696. г. на Темишвару, 1697. г. на Сенти све против Турака и тако то трајаше све до карловачког мира 1699. год. Банат оста Турцима, Бачка беше слободна. У биткама против Турака одликовао се Буњевац Лука Сучић и Србин Продан Степин (Стејин ?), те добише обоје од цара златан ланац. Тако је одликован касније и Монастерлија и Текелија.

Док се Буњевци раме уз раме са својом православном браћом борише против непријатеља на страни, дотле су им на дому конабили децу и жене војници Ракоција и Имра Текелије. Капетан Вираг касапио је у то време немилице децу, жене и старце у Суботици, и жртве те Вирагове обести напунише читаво гробље код капеле св. Рока у Суботици („Даница“ календар за 1892. г. Стр. 25. ).

Ракоцијев устанак (1703. г.) опустоши Бачку. Његови Куруци беху ужасно немилостиви, те попалише и прегазише, што им год беше у путу. Нарочито се светише Србима и Буњевцима, јер ови не сташе на њихову страну, већ беху тада једина обрана царева.

Срби и Буњевци им после вратише жао за срамоту, када продреше у њихове крајеве. Суботички капетани беху тада Буњевац Лука Сучић и Србин Вуле Илић. То крвопролиће и пустошење трајаше све до 1711. г. до сатмарског мира. Те године се тек вратише из Петроварадина буњевачке породице, које тамо избегоше од Ракоцијева беснила.

Поче се тада развијати и жупанијски живот. Буњевци су играли угледну улогу у доба дугих распра између бачке и бодрошке жупаније, пошто беше Буњеваца и Шокаца, који потпадаху под жупанијску власт…

Распре око поседа беху дуготрајне, парница се чешће понављала и комисије излазиле. Бајски, бачки и сомборски срез потпадао је 1699. г. под бачку жупанију, која је тамо те године и извршила попис становништва. Исте године жали се генерал Шлик на бачку жупанију, што је разлоружала „рацку милицију“ у Сомбору и Суботици у којој беше и Буњеваца. У војеној вароши Суботици је 1722. г. у априлу инсталован нови жупан бодрошки Цобор. (Ови подаци о бодрошкој жупанији узети су из дела С. Ивањи „Az. új Bodrogh vármegye.“ Budapest 1887.).

Буњевци имађаху велика звања у обема жупанијама. Калочки бискупи Мартин Борковић и Колонић беху уједно и жупани бачки. Грашавковић беше жупан бодрошки, а Ђорђе Пејачевић поџупан бодрошки (1718. г.). Међу вишим чиновницима тих жупанија налазимо ова буњевачка имена: Скварић, Јосим, Оримац, Матија Сучић, Мартин Состорић, Игњат Бабић, Мартин Липковић, Петар Ђурковић, Михаило Адамовић и др. Драшковић (Леополд Тракошћански) беше такође жупан бодришки (1746. г.).

*

Пређимо сад на годину 1716., када поче други рат са Турцима. Буњевце видимо сада са Србима опет у првим редовима. Код Петроварадина 1716. год., код Београда 1717. г. и т. д. Пожаревачки мир прекиде овај рат. Буњевци беху доцније у посадама аустријским у Шапцу (1738. год.) и другим местима у Србији.

При чаркама са Турцима беше их много заробљено од којих се спомиње Павао Скендеровић. Неки су од њих новцем откупљени од Турака, а други се богме и не вратише из Турског ропства.

Буњевци као и српска милиција у Бачкој није се слала само на Турке, већ беху одаслани на запад. 1734. год. беху у Шлезији, а 1740-42. г. у Шлезији и Моравској под капетаном Арсеном Вујићем и Јованом Савићем. 1741. г. у Славонији.

За све то време на дому их сналазаше несрећа за несрећом. Поплаве убијаху народ материјално, а куга га десетковаше. У Суботици и Баји (1739. г.) као и свој Бачкој владаше куга. Бају разорише 1708. г. Куруци, 1751. г. поплава.

Законом (3. §. XVIII) укине се 1742. год. војена крајина у Бачкој, а 7. маја 1743. г. поста Суботица повлашћена камерална варошица под именом „Szent Mária“. Прва општинска управа у Суботици после укидања границе састави се овако: кнез, Стеван пл. Војнић, саветници: Илија Буквић, Јован Војнић, Грга Крижановић, Јосиф Јарамазов, Марко Скендеровић, Јосиф Копуновић, Михајло Перчић, Андрија Пулешанов, Петар Мукић, Јован Мачков, Михаило Бачин и Грга Видаковић. (Iványi: „Szabadka“, str. 139)

Варош доби знатне повластице и у њој се заведе потпуна грађанска управа. Буњевци се разоружаше. Заставе под којима су јуначки војевали дођоше као светиња у манастир францишкански на сахрану. (Православни не хтедоше под грађанску управу већ тражише сви до једног да остану граничари. То им се у толико испуни, што им је дозвољено, да се смеју иселити у војену крајину. Иселише се 315 породица у јесен 1746. г. у потиску крајину, Банат и шајкашка места: Мошорин, Гардиновце, Ковиљ и т. д. Њихове куће заузеше Мађари. У Суботици оста око 20 српских породица, но доцније су се многе вратиле. У потиској крајини доцније при укидању њеном не хтеше Срби дати оружје, те се диже и мали устанак, али се брзо угуши.)

Почеше грађански нов живот као што сами веле за се:

Иван Иванић

Иван Иванић

„Свој анџар су отклонили
Кад се Турци поклонили
Жељни бише од почетка
Нек захрђа сабља бритка.
Давор ој Буњевче!

Слобода их дочекала
Сваком свашта радо дала
И пустара а и села
До Будима горе бела.
Давор ој Буњевче!

И у новом животу показаше се Буњевци на свом месту. Постадоше вредни земљорадници и добри поштени грађани.

Те полако, по тенане
Отпочеше нове дане.
Први дани липи били
Те се сваком омилили.
Давор ој Буњевче!

Тако вели песник Буњевачки.

*

Сомборци не хтедоше под жупанијску управу, већ послаше депутацију у Беч у којој беше Буњевац Мрата пл. Нарчетић и Србин Атанасије Стојшић. Они тамо пробавише три године радећи на томе, да Сомбор постане слоб. краљ. варош, независна од жупанијске управе, кад већ не могаху остати граничари.

За то време извештавали су ови депутирци Сомборце о резултатима свога рада и текст њихових извештаја предао је А. Сандић у „Јавору“ (бр. 46. 1884. г.) на јавност. Овај заједнички рад показује слогу и братство, које вазда владаше између Срба и Буњеваца, који се свагда љубљаху као рођена браћа.

Овај рад сомборских изасланика беше крунисан успехом. 17. фебруара 1749. г. изда Марија Терезија диплому, којом Сомбор поста слободна краљевска варош.

Они пак Срби и Шокци, који се никако не хтеше оканути војничког живота, иселише се у војничку крајину, а неки и у Русију, где у „Новој Србији“ и „Славјано-Србији“ (јекатеринославска губернија) поникоше српска места Сомбор и Суботица, које населише Сомборци и Суботичани незадовољници и исељеници. Шокци се пак многи иселише у Банат у околину Брестовца (1749. г.) (Dr. Szentkláray Jenö: „Száz év Delmágyarország ujabb történetéböl“.).

Суботица у новом свом положају као камерална варошица имала је да се бори са разним неприликама, често и врло тугаљиве природе, као што беше спор са суботичким „немешима“ (племићима), којих беше тада 27 породица. (За војничке врлине и јунаштво постадоше многе угледне буњевачке породице „немешима“ (армалиетама).)

Немеши не хтедоше да сносе општинске порезне терете и око тога се изроди парница, која се сврши извесним поравнањем, уговором између варошке управе и немеша (16. нов. 1748.), али који не хтедоше сви „немеши“ потписати, те се иселише на пустару Милитић или Телечку, где пониче чисто племићко село – данашњи Немеш Милитић (Буњевци га зову „Лемеши“), где уживаху жељене слобоштине; тако поста и село Матеовић, где су сами племићи Пијуковићи.

За тим насташе дуготрајни радови око унутрашње варошке организације и општинског сустава и консолидовања порезних прилика. Тада (1748) беше у Суботици 586 буњевачких, 64 српских, 56 мађарских и 51 немачких порезних глава, које су плаћале државну порезу.

Беше много размирица са краљ. комором као власником земљишта (1766-1759. г.), даље пограничних спорова са суседним општинама, а питање о аграрним одношајима зададе највише посла. Све се то било отегло до у недоглед и у тој неизвесности прође доста година. Било је скупштина о тим питањима, излазиле су разне комисије и шиљане су буњевачке депутације владару у Беч и разним вишим властима.

Но, најдуже трајаше рад око потпуног ослобођења ове вароши, т. ј. око тога, да Суботица, која дотле беше само повлашћена камерална варошица, постане аутономна слоб. кр. варош, каква је у том времену већ био Сомбор и др. И ту су Буњевци чешће морали ићи у Беч, Пожун и др. и подастирати престолу своју највећу жељу, да им Суботица (о којој певају са таком љубављу: „Суботице Бела, тебе нигде нема!“) постане потпуно самоуправна краљ. варош. Од свих тих изасланика био је најсрећнији старина Петар Јосић, кога је Марија Терезија врло лепо примила и обећала му испунити жељу суботичких Буњеваца.

22. јануара 1779. г. поста Суботица права слоб. краљ. аутономна варош и доби име „Марија Терезиополис“, у славу владарке Марије Терезије. Варош Суботица у знак захвалности посла краљици 5000 дуката.

У Суботици наста велика радост и овај се дан свечано прослави. Први градоначелник сл. кр. вароши Суботице поста Лука Војнић.

Суботица оста сопственик околних 12 пустара, потока Јасеновца и језера Палића. Велики хатар суботички откупи се за 266.666 фор. 40 пов., што се платило државној благајни. Суботица мораде населити пустаре Бајмок, којем селу се удари темељ још раније 1774. г., када је имало већ 50 кућа и Чантавир, а доцније суседно село Шандор.

Бачка државна управа доста се непријатељски понашала према Суботици у новом положају. Искрснуше опет размирице и распре најситније природе.

Јосиф П. посетио је Суботицу 9. јула 1786. г. путујући из Сомбора у Сенту, где беше населио 200 запорошких козака, који доцније изумреше и траг им се затре (пошто припадаху секти нежења).

За време ратова крајем 18. века против Турака Сомбор и Суботица, као и сви доњи крајеви, сносише многе терете. Осим тога се Буњевци у овом рату одликоваху јунаштвом и многи постадоше „немешима“.

На крунисање Леополда II. отишао је кићени бандеријум племића Буњеваца. Та ствар опевана је у књизи „Успомена бачких племениташа“, чије је прво издање штампано пре 100 година у Калочи. (Из ове књиге видимо, да је у Сегедину још тада било доста Буњеваца. Сада их је врло мало. Нестало их је претварањем у Мађаре.)

После свиштовског мира (1791. г.) који учини крај рату с Турцима, настадоше заплети у Француској, што све није остало без уплива на прилике у Угарској, па и у Бачкој. Племићи саставише чету коњаничку, којој заповедник би капетан Војнић, Буњевац.

Пошто је успостављена уставност и Суботици се узакони право слоб. краљ. вароши. Суботица би заступљена на угарском сабору са првим својим посланицима. То беху Буњевци Антоније Парчетић и Јован Сучић. На сабору 1802. г. беху Суботички посланици Антоније Милодановић и Јован Поповић, општински сенатори. У Суботици се све до данас бирају Буњевци за посланике. У то време предаде се саобраћају и Францов (канал) прокоп у Бачкој, који спаја Дунав и Тису и показа се корисним за привреду и саобраћај.

Пошто прође Наполеонова војна, наста у Угарској културни покрет, који захвати и Суботицу. Гимназија се реформиса, број основних школа повећа се, цркве се зидају и др.

Колера 1831. г. десетковала је буњевачки живаљ у Баји и Сегедину.

У четрдесетим годинама видимо у Суботици жив покрет око удруживања. Поникоше занатлијске и читаоничке задруге.

Догађаји 1848/9. год. попрскаше крвљу бачко тле. У крајевима где становаху Буњевци и Шокци беше такође крвавих битака.

Не спада у круг ове расправе, да говори о догађајима тих година. Најбоље је да их прећутимо.

–––––

Ово би била у најкраћим потезима историја Буњеваца од године њихова доласка у Бачку до новијих дана. (Подаци о вароши Суботици узети су из дела С. Ивањија: „Szabadka város története“, 1886. Иначе су svugde označeni izvori. Osim označenih izvora služio sam se još i ovim knjigama: Historie de l’ Austriche-Hongarie“, par Louis Légér i „La Hongrie Contemporaine“, par Raoul Chélar, Paris 1891.)

II Терен; статистика; привреда

Језгро Буњеваца и Шокаца настањено је у оној половини бач-бодрошке жупаније, која је пре 1802. године била и сама засебна жупанија и носила име бодрићка (бодрошка) од града Бодрића (Бодрогх (Из расправе С. Ивањија (Ивáнy Иствáн) „Уј Бодрогх вáрмегyе“, видимо, како се у прошлом веку тумарало око тога, од куд доби ова жупанија своје име, те неки тврђаху, да долази чак од села Бодрога код Арада. Та заблуда је за цело узрок, што се некадања бодрошка жупанија протезала неко време и преко Тисе.)), чије се развалине још једва виде у околини чисто шокачког села Моноштора. 1802. године извршено је – после распре, која трајаше читаво столеће – законито спајање бачке и бодрошке жупаније, и сад већ Буњевци с поносом веле, да су „Бачвани“; ма да су за време распра између бодрићке и бачке жупаније у прошлом веку били фанатични „Бодрићани“.

Буњевци су искључиво становници Горње Бачке. Шокци међу тим заузимају оно земљиште доње Бачке, које се пружа од Собмора дуж алфелд-фијуманске железничке пруге ка Дунаву. Има их и у Печују, а расејани су у свој барањској жупанији, где су у контакту са православним Србима очували свој матерњи, српски језик.У пештанској жупанији има их у Баћи, која је постала 1699. год.

Према овом терен, који заузимају Буњевци, то је горња Бачка, а Шокци (изузимамо овде сремске и славонске Шокце) Доња Бачка и Барања.

Буњеваца има данас: у Суботици, Сомбору, Немеш-Милитићу, Чонопљи, Шандору, Бајмоку, Каћмару, Алмашу, Матеовићу, Гари, Бикићу, и нешто у Баји.

У Суботици сачињавају Буњевци половину целокупног становништва. („Невен“ их рачуна на 35 до 36.000) У Сомбору има нешто мање од половине становништва (10.000), у Немеш-Милитићу половина (око 1500), у Чонопљи знатан део, у Шандору половина (500), у Бајмоку, Алмашу, Каћмару, Гари чине трећину, измешани са Мађарима и Немцима, а Матеовић је чисто буњевачко село (800 душа). У Немеш-Милитићу су становали са Мађарима, а у Чонопљи са Мађарима и Немцима, у Бикићу са Немцима, а у Суботици, Сомбору и Шандору са православним Србима. Са другим народностима не станују нигде заједно, нити имају најближег, непосредног контакта.

Шокци пак станују у Сонти (4600 ст.), Моноштору (5000 ст.), Вајски (1400 ст.), Бођану (500 ст.), Бачу (1500 ст.), Сантову (1500 ст.), Брегу (Берегу 1500 ст.). Прва три места искључиво су шокачка, у Бођану живе Шокци са православним Србима, а у Бачу, Сантову и Берегу са Немцима. У Барањи живе у Печују, Душноку, Бачину, Тукуљу и Будиму дарданском срезу, у Подрављу и у подунавским барањским селима, измешани са православним Србима, Немцима и Мађарима. Има их у округлом броју 40.000 душа.

И у Банату има Срба католика. То су Срби Крашовани који станују у Крашо-Северинској (Крассó-Сзöрéнy) жупанији, а у трокуту између Вршца, Лугоша и Оршаве, у томе мору румунском, има их 20.000 душа… Што се њихова порекла тиче има две версије: или су се населили из Херцеговине (као и Буњевци) или из црногорског округа у Србији. Католичку веру примише Крашовани у другој половини XVIII. века (1765. г.) за владавине Марије Терезије, а после сеобе Срба у Русију (1751.-1753. г.), дакле у доба највећег унијаћења, које их је извесно и лишило православне вере.

Што се статистике у опште тиче, врло је тешко тачно констатовати број Буњеваца и Шокаца. Извори, које имамо на расположењу, разилазе се у опште битно у том. Павле Хунфалви у својој етнографији рачуна их у седамдесетим годинама на 70.000 душа (изрично их назива католичким Србима, а тек у загради означава их као Буњевце и Шокце). Проф. Швикер у својој статистици рачуна да Срби (обе вере) сачињавају у Бачкој 15%, а у Барањи (са Шокцима) 15-17% од целокупног становништва у тим жупанијама. Иначе Швикер нигде не одељује Буњевце од Срба, али им ни на једном месту не износи број, што свакако не спада у добре стране једне чисто статистичке расправе. Бадић у епохалном делу „Ausztria-Magyarország irásban és rajzbán“, износи им целокупан број у 55.000 душа, па даље (нетачно) бележи, колико их има у Суботици и Сомбору. По званичним статистичким подацима од 1880. год. требало би да их има свега у Бачкој (Бачка жупанија при првом помену у Угарској 1785. год. имала је 180.000 ст., 1880. г. 630.000 ст., од којих 121.000 правосл. Срба. По најновијем попису 1890. г. Бачка свега (са варошицама) има 716.325 душа, а некадање „“Војводство Србија и Тамишки Банат“ по попису из 1850. год свега 3.426.221 душа.) 56.000 душа, али кад њихов број срачунамо по местима у којима станују, излази, да само у Бачкој има 70.000 Буњеваца и Шокаца, међу тим Хунфалви рачуна у ту суму и оних 40.000 у Барањи. Највероватније је пак, да их има у Бачкој 70.000, а у Барањи до 40.000, дакле свега преко 100.000 душа. Фењеш у својој књизи наводи Magyarország sztastisztikaja“ рачуна их, као што смо горе видели, на 429.268 душа, али у том су и Шокци у Троједници и Срему. Популација Суботице се врло брзо множила. Први попис становништва у Угарској је извршен 1785. г., тада је у Суботици нађено 23.000 становника. 1870. год. имала је већ 56.323 душе а 1880. год 61.656, а при најновијем попису 1890. год. 72.863, а 1580. год. имађаше тек 49 кућа, 1590. год. 63 куће.

Сомбор је 1690. г. имао 301 т. з. пореску главу (270 земљоделаца и 31 занатлију). 1870. год. имао је 24.309 а 1880. г. 24.700 ст., 1890. г. 26.888 ст. (око 600 занатлија), дакле бројно се врло лагано развија, – Печуј је имао 1870. г. 23.683 ст., а 1890. г. 34.754 ст.

Што се тиче сталежа у та три већа места, где су Буњевци и Шокци настањени, имамо овакав статистички преглед:

У процентима:

  Трг. и зан. сталеж Интелигенција Слуге Ратари
Суботица 6.37 1.39 13.80 78.54
Сомбор 10.08 3.25 13.32 73.35
Печуј 18.25 7.36 12.16 62.23

Из овога се види, да становништво и у варошима већином припада земљорадничком сталежу, а у селима су наравно, искључиво земљорадници.

Сразмера између мушкиња и женскиња пак овака је по статистичким подацима. На 100 мушких долази у

Суботици 102.8 ж.
Сомбору 102.6 ж.
Барањи 102.4 ж.
Бачкој 101.4 ж.
Печују 97.0 ж.

Територијално заузима буњевачка метропола Суботица 166.077 катастралних јутара, (Суботичка општина располаже са 44.000 јутара (26.000 јут. пашњака) општинске земље а у Бајмоку и Чантавиру 10.000 јутара, што представља предност 4 1/2 мил. фор. Види: „Ausztria – Magyarország II.“ „Bácska“ од Бадића) простор, којим мало која варош у овој монархији располаже. Сомбор има 53.577 кат. јут. Оба места располажу са знатним пашњаком, који знатно помаже развијању сточарства код Буњеваца које спада у најјачу грану привреде им.

На овоме месту ваља нам се задржати код привредног рада наших Буњеваца и Шокаца. Они су првенствено земљорадници, као што смо то и горе истакли. Буњевци у горњој Бачкој обделавају земљу врло успешно и рационално. Сеју све врсте ране на доста песковитом али плодном земљишту Бачке. Суботица је знатна трговачка варош са раном, исто тако и Сомбор. На околним пустарама Шебешићу, Верушићу, Таванкуту, Келебији, Томпи и т. д., где су од многих салаша поникла читава села, роди многа храна. Тако је исто и на сомборским салашима и у буњевачким селима.

Да се код Буњеваца подигне воћарство, отворена је код лековитог купатила Палића општинска воћарска школа са богатом расадницом. Осим тога Буњевци гаје врло добре коње, белу марву и свиње, а суботички вашари с коњима (догони се по 60-70.000 ком. коња) чувени су и у иностранству. Балканске државе, па и Немачка, Италија, чак и Шпанија купују коње за своје војене потребе од Буњеваца. Буњевац се у опште дичи са својим коњима, и то не без узрока, јер је сој буњевачких и у опште бачких коња изврстан. Шокци такође гаје коње, али друкчијег соја, мањи су, налик на балканске коње.

Буњевац се нерадо одаје трговини или занатима, он најрадије остаје крај свога плуга. Земља у Суботици огромним је делом својина Буњеваца и они су врло богати људи. Ове године основаше тамо велики, јак новчани завод, коме су већином они акционари.

Шокци у доњој Бачкој такође су добри земљоделци, али су више сточари и рибари, а производе и кудељу. У Барањи су још и виноградари. Од како су им одузете шуме, где је било жира за свиње, од тога времена устукнуло је сточарство. Од тога доба бележи се насељавање Немаца у шокачка села. Сиромашнији Буњевци и Шокци селе се у Славонију, где око Врхпоља крче шуму за ораницу, те као вредни људи и на страни добро успевају.

Буњевци и Шокци важе у опште као врло вредни, поштени и чуварни људи, још да они први нису мало више издашни на своје одело и при домаћим светковинама, били би још имућнији. Шокци све што им треба за одело, производе сами, док Буњевке подмирују своје потребе (изузимајући платно и кецеље) творничким производима.

Индустрије нема у њих никакве, изузимајући кућевну – текстилну – индустрију, која је као и код свих Југословена, јако развијена.

Буњевка важи за врло вредну и чисту жену, која много полаже на спољашњост своју и свога дома, отуда је у ње и толико воље око пипавог посла: веза, ткања и у опште израде свих текстилија.

Рукотворина Буњевака и Шокица одликује се својом лепотом, сталношћу и изврсним избором и поделом боја при изради ћилимова. Особито су на гласу буњевачке (суботичке) прегаче у безброј боја, што је чисто буњевачки специјалитет. Платно сами ткају и оно је и трајашно и танко (ћерћелија). Везови са златом показују такође велику вештину и изврстан укус. Шокице особито много ткају и преду. У свакој кући њиховој има пуно разбоја и преслица. То је и појмљиво, јер оне себе одевају својим рукотворинама. Буњевачке и шокачке женске рукотворине стекле су много дивљења, похвала и поштовалаца на изложбама у Бечу, Новом Саду и Будимпешти, где су биле изложене у свим нијансама и врстама. Да се види како су странци још пре сто година писали о женској радиности у Буњеваца, ево цитата из „Геогр. историјско-трговачког Лексикона“ Ј. Карабинског (Пожун 1786.): „Жене (суботичке) праве све саме, као: платно, кецеље, обојке и кашаринке. У ткању су врло веште, а у изради вештакиње. Опредену вуну тако добро и лепо бојадишу, као Персијанци“. Садашње оцене странаца много превазилазе ову, али ова је значајна с тога, што се она тиче буњевачке текстилне индустрије, каква је она била пре сто година.

У службу иде Буњевка и Шокица не радо, као и сестра јој Српкиња. То бива само у најкрајњој нужди. Ово не значи, да оне не воле радити, јер рада у задружном животу, где је породица многобројна, има свагда и сувише. То је више известан степен урођеног поноса у нашем народу, који другом не радо служи и ради.

III Црква; школа; језик; народност; књижевност; умотворине

ЦРКВА

Буњевци и Шокци припадају од реда западној, римокатоличкој цркви, што их једино и разликује од сабраће им православне!

По свему изгледа, да су у ове крајеве дошли као католици. Тако бар стоји у тадашњим војеним запискама, (Hochkriegsratharchiv 1867. Protoc. exped. Folio 570. Sept. Nr. 22.) где их свугде називају католичким Србима. За ово говори и то, да су у Суботицу дошли под водством 18 францишканаца калуђера, дакле морали су још тада бити католици. Могућно је пак и то, да су у путу свом у ове крајеве покатоличени, јер је баш у то време извршивано унијаћење у вараждинском генералату под Павлом Зорчићем и у Срему под владиком Јанијем и Љубибратићем.

Али ништа не говори против тога, да су они били већ и у Херцеговини католици, као што је баш у покрајини око Буне било свагда па и сада римокатолика, а у доба богумилства и Богумила. (Рачка – Костренчић веле да су протестантски сектари јужне Француске и сев. Италије били огранак и ученици босанско-херцеговачких Богумила.)

Шокци као да су у новој постојбини примили католичку веру, јер је владика Јани (Јаннy) у Срему и у Бачкој покатоличио у то време многе православне Србе, међу којима пре тога тако рећи и не беше католика. Церниг у „Етнографији“ (стр. 307) изрично вели да су Шокци, кад су населили село Баћу у пештанској жупанији (1699. г.), били православни и да су тек касније примили унију и католичку веру.

Као католички клир, немајући никакве оделите народне автономије у црквеним пословима, потпадају Буњевци-Шокци под острогонског кнеза-примаса, као главу римокатоличке цркве у Угарској. Но, по територијалној црквеној подели спадају бачки Буњевци и Шокци под калочку архидијецезу, а барањски Шокци под печујску епархију (бискупију).

Калочка арцибискупија, постав у 11. ст., носила је од 1094. до 1735. год. име бачке архиепископије, када је добила име, које и данас носи.

Калоча је била свагда од културног значаја по Буњевце. У њој су се буњевачки синови, који се радо одаваху свештеничком позиву и служби црквеној, учили и после враћали у народ као проповедници слова божјег и науке Христове. Наклоност свештеничком позиву, као да се дуже одржала код католичких но код православних Срба.

Буњевачко свештенство и учитељство одликује се својим примерним радом и родољубљем. Од буњевачке интелигенције, сеоски попови спадају у највеће пријатеље народа, коме чувају и језик и име народно. Они су најчвршћа стража на бранику буњевачке народности.

Књижевни и сваки народни покрет у Буњеваца поникао је из свештеничких и учитељских кругова. Честити Иван Антуновић има много својих последника.

У Суботици, Сомбору и Баји, као и у крајевима Барање, где су Шокци насељени, имају своје протопрезвитерате, под које потпадају буњевачке сеоске и варошке парохије. Буњевци имају лепих црквених грађевина, као: францишканска црква у Суботици по стилу калочке арцибискупске цркве (зидана је петнаестог века на рушевинама старе тврђаве суботичке). Велелепна Терезијина црква са две куле у Суботици, новоукрашена и рестаурисана црква у Сомбору, саборна црква у Печују, коју је ове године посетио Њ. В. Цар-Краљ и лепи францишкански манастир у Баји и Суботици. Ове су грађевине стародревне и монументалне.

Францишкански калуђерски ред ангажован је знатно у прошлости буњеваца и делио је судбу свога стада и у најжалоснијим и најопаснијим тренуцима. За време Турака нису ови калуђери никад напуштали гоњени клир, већ су били над збеговима и пратили га свугде. Тако, кад се пред Ракоцијевим пустошењем морадоше уклонити у Петроварадин, францишканци су их и тамо пратили и пробавили с њима у том изгнанству седам година.

У околини Батмоноштора у бачком Подунављу виде се и сад рушевине некадањег – по Бадићу – францишканског манастира о ком Бадић (B. „(„Ausztria – Magyarország II.“ Bácska од Ф. Бадића) вели, да је касније постао својина православних калуђера, што никако не стоји, бар се не слаже са оним веродостојним подацима, које је др. П. Ивановић изнео у 90. књизи „Летописа“ 1854. г., и из којих видимо, да је тај манастир као православан (св. преображенски) од вајкада и да је 1723. г. порушен од мађарских устаника, а игуман „G. R. N. U. Calugyeris“ и да је „anno 1723 posessa fuerit.“

Буњевци су на гласу са своје побожности и необично поштују своје свештенике, који су, скоро без изузетка, прави пастири свога стада. Кад се н. пр. у Суботици држе „коризмене проповеди“, цркве су пуне, па има слушалаца и на улици. „Невен“ примећује, да би према великом похађању цркве требало тамо још 4 цркве. Суботичанима је св. Рокус заветни светац, кога узеше за свога заштитника о великој куги. Једно место буњевачко у хрватској крајини носи у почаст овог свеца име св. Рокуса.

ШКОЛА

Основне Школе у Буњеваца и Шокаца деле се на две врсте, на општинске (комуналне) и вероисповедне. Ове последње показале су, и код католичких Срба као и код православних, да боље одговарају националној задаћи, због чега их је извесно и много више но општинских.

По најновијим подацима, које је ове године публиковало угарско министарство наставе, има у ужој Угарској (без Троједнице) свега 130 католичко-српских (у Бачкој и Барањи) и хрватских школа (у жупанијама Мошоњској, Шомођској, Шопронској, Тамишкој, Зали (Међумурје), Ваш и т. д.) и то вероисповедних 120, а општинских само 10. Од тих школа у 39 је наставни језик српско-хрватски, (1869. г. било је оваквих школа 73), у 73 срп.-хрв.-мађарски, у 3 немачко-српски и у 18 мешовит наставни језик. Као што се види, овде су урачунате и чисто хрватске школе на горњем Дунаву (т. званих „Wasser-Croaten“) и хрватске дуж аустријске границе и Међумурја и хрватских расејаних оаза у Банату (Тамишу, Торонталу) и српско-католичке у Крашо-Северину, чијих (хрватских) број школске обавезне деце износи преко 32.000. Ово узгред спомињемо, ма да не спада у оквир ове расправе.

Што се пак школске деце Буњеваца и Шокаца тиче, њихов је број износио у школској год. 1890/91. у Бачкој 11.400, а у Барањи само 3979.

Кад се сравни овај број са бројем за школу способне и обавезне деце у 1870. г. види се ипак напредак, јер се број те деце сад знатно увећао (са неких 6-7000).

У Суботици има преко 70 основних школа (40 у вароши и преко 30 на салашима), од којих су већи део буњевачке. Осим тога има у Суботици грађанска занатлијска школа, виша девојачка (и учитељска) школа. Политичка општина суботичка издаје годишње на школске и просветне цели 150.000 фор. из свога буџета, (који износи годишње 800.000 фор. прихода). У Сомбору има такође занатска школа и више буњевачких основних школа. У Суботици, Сомбору и Печују има још и гимназија, али оне су државне. У Суботици има општинска виша школа са мађарским наставним језиком. Похађају их у оскудици својих сопствених средњих завода, и буњевачка и шокачка деца. Учитељски подмладак учи се у Баји.

Једна осетна празнина и потреба школства у Буњеваца, то је баш та оскудица средњих завода. према малом броју Буњеваца за њих би довољна била и једна средња школа, која би била од ванредне вредности и важности. Без народних, средњих школа са матерњим наставним језиком апсолутно није могућно, нити се даје замислити више образовање омладине у народном духу. Тиме би се најбоље спречило однарођивање буњевачке школске омладине. (Буњевци нису задовољни ни са својим основним школама. Њихов лист „Невен“ писао је врло много о том и жалио се, да се у буњевачке и шокачке школе особито у Барањи постављају учитељи, који не знају буњевачки и предају деци туђим језиком, те се матерњи језик дечји запоставља, презире. Право кажу, да је први алат у школи онај језик, којим деца говоре. „Невен“ одлучно тражи, да се у буњевачким школама предаје буњевачки. Календар буњевачки „Даница“ од 1892. год. има чланак у коме се тужи, да се у јаким буњевачким местима као у Сомбору, Матеовићу, Баји и т. д. само веронаука предаје буњевачки.)

У Барањи је оскудица чак и у основним школама. Од тог пате подједнако и Шокци и православни Срби. Шокачки елеменат налази се тамо у изумирању, народно име губи се и настаје претапање у друге народности. То је у осталом неминовна последица оскудице народних школа и потврда факта, да се културно слаби народи претапају у културно јачи елеменат. Шокачки живаљ у Барањи могао би се спасти једино народним школама. У Барањи је опасност много већа но у Бачкој.

Што се похађања школе (1870. г. било је у Бачкој 489 школа са 468 учитеља. Сад се тај број удвостручио.) тиче, оно није саразмерно тако рђаво, бар не стоји оно, што Бадић, описујући Бачку, тврди, да Шокци и Срби најгоре похађају школу. У том погледу за нас је већи ауторитет статистика.

Швикер је израчунао овако проценте похађања школе:

Немци 14.5%
Срби 12.5%
Хрвати 11.1%
Словаци 10.9%
Мађари 10.8%
Румуни 7%
и т. д.

Дакле после Немаца, долазе одмах Срби и Хрвати.

Статистика показује даље оваке проценте писмености у жупанијама и варошима, где Буњевци станују:

Неписмено је: мушких: женских:
у Барањи 41.24% 44.34%
у Бачкој 58.01% 64.66%

У варошима пак има неписмених:

Печуј 41.24%
Сомбор 72.53%
Суботица 78.45%

Према овом међу становницима печујским има писмених 66.22%, сомборским 27.47%, суботичким 21.55%.

ЈЕЗИК

Језик, којим говоре Буњевци, најчистији је српски језик. То је у осталом и природно, јер су пореклом из оне српске земље, Херцеговине, у којој се, као што знамо, најлепше српски говори. Но тим не кажемо и то, да Буњевци имају исто наречје, као и Херцеговци, јер Буњевци по Миклошићу (F. Miklosich „Vergleichende Grammatik der slavischen Sprache“.) спадају у западну зону српске језикословне области.

Они су дакле икавци, али то не значи, да су они Хрвати, јер осим Хрвата-чакаваца, има икаваца, који говоре чисто српски, само што старословенско „јат“ изговарају као и, а у те спадају Буњевци. Они кажу било (бело), липо (лепо), вира (вера) и т. д. Разлика је дакле само у томе, иначе све речи изговарају као и њихова православна браћа.

Оваки икавци – вели Миклошић – имају са Србима сасвим једнаке обичаје, док остали икавци (Хрвати чакавци) имају и изговор различит од српског и засебне, само њихове изразе. Свега тога не налазимо у језику, којим Буњевци говоре. Уз Вука Караџића, који Буњевце и Бошњаке (барањске Шокце) сматра за чисте Србе, стоји – поред свих разлога, које наведосмо тамо, где је била реч о историји Буњеваца – и научни ауторитет једног Миклошића, који у гореспоменутом делу признаје, да у Бачкој нема хрватских насеобина, већ само у западним жупанијама Угарске, или другим речима, да Буњевци у Бачкој нису Хрвати. У томе се слажу и сви филолози Несрби.

Буњевци пишу латиницом, а садашњи правопис им је једнак хрватском утолико, што н. пр. слово ч пишу као и Хрвати са ч (а не као Мађари са цс), ћ са ћ, ж са ж, ш са ш и т. д. Пре се служише старим латинским, те ћ писаше са тy и цх (отуда је остало, да многи Буњевци последње слово свога презимена пишу и сад са „цх“ као Latinovich, Vojnich и т. д.); и самогласно р проширили су у ер и т. д. Аксана на а, е, и, о, немају, али у појединим речима употребљавају по некад аксан грав и сирконфлекс, али то је врло ретко (у „Невен“-у нашао сам „а“ са аксаном у једној песми, а у речи „Бáка“). У старом пак правопису имали су на „y““ по две тачке („˙“).

На овом месту да забележимо једну карактеристичну појаву. Тиче се матерњег језика, којим у Бачкој и Барањи говоре Срби обе вере. Српски језик у Барањи и у Бачкој подједнако је „langue parlé“, језик у употреби, који посредује између разних народности тих полиглотских жупанија. У Барањи ћете се уверити, да српски говоре до 80.000 људи, ма да Срба има нешто преко 50.000 (православних 15.000, остало католика). У Ерчину код Пеште, где има Срба, Шокаца, Мађара и др. Говори се само Српски. Мађари говоре српски као Срби.

Што се тиче улоге, коју српски језик игра у Бачкој, о том читамо у Бадићу од речи до речи ово: „Људи се у Бачкој испомажу српским језиком. У Бачкој је карактеристично, да Немци и Мађари, кад долазе у додир, говоре српски, јер тај језик обоје знају“. И то је, као што знамо, истина, а истина је и то, да је ово културна тековина и најбоља сведоџба за матерњи нам језик.

НАРОДНОСТ

Из онога што смо до сад рекли, аналишући име Буњевац, видесмо, да оно означава провинцијалца а никако човека једне народности. Њиме се више означује земљак (као Бачванин, Сремац, Личанин, Крајишник и т. д.), али никад сународник, компатриота.

Буњевци су по народности Срби. Стара њихова постојбина, откуда се овамо доселише, није полиглотна земља, у којој је само један народ и то српски, који исповеда три вере, а припада само једној, српској народности. Херцеговина као покрајина била је саставни део великог српског царства који заузимаше цело балканско тропоље и које запљускаваху четир мора. За време Турака беше у њој само један народ, српски, а и данас спада она у најчистије српске крајеве, у којој је српска народност компактна, непомешана ни с једном другом народношћу.

Када се на Херцеговину гледа с научног, етнографског и етнолошког гледишта, који искључује све политичке примесе, које обично извиру у шовинизму, онда се не може доћи до другог закључка, но да је елеменат, који сада тамо станује и који је пре тамо становао, српски.

Наука и научењак није још ни у једној прилици нашао и видео у Херцеговини другу народност но српску. Позивамо се на све научне ауторитете, који о Херцеговини писаху. Позивамо се и на оне, који кроз њу путоваху, те своје утиске и рефлексије публиковаше. Искључујемо српске писце, као заинтересоване, али се позивамо на руске, немачке, мађарске, француске и енглеске као скроз непристрасне. И међу свима њима, нема ни једнога, који би ма у којој прилици споменуо у Херцеговини други народ но српски. Чак и они писци, који су у улози државника налазили тамо „херцеговачку“ и „бошњачку“ народност, као историци рачунају тамошњи народ у српски. И сама евентуалност каквог плебисцита потврдила би све ово.

У осталом, то друкчије не може да буде. За време велике сеобе Хрвата и Срба (620-640. после Хр.) са Судета и Карпата (Беле Хрватске и Србије, Бојке) Хрвати заузеше далматинско приморје, заједно са Либурнијом (франачком Хрватском) од Цетине до Истре, део Савије (касније Славонија, Sclavonia) или савске доње Паноније (простор између Саве и Драве), а Срби (Serbli) земљиште (преко) јужно од Велебита, Босну (са Херцеговином), Мизију (Србију) и остали део Далмације.

Дакле Херцеговину и Доњи део Далмације населише Срби и ево већ 1200 год. станују тамо без прекида, очував своју народност. Са тих, од вајкада српских крајева, дошли су Буњевци.

Осим тога језик, којим говоре Буњевци, српски је језик. По Миклошићу они су Срби-икавци, који говоре језиком који је у свима нијансама и особинама потпуно једнак српском и разликује се од осталих икаваца Хрвата у том, што имају изговор сличан српском, а немају, као они први, посебне своје изразе.

При расправљању питања, ком народу ко припада, језик игра велику улогу. Хунфалвију је у том питању језик од пресудног, главног значаја. Довољна је само потпуна сличност језика, па је решено, да су два племена један те исти народ. Језик је стабло, корен сваког народа. Док језик постоји, постоји и народ. Људи, који имају известан језик заједнички, сачињавају известан народ, једног корена, једног порекла.

Пешел вели: „Народи, које заједница језика спаја, извесно су једног и истог порекла“.

Није ли тај случај и код Срба и Буњеваца?

Шафарик осим сличности граматичких облика у језику тражи још и заједничку историју и једнак телесни склоп. Прво и друго заједничко је код Буњеваца и Срба, а треће би се само дало установити антрополошким премеравањем. Узгред примећујемо, да по индексу ширине лубање (breit-Index) Арм. Велкера Срби спадају у ред Subrachykephalos-a (79), а Хрвати у ред Brachykephalos-a (82). Разлика је три степена. Над Буњевцима нарочито није извршено то премеравање. Бар није познато.

Обичаји при домаћим и обредним светковинама, друштвени живот, па чак и трагови крсног имена (славе), о чему ће ниже бити опширнијег говора, све то говори за то, да су они чланови српског народа.

Кад су дошли у Суботицу, пријављујући се, да бране монархију од турских нападаја, они се сами изјављују за католичке Србе, те их у тадашњим званичним списима и бележе само као „katolische Raitzen“, а никад друкчије.

И сада кажу Буњевци чешће да су „Раци“ (Срби). Тако у „Невен“-у 1891. г. у једном путопису вели писац Буњевац: „Рекох, да сам рођен Буњевац, Рац, па да за све и непознате Раце радо чујем“.

Тим именом их називају сви писци, који су о њима писали ма само неколико редака. Има етнографа, који о њима ништа друго нису забележили већ „да у Бачкој и Барањи станују католички Срби који себе зову Буњевци, Далматинци и Шокци“. Још их ни један стран етнограф није назвао другим именом но тако.

Ни у колико не мења ствар и не упливише на њу, што су они или дошли као католици или се у путу покатоличили (о чему ће бити говора у одељку о Цркви. Католичких Срба има, као што знамо, врло много у свим крајевима где Срба има.

Аустријски чувени етнограф Церниг (K. v. Zzoernig „Ethnographie“ I.) говорећи о Буњевцима у Бачкој и Шокцима у Бачкој и Барањи рачуна их у Србе. У Угарској зна за Хрвате само у Међумурју и на горњем Дунаву око Пожуна (т. з. „Wasser-Croaten“), које тамо населише мађарски племићи Середи, Илешхази, Баћани и др. после 1550. г. (дакле раније и од прве Буњевачке сеобе).

Проф. Ивањи, који је израдио монографију Суботице, свугде их назива „католичким Србима“ и никад друкчије.

Швикер („Literarische Beriche aus Ungarn“ III. 1879.) мађарски историк и статистик о својој расправи о Србима у Угарској, вели за Буњевце, да су католички Срби.

Велики етнограф мађарски Хунфалви у својој „Етнографији Угарске“ (стр. 474) рачуна Шокце у вировитичкој, пожешкој и сремској жупанији такође за католичке Србе и вели дословце ово: „Шокци или Буњевци, т. ј. католички Срби, по Фењешу (Fényes: „Magyarország sztastisztikaja“ 1842.) у жупанијама вировитичкој и пожешкој чине већину, у Срему половину, у Бачкој петину становништва. Има их још у Тамишу, Торонталу, Барањи, фејерској и пештанској жупанији.“

Пошто се Раци (православни) и Шокци (католички Срби) само у вери разликују, то их и рачунају у једно. Тако их уједно рачуна и аустријски каталог, (Österr. Katalog. Wien 1861.) који целокупни број Срба бележи на 1.438.201, чему је доста близу и број Срба и шокаца по Фењешу (828.365 + 429.268 = 1.257.633).

Поред ових етнографа и историка у самој монархији мисле тако о њима и сви етнографи у иностранству, који их у својим списима додирују.

То исто потписују и слависти, филолози, као Миклошић, Вук Караџић, Даничић и др. Или другим речима, тако мисли о њима наука. Питање о њиховој народности расправљено је у науци пре но што је расправљено питање о времену њиховог доласка у ове крајеве, извесно за то, што се ово прво као по себи лакше могло расправити. Ми ово додирнусмо само с тога, што се ово питање не може обићи, кад се пише расправа о Буњевцима.

Говорећи ово о имену и народности Буњеваца, ми нисмо никако имали на уму пропагандистичке намере, јер ова расправа није политичко-пропагандистички памфлет, већ научна расправа, коју издаје научно друштво. За то би нам криво било да је ко друкчије тумачи.

Овде се само констатује право стање ствари и доносе необориви закључци о правој народности Буњеваца. Не мислимо ми ником наметати Српства, особито онима, којима је оно у срцу и души урезано. Не тражимо ми од наше јуначне и честите браће Буњеваца, да се они називају Србима. Нека они остану крај свог лепог имена буњевачког, које је скопчано са толико лепих успомена на колевку њихову, уткано светим моментима из јуначке, поштене и мушке прошлости њихове. Нека га чувају и нека се поносе њиме, јер се њиме збиља и могу поносити. Нека се наша честита браћа држе и од селе оног становишта да Србе и Хрвате једнако волу и сматрају за своју старију браћу „која им – како у свом органу, ваљаном „Невену“ веле – својим знањем и умењем предњаче и правац показују“. Та подједнака љубав нама је најдража и нека би она свакад остала непромењива.

* *

Малена и довољно неразвијена књижевност у Буњеваца најпотпуније показује, колико је потребан Буњевцима један књижевни центар, књижевно друштво, и колико у оскудици тога, њихова књижевност.

Књижевне прилике у Буњеваца остављају у нама утисак, да би читалаца било доста, само кад би било књига, а књига има, на жалост, врло мало.

Преко године изађе тек неколико, и да још немају свога листа „Невена“ и календар „Даницу“, мучно да би имали шта читати. У том послу могло би да даје успешног импулса само једно књижевно друштво, без кога се књижевне прилике у Буњеваца апсолутно неће моћи кренути на боље.

Прва буњевачка књига, која је у Угарској изашла, као да ће бити она лепа и дугачка (више народна) песма, коју пре сто година написа фра Грага Пешталић (родом Бајац) и у којој одушевљено говори о оном буњевачком изасланству, које 1790. г. пође да поздрави крунисање Леополда II. Књига је штампана 1790. год. у Баји.

Прошле године прештампана је у Суботици и како из предговора видимо, од ње нема „старијега буњевачко-бачванскога рукотвора, старије јуначке писме, која о нашему народу, о наших предака и њихових јуначких дилах говори.“ Првобитни и садашњи наслов те књиге је „Достојна племените Бачке Старих успомена, садашњи и други славинске крви делиах Слава“. Књигу је писац („Домородац у Баји“) приказао бачким племићима, јер су они и састављали кићени бандериум, који оде да се ћесару поклони.

Ово делце је од књижевне и историјске вредности, јер су у њему вешто нацртане тадање прилике у лепом стиху, кога народ најрадије чита и пева. Ова песма спада у најпопуларније у Буњеваца. Иде од уста до уста, с колена на колено, чита се о дугим зимњим вечерима, пева се на домаћим весељима. Оно је прирасло уз душу народну.

То је читава епопеја, где се с великим одушевљењем прича о јунаштвима буњевачким у прошлом веку а у ратовима са Турчином. Сви се ти јунаци скупили и полазе владару свом, да му честитају и да му ставе на расположење своју јуначку дисциплину:

„С првом четом Кајто Видаковић,
Он ми језди кано хитре птице
Од сивера варош Суботице.
Друга чета иде од истока
Сегедина владом поширока,
И од рике Тисе хитровите
Увик Турком, веле, страховите.
Трећа чета иде с липог збора
Од пол днева равнога Сомбора.
Ову диче кано краљевићи
Четир змаја, четир Марковићи,
А четврта чета од запада
Биеле Баје малог Цариграда.“

– – – – – – – – – – –

Делије Буњевачке, чија имена све редом помиње песник, а који су познати са свога јунаштва (Сучићи, Рудићи, Војнићи, Матошевићи, Михаљовићи, Латиновићи и др.), сви су одушевљени за бој против Турчина, а у братској, човечанској цели, да се ослободе српске земље, што су под Турчином.

За тим се у песми описују још успеси Лаудонове војне, свугде истичући симпатије према Српству.

Ово је збиља ремек-песма, која и за нас Србе није без вредности, пошто из ње видимо, како су још пре сто година Срби и Буњевци братски живели, заједно патили, заједно се радовали, своје боле подједнако осећали.

Уредништву „Невен“-а хвала, што је то делце на ново одштампало. У њему ће како Србин католик, тако и православан наћи праве душевне насладе.

Иван Антуновић, опет црквени човек, спада у прве Буњевце. Он стоји на челу културног покрета у Буњеваца. Написао је много књига, од којих је нарочито знатна: „Расправа“, у којој са ретким родољубљем учи свој народ, да се одушевљава својом личном прошлошћу и да из ње црпи своју личну снагу у борби за свој опстанак. Антуновић беше уредник врло добро уређеног листа „Буњевачка и Шокачка вила“ (почела излазити 1871. г. у Калочи). Антуновић спада у опште у најплодније буњевачке писце и вредне родољубе и Буњевци га с правом називају „својим великим незаборављеним Антуновићем.“ Човек вишег европског образовања, вредан, заузимљив и до крајности велик патриот. Сваки откуцај срца његова куцаше за његове Буњевце, али љубав своју делио би свагда и са Србима, с којима је свагда симпатисао. На његову листу скупио је за сураднике Србе и Српкиње, од којих Софија Клара Вујићка писаше лепе песме у „Вили“.

1874. г. излазио је у Суботици такође буњевачки лист „Суботички Гласник“, а ево већ осам година излази у Суботици забавни и поучни часопис „Невен“. Ово је данас једини буњевачки лист и може се рећи, да се, сразмерно свом простору, врло добро и за Буњевце згодно уређује. Уредник је Мијо Мандић, народни учитељ у Каћмару.

Пошто је ово једини сада буњевачки лист, ваља да се са његовом садржином дуже позабавимо.

„Невен“ је у првом реду поучан и забаван лист, а тек узгред у оскудици буњевачког, политичког листа, додирује политику, али и то само региструјући догађаје.

У њему буњевачки читалац налази лепих и махом родољубивих песама. У једној песми, честитајући Буњевцима нову годину, соколи их овим речима:

„И најжешћа бура ће проћ’
И нестат’ полако,
Па ће и нам прос’јат једноћ
Опет сунце јарко!“

Даље им жели, да их прођу све бриге и да процвати буњевачка књига.

У сваком броју свом „Невен“ препоручује својим Буњевцима, да чувају свој матерњи језик као зеницу ока свог. У чланцима о језику, о праву, да се буњевачкој деци у буњевачким школама предаје буњевачки, он се бори за најсветија права буњевачка. Кад год би ко на њих насрнуо, он их срчано брани, а сваком приликом наглашује, да је народни језик потребан и учитељу и свећенику и општинарима и фискалима и лекарима у сваком, који са Буњевцима и Шокцима има посла, а особито и прво нуждан Буњевцима и Шокцима, који треба да га поштују и негују више свега. Позивајући све Буњевце, да раде за бољитак свог народа, он им овако говори: „И благо оном, сто пута благо, који може рећи, да се није ни једаред смркло и заноћило, а да за свој народ није што добро учинио или наумио није. Тога ће народ као аменет свети до вика у својој успомени чувати и поштовати. Ваља стално и својски своје знање и настојавање посветити просвети народној“. На другом месту, а пред попис становништва позива Буњевце, да се декларишу као Буњевци и да се не стиде своје славне народности. Када неко прорачуна, да ће кроз сто година нестати Буњеваца у Суботици, он са пуно поуздања одговара:

„Та не бој се, буњевачко лане,
Никад неће нестат’ твоје гране!“

Сваки напад на Буњевштину наиђе у „Невен“-у на отпор, који „свој народ буди, забавља, свитује и поучава на све што је липо и племенито, Богу и људима мило и угодно“.

„Невен“ доноси још преведених и изворних приповедака већином из народног живота, доноси економске чланке, чланке верске, црквене садржине, у којима шири побожност међу пуком, бележи сваки покрет међу Буњевцима и т. д.

Уређује се у опште врло лепо, садржина му је једра и камо те среће, да може излазити недељно, ако не још чешће. Овако излазећи месечно, не може да попуни потребу читалачке публике, те она мора да се лаћа небуњевачких листова. А у том и лежи права опасност!

Садашњи буњевачки песници груписали су се искључиво на „Невен“-у и календару „Даници“, коју „Невен“ издаје. Од приповедача спомињемо солановића, Сељанина, Блажа (псеудоним), Младена Барбарића (Бајац), Ћиру Козака. Они пишу и путописне црте кроз српске и хрватске крајеве. Чланке пише Мијо Мандић уредник, Барбарић и Сељанин, Громовић и Јанко Костолић.

Песници су Малден Барбарић, професор богословља фра Анте Еветовић (Мирољуб), Мирко Ненавин, Павао Подгорски и др. – Младен Барбарић баш сад спрема за штампу збирку својих песама у засебној књизи.

Календар „Даница“ излази 9 година и покренута је у исто време кад и „Невен“. Растура се у 3500 примерака. Она је једини буњевачки календар, јер оне календарске накараде, које издаје Бучански у Пешти за Буњевце, нису ништа друго до вашарски посао.

„Даница“ такође доноси родољубиве песме, лепе приче, пошалице, нар. песме, чланке из прошлости буњевачке, чланке из привреде, хигијене и др. Раде на њему сви сурадници „Невен“-а. „Даница“ за 1892. г. нарочито је богата садржином и има више слика, међу којима и слику краља српског. У „Даници“ од 1891. г. има и један чланак од нашег А. Хаџића, који се чешће сећа Буњеваца, који га необично поштују и жале, што и они немају свог Хаџића. Г. Хажић, радосно истичемо, спада у оно мало коло Срба, које одржава везе са Буњевцима и ради на што већем зближењу Срба и Буњеваца. Још са већом радошћу истичемо ону братску солидарност и сугласје, које између Срба и Буњеваца, као најрођеније браће, вековима постоји и које се све већма развија.

Буњевци ни у једној прилици не пропуштају дати одушке својим највећим симпатијама према православној браћи. Отворимо само „Невен“ и „Даницу“, па ћемо се на свакој страни о томе уверити. Срби су најмилији гости на буњевачком „великом прелу“ у Суботици. Српско нар. позориште налази своје верне посетиоце и поштоваоце у Буњевцима. Још 1874. г. читамо у „Јавору“ (бр. 16) ову белешку: „Српско нар. позориште у Суботици прошло је без дефицита, што имамо највише захвалити нашој једнокрвној браћи Буњевцима, који нар. позориште пригрлише као своје, заједничко. Живила будна свест наше браће Буњеваца!“ Када 1876. год. наста борба на Балкану за српско ослобођење, похиташе многи Буњевци у помоћ својој браћи.

И много је још еклатантних доказа те братске љубви!

Буњевачке школске књиге штампају се у Пешти (државно издање) и у Суботици (код Ј. Битермана) као: „Катихизис“, „Библија“ и др. Од црквених књига помињемо још духовну ману („Буњевачки молитвеник“ 7 издања) а има још доста, јер је црквена књижевност доста развијена. Доказ велике побожности у Буњеваца. Све ове књиге излазе накладом „Невен“-а, који у Буњеваца замењује књижевно друштво и књижару.

У брошири „“Писмо једног Буњевца“ расправља се политички и државоправни положај Буњеваца, а у родољубивом правцу. За осуду је, што се у Срба тако мало пише о Буњевцима, то је грех према нама самима.

Од Срба писали су ствари из буњевачког живота пок. Лаза Кнежевић, А. Хаџић, Богобој Атанацковић, (Богобоја је спасао од смрти на губилишту 1818. год. брат Буњевац Август Пијуковић.) Веља Миљковић и још неколицина. Богобој је написао приповетку: „Буњевка“, која је и на мађарски преведена (Növilág 1861. г.). А говорио је о њима и у својој лепој причи „Два идола“. Веља Миљковић писо је позоришну игру из буњевачког живота „Буњевку“, а Илија Округић „Шокицу“ (догађај из живота славонских Шокаца).

Народно песништво развијено је у Буњеваца као и код Срба. У њих је пуно народних песама из њихове прошлости, а народ врло вешто, често и ђаволасто пева и о садашњости. У „Невен“-у ове године штампане су две народне песме „Сан гуслара“ и „Муж и жена“, у „Даници“ више ситних нар. песама и „Краљевић Марко“, „Свилајин бан“. Иначе Буњевци стално певају о Милошу и Марку, што је и природно, јер су то наши заједнички хероји.

„Јер и сада наши старци поје
Кад год дођу међ’ младиће своје,
Попивају Марка Краљевића
Босанлију Котромановића
Неумрлог пивају дитића
Скендарбега ил’ Кастриотића
Љупко поје Срби свога цара
Од народа славнога Лазара,
Од деспоте, а Реље малога
Од Новака и Грујице хвалног,
С овим стари младиће слободе
Да су гласни куд года доходе.“

(У песми пре сто година „Успомена бачких племениташа“.)

Тако се Буњевци одушевљавају својим и нашим јунацима и најрадије певају и читају српске нар. песме латиницом штампане.

Један путописац (Ј. М. Карабински) путујући пре 100 година кроз буњевачке крајеве запазио је ту жицу у народу, те у свом „лексикону“ (Извод из овог „лексикона“ изашао је преведен у „Бранику“ о. г.) вели за Буњевце, да су врло оштроумни, најрадије опевају јунаке и битке из старијег доба „и жене стварају“ – вели – „таке песме на памет. Чим им се што прича, оне то одмах спевају у стихове“.

Поскочица и пословица имају такође доста. Ево неколико пословица: „Нема мудрије главе од сита стомака. – Гладан трбух не мож’ са липим речима намирити. – Од крађених дрва изгориће ти кућа. – О крађени крух покрхаћеш зубе. – Крађени новац је перина, на којој се не даде на миру почивати“ и т. д.

Пословице су им нескупљене и „Невен“ би учинио велику услугу свом народу кад би их скупљао и штампао.

IV Друштвени живот; одело; обичаји

Буњевац, огромним делом земљорадник, највећма воли бити на извору свога рада и зараде, на салашу. Тамо је он на свом тлу, прави господар својине му, и слободан и сретан. Али ипак ти салаши нису неке пустиње, а људи нису удаљени једно од друго миљама. Образоваше се на пољу читава села са 3-4000 становника. У село и варош долази Буњевац о свечаним приликама у цркву, на нар. забаве, на биралиште (Узгред спомињемо, да у буњевачким и полубуњевачким и шокачким општинама управа је у њиховим рукама. У Суботици има 120 општ. представника Буњеваца.) и кад има посла. У лето је село скоро празно, све је скоро по пољу на раду, на салашима, а тек се у зиму враћа Буњевац у село, али многи и зимују на пољу. Буњевци имају обично куће и на селу и на салашима.

Живе у великим задругама (до 40 чланова), те имајући доста радних снага, а уз то необично вредни, они материјално напредују. Има доста сељака са 1000 ланаца земље, а стотина ланаца су обична ствар.

Жена је у Буњеваца јако поштована и сматра се за кућно слеме. Девојком мање ради а више гаји своју лепоту, али када се уда, а то врло рано бива и код Буњевака и Шокица, она ради све домаће послове, преде и тка. Иначе су породични одношаји као и код српске кућевне задруге. Старији се много поштују, што и јесте карактеристика свих Југословена.

И женске и мушки су врло лепог соја и кршни, развијени. У Угарској спадају Буњевци у најлепше људе. Знају то добро и они сами, па за то и певају:

Није мајка родила синака
К’о што ј’ синак дивних Буњевака
Нит’ ће мајка родити јунака
К’о Буњевца така весељака,
Коло води, сваки му се диви
Нек се знаде да Буњевац живи!

Женске су чисте и много пазе на своју спољашњост. Не пева се бадава:

Ни девојке не бише у нане
К’о што ј’ ћерка буњевачке гране,
Свилу носи а златом се краси
Црне очи, црне су јој власи,
Коло игра, сваки јој се диви
Нек се знаде да Буњевац живи.

На одело нарочито Буњевке много издају. Ношња им је слична српској у Бачкој и раскошна. Једна женаска „ћурдија“ од сомота која се обично добија при удаји, искићена златом, стаје често више стотина фор. Хаљине су обично свилене, искићене златним везом. Кецеље што носе обично саме ткају, исто тако и платно за себе и мушке. Радо носе папуче и ципеле, а никад чизме као Мађарице. Мушки пак скоро без изузетка носе чизме, а опанке врло ретко. Мушка је ношња она права „бачванска“. Шешири са малим ободићем. Момци носе прслук и бену од свиле и сомота као српски момци у Бачкој и Срему.

Шокице, међу којима се налази веома лепих, штедљивије су у ношњи. Оне одевају себе својим рукотворинама. Њихова је ношња права народна ношња, непомешана ничим туђинским. Одело им је скромно од угасита платна, преко сукње иде прегача. У зиму носе постављен ћурак. На глави имају убрадач као и Србијанке. Косу украшују цвећем или перјем и чешљају је као женске из београдског округа. Глава је често покривена танком „ћерћели“-марамом, која се спушта низ леђа (ово код девојака). Свечана хаљина је у девојака беле боје, у жена разнобојна. Рукави су широко уткани и окићени порупчићима и златним везом. Носе прслучић од свиле са гранама и цвећем, а на грудима, покривеним чипком, многе низове граната разне боје. Мушки носе такође платнене боје а у зиму постављен пршњак и шубару на глави.

Друштвени живот Буњеваца у Суботици, усредсређен је у буњевачкој „пучкој касини“, где како „Невен“ вели, „постају сви, по наш род корисни, липи покрети“. Председник је сада Калор Ђукић. Ова касина основана је још пре 12 година и одговара потпуно оној задаћи и оним надама, које Буњевци полагаху у њу, кад је основаше. Касина ова приређује већ 12 година „велико прęло“, које је у ствари буњевачка беседа са игранком. Така прела приређују се и у околним буњевачким селима и на њ долази цвет буњевачког грађанства.

„Велико прело“ приређује се свагда 2. фебруара на „Марин дан“, и ма да су покладе, игра се и весели на њему. Оно је најпосећенија забава у Суботици са по 1000 посетилаца, већим делом Буњеваца, долази сав буњевачки женски и мушки „jeunesse dorree“ („Милоши и Миленке буњевачке“, како их „Невен“ назива), али и леп број Срба и Мађара, пошто и Буњевци посећују српске беседе и игранке. „Невен“ истичући, да је нарочито ове (1891.) године било на прелу много „браће Срба“, вели, да је „липо видити, кад се сродна племена похватају у једно коло, те се заједно веселе“. „Невен“ сваком приликом препоручује што већу заједницу са Србима. У честитци новогодишњој (1891. г.) има овај стих посвећен Буњевцу:

Милуј коло, љуби друштво
Славно буњевачко,
Туђе теби не буд’ уз то
Српско ни Шокачко – – –

и т. д.

На „великом прелу“ свирају суботички тамбураши, који стекоше гласа по свој Европи.

За свако прело посепце спреми се сваке године нова родољубива песма која се компонује (компонује К. Мукић) и пева на „великом прелу“ и преноси у народ, да се после пева по свим прелима и селима. Песме те имају чисто родољубиву тенденцију. Ми смо неке стихове из њих већ цитирали, а сад ево последњег стиха из песме на првом прелу (пре 12 год.) и на прелу 1891. год. („Давор ој Буњевче!“)

Ори писме, тамбур тамбурице,
Нек се чују далеко ти жице,
Нек се гори а и доли знаде
Да Буњевац душу не издаде!
Прело купи нек се сваки диви
Нек се знаде да Буњевац живи!
––––
На ноге хај поиграјте!
На ноге хај попивајте!
Једно другом руку дајте
Ником се не подајте,
Давор ој Буњевче!

Пошто се те песме отпевају, по одмору настаје игранка, на којој се Буњевци и Буњевке покажу као прави вештаци у игрању. Буњевац је на гласу играч и страсно игра. Најрадије и највише играју „коло“. Осим тога још и ове игре: „Хајд на лево“, „Дере“, „Окретуша“ и чисто буњевачке специјалитет „Јастук-танац“ и „Јевриме“.

Обичаји слични су, тако рећи једнаки са српскима. Недељом „коло“, „Прело“, „посело“, „диван“, све то налазимо у Буњеваца и Шокаца. О покладама је у свакој буњевачкој кући прело где се скупља младеж на разговор и весеље. Диван је више у обичају код старијих. Држе и бабиње и подушје скопчано са истим формалностима као и у Срба. Очеве и материце исто тако.

Сватовски обичаји су сасвим слични српскима. Исти обичаји пре венчања и по венчању. Сватови су већином у јесен као у Срба. У сватове позивају момци на коњима: „муштулунџије“ или у Срба „фифери“. Муштулунџије су обично најприснији пријатељи младожењини. Они за време поласка у цркву и из цркве образују на коњима као неку почасну стражу невести. Стари овај обичај постао је за време Турака, који отимаху лепе Буњевке, те је при сватовима увек била чета одважних момака „муштулунџија“, да је бране. После венчања пролазе сватови кроз целу варош на колима, а за време ручка подносе се невести поклони т. зв. „краваљи“. Пошто су Шокци сиромашнији, сватови им нису тако раскошни и многобројни као у Буњеваца, али су сватовски обичаји иначе слични.

Невеста се као и у нас проси са јабуком.

Код Шокаца је израз „добићете јабуку“ (т. ј. поклон) употребљив као и у Срба, кад се неком обећа награда за труд.

Кад дају ускршње јаје, они га прво пољубе, па даду.

Божићни обичаји у Шокаца слични су српскима. И у њих се меси „рука“ оцу, а удавачи „плетеница“.

Крсног имена (славе, свечарства) немају, али за то има у њих још трагова тога чисто српског обичаја, т. ј. свака породица зна за свога свеца, само га не слави тако свечано као православни Срби.

Буњевци имају своје заветина и заветне славе. Капелица, Водица код Баје заједничка је светиња Срба и Буњеваца који се тамо скупљају на Малу Госпојину и св. Име Маријино многобројно (по 10-15.000). На Марков дан (Марково) излазе суботички Буњевци с литијом на усеве, да од Бога испросе добру жетву. Имају осим тога заветне славе на св. Розалију и св. Рока. Над угледнијим покојницима држе „прашћање“ (опроштајни говор, често и у стиховима).

Обичаји „краљице“ о Духовима исти су као и у Срба. Тада се по свим улицама буњевачких села ори песма „краљица“ са рефреном: „Хајте цуре да се пошетамо, да се пошетамо, љељо!“ Певају свакоме за награду. За сваког имају засебну песму, која одговара његовом положају у друштву и приликама. „Краљица“, која иде напред, обично је најлепша девојка. Кад се враћају дома, певају њеној мајци:

„Краљичина мајко, краљичина мајко, љељо,
Пеци нам кајгане, пеци нам кајгане, љељо,
И још сухи жмара, сухи жмара, љељо!“

Ту онда по доброј вечери деле новце што су после подне испевале, (јер само по подне два дана Духова певају).

Гостољубље је у њих развијено као и у свих Словена. Буњевац ће да прочасти и провесели и онога, кога не зна, а како тек дочекује познаника, добра пријатеља. Суботичко весеље, буњевачко гостољубље на гласу је. Буњевац је велики весељак од старина:

„Нит’ патио, нит’ радио
Да се није веселио,
Давор ој Буњевче!
––––
Весеље је опште благо,
Весеље је сваком драго
Како твојим дидовима
Тако твојим синовима
Давор ој Буњевче!

А приликâ да се покаже гостољубље и да се чини весеље, доста је и у Срба и у Буњеваца. Ту су прела, сватови, дивани, Бабиње и други обичаји, који без гошћења не пролазе.

––––––

Завршујем разлагање и изношење маркантнијих места из историје и живота наше браће Буњеваца и Шокаца са жељом њихова незаборављена Ивана Антуновића да их у борби за опстанак соколи њихова светла прошлост, њихова сјајна историја, јер – Л’хисторие ест ле мироир ду пеупле!

Материјал из текста: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894.

 

Хајдучка верност

Верност и поузданост међу хајдуцима високо је цењена и била је међу првим од интерних ставова вредности ових формалних дружина. У новије време хајдучије сами хајдуци били су неповерљиви међу собом из простог разлога што су се међу њих убацивали ловци на хајдучке главе, а све са циљем да приграбе расписану уцену.
Херцеговски у заседи

Босанско-херцеговачки устанак – Херцеговски у заседи, Магазин „Српска зора“

Прича, вредна помена, на ову тему, десила се коме другом до хајдуку Милану Бркићу.

Нападајући 1895. године једну задружну кућу у ваљевској Колубари са друговима Илијом Павловићем и Митром Коларом из Средње Добриње, сам Бркић био је озбиљно рањен у кичму. Негде при повлачењу, а након убиства једног задругара, Бркићу падне на памет да искуша оданост другара и идући стазом кроз планину Маљен, он нагло падне симулирајући малаксалост, а пре тога је одлучио: ако се покаже као неверни да обојицу убије и нађе нове другове.

Онако у лежећем положају, блед од задобијене ране почне своју „самртну изјаву“ (ин артикуло мортис):

„Знате шта браћо, доста смо провели и лепих и ружних дана, доста смо се цура наљубили, доста јагањаца појели, доста рујна вина напили, доста наших душмана заједно потаманили. Али ја сад не могу даље; ране су ме орвале! Но тако вам нашега братства и наше љубави хајдучке, убијте ме овде, да не паднем псима у руке, да се они нада мном свете, да ме муче и можда мукама присиле да издајем и вас и наше верне јатаке“.

Ту га Илија и Колар прекину. Оба падну поред њега, почну плакати, љубити и молити да о смрти више не прича, да ће га они даље носити, лечити и неговати, те да ће пре с њим као харамбашом погинути него што ће га душманима оставити.

На то се Бркић насмеши, скочи, загрли их и пољуби и сва тројица наставе пут преко Маљена.

др Остоја Крстић 

Српско наслеђе, историјске свеске бр. 4. април 1998.

Она је сакрила дете од сакупљача данка

Запис Француза Жан Палерн Форезјена из 1581. године о страшној казни коју су Турци извршили над женом због тога што је крила дете, да га не одведу у јаничаре.
Турци

Смотра турске војске

Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже.

Ствар је у овоме: како је била обавештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу.

Да би је натерали да призна где се дете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем.

Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене.

Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно. 

Жан Палерн Форезјен (Француска), 1581.

Хајдучија као први српски покрет отпора

Хајдуци су на насиље одговарали насиљем. Борили су се, и та борба је трајала генерацијама, бесмислена из угла једног људског живота, победоносна за народ који никад није заборавио своју визију слободе и државности.
Владислав Тителбах, Хајдуци

Владислав Тителбах, Хајдуци, 1900.

У најтежем периоду српске историје, људи су одлазили у шуме, самоорганизујући се у јединице потпуно произвољног броја, борили су се, безнадежно очекујући помоћ од осталих хришћанских земаља, а добијали су је само онда када су Срби који су били избегли у околне земље, у армијама тих земаља, гонећи Турке улазили у Србију. Често је то било још погубније по народ, јер су се после тога Турци светили још горим терором. А Млетачка држава, Мађарска, Аустрија увек би закључивале мир са Турском и остављали Србију на цедилу, на милост и немилост освајачима. Нашима није остајало ништа друго до да се уздају у се и у своје кљусе и туку хаотично, како ко стигне, јер, без државне организације и вође никад нико није могао имати ни теоретске шансе на успех у рату. 

Хајдуци

Старина Новак

Па ипак, хајдуци су се борили, и та борба која је трајала генерацијама, борба страшно узалудна када се гледа из угла једног људског века, али победоносна за народ који има снажну историјску перцепцију и визију слободе и државности и који се понаша као некакав надприродни ум. Хајдуци су на насиље одговарали насиљем, на терор терором, знали су да насилници разумеју само језик силе, пресретали су Турке на друмовима кад су се враћали из пљачки, убијања, отимања деце и жена и ослобађали робље, враћали народу стоку, храну, новац, а турске касапили. Споља, Турке у Србији нападали су ускоци, а затим читава Војна крајина, тако да мира на том простору није било, па можемо рећи да су Срби својом борбом на крају скршили моћ Турске империје. Турска је искрварила у Србији. 

Из бележака страних посетилаца видимо да су хајдуци држали под својом влашћу велика пространства земље, а да су се Турци држали само у утврђеним градовима и одатле излазили само са јаким одредима искључиво ради харача, пљачке и насиља.

Код хајдука се чешће појављује онај презриви однос према непријатељу и према оружју који је проистекао из апсолутне супериорности у владању тим оружјем и борилачким вештинама. 

Тако Јован Курсула није носио сабљу онако како се носи – о бедрима „него затурену на раме, како му је лакше потегнути је“. 

Михаило Глувац је чекао да га противник нападне седећи на коњу и мирно пушећи лулу, па „тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје“. 

Хајдук, Далмација

Хајдучки харамбаша из Далмације.

Хајдук Вељко је такође имао тај претерано храбар и презрив однос према непријатељу јер је го до појаса у црвеним чакширама пролазио кроз средину турске војске! Има ту елемената и безобразлука, а тај менталитет, да кажемо хајдучки, можемо пратити и данас на нашим спортским борилиштима када добијамо нервне сломове док наши спортисти, на домаку победе, у кошарци или фудбалу, постану безобразни па желе да исмевају слабијег противника и онда зачас изгубе борбу. Сигурно да се то догађало и са хајдуцима, да су плаћали и главом то потцењивање противника и свој безобразлук. 

Ова традиција је, на жалост, старија од хајдука, срећемо је још код Милоша Војиновића који је „затурио копе наопако“ и, без потребе, прескакао три коња у бугарској крзненој кабаници дугој до земље. Без обзира што је то одраз свести о сопственој снази, показивање непријатељу да га се не само не бојимо већ и да га презиремо, погрешно је било величање тога менталитета. 

И сам Марко Краљевић је имао обичај да потцењује противника, да га изазива и дражи, али само онда кад је био сасвим сигуран у себе јер он је знао и те како да се уплаши од Мусе и да избегава сукоб са јачим, нпр. Љутицом Богданом, једном речју, Марко је знао како се киме сме да се понаша; равноправног или јачег од себе никад није потцењивао и зато је он тај прави борац иако се често понашао баш као хајдук. 

Ти нови ратници носили су и нови стил борења – хајдучки. То више није био витешки стил борилачких вештина, то је био чисто народни: удри како знаш и умеш и чиме стигнеш.

На главним путевима Турци су морали да држе сталне страже, мада им понекад ни градови нису били безбедни, пошто су хајдуци знали да освоје таква утврђења каква су били Никопољ, Рушчук, или Вршац. 

После мохачке битке 1526. године, у време кад је Империја била у напону снаге, босански хајдуци које је предводио харамбаша Делирадић нападали су без пардона силну Хусрефбегову војску. 

Такође је забележно да су хајдуци 1532. године у близини Јагодине нападали војску Сулејмана Величанственог која је била огромна сила, уосталом, ишла је да осваја Беч. Хајдука је било у свим крајевима и свим земљама у којима су живели Срби.

Предраг Милошевић - Свети ратници

Предраг Милошевић – Свети ратници

Крајем седамнаестог века појавила се нада: Турци су поражени код Беча, хајдуци су дигли народ на устанак, борба је била огорчена и херојска, народ на челу с хајдуцима борио се лавовски. На жалост, аустријска војска којој су се устаници придружили претрпела је тежак пораз од, видели смо, удружене татарско-турске војске. зверства која су почели да чине ови Азијати по Србији била су ужасна, могу се поредити само са јапанским и усташким зверствима у овом веку, и народ је морао, избезумљен од страха, да предузме прави егзодус – сеобу народа, да се измести на север, преко Саве и Дунава.

Цариградски друм је био посут лешевима, јер та масовна сеоба се споро кретала, а брзи татарски коњаници су их сустизали. Србија је тек тада остала потпуно поражена, истребљена, спаљена. Оно мало људи што је остало могао је спасти само онај надљудски дух Дојчинов који је тада наш народ пронашао у себи. И – опстао је. Захваљујући само томе – духовној снази. Сачекао је свој историјски тренутак и поново започео борбу. 

На другим странама, пак, борба се настављала. Бока Которска је била права хајдучка држава у другој половини седамнаестог века. Борећи се на страни Млетачке републике ови црногорско-херцеговачки хајдуци су показивали невиђену храброст и јунаштво у борбама против Турака чак и на мору. Они су нападали и тукли Турке и на северу све до Сарајева. Са једним босанским пашом су се чак исмевали, убијајући му стражаре испред шатора или одводећи коње целој војсци. 

(Из књиге „Свети ратници“)

др Остоја Крстић 

Српско наслеђе, историјске свеске бр. 4. април 1998.

Милорад Медаковић – О слози

Српски историчар, новинар и дипломата Милорад Медаковић о слози: Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће… Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће. Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.
Милорад Медаковић

Милорад Медаковић, први фотограф, 1851. године; фото: Музеј града Београда

Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће

“Народ који одступа од својих обичаја, од свог природног живота, тај се народ изопачити мора, тај постаје несрећан и по себе и по другога, тај удара полугу преврата у корен своје среће.

Сав рад и све кретање душевно, мора се ослонити на природан живот и с њиме у слози напредовати. Слога је вечита и најјача снага, велики и смишљени господар среће и напретка људског.

Уколико се разумна и поштена породица слаже у својему дому, утолико се мора и цело братство и племе слагати. Ако није опште слоге, не може бити ни појединачне среће.

Износити слогу, јединство и дружевни живот само гласом, а не показивати је у самом делу, није ништа друго до поруга.“

„Врлина људска мора бити и светиња људска. Онај народ мора бити најсрећнији који је сачувао све оно што се саображава његовом духу и срцу.“

Милорад Г. Медаковић, 1860.

Украс 1

Милорад Медаковић

Милорад Медаковић

Милорад Георгије Медаковић (Звониград, новембар 1824 – Београд, 14/26. март 1897) је био српски историчар, новинар и дипломата. Медаковић је био секретар и војвода кнеза Данила, биограф Његошев, и брат Данила Медаковића.

Милорад Медаковић са братом Данилом окретао је точак историје свог народа. Подједнако се борио за његово ослобађање и збацивање плашта заосталости. Романтичарским заносом ширио је идеју словенства и љубав према Русији, чијом се тадашњом моћи поносио колико и својом српском припадношћу.

Ношен патриотизмом Милорад године 1844. на препоруку тадашњег дубровачког пароха и уредника „Магазина српско-далматинског“ Ђорђа Николајевића одлази на Цетиње и постаје учитељ. Од тада почиње Милорадова узбудљива дипломатска, новинарска, истраживачка и књижевничка каријера.

После неколико година учитељевана, Петар II Петровић Његош именује Милорада за свога првог ађутанта. Убрзо постају велики пријатељи, четворогодишњи сарадници и саборци. Заједно одлазе у Беч, где му Његош поверава улогу коректора „Горског вијенца“.

По повратку из Аустрије Милорад свраћа у Венецију, ради прикупљања грађе о Црној Гори. Годину дана касније одлучује се да напусти, Цетиње и крене у новинарску и књижевну авантуру, записано је у „Гласу Црногорца“ у бр. 51, 26. новембра 1894.

Већ 1. септембра 1848. Милорад се обрео у Котору, а два месеца касније у Сремским Карловцима, где се прикључује свом брату, др филозофије Данилу Медаковићу, који је у то време био познати новинар и издавач часописа „Напредак“. Због писања чланака против Метернихове политике угњетавања јужних Словена, Милорад је 1849. био ухапшен.

По изласку из апсане одлази у Загреб, где се прикључује Људевиту Гају и постаје сарадник „Народних новина“. Био је главни уредник „Шумадинке“, покренуо је и часописе ‘Војвођанка“ и „Јужна пчела“ (покренут 15. октобра 1851) .

Крајем 1854. Милорад добија позив са Цетиња „да се прими положаја секретара књаза Данила“. У јуну 1885. прихвата понуђено и тако улази у политику. Путовао је у Русију, настојећи да издејствује политичку независност Црне Горе. Једно време био је чиновник Руског посланства у Београду.

Радио је и на прикупљању књига за цетињску библиотеку, а у Дубровнику је завршио фотографски курс и тако 1845. постао први црногорски фотограф. Умро је у Београду 14. марта 1897.у 74. години живота, завештавши три куће и све акције српском народу.

Најзначајније дело Милорада Медаковића је „Живот и обичаји Црногораца“ (1860).

Извори: ФБ Монитор, Википедија

Србин тајни саветник руског цара

Дипломате највишег ранга на руском двору, гроф Сава Владиславић, Херцеговац са дубровачком дипломатском школом, био је наш највећи обавештајац свих времена

Прича је једноставна, почиње у XVII, а завршава се у XVIII веку. Кроз причу пролазе каравани, курири, шпијуни, појављују се тајна писма из Русије која нуде слободу хришћанским земљама на Балкану, појављује се, нормално, сабља, нормално, одсечена глава на огњишту, крв која гаси ватру али не и идеју ослобођења, збегови, робље, прелепе Херцеговке, напаљени Турци, хајдуци, устаници, цареви, краљеви, владике, посланици, конзули, кипови античких Венера, мошти светих жена, и наш човек који стицајем околности учествује у заплитању и расплитању историје на релацији Цариград – Русија – Венеција – Русија.
Sava Vladislavić

Гроф Сава Владиславић Рагузински, Поштанска маркца Републике Српке из 2018.

О главној личности наше приче, о том нашем човеку у иностранству, поуздано се зна да је рођен у Фочи – по једним изворима, по другим у Попову, па у Јасеники, па у Гацку, па ипак да је из Житомислића. Значи, човек је из околине! Функционисао је у време папазјаније ратова када сви тврде пазар и хоће да се бију, по принципу „држи ме убићу га“ и покушавају да за столом извуку корист. У игри на политичком терену су Млеци, Аустријанци, Швеђани, Молдавија, Влашка, Турска, Херцеговина и хајдуци, Русија и између свих, политичких прелакирани, талентовани, Дубровчани.

Тај наш човек из околине, је претеча познатијег Мустафе Голубића, Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић, па гроф Сава Владиславић са пуно министарских и саветничких функција.

Ова веласкезовска херцеговачка фигура је била или стварно општи шпијун свих учесника на тадашњем политичком терену, који их је свађао и мирио, или велики блефер који се стицајем историјских околности навежбао, стекао поверење и постао дипломата највишег ранга.

Дубровачки дипломатски универзитет

Сава Владиславић је рођен 1664. године, по неким документима 1670, и стицајем једног кобног ноћног или јутарњег сусрета са комшијама, беговима Ченгићима, одлази на своје путешествије у велики свет.

Једне ноћи или јутра бегови Ченгићи су стигли колским путем од Гацка до Автовца, од Автовца надаље коњском стазом до Јасенике, до летњиковца властелинске породице Владиславић. Ударили су на Владиславиће, разорили им огњиште и тиме несвесно кориговали историју у неким њеним етапама. Део породице Владиславић бежи за Црну Гору, други део, по предању, неки муслиман из породице Звиздић, из Гацка преводи у Дубровник, јер су им породице биле у пријатељству, а један део одлази за Русију.

Сава Владиславић у Дубровнику, како Јован Дучић каже, виђао се 1687. године и дружио са највећом властелом. У том периоду када је у Дубровнику било осипање становништва, када је био окружен и Турцима и Млецима, када је претила опасност од лава са крилима, Владиславић је по дубровачким салонима завршавао ексклузивни универзитет окретних политичких игара дубровачког сената, „који увек добија чак и када јачи од њега губе.“

Из Дубровника одлази на исток, у Цариград, доносећи искуство уметности, образовање, занат политичке спретности који је украо од дубровачке властеле и своје ново презиме – Рагузински. У Цариграду успоставља везе са руским посланством, које нашег Саву из Околине, лансира директно до грофа (титулу добио 24. фебруара 1725. године од царице Катарине I за заслуге Русији) па до министра, па до тајног саветника Петра Првог. Пресудну улогу ту игра Савин ментор, загонетна и тајанствена и моћна личност, јерусалимски патријарх Доситеј.

Постоји неколико народних предања о узроку блиске везе Саве Владиславића са Петром Великим. Изгледа да је мотив за то пријатељство Савин удео у вођењу танане политике између Русије и Турске. Ту је основ за поверење које му је током живота указивао Петар I, касније Катарина I и напокон Петар II. Томе су нормално допринели прилично конфузни руски посланици у Цариграду који нису успели да обављају задатке због којих су послани а које је са лакоћом решавао Сава Владиславић.

Сава Владиславић

Дворац грофа Владиславића (у средини) на обали у Санкт Петербургу. Бакрорез из XVIII века

Цару се даје, а не узима

О мајци Саве Владиславића госпођи Сими, која је Дубровник напустила 1722. године и са сином се преселила у Русију, где умире 1728. постоји, како пише Јован Дучић у књизи „Гроф Сава Владиславић“ – посебан спомен у народном предању.

Петар Велики

Петар Велики (Пол Деларош,1838)

„Сава је своју мајку водио на царски двор да је представи цару Петру Великом. Овај није могао да се довољно нагледа њеног лепог херцеговачког одела, пошто је она била обучена сељачки: у копоран, зубун, опрегачу, руком плетене вјечве, капу са повезачом, појас и папуче, а за појасом носила бритвицу… Цар је сам, лично, водио по свом дворцу старицу да јој покаже његов сјај и раскош, а кад се она нагледала свих лепота и чудеса, указа се и царева ризница пуна злата и драгог камења. Тад јој цар руски рече: „Узми, бако, за спомен од мене оно што ти се у овој ризници највише допало.“ Тада Савина мајка одговори руском цару, ставивши најпре иза појаса своју бритвицу на царево благо: „Мој синко да се одавде дизало, а не овде мећало, вјеру ти дајем, давно би овог блага нестало.“

Херцеговац као дубровачки Рус на турској Порти

У самом старту, Сава Владиславић, кога у Цариграду (због јасних, очигледно биографских података) зову Рагузински, повезује се са руским послаником на Високој Порти, Емилијаном Ивановичем Украјинцевим, 1699. године. Украјинцев је упућен са задатком да са Султаном закључи јасан мир, пошто је Русија на Карловачком конгресу са Турском закључила само несигурно примирје. Украјинцев наилази на компликоване услове. Почетак мисије изгледа као крај мисије. У писмима влади, спомиње Саву Рагузинског (Владиславића) и јерусалимског патријарха Доситеја као људе од поверења. Јерусалимски патријарх Доситеј је, једноставно речено, до краја живота био стуб руске политике у турској престоници.

Сава чини услугу Украјинцеву по којој постаје познат на руском двору: набавља му списе свих међународних уговора које је Турска закључила са Француском, Млецима, Ћесаром и Енглеском. Руска дипломатија то до тада није имала.

Гроф Петар Андрејевић Толстој; Слика Јохана Готфрида Танауера

После закључења мира са Турском, Петар I повлачи Украјинцева и шаље новог посланика, Димитра Михајловича Галицина, са мисијом да од Турске добије право слободне трговине за руске бродове у Црном мору. Галицин од великог везира добија неповољан одговор. Галицин се враћа у Русију. Уместо њега стиже необична трагично-комична личност, Петар Андрејевич Толстој, уман, дипломатски опрезан, лукав, проницљив, окретан, спреман на коришћење свих средстава да би остварио циљ, али само са једном маном: када треба да искористи све те своје способности он преигра, ошамути се, падне у депресију и зове у помоћ Саву Владиславића. Толстој је на крају, после неколико својих занимљивих, али нимало пријатних, и са стране гледано духовитих и апсолутно некорисних потеза завршио трагично – у тамници Катарине I, 1730. године.

Стварање руске шпијунаже

Са ошамућеним Толстојем, Сава Владиславић Рагузински започиње своју дипломатску каријеру. Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и тамних мрачних турских политичких личности, има у старту одличне препоруке за човека који може да учествује у стварању обавештајне службе, каква је у то доба Русији била неопходна, јер је већ изашла на Црно и Балтичко море. Људи за такву службу су били јерусалимски патријарх Доситеј и Сава Владиславић.

Несрећни Толстој се жалио писмом да две године боравка у Цариграду није успео да се сретне са патријархом Доситејем. Нормално, Доситеј му је делегирао свога ученика Саву, који чини неколико крупних услуга Русији. То сазнаје Порта и турске власти почињу интензивно да контролишу његово кретање и односе са људима. Толстој моли Петра I за одобрење да Саву Владиславића пошаље у Москву. Сава експресно креће у Азов са путним налогом: „Поучавање пута Црним морем у Москву“.

Исте године 1702, Мустафа II је збачен са престола и братски се грли са својим братом и наследником на престолу, лукавим, извежбаним за све завереничке методе, спремним на византијске интриге, Ахметом III. Значи, на терену се појављује озбиљан играч. Савин одлазак дешава се управо у време ове смене. На власт у Турској долази странка одана шведском краљу Карлу XII а против руског цара Петра I. Постоје нагађања да је Савин пут био у вези са државним ударом у Турској.

У Азову се Сава Владиславић налази са царевим ујаком, грофом Апраксином, са чијом породицом одржава најтешње и најинтимније везе до краја живота. Једно време у Петербургу су становали дворац до дворца. У пар случајева поверљивим информацијама омогућава грофу Апраксину да задржи свој положај, углед и место у тадашњој Русији. После првог сусрета са Владиславићем Апраксин пише цару:

„Одликује се великом побожношћу и Бог управља његовим срцем, он је зналац и сав је предат задатој речи.“

Sava Vladislavić

Гроф Сава Владиславић Рагузински, потрет из прве половине 18. века

Трговац на мору и на копну

У јулу 1703. срећу се цар Петар I и Сава Владиславић. Сава добија „пожалевану грамоту“ тј. право на слободну трговину, од цара, што је значило највише што је могло да се учини једном странцу у тадашњој Русији. То је значило пут ка богаћењу. У тој грамоти руски цар назива Саву „илирским племићем“. Право на трговину добио је и на мору и на сувом. Отварао је агенције и водио послове преко посредника. Касније има неколико монопола у Русији.

Цар му поверава разне мисије тајног карактера. Сава Владиславић цара Петар I види као православног идеалисту, као човека који може да Савино српство ослободи од 300-годишњег турског ропства.

Задаци које Сава испуњава само учвршћују царево поверење. Нижу се датуми и градови. Шаље га поново у Цариград да помогне грофу Толстоју који је тренутно у ситуацији иза очајања. Савиним доласком сиротом Толстоју се побољшава ситуација:

„Благодарећи љубави Саве Владиславића, имам таквих пријатеља који могу брзо сазнати тајне на Порти и мени их саопштити“. пише гроф Толстој у Русију.

На повратку из Цариграда Сава цару доноси „Тајни опис Црног мора“ које је до тада Русима било непознато и „по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама“. Знатно касније, 1729. године, сличан документ Сава Владиславић доноси са свог пута у Кину. „Тајни опис Кине“ – исти наслов и исти садржај.

Поклони Манастирима од Илирског кнеза

Одсуство из домовине је изгледа још више везивало Саву Владиславића за Српство и Балкан. То се види из покушаја да уз помоћ Петра Великог, ослободи Српство и православни Балкан. Види се и у херцеговачким манастирима, у којима се чувају свештене ствари и црквене књиге које је Сава Владиславић слао из Русије, а на тим књигама је често стајала и својеручна посвета са Савиним потписом: гроф илирски Сава Владиславић. Такве поклоне је, како пише Јован Дучић, слао манастиру Пиви, ман. Житомислићу, цркви на Топли код Херцег-новог и цркви у Рисан. И то за живота (1732) и затим тестаментом (1738). Народне песме, по Дучићу, опевале су Саву Владиславића као велможу у Русији, као љубимца Петра Великог, али и као Херцеговца и увек великог Србина.

Царски дворац на поклон и два три имања

За опис Црног мора, цар га обасипа поклонима: дворац на Покровки у Москви, 325 рубаља за личне издатке годишње, право за слободни извоз у иностранство и право за трговање у Азову и Малој Русији.

Враћајући се, 1705. године, из Цариграда у Москву, Сава Владиславић је довео на поклон цару Петру I малог Арапина. Петар I прихвата поклон и кумује малом Абисинцу кога касније шаље у иностранство ради школовања. Тај Абисинац, Ибраим, кумче Петра I и поклон Саве Владиславића, је предак песника А.С. Пушкина.

Бави се трговином, оснива агенцију, постаје главни лиферант бакра за руски државни новац… једноставно развија трговину – на југу у Азову, на северу у Архангелску, а има и своје људе у Венецији. Његово богатство постаје чувено.

Млади шведски краљ Карло XII под Полтавом 8. јула, доживљава коначан пораз. Тиме је утврђена руска хегемонија на Балтичком мору. Заслуге Саве Владиславића, нашег човека у иностранству, су у овој бици велике. Вршио је дужност шефа интендантуре целе оперативе руске војске. Као признање за добро обављен задатак, добија 12. фебруара 1710. од цара Петра I имање Топал, Парафејску и Вишенку. Постао је дворски саветник за питање православног истока.

Тако и први у Русији покреће такозвано „источно питање“ које је затим два века било једно од најважнијих питања европске политике.

Сава Владиславић

Троисцкосавск (данашња Кјахта) током 1880-их

Саветник Петра Великог за источна питања

Постављањем за главног саветника царевог у источним питањима, Сава доводи у директну везу Петра Великог са владајућим кнезовима Молдавије и Влашке, са Владиком Данилом, кнезом Црне Горе и са Дубровачком Републиком.

Победа Руса код Полтаве и нагли пораст руског престижа после те победе изазвали су страх на турском двору. Ахмет III је указао своје гостопримство савезнику Карлу XII, који једини није падао у депресију, већ напротив, сада у улози рањеног античког јунака, из Цариграда развија све већу акцију против Русије. Рат је одговарао свима осим Русији и Турској. Турски Диван, 12. октобра 1710. објављује рат Русији а наш јунак гроф Толстој истог момента бива, са целим чиновништвом, бачен у цариградску тамницу у Једикуле.

Ту сада крећу поткупљивања од Млечана који се плаше овог рата, сплетке између Влашке и Молдавије, између кнеза влашког Константина Бракована и молдавског кнеза Димитрија Кантемира, па турско скупљање пореза, да би 25. фебруара 1711, цар Петар Велики на московском Успењском сабору објавио народу вест о рату против непријатеља крста Христовог.

За то време Сава Владиславић препарира кабинетског кнеза Молдавије Кантемира и прима од цара дужност да води целу цивилну страну рата против Турске.

Одмах по објављивању рата, Владиславић из Москве инспирише устанак Црне Горе и Херцеговине. Устанак је требало да крене напоредо са руским операцијама у Молдавији. Сава је рачунао да ће добро смишљена акција Срба против Турака на Балкану да ослаби Султана и доведе га у забуну. У првом плану ове Владиславићеве стратегије је био његов лични пријатељ владика и кнез цетињски Данило.

Сава пише, цар потписује, а владика извршава

На Видовдан, на Цетињском пољу, владика Данило је сазвао народ, одржао ватрени говор и прочитао прокламацију цара Петар I, руског, коју је очигледно писао Сава Владисавић. Онда је преписао у више копија и разаслао их у суседне херцеговачке и арбанашке крајеве. Црногорци су, онај остатак који није носио копије цареве прокламације, отишли у Дубровник да купе барут и олово. Дубровник се пржио на ватри. Али, нашли су решење, пошто нису били расположени према овом устанку, они су истовремено наоружавали и црногорско-херцеговачке чете и Турке.

Устанак је почео пуном жестином. Нападнут је Спуж, Оногошт (Никшић), Подгорица и Жабљак. Турци су сабијени у тврђаве. Одушевљење међу Србима је било неисцрпно а теренске позиције у рукама устаничке војске. Али, баш у тренутку када је успех био загарантован, од цара Петра је са Прута стигла вест да је приморан да потпише мир са Турцима и да препоручује и владики Данилу да прекине бојеве са Турцима и да се са народом повуче у брда.

Владика је био задовољан утолико што је успео да спречи својим устанком херцеговачке и албанске муслимане да у масама пођу против Русије.

Дубровник

Православна црква Светог Благовјештења данас у срцу Старог града Дубровника; фото: trebinjelive

Изазивач рата и потписник мира је Турска

А на Пруту је било весело. Прво се у Галицији цар разболео, онда оздравио и настале су сјајне вечеринке код књаза Сињавског, на којима се пуно играло и пило. Битка још није почела, а изгледало је да се слави победа. Онда су кренула радосна писма. Онда фелдмаршал Шереметев у мало тамнијем тону од радосног, исто у писму, обавештава цара да није успео да спречи излазак Турака на Дунав. Онда је војска била гладна. Онда је, 24. јуна, цар стигао на Прут код Чучора. Митрополит је благословио императора крстом и пошкропио водом, бољари су га љубили у руку. Један царев буфон је показивао неке своје ексцентричности на таласима Прута, коњ је пливао, а он је стајао на коњу, претпоставља се пијан, и онда су и коњ и спретни буфон потонули. Кнез Кантемир, 25. јуна, спрема велики ручак за цара. Цар га љуби у чело. Онда дижу чаше, па се опет љубе. Сутрадан, на годишњицу победе код Полтаве, пуцало се, из 40 топова и пило колико је могло. Онда је 28. јуна, цар спремио ручак за Кантемира. Бољари су преспавали у том логору и пробудили се опељешени, пошто су им руски војници чисто за успомену, као сувенир за сусрет узели коме пиштољ, огртач, узде итд. У ноћи између 9. и 10. јула, цар се у депресији затворио у шатор. Прича се да је успела да уђе једино Катарина и да задобије цара за преговоре о миру са Турцима и то по предлогу, нормално, Саве Владиславића. На Пруту практично праве битке и није било. Мир је између осталих потписао и Сава Владиславић.

Свађа са Дубровником

Дворски саветник цара Петра I, Сава Владиславић, моли га 1716. за одсуство како би отишао у Дубровник да се види са мајком.

На пут полази са својеручним писмом Петра I дубровачком кнезу и Сенату, у коме Петар Велики препоручује Саву Владиславића и тражи да му у потпунсоти, током његовог боравка, изађу у сусрет.

Сава захтева да дигне на имању своје мајке православну цркву, Сенат то одбија, Сава се љути и одводи мајку у Петроград, где је и сахрањена у благовештенској цркви, у лаври Александра Невског. Ту је сахрањена, под гробним местом 5 мајка, а испод бр. 10 – Сава.

Конкордат са папом и орахове даске за цара

Следећи његов задатак за живота Петра I, био је Венеција и склапање Конкордата са папом Клементом XI за уређење односа католичке цркве у Русији. Владиславић 1720. постаје посланик Петра Великог код папе Клемента XI, у Риму.

Док је боравио у Венецији, води се стална преписка између њега и царске породице. По преписци, главни задатак Савин је био да набавља по Венецији статуа, макета разних лађа, украсе за царичине хаљине и друга уметничка дела, што сведочи Савино писмо Петру I, од децембра 1717:

„Два кипа Адама и Еве које сам поручио најбољем овдашњем мајстору Бонацију скоро ће бити готови и надам се да ће бити тако добре ствари да ће се и у славном Версају ретко моћи видети такве. Послаћу вам такође 100 или 200 орахових дасака за украс куће вашег величанства.“

Учествује у трампи између цара и папе Клемента XI тако што уз папину помоћ, цару шаље диван примерак античке Венере а цар шаље папи мошти св. Бригите.

Уз све обавезе, Сава успева да се ожени изданком старе властелинске породице, Виргинијом Тревизан, млађом од њега тридесетак година, коју уз веселе Венеције одводи у, за њу тмурни, Петроград. Имали су троје деце, Сава још и сина Луку из ранијег брака, и сва деца им умиру.

Творац прве руске инфлације

У време када је Турска објавила рат Русији и већ био спремљен поход на Прут, цар је схватио да никакав нови порез услед мањка становништва не може бити наметнут. Цареви саветници су се бавили овим проблемом. Један од њих, пише Јован Дучић, Сава Владиславић, поднео је почетком 1711. године и свој посебни предлог под натписом: „Како да се испуни државна благајна за потребе садашњег рата“. Владиславић је био мишљења да се повиси приход монети, тиме што би њена тежина била смањена за 10% по комаду. Цар Петар је прихватио идеју Владиславића и издао наредбу да се поступи по његовом предлогу. У тој 1712. год. сребрна монета је већ била искварена и није давала довољно добитка, и искована је бакарна која је већ 1713. поплавила пијаце и истерала из оптицаја сребрну.

Црква Св. Саве у Сибиру

У повратку у Петроград, Сава Владиславић отвара Русији нове хоризонте. На двору постаје знатно веселије после смрти Петра I а за време царице Катарине I. Царица Катарина, 18. јуна 1725. године, шаље Саву Владиславића за опуномоћеног министра у Кину. То се дешава практично у последњим тренуцима, пошто несугласице између Русије и Кине узимају маха.

Важна црта Владиславићевог дипломатског метода је било његово познавање људи и њихових нарави: Турака, Талијана, Кинеза и самих Руса. Главни разлог дипломатског и личног успеха приписује се тој његовој одлици, коју Дучић, сматра херцеговачком цртом српског карактера.

У Кини уз много перипетија, дипломатских дивљачких игара, игара нерава, директних претњи, Владиславић успева да до краја оствари циљ свог путовања. Закључује споразум са Кином. У Сибирији зида град Троицкосковски и тврђаву Новотројицску и у њој цркву св. Сави Немањићу. Затим први доноси тачне карте Сибира и то на научној бази. Неподељена места су подељена и то у руску корист.

Разграничава Русију и Кину, то је такозвани Бурински уговор, а граница изгледа по Владиславићу отприлике овако: од пада реке Шилке у Аргун до Алтајских гора – граница река Аргун до задње тачке на западу Шабан – Дагом“.

За заслуге у Кини добија од Петра II орден Александра Невског, 1. јануара 1728. и чин тајног саветника. После његовог тријумфалног похода и повратка из Кине, повлачи се са дипломатске и политичке позорнице.

Сава Владиславић је писао и преводио. Превео је са италијанског „Историју Словена“, дело попа Мавра Орбинија.

Нагла смрт деце га руши и 17. јуна 1738. године умире у Петрограду где је и сахрањен у цркви Александра Невског.

Српско наслеђе, Историјске свеске, бр. 3, Београд, март 1998.

Сродни чланци:

Срби из Пераста у запису из 1698. руског дипломате грофа Толстоја
Србин тајни саветник руског цара
Србин коме Русија треба да захвали за Пушкина

Марко Мартиновић, Србин који је обучавао кадете Петра Великог

Марко Мартиновић (Пераст, 1663—1716) је био поморац, математичар и песник из Боке Которске. Оснивач је прве поморске школе у Боки пред крај XVII века у којој је обучавао 17 руских племића поморству. Написао је расправу о градњи бродова и више сценарија за традиционалне перашке карневале. У песми је описао ослобађање Херцег-Новог 1687. од стране хришћанске флоте у којој је било и 16 бродова из Пераста.
Марко Мартиновић

Марко Мартиновић подучава кадете Петра Великог, 1711. (Непознати аутор)

Марко Мартиновић је у Перасту пред крај XVII века основао и водио једну од првих признатих поморских школа на свету.

Млетачки сенат му 1698. поверава поморску обуку 17 руских племића које је Петар Први Велики послао да се оспособе за поморске официре. Међу догађајима који су се одиграли у нашој поморској прошлости, учење руских кнежева код кап. Марка Мартиновића и њихов боравак у Перасту 1698. има вишеструки значај. 

Чињеница да је Венецијански сенат одабрао Пераштанина Марка Мартиновића да са још неколико истакнутих помораца поучава племиће, које шаље руски цар Петар Велики у Венецију 1697. ради стицања знања из поморства, говори о угледу који је овај Пераштанин, и не само он, уживао у Венецији, поморској велесили тога времена.

Марко Мартиновић

Марко Мартиновић подучава кадете Петра Великог, 1711.

Др Милош Милошевић, истиче да његова појава није случајна, него је врхунац настојања генерација наших помораца да овладају пловидбом: „Мартиновић је, дакле, овдје даровити изданак вјековних искустава традиционалне, практичне наставе по бродовима, који, по позиву, у Венецији ступа у неке прве, тада још довољно недефинисане институционалне облике поморског школства. А она стољетна неинституционална настава по бродовима, присутна на свим морима свијета, била је најчешће високог квалитета и дала чврсте темеље каснијим институционалним облицима поморског школства. А наш Мартиновић као педагог ту је на размеђи процеса који се, наравно, није одвијао само код нас и у оквиру Млетачке Републике, него и код свих других поморских нација свијета“,

Осим за историју поморства и поморског школства, сусрет Марка Мартиновића са „московском господом“ и њихов боравак у Перасту уједно је и први контакт двије велике поморске силе Млетачке републике и царске Русије и почетак веза моћне Русије и Црне Горе. О овом значајном догађају не постоји сразмерно архивских вијести у Венецији, Перасту и Русији па је стога историјска слика из Пераста драгоценија, као аутентични докуменат.

Марко Мартиновић написао је расправу о градњи бродова и посветио је свом ученику, кнезу Дмитрију Галицину (Дмитрий Галицын). Рукопис је вероватно сада у Санкт Петербургу.

Мартиновић је био хроничар свога времена, писац сценарија за традиционалне перашке карневале.  У песми је описао ослобађање Херцег-Новог 1687. од стране хришћанске флоте у којој је било и 16 бродова из Пераста.

Слика „Марко Мартиновић учи руске племиће поморским вјештинама“

Међу музејским предметима, који се чувају у Музеју града Пераста, историјска слика „Марко Мартиновић учи руске племиће поморским вјештинама“ заузима посебно место. То је платно са кога се ишчитава једна од најславнијих страница перашког и бокељског поморства. 

Слика садржи два дела. Горње поље испуњено је записом свих титула руског цара Петра Великог, који се сматра најдужим владарским насловом, сачуваним на славенском југу. Следе, у два низа исписана имена седамнаесторице руских кнежева и бољара руских, уз имена четворице исписан је и високи друштвени статус; на почетку су имена: Бориса Ивановића Куракина, пашенога царевог, Абрама Феодоровића, брата царице московске. Између два низа са именима насликан је грб руског цара: у барокном оквиру са круном је црни двоглави орао, који у канџама држи знамења царске власти: скиптар и куглу. У средини, међу крилима, је медаљон са представом Св. Ђорђа који убија змаја.

На тамносмеђој позадини при врху исписан је наслов, који објашњава садржину слике: „Марко Мартиновић учећи принципе и господу московску ту именовану на морски наук и владање“. И на крају, тј. на доњој половини платна је композиција која је илустрација самог догађаја.

Аутор користи иконографију, која објашњава наслов слике и уводи нас у „претечу“ наутичке учионице, преко насликаних елемената навигације: компаса, поморске карте и глобуса, који су постављени на малом столу, застртом црвеном драперијом. Писана сведочанства односе се управо на теоријска знања која је кап. Мартиновић преносио својим питомцима, учио их је есенцији навигацијске вештине преко коришћења компаса, ишчитавања поморских карата и упознавања ветрова. Практични део науковања, које су стицали на пловидби једрењацима, оличен је у једрењаку који је насликан у доњем левом углу слике.

Слика је урађена читавих тринаест година после боравка Руса у Перасту, јер је Мартиновић имао 48. год. 1711. Први је овај запис објавио Антон Башић, 1832, што га је навело на погрешну претпоставку да су се Руси школовали од 1697-1711. године.

Биста Марка Мартиновића у Перасту (Вања Радауш); фото Википедија

Према портрету кап. Марка Мартиновића, вајар Вања Радауш је урадио бисту, која је постављена испред цркве Св. Николе у Перасту, 1968, а Васко Липовац брончане рељефе, 1985,16 који се налазе у Поморском музеју Црне Горе и Центру за културу у Котору.

Извор: Растко, Википедија

Србин коме Русија треба да захвали за Пушкина

О грофу Сави Владиславићу много је писано. Познато је да је био српски трговац и политичар, саветник и дипломата руског цара Петра Великог, путописац, полиглота, велики добротвор… Многим његовим заслугама за руски народ и државу од скора је прибројано и име једног од највећих руских песника Александра Сергејевича Пушкина. Наиме, Пушкиновог прадеду, тамнопутог Етиопљанина, Сава је као осмогодишњака откупио на једном сајму робова у Цариграду и поклонио цару Петру Великом. Ево како се то десило:
Пушкин, Владиславић, Цар Петар Велики

Лево: Петар 1. у ишчекивању црнца; Сава Владиславић и А. С. Пушкин у средини; десно: Петар Велики са црнцем

На ову епизоду из живота Саве Владиславића, за већи део руске јавности до тада непознату, подсетио је књижевник Василиј Соколов у „Петербуршком дневнику“, 18. фебруара 2008. године. Соколов је тада објавио текст о Владиславићу под насловом “Србин коме Русија треба да захвали за Пушкина”.

Са једног путовања, између 1705. и 1706. године, Сава је довео са собом тамнопуте дечаке из Етиопије (Абисиније) које је откупио на пијаци робова у Цариграду. Сава је у Цариграду боравио као трговац, али је на препоруку јерусалимског патријарха Доситеја, за руског цара Петра Великог предузимао разне тајне мисије.

Како пише Богдан Косановић, није поуздано да ли је овај Пушкинов прадеда по мајчиној линији био пореклом из Етиопије (како се раније мислило) или из садашњег Камеруна, односно Судана, како то тврде новији извори.

Године 1708. Сава се сели у Москву и уз додатне описе утврда и градова на обалама Црног мора, Петру на дар доводи и три тамнопута роба откупљена на пијаци у Цариграду. Једном од њих тројице, Ибрахиму, било је суђено да постане царев миљеник и усвојеник. Малог Етиопљанина Сава је даривао Петру Великом, који се веома обрадовао поклону, јер је волео све што је ретко и необично.

Према царевом наређењу дечак је крштен у Цркви Свете Петке, при чему му је сам цар кумовао, давши му средње име, по оцу, Петар, а презиме по славном картагинском војсковођи Ханибалу. Ибрахимову мајку је на крштењу представљала жена тадашњег пољског краља Августа Јаког, краљица Кристијана Еберхардина.

Од тада се Ибрахим (Абрам) Петрович Ханибал (то је било његово пуно име после крштења) није одвајао од цара, спавао је у његовој одаји и пратио га у походима.

Као царев љубимац, школовао за војног инжењера у Француској, у Мецу и борио се као француски војник у рату против Шпаније.

По повратку у Русију 1716. године, једно време је предавао математику и цртање у провинцијској техничкој школи, а потом је у Петербургу наставио каријеру у руској војсци.

Недуго после Петрове смрти прогнан је у Сибир, али га је одатле спасао Сава Владиславић, по повратку из Кине. Када је на руски престо дошла Јелисавета постављен је за обер-команданта у Талину, у Естонији, где је остао до пензионисања. Умро је у 93. години.

Извесно је да је Ибрахим најпре био ожењен једном Гркињом коју је уз велики скандал отерао због неверства. Са другом женом имао је шесторо деце, а Пушкинова мајка била је кћи Осипа, његовог другог сина.

1799. године Ибрахиму се родио праунук, велики руски песник Александар Сергејевич Пушкин.

Пушкин је у неким својим делима помињао Саву Владиславића и његовог сина Луку, који се као млад дружио са Ханибалом. Нажалост, Пушкин није стигао да заврши роман „Арапин Петра Великог” из кога бисмо, вероватно, сазнали још више занимљивости о овом царском „поклону” грофа Саве Владиславића.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Политикаsrpska.ru, Телеграф

Десет дужности ученика из 1910. године

У Политици од 19. августа 1910. године објављен је чланак о дужностима ученика које треба упамтити пред почетак нове школске године. Преносимо у целости ових десет разумних заповеди В. Минха за ђаке од пре више од једног века.
Деца

Дечак у војној униформи и девојчица у народној ношњи, стара разгледница из Србије

Десет дужности ученика

1. Школа је мала држава: Буди добар грађанин у тој својој држави, па да што ваљано урадиш за своју велику отаџбину.

2. Помисли, да имаш примати велико наслеђе, и буди захвалан свима племенитима, који су ти га завештали, свима великим људима, који су радом свога живота створили и за тебе непролазне ствари.

3. Научи се у маломе бити веран, да једном будеш могао бити у великоме; учи се стољњем реду, који ће ти помоћи за унутарњу ваљаност.

4. Тежи за истинитошћу; немој само по форми да испуњаваш своје дужности и не буди задовољан спољним успехом. Немој учити другима за љубав, него мисли на себе самог и шта би ти хтео да вредиш.

5. Немој лагати, ни као робови, који немају смелости за истину, ни као притворице, који хоће да се извију у висину, нити као варалице у речима, који позајмљено издају за своје. Тако исто не смеш бити дволичан: да се издајеш за смиренога пред својим родитељима, а дрзак и неуљудан пред својим учитељима и друговима.

6. Буди добар друг међу својим парњацима, поуздан и веран; али не допуштај ниједном другу, који је гори од тебе, да тобом овлада. Не старај се, да друге у учењу претичеш само из таштог частољубља, али пази, да све урадиш, што твоја снага од тебе тражи.

7. Не злоупотребљавај своју јачину према слабима и не буди охол према сићушнима; знај, да се већ и у младим годинама може дати доказа о великом срцу.

8. Гледај, да будеш ваљан и у свима млађаним играма и да останеш чио и весео кроз све младо доба твоје. Љуби природу са свима створењима и не дај да ти икакав собни рад помути уживање у томе.

9. Не клони духом, ако си што погрешио и морао казну отрпети; отпочни чило снова, па ћеш брзо моћи утрти све трагове минулога. Не дај да се неповерење усели у тебе и не мисли ништа зло о твојим наставницима; напротив, буди вазда убеђен, да су они само твоји пријатељи.

10. Чини што добро драговољно поред твога обавезног рада, да би и доцније спадао међ оне, што сами себи постављају циљеве, а не међу полу робове, који раде само што им се наложи.

Децо, изучите ових красних десет заповеди на изуст; изучите их и повинујте им се, па да вам добро буде и овог и оног света.

Извор: Извор: Политика, бр. 2365, 19.8.1910, стр. 3.

Преузето са: Настава Историје

Иван Грозни и православни царизам

–  У сусрет препороду (све)православног царства
– Зашто се запад толико плаши цара Ивана Грозног ?
На дан 16. јануара (29. јануара по новом календару) велики Кнез Иван (може и Јован) крунисан је за првог руског Цара и тиме је обновљен православни Царизам. Порекло Ивана Четвртог је, по женској линији, од србске владарске лозе Немањић. Врло рано остаје без родитеља (умиру му под чудним околностима…), великог Кнеза Василија и кнегиње Јелене Глинске.
Иван Грозни

Иван Грозни, Андреј Шишкин

Иван Грозни је рођен 1530. год. у месту Коломенскоје (део данашње Москве). Пошто је врло рано остао као сироче, управљање Московијом (тадашња руска држава) преузела је Бојарска дума. Тако све до Иванове седамнаесте године. Иван IV Васиљевич је крунисан 16. јануара 1547. г. круном ромејског Цара Мономаха коју је ромејски Цар Константин IX Мономах даровао своме унуку великом кнезу Кијева Владимиру Мономаху. Oвиме је Иван IV Васиљевич миропомазан за хришћанског Цара.

Иван Грозни

Иван Грозни

Непријатељи Русије (читај: и Србије) као и свецелог Православља, вековима улажу огромну енергију да би преправили и кривотворили историју два братска народа ; заправо они воде рат против руске (и србске) историје, којим подривају темеље руске (и србске) државотворности. Када нам неко са стране пребаци „ви сте оптерећени сопственом историјом“, знајте поуздано да нам то каже зато што они немају своју историју.  Ф. М. Достојевски указује како они размишљају: „ко проклиње своју историју, тај је већ наш“. Философ Иван Иљин пише: „Западни народи се боје нашег броја, нашег пространства, нашег јединства, наше узрасле моћи (када она стварно узраста), нашег душевно-духовног склопа, наше вере и Цркве, наше привреде и армије. Они се боје и ради умирења сугеришу себи да је руски народ варварски, тупав, ништаван, навикао на ропство и деспотизам, на бесправље и жестину, да се његова религиозност састоји из сујеверја и пустих обреда… Европејцима је неопходна представа глупе Русије: варварске – да би је по своме ‘цивилизовали’ ; претећа због своје величине – да би је рашчланили ; завојевачка – да би организовал  коалицију против ње ; реакциоинарна, религиозно разарајућа – да би се продрло у њу са проповедима реформације или католицизма ; привредно неразвијена – да би се претендовало на њена неискоришћена пространства, на њене сировине или у најмању руку на угодне трговачке уговоре или концесије.“ .

Руски народ је у то време био исцрпљен пољско-литванском окупацијом, честим пустошењима од стране татрарских хорди и неретким унутрашњим немирима. Читав век после пропасти Ромејског царства, дошло је до препорода православног Царизма, оличеног у високохаризматичној личности Ивана IV Васиљевича.

Цар Иван потиче из династије Рјуриковича. Преко баке Ане Јакшић Глинске (пореклом Немањић) Иван се у потпуности упознао са србском историјом и културом, пригрливши владарске манире славних Немањића. Када је примио царску круну, у Русију је увео модел владавине по узору на немањићку Србију : симфонија између државе и Цркве. Првог руског Цара на западу уврежено сматрају веома суровим владарем, мада и у самој Русији много је оних који се поводе језуитско-масонској пропаганди и не схватају, рецимо, право значење његовог наденутог имена Грозни, тј. Страшни (може и Силни) по руском. Његово рођење беше уистину мистично ; рођен је по страшно великом невремену какво Русија до тада не памти. Његови родитељи су то разумели као Божанску промисао за Русију, па га назваше Грозни.

Наиме, Цар Иван јесте био грозан и страшан, али само за непријатеље Русије и Православља. Лично ме је одувек занимало зашто је овај Цар у толикој мери оклеветан и зашто су се многи трудили да фалсификују његову биографију и представе га као историјску личност какав он уопште није био. Да, заиста је ово највише оклеветани Император и уопште владар у целој руској историји. И један је од најоклеветанијих православних владара икада. За време његовог царевања Русија се у знатној мери проширила. Казањски Ханат, као и волго-каспијску област Астрахањ, ослободио је од Татара и припојио Русији. Том приликом је ослобођено негде око 100.000 руских заробљеника. После тога и западни Сибир. Руско становништво се такође знатно увећало за његова царевања. Тако је он постао утемељивач Велике Русије.

Либерално орјентисани историчари посматрају Цареву Опричнину и његов крвави обрачун са самовољом Бојара (тадашња Дума), као и узимање све власти у своје руке – као одраз царске бруталности. А при том не маре превише на истовремену и десетоструко већу бруталност у европским монархијама, нарочито грађански ратови у Енглеској и Холандији током XVI века. Царева Опричнина је карактеристична за период Ивановог самодржавља и одлучну борбу против, измеђуосталог и бојарске думе. Бојари су били склони издаји и корупцији, које су допирале и до највиших ешалона власти у тадашљој Московији. Опричнина је представљала од самог Цара строго селектирану војску под Заветом, она је била својеврсни војно-монашки ред. Иван Грозни је успоставио, по први пут у повести руске државности, какав такав правни поредак за суђење преступницима и државним непријатељима. Цар је знао да земаљско царство мора представљати слику Небеског Царства, и да му од Господа није без разлога додељено да у једној руци носи мач а у другој крст.

Велики број митова везан је за Ивана Грозног. Обарање лажних митова и историјских фалсификата темељно је oбрађено у делу Татјане Грачове „Када власт није од Бога“ (одељак: „Рат Антисистема против Русиjе и наметање митова“). Мит о наводном Царевом убиству митрополита Филипа, зато што се овај супротстављао Царевој самодржачкој самовољи, је срушен. Руски антицаристи воле да машу овим фалсификатом као „доказ“ Иванове суровости према неистомишљеницима. Али, како и поверовати овоме ако се зна да су Цар и митрополит били пријатељи из детињства?! Очигледно да је неко темељно радио на обостраном клеветању и стварању раздора између световне и духовне власти, те да су опадачи заузимали високе положаје и у једној и у другој. Истина је да су и Цар и Свети Митрополит били жртве немилосрдних интрига, услед чега је Цар само наредио Митрополитово утамничење.

Иван Грозни

Портрет Ивана Грозног

Историјски значај велике Молодинске битке такође је релативизован. А по своме значају она је била већа можда и од Куликовске битке у XIV веку. Према историографским изворима, кримски Хан је успео да сакупи за то време невероватно велику војску и покрене је на московско Царство са циљем да се под татарску управу поврате изгубљене територије. Војска кримског Хана бројала је око 120.000 добро опремљених ратника, од чега више хиљада турских јањичара. Војска Ивана Грозног била је вишеструко малобројнија. Разумљиво, војска кримског Хана је пре тога запалила целу Москву до темеља, са све Кремљом, сравнила са земљом више десетина руских градова и ретко преживело становништво одвела у ропство. И овај нови велики напад кримског Хана био је усмерен ка потпуном уништењу руског Царства.  У лето 1572. г.,  две армије судариле су се на великом пољу код Молода. Цару Ивану и његовој армији није понестајало духа и одлучности, него је попут Св. Кнеза Александра Невског из XIII века имао ту визију Божјег рата, где није Бог присутан у сили него у Истини, те ако смо ми Божји онда и рат који водимо мора бити Божји. Тако да је и велика руска победа над Татарима код Молода, као победа силе Духа над великом физичком силом, равна чуду Божјем. После Молодинске битке Татарима више никада није падало на памет да организују икакав ратни поход на Русију, штавише након изгубљене велике Битке у непрестаном су повлачењу.

Имала је Иванова Русија још непријатеља и са друге стране. Ватикан је послао к руском Цару своје изасланике, како би Цара а преко њега и сав руски народ покушали преобратити у римокатолицизам. Примењена је слична тактика мисионарења као са Кнезом Александром Невским. На изненађење латинских посланика руски Цар их је дочекао са апологијом једног великог богословског ерудите. Уопште, папске легате је запањила иначе велика ерудиција коју је поседовао Иван Четврти. Запрепастила их је и приврженост руског народа Православљу и одбојност према латинској вери. Морали су да се врате у Ватикан необављеног посла.

Иванова владарска снага огледа се и у новоподигнутом лучком граду Архангелск на северу, ради лакшег обављања трговине са Европом. Затим, основао је и прву штампарију у Русији. Сазидао је Кремљ, и на најистакнутије место у дворцу Кремља дао да се наслика велика фреска Светог Саве Србског. Такође, ктитор је и обновитељ веома великог броја манастира и цркава ; дародавац је и манастира на Светој Гори.

Принцеза Јелена, мајка Ивана Грозног

Принцеза Јелена, мајка Ивана Грозног

Рат антисистема против Русије

Прво морамо истаћи да се термин „Антисистем“ односи на организовано рушење монархије, државе и укупног поретка, од стране Хазара (и Ашкенази Јевреја). После уништења Хазарског каганата (X в.) за време Кнеза Свјатослава, па све до данас, хазарским крваво стеченим капиталом се финансира сваки подземни рат против Русије и православне државности. Цариград (као Други Рим) је пао, измеђуосталог и субверзивним деловањем јудејских олигарха у Византији. И, док се Кнез Свјатослав борио против тада видљиве Хазарије, разоривши пиратску државу јудеизираних Хазара, Цар Иван је водио борбу против невидљиве Хазарије, помажући Цркву у Русији да се одупре снажном деструктивном утицају велике секте Жидовствујућих. Руски Хазари, преко своје секте Жидовствујући, настојали су да преузму црквени клир за себе и да руски народ полако јудеизују. Историчар Олег Платонов каже да су Жидовствујући, инфилтрацијом у руске националне институције још с почетка XVI.в, на мала врата уводили Јудаизам у Русију. Организовано олигархско јеврејство водило је антимонархијску и антидржавну делатност против Русије. Хазарска јерес Жидовствујућих била је у савезу са римокатоличком „црквом“. Томе се енергично противставио први Руски Цар. Овде морам истаћи да је Цар Иван очито знао каквој немани се супротставља и од коликог зла брани Отаџбину.

Како сматра Олег Платонов „у организацији секте Жидовствујућих много је сличности са будућом масонеријом: строга конспирација, проникнуће у више слојеве власти и духовништва, ритуал који подразумева изругивање над светињама… Поставши непомирљиви непријатељи Хришћанства, Жидовствујући су скривали своју мржњу према њему, потајно се надајући да ће га постепено изнутра разрушити“.  

У историјском контексту, Цареве репресалије над жидовском јереси резултирале су отклањањем велике опасности по државу за извесно време. Време смутње, како у Русији то воле да кажу, одгођено је за нека каснија времена… Зна се шта је било почетком XX в., када је јудео-хазарски Антисистем напокон успео да у великој крви уништи православни Царизам. Татјана Грачова често упоређује плодове владавине Петра Великог са владавином Ивана Васиљевича. И, на основу историјских факата, износи тезу како су државнички погледи Петра I Великог били управљени ка Европи, а погледи Ивана IV Грозног ка Русији… тачније, управљени ка Светој Русији. А ето, Ивана зову Грозни… Сопствени пораз од царских снага Антисистем је решио да освети самим Царевим животом. Дуго времена Цар је трован… Татјана Грачова износи резултате форезничке анализе где је установљено константно тровање арсеником и живом, не само Цара већ и царице и царевића. У њиховим костима недавно је откривена велика концентрација живе, поготово арсеника! Да се не би могло приметити, тровани су полако и константно. Иста истраживања, још новијег датума, упућују на сличне методе тровања и код Иванове мајке Јелене Глинске.

Најозлоглашенији мит је о убиству сопственог сина, царевића Ивана. Утврђивање резултата константног тровања царске породице потврђује нам од чега је заправо умро и царевић Иван. Они који су све њих убили а који су успели утећи од мача Цареве Опричнине, морали су да се скрасе у неким европским земљама и потом су постали аутори ове застрашујуће лажи, овог мита о Ивановом убиству сопственог сина и наследника.

Заслуге Ивана IV Васиљевича у очувању Русије, тиме и Православља, огромне су и несагледиве. Пуно је после требало времена силама мрака јудејског Мешијаха да се консолидују и, тек од времена француске буржоаске револуције, када је отпочела демонтажа државе, узму учешћа у још грозничавијој антицарско-антидржавној делатности према Трећем Риму.

А да ови тамни коридори моћи заправо представљају снаге антихристовог царства, снаге над којима је победу у XVI в. извојевао први Руски Цар, експлицитно су показали после свргавања Николаја Другог и Револуције 1917.г. Сатанска деструктивност јудeo-хазарског Антисистема огледа се у непрегледном мору руске крви коју су пролили у само првих десетак година послереволуционарног заноса. Показао је Антисистем сав свој рушилачки антицивилизацијски карактер: прогони над Христовом Црквом и бруталност над верним народом превазишли су оквире свих у историји забележених прогона од стране неке власти. Преко 80.000 припадника свештенства и монаштва свирепо је побијено до 1927.г. Више десетина милиона становника је гурнуто у смрт, што у бруталним ликвидацијама по гулазима и свугде, што у геноцидално изазваном грађанском рату од 1919. до 1923.г.  Геноцид над Русима у XX в. организован је на Западу и имао је форму спољне агресије, ослоњено на издају из врха националних институција. Главне архитекте геноцида су два водећа хазарска клана – династије Ротшилда и Шифа, са дебело плаћеним извођачима радова – Лавом Троцким (Леон Бронштајн) и његовом хазарском скупином од тристотинак главосеча истренираних у Рокфелеровим камповима у САД.  Ротшилдова групација циониста сматра се главним организатор-финансијером и Фебруарске и Октобарске револуције. И после читавог столећа крвавих револуција и тоталитарних диктатура, светских ратова и глобалних криза, они знају да још није све готово, те да православни Царизам има основе за препород, чиме ће поново бити одгођен дан који они сањају и ишчекују пуна два миленијума. Свеједно, Антисистем, поражен од Цара Ивана Грозног, вековима гради духовну (и сваку другу) инфраструктуру за довођење и свесветско зацарење јудејског Мешјаха. Тако, како се по плодовима својимсвако може препознати, макар и само на духовном пољу, тако бројне данашње суботарске псеудохришћанске а у самој ствари јудаистичке секте, можемо распознати као потпис невидљиве Хазарије. .Њихов потпис препознатљив је и у глобалном екуменистичком покрету, покренутом (гле „чуда“?) управо након ликвидације Царске Породице Романових… но то је сад за неку другу тему.

При крају, додао бих и ово. Протојереј-ставрофор СПЦ отац М. К. (Ставе код Ваљева) сачинио је Акатист службу Цару Ивану Грозном. Лично ми је то саопштио.

Рат против једног народа може да се води на више начина. Најубитачнији је на пољу његове историје и језика (историјски подаци се вешто фалсификују а језик се подвргава „романтичарској“ реформацији). Имамо могућност да осетимо како је то рађено са србском историјом, како су наметани митови и кривотворили се историјски подаци. Паралеле између прошлости Руса и Срба могу се подвући на примеру кривотворења података : Цар Душан Силни убио свог оца и Цар Иван Грозни убио свог сина. Шаблон је препознатљив а аутори крупних историјских лажи су уједно и аутори осталих крупних лажи које су нам тоталитарно глобалистички наметнуте кроз образовни систем. Но, на ма колико превара и лажи почивао овај свет, ковачи обмана увек пренебрегну ону непролазну јеванђелску истину: нема ништа тајно што неће постати јавно и нема ништа сакривено што се неће открити.

Нема сумње, први Руски Цар оставио нам је образац како се треба бескомпромисно борити са снагама Антихриста. Јер, деструктивна    активност Антисистема на плану рушења Државе и монархијског поретка, јесте вид насилног поништења свих цивилизацијских тековина и успостављање Антипоретка, које и јесте Антихристово царство. А резултати Иванове борбе, тиме и велике победе над Антипоретком, донели су свем слободарском свету свакако могућност да увиди у ком ће смеру ићи кола луциферијанског тоталитаризма уколико не будемо испуњавали Христове заповести. А то се једино и тражи од нас .

Царь грядет !

Ауторски текст :  Сале Коларевић

Ултиматум Млечана Жупи Грбљанској и одговор Грбљана

Грбаљ је често био место окршаја и поара, а Грбљани су се истакли као ратници у многим бојевима. Одвајкада су били ратоборно, неустрашиво племе, љубоморно на своју слободу и сасвим неукротиво, које је захтевало за себе привилегије и умело да их одржи. Износимо један такав пример ултиматума Млетачког дужда Фронћеска Жупи Грбљанској и одговор Жупског главара Вукојле Млечанима.
Грбаљ

Грбаљски кнез, Путописна књига (Wiliam Miller, 1804)

Најзападнија средњовјековна дукљанска жупа Грбаљ се пружа између Котора на северозападу и Будве на југоистоку. Ка унутрашњости, оивичен је од Старе Црне Горе Ловћеном, а од мора ниским гребеном који се пружа динарским правцем. Грбаљ је често био место окршаја и поара, а Грбљани су се истакли као ратници у многим бојевима.

Становници Грбља су били одвајкада ратоборно, неустрашиво племе, љубоморно на своју слободу и сасвим неукротиво, које је захтевало за себе привилегије и умело да их одржи“ (бечки лист „Wanderer“, 1869. године, поводом устанка у Грбљу).

Из ултиматума Млетачког дужда Фронћеска Жупи Грбљанској:

„Сваки непокорни има кривац да буде. Има да буде прикован на галије до скончања или да се томе има одсјећи десна рука или избости оба ока. Овако како је записано биће пресуђено. Кристу амен”.

Одговор Жупског главара Вукојле дужду:

Ја, препокорни и препонизни старац Вукојле, замољевам и љубим нашег господина за милост, за свој пук (народ) да их под бич не тураш. Али ако се са овим не слажеш, не остаје друго него да разбудимо срца наша и гробове предака наших што су нам у аманет оставили да је часније извојевано него измољено, и ето нас вама на биљегу, ко један, па да је фалај Богу када друге није.

Пожаревачким миром из 1718. године, Грбаљ је припао Млетачкој републици, с тим што је млетачки дужд прихватио све услове Грбљана, тако да су они у миру остали млетачки грађани до пропасти Републике 1797. године.

Славко Алексић, лист „Гусле” бр. 7 од 18. маја 2000, стр. 9

Удружење ратних војних инвалида Србије свих ратова, Порекло

Славјаносербија: земља војничког братства

Луганск слави 265 година Славјаносербије која је била посебна територијална јединица на југу руске империје. Почасни гости фестивала били су београдски филмски сценариста и продуцент Јован Марковић и председница београдског Удружења „Славјаносербија“ Олга Милуновић. У част тог догађаја, Пошта Луганске Народне Републике објавила је пригодну поштанску марку. Представљамо вам историју досељавања Срба на ово подручје и оснивања Славјаносербске области из пера писца Андреја Чернова.
Славјаносербија

250 година Славјаносербије; фото: infoport.co

У Славјаносербску, који је предграђе Луганска, али и симболична незванична престоница словенског православног братства, одржан је по 15. пут традиционални Фестивал словенских култура под геслом „Нема веза светијих од братских“. Ова традиција је започета 2003. године поводом обележавања 250 година Славјаносербије.

Почасни гости фестивала били су београдски филмски сценариста и продуцент Јован Марковић и председница београдског Удружења „Славјаносербија“ Олга Милуновић. Фестивал је отворио саветник председника ЛНР Андреј Гребењук.

 „Донели смо овде хуманитарну и духовну помоћ и подршку. Уз вас је цела нормална Русија и цела Србија!“ – изјавили су прослављени синеасти Николај Бурљајев из Москве и Јован Марковић из Београда на конференцији за штампу у Луганску.

Славјаносербија: земља војничког братства

2018 године се у Луганској Народној Републици обележава 265-годишњица стварања на југу Руске империје посебне територијалне јединице – Славјаносербије. У част тог догађаја, Пошта ЛНР је објавила пригодну поштанску марку.

Славјаносербија

Поштанска марка ЛНР „Славјаносербија“ из 2018. године

Од Бахмута до Лугањи…

Осамнаести век у Русији није био толико галантан, колико је био буран. Колико се само ратова, устанака, побуна, дворских преврата десило у том столећу у руској историји! За време Петра Великог Русија је ушла у Северни рат и победом над надменом Шведском постала је једна од великих сила. Али Русија није имала кад да ужива на ловорикама: морало се тући и за садашњост и за будућност, пробијајући обруч непријатеља.

Пошто је изашла на трговачки Балтик, Русија се устремила ка богатој обали Црног Мора, које је нудило кључ за Источни Медитеран. Простране јужне «украјине» руске државе биле су слабо насељене, пре свега због честих упада кримских Татара и Ногајаца. Много деценија је Русија водила борбу са Кримским канством и Ногајском хордом. Ту су јој непроцењиву помоћ пружали козаци – Запорошки и Донски. Али за одбрану јужних граница није било довољно снага.

Управо из тог разлога је влада Русије царице Јелисавете Петровне донела одлуку да употреби странце за колонизацију пограничних територија. При том, од колониста се очекивало не само да освоје пусте територије, него и да их бране од налета степских племена.

Средином XVIII века у земљама под влашћу Аустругарске, почиње врбовање у руску армију добровољаца међу житељима Балкана православне вере. Први досељеници на челу са пуковником Јованом Хорватом стигли су у Кијев у октобру 1751. године. У децембру 1751. добили су руско држављанство. Ови први досељеници су послати 1752. на десну обалу Дњепра, где су основали Нову Сербију (на подручју данашње Кировградске области Украјине).

Крајем 1752. године у Русију је пристигла још једна група добровољаца из Аустроугарске. Ту групу су предводили Срби потпуковници Јован Шевић (са 168 људи) и Рајко Прерадовић (са 24 мушкарца и 4 жене). Указом царице Јелисавете обојица су примљени у руску службу и прпизведени у чин генерал мајора.

У пролеће 1753. Јелисавета Петровна је потписала низ указа, којим су одређена места за насељавање људи Шевића и Прерадовића. У сенатском указу (из маја 1753.) каже се: „Шевића и Прерадовића са долазећи са њима народом насељавати од краја линије и насеља ландмилиције са доњецке стране, то јест од Бахмута до Лугањи… насељавање да почну један од Бахмута, а други од Лугањи, према плану који су саставили са инжењер-пуковником Бибиковим“.

Као што видимо, била су формирана (у том часу само на папиру) два хусарска пука. Земљу су добијали од реке Бахмутке до реке Лугањ (све до градића донских козака „Луган“ – данашње Станице Луганске).

На жалост, тешко је са сигурношћу рећи када су тачно српски досељеници стигли на нову земљу, која је добила назив Славјаносербија. То је могло бити већ 1753, ако није дошла до изражаја сва бирократска спорост, а могло је бити и следеће године. У сваком случају, сачињена 1754. „Ландкарта Славјаносербије“ (коју су нацртали генерал-мајор Бибиков и инжењер капетан Прокофиј Окулов) већ приказује места насељавања појединих чета оба пука. Према карти, сваки пук има 10 чета.

Али, као што се често дешава, хартија не одговара увек стварности. Због недостатка добровољаца, у сваком пуку је формирано само по 9 чета. Чете су формирале шанчеве – утврђена насеља. У свакој чети је било око 15-20 војника и официра. Међу првим досељеницима практично није било жена.

Национални састав пукова Шевића и Прерадовића био је изузетно шаролик: Срби, Руси, Мађари, Молдавци, Румуни. Да би комплетирали пукове, Шевић и Прерадовић су спровели допунско «врбовање» у самој Русији, не одбијајући чак ни Јевреје.

Тешкоће врбовања биле су сасвим разумљиве: крај је био пуст и диваљ, а често се подвргавао најсуровијем пустошењу у најездама кримских Татара и Ногајаца. Коме је у таквим условима до националне нетрпељивости! Сви заједно су се морали и бранити од непријатеља и решавати најсложеније задатке преживљавања.

Мора се одати признање нашим прецима: њихово војничко братство није посрамљено ни издајама, ни дезертерством, ни међунационалним чаркама.

Стари шанчеви – данашњи градови и села

Укупно су пукови Шевића и Прерадовића основали 18 чета. Нумерација чета Шевићевог пука је ишла са истока на запад, а Прерадовићевог – са запада на исток. Називи чета су били нумерички. 1764. из разлога малобројности и некомплетности два пука су обједињена у један Бахмутски хусарски пук и тада је уведена јединствена нумерација чета.

Овде ћемо навести називе шанчева, према налазима истраживача Јурија Темника и Јурија Јегерјева (после спајања два пука у један):

1. чета – шанац Серебрјански (у ДНР);
2. чета – шанац Вергунски (данас – један од најстаријих рејона Луганска);
3. чета – шанац Верхњи-Бељењки (данас град Верхњи на ободу Лисичанска);
4. чета – шанац Красниј Јар (данас – један од најстаријих рејона Луганска);
5. чета – Приволје;
6. чета – шанац Кримске Јаме (село Кримско);
7. чета – Њижњеје;
8. чета – Подгорноје (затим – Доњецк, данас – Славјаносербск);
9. чета – Жолтоје;
10. чета – шанац Камени, Камени Брод (данас – један од најстаријих рејона Луганска);
11. чета – Черкаски Јар (село Черкаско);
12. чета – Харошиј Јар (село Харошеје);
13. чета – Калиновскоје;
14. чета – Коротомишски (Тројицки);
15-16. чета – шанац Лугански (данас – заселак Лугански крај извора реке Лугањ у ДНР).

Славјаносербија

Споменик словенском братству у Славјаносербску – Украјински и руски козак и српски хусар; фото: lugansk1.info

Славјаносербија

Грб Славјаносербска

По доласку на престо царица Јекатерина II је од 1762. почела да спроводи политику убрзаног насељавања југа Русије. За досељенике су прописиване бројне олакшице. Осим тога, подстицано је ступање Руса у хусарске пукове. Те мере су довеле до значајног повећања бројности становништва Славјаносербије. Ако је 1755. године становништво чинило само 1513 људи оба пола, крајем 1763. је већ било 10016. Године 1765. Бахмутски хусарски пук је попуњен на рачун Молдавског хусарског пука.

У Славјаносербији се појављују не само војни шанчеви, већ и државне зграде, а такође и зграде и имања земљопоседника.

Све је то довело до административне реформе којом је војна провинција укинута. Посебни статус Славјаносербије као војне провинције укинут је 1764. године. Она је прикључена Новоросијској губернији (1764-1783), затим се нашла у саставу Јекатеринославског намесништва (1783-1796), па опет у Новоросијској губернији (1796-1802), да би се коначно Славјаносербске земље нашле у саставу Јекатеринославске губерније (1802-1917).

Центар Славјаносербског округа је дуго било село Славјаносербск (раније – Доњецк, још раније – шанац Подгорни). Од 1882. центар округа је постао новоформирани (спајањем засеока Лугански завод са селом Камени Брод) град Луганск.

Времена су се мењала, мењали су се називи и границе. Али многонационално братство старе Славјаносербије је постало судбина читавог краја, читавог многонационалног Донбаса. Донбаса, који је способан не само да сложно и плодотворно ради, већ и да чврсто брани своју слободу са оружјем у рукама.

Андреј Чернов, секретар Савеза писаца ЛНР.

(Изворни текст превео је и приредио: В. Кршљанин)

Извори : Лугањск ИнфоИнфопорт

 

Одговор Црногораца Турцима: Чекамо вас са мачем у руци!

Када је Султан Мустафа Црногорцима упутио претњу ратом, називајући притом себе братом Сунца рођаком месеца,, господаром два дела света… Црногорски одговор био је кратак са акцентом на непроццењивој вредности слободе. Завршавао се речима: И више од нас писања нема. „Чекамо вас са мачем у руци!“

Паја Јовановић - Повратак чете Црногораца из боја

Паја Јовановић – Повратак чете Црногораца из боја

Ферман султана Мустафе Црногорцима

„Ја, султан Мустафа Емир, брат Сунца и рођак Мјесеца, служитељ области најславнијих странах и градовах. Ја, султан, син султанов, хакан син хаканов, син султана Ахметхана. Ја, шах и овладатељ од два дијела свијета и од два мора, молећи се великом алаху, како данас тако и убудуће завазда кажем:

Будући да су Черногорци и Брђани преступили испод крила царства ми, и муте мир и поредак земаљски, заповједам: Нека им три паше од три вилајета, куда греде војска моја, учини да им и мрав у трави замре, а од њих ни трага не остане.”

Одговор Црногораца на султанов ултиматум

„От нас гувернадура, војводах и сердарах, шиљемо писмо на три султанове паше.

И прије сте пријетили и доходили, а ми вас чекамо на своју земљу, нека наша земља нашу крв попије, јер ми нијесмо ни до сада о ничијој милости живјели, него вазда од памтивјека, о својој муци и пушци. Нијесмо ми дужници, него се нама дугује.

Доста је живио ко је умро ко слободан човјек.

И више од нас писања нема.

Чекамо вас са мачем у руци.”

Славко Алексић, Лист „Гусле” бр. 7 од 18. маја 2000, стр. 9 и 10

Југославизам у виђењу Јована Дучића

Хрвати нису никад марили за славизам, нити без неповерења говорили о југославизму. Они су славизам идентификовали са руским православљем, а југославизам са балканством. Зато су обоје сматрали неподударним са хрватском идејом о култури, јединој правој култури, западњачкој, значи већим делом католичкој. А тако исто неподударним и са искреном жељом Хрвата да остану и даље на једном моралном континенту који је, пре свега, одељен, као широким морем, од источњачке културе везане за источну Цркву.
Краљевина Југославија, Застава

Краљевина Југославија, Застава

Југославизам, кад се очисти од реторичких елемената, био је за хрватску памет само један политички израз, а не и један национални појам. У овом су се Хрвати битно разликовали од српског схватања југославизма. Никад Хрвати нису замишљали могућност да свој хрватски видик замраче југословенском магловитошћу, ни да размену свој стари хрватски грош за какву неизвесну југословенску пару. Ја мислим да би се могло данас „на крају баладе,“ а што значи после свег проживљеног и окушаног, рећи ово: у хрватским очима нико није био добар Југословен ако није пре тога био лош Хрват.

Уосталом, славизам је међу католичким Словенима био увек слабији од њиховог католицизма; а католички су Словени и сами нагонски осећали да та два осећања не иду заједно. Словенство је по својој општој идеји о животу, о односу човека према његовом Богу, потпуно јелинско, што се види по његовој ведрини и човекољубљу; а католички Словен представља једну деформацију која долази из сукоба његове младе словенске крви, здраве и оптимистичне, са католичком мистиком, произишлом  из друкче крви и друкче идеје о животу. Словенство и католицизам су међусобно противуречни. Фаталност овог случаја огледа се довољно у историјама католичких словенских народа.

Православни народи су међу собом повезани двоструко: расом и вером. Ако су са Грцима и Румунима повезани само вером, а не и расом, зато су с њима повезани заједничким историјским доживљајима. Наиме, сви су они подједнако робовали Монголима или Турцима. Ово чини, дакле, да су с овима такође повезани двоструко: вером и историјом. Додајмо овде и да су они сви заједно наследили благодети византиске културе и уметности, које су неколико векова служиле узором и Западу (ех Oriente lux). Ова велика духовна породица од Белог до Егејског и Јадранског мора, постаје тиме један веома интересантан блок, у погледу моралном пре свега. Ово осећање сродности, ишло је понекад и до породичног осећања.

Хрватство, напротив, одељено од тог словенског блока Аустријом и Мађарском, и потиснуто добро на југозапад, било је много одвојено од других и главнијих католичких Словена. Везе између Загреба и Варшаве биле су одувек незнатне. Али је Хрватска у толико природније гравитирала према групама своје вере, које су ближе, остављајући по страни групе своје расе, које су биле даље, и далеко. Кад су се Хрвати борили с Римом да добију словенску службу у цркви, то је значило само да католичанство направе још већма својим народним ultimum refugium, у опасности од православља, а затим и од муслиманства.

За православне Словене би се могло рећи да их везује православље већма него и крв словенска. Ово се видело како је Русија помагала српски Устанак против Турака кад год није сама била у том ометана од стране других, нарочито Наполеона. Цар Александар I је тако помагао наш први Устанак, а Александар II је ослободио на Плевни православну Бугарску. Руске су услуге тако исто православној Грчкој биле велике. Ако је Русија доцније на Сан-Стефанском Конгресу прешла одвећ на страну свог детета са Плевне, то је била једна политика словенске Русије одиста изван њене традиције.

Најзад, крајем XIX века су постојала три разна славизма: „панславизам“, који jе био стварно панрусизам, империјалистички и искључив; затим „неославизам“ др Крамаржа, чији је циљ био окупити све Словене у монархији око Прага, са тенденцијом да се тај покрет прошири и међу њихове сународнике око монархије; и најзад, „југославизам“, који се сматрао покретом из Београда, револуционаран и некомпромисан, са циљем да окупи све Јужне Словене у заједницу моралну, на бази језика, и заједницу политичку, у државу Југославију.

Сва три ова славизма су пропала, сваки на свој начин. Вероватно да ће у послератним приликама бар једно од ових трију славизама поново избити као каква идеологија неке од словенских група. Најмање је вероватно да ће оживети југославизам, који је пропао најжалосније, и чим је био стављен на прву пробу. Он и није био поникао ни из каквих позитивних основа, него из једног апсолутног неспоразума; продукт једног нарочитог поремећаја свих здравих начела за живот; једна романтика која је и стављена насупрот реалне политике; и једна фатаморгана која је одвела у катастрофу државу Србију, једино реално у том нездравом сну о немогућем и неприродном…

Било је, извесно, врло погрешно, и сасвим грешно, подметати Хрватима како су они творци једне идеје о солидарности Јужних Словена, која се зове „југославизам“, и коју је требало сматрати довољном као основу и за стварање једне заједничке државе тих Словена. Ни сами Хрвати нису ништа слично за себе тврдили. Чак су се најватренији патриоти хрватски од такве идеје и отворено отресали…

Истина, овај данашњи свеобимни рат је својим неодољивим потресом донео и друга изненађења и разочарења. И народи који су до јуче веровали да су повезани разним историјским или расним везама, као једно здраво и коначно уобличено друштво, показаше се овим ратом, и ненадно, и напротив, као међусобни противници, чак и злотвори. Нарочито су словенски народи дали од себе жалосну слику у овом погледу. Пољаци су за неколико квадратних миља у Шлеској отпочели деобу Чехословачке, осуђене на пропаст. Али су мало затим и Руси са Хитлером поделили ту исту Пољску, и то на основу ратних победа чисто нацистичких! И Словаци су напустили Чешку, за једну „независну“ државу која ће трајати од данас до сутра. Најзад је Хрватска издала Србе предавши се непријатељу на фронту већ првог дана, а затим поклавши нејач својих суграђана Срба, на начин какав не памти европска историја од свог постојања. А зар већ Бугари нису и прошлог рата пошли против Русије са Турцима, од којих су их ти исти Руси ослободили петовековног ропства, полу столећа раније…

Почнимо од наших држава средњег века. Да видимо да ли је међу Јужним Словенима било икад икаквог знака осећања расне и племенске солидарности, на начин како су то у наше доба хтели сматрати „југославизам.“

Никаквог знака у тим временима о каквој националној или расној идеологији, као вези међу нашим државним јединицама! Није, уосталом, сличан феномен постојао ни међу државама других етничких група у Европи средњег века. Национализам је уопште једно осећање скорашњег порекла; за њега се рекло да је рођен после битке на Валми, за време француске Револуције, а затим се национализам дефинисао тек Наполеоновим ратовима. – За Словене се може рећи да су, напротив, увек ратовали међусобно, и кроз велики број векова.

Никаквог ни спомена о савезима међу нашим југословенским државним групама. Ако се каже да је на сабору хрватског краља Томислава био и наш хумски „великославни“ кнез Мирослав, „са српским великашима“, ништа није наличило на какав савез, или на пут уједињавању. Ако су и два српска владара, кнез Лазар и краљ Твртко, једном доцније помагали хрватске побуњенике против Мађарске, то је можда више да ослабе краља Жигмунда, него да одиста спасавају Хрвате, и онако осуђене да буду побеђени. Према томе, нема знака о макаквом расном и југословенском афинитету између Срба и Бугара и Хрвата кроз цео средњи век, све до освита ХIХ-ог века. А видићемо колико га је истински било и у том столећу.

Свакако, треба унапред имати на уму да је ово XIX столеће долазило после крвавих прогона Срба у Хрватској и Славонији, за време Марије Терезије нарочито. Ови прогони су били слични оним који су за време Светог Доминика вршени у Пиринејима. Сви Срби који нису хтели прелазити у католичанство, или унијатство, скапавали су по тамницама, на тортурама, или натеривани на исељавање у Угарску, Италију, Влашку, и чак у Русију.
Ови прогони су, уосталом били вршени према обрасцу једног старог датума. Већ је Сикст II наредио био мађарском краљу уништење шизматика у Босни, значи богумила; али и православних, који су увек сачињавали главно босанско становништво. Овај крсташки рат је трајао шест пуних година! А како је војска мађарска већ од Коломана била мешовита  (мађарско-хрватска), значи да су на Врбасу и на Босни клали претци данашњих усташа онако како то и ови чине данас.

Овакве су успомене постојале међу Србима и Хрватима све до пред освит XIX века. Никакве племенске солидарности, и никаквог „југославизма“ кроз цео средњи век.

Ми смо видели да до освита ХIХ-ог века није било међу Србима и Хрватима него само прогона и покоља; и да се и у том XIX веку политика хрватска кретала само у оквиру аустријанштва и католичке пропаганде са крупним заверама против православних крајева. Никад није било, према томе, кроз небројене генерације Срба и Хрвата, ни знака националне солидарности и крвног афинитета. Ево још доказа.

Кад је Србија 1804 под Карађорђем, а затим под Милошем, дизала велике устанке за ослобођење Балкана, и кад су стварали прву хришћанску државу у нехришћанском и варварском царству на европском Истоку, ни један Хрват није, као Словен или Хришћанин, дошао као добровољац да помогне тај Устанак У Србији су се јављали осим Црногораца, још и Херцеговци, који су дали једног славног војводу; и Маћедонци, који су дали две војводе; и Босанци. који су дали великог песника Филипа Вишњића, Тиртеја овог Устанка; и Бокељи; и Војвођани; који су давали веште официре и учене саветнике; чак и Грци, који су се солидарисали са својом „Хетеријом“, и дали Србији једног свог хероја, Ригу од Фере. Само ни једног Хрвата ни од спомена! – Није дошао онамо Хрват добровољац ни кад је Србија доцније војевала 1875 са Турском, ни 1885 са Бугарском, ни 1914 са Аустро-Угарском!  Напротиа. најкрволочнији на Дрини и Церу, на фронту, а нарочито по српским селима, били су Хрвати…

Хрвати заробљеници на руском фронту у прошлом рату 1914, официри аустријске војске, међу којим је било и официра резервних, и то интелектуалаца, настојали су преко Франа Супила, који се онда бавио у Русији „у мисији“, да изради како би Руси дозволили да се образује један нарочити, и посебни, „Заробљенички Хрватски Корпус“. Ово је привукло и словеначке официре да заједнички раде на дефетизму. Не само да је познати Тума уређивао сепаратистички лист, који су помагали словеначки официри, преко неког Перклеа, него је са Герлуцом учннио да су 100 официра Хрвата и Словенаца иступили из корпуса… Герлуц. уредник „Хрватског Права“, пропагирао је отворено одвајање Хрвата и Словенаца од Срба. Умешао се у ово и италијански консул преко неког Пичинића и Аралице.

Као што видите. већ онда, и већ онамо: једна минијатура будуће Југославије… (види „Словенски југ“ II, 29 а.по. 1917. чланак др Јамбришака  члана југ. Одбора). – А затим су заједно са Словенцима официрима радили да се прокламује и „Независна Хрватска и Словеначка“, како пише сам Франо Поточњак у својој књизи „Из Емиграције“. 11. 51. . Кад су из Русије затим отишли на Солунски Фронт у помоћ српској војсци 4.000 добровољаца, скоро сви Срби, онамо су Хрвати одмах покушали да направе своју „чету Зринског“, али нису били ни толико многобројни да образују ни ту једну чету!.. Ово је својим пријатељима у Београду доцније казивао командант те „Југословенске дивизије“ генерал Воја Живановић, (како пише у својој књижици др Милосављевић).

Увек одвојени у приватном и јавном животу, Срби и Хрвати одиста представљају два народа најмање слична, и најмање способна за лични додир. Овакав случај се видео само међу народима разне боје коже. У политичким борбама и у штампи, били су увек противници, ако није био по среди какав привремен и увек лабав споразум према противнику; и увек на кратки рок. – За ово не знају Србијанци. Они ће увек бити готови да умру за Босну, а често су за њу и умирали, али никад да за њу живе. Чак ни да дадну себи труда да упознају њен живот, и његове необилазне законе…

Тако и наше омладине у Грацу и Бечу, никад нису имале никакве заједнице, него су, напротив, деценијама биле познате са својих туча по кафанама и улицама тих градова.

Жути мрави! У Хрватској је једна крв пала због неког српског чланка у „С. К. Гласнику“, 1903; други пут, кад је био атентат у Сарајеву, 1914; трећи пут 1918, кад је за време Преврата мучки погинуо у Загребу велики број Срба… И тако кроз деценије. Ма колико ово било жалосно у хуманом и словенском погледу, требала је српска политика унапред стајати ближе науци и историји, и добро познавати ове неразумљиве појаве националпог и верског лудила, да затим не зида на оваквим осећањима заједничку кућу, у којој ће већ сутрадан наставити ово лудило, убијањем једног честитог Краља; клеветањем једног великог и витешког народа, издајством на фронту његове две српске државе, унешене у заједницу са мало памети, али и са пуно љубави; и да покољу овај пут стотинама хиљада српске нејачи. Није се могла само извртањем факата о Илирству и Штросмајеру, и прећуткивањем једне свирепе историјске стварности, градити на песку једна држава, како се без нарочитих научних и моралних услова не изграђује ни једна пивара, ни циглана, ни сеоска штедионица… Није чудо што се тврди да је стари српски државнкк Никола Пашић казао за Југославију, какву он никад није замишљао, да је то, на жалост, брод за који нико не зна где ће најзад допловити.

Постоји једно раздобље врло интересантно за „кристализацију југославизма“, која је предходила непосредно оснивању државе Југославије. То је најпре оно доба које иде од анексије Босне и Херцеговине, 1908, до атентата у Сарајеву 1914 године.

Анексија је тешко погодила Србију и Црну Гору, које су за њих једине и више него једном ратовале; а тако исто српски онамошњи народ, који није никад ни престајао да диже веће или мање устанке. У Хрватској, на против. Загреб, који је увек за себе говорио да је „царске вере“, и већ одувек певао песме налик на ону Округлићеву „Ко ће тебе, мајко, хранит, кад ја одем Цара бранит“, био је, напротив усхићен што је тиме коначно била пропала свака нада за Српство да заузме ове покрајине. Тако задовољени у својој нади, да ће једног дана и припојити Босну Хрватској, Хрвати су пуно „југослависали“ у том кратком раздобљу, од 5 година. Тада је старо југослависање прешло на омладинске покрете, на соколашка друштва, на песме и здравице, бесплатне карте на железницама, банкете чак и до далеких центара осталих Славена.

Истина, ова подмлађена идеологија је више долазила из Прага, него из Београда; и од Масарика, више него од Пашића. Балкански ратови ће још унети и узбуђења и манифестација. Истина, рат са Турском је поздрављен у круговима хрватским топлије него рат са Бугарском; и Куманово поздрављено искреније него Брегалница! Ово нарочито зато што су Хрвати одувек сматрали Бугаре својим савезницима против Срба… Али су чак и франковци показивали интересовање за даље кретање Србије, која је онда изгледала у нарочито срећном положају међу европским пријатељским државама. Бојали су се, после Брегалнице, нових аспирација у Босни. У „Москви“ београдској је вечеравао понеки крупан човек „Југословен“ из Загреба са српским друштвом, да све добро размотри; виђао се међу нашим црнорукцима Аписом и Туцовићем, на првом спрату „Москве“, у засебном салону, чак и др. Хинко Хинковић, са госпођом. Шеф франковаца са шефом наших завереника!… Да се све добро одмери!

Али са атентатом у Сарајеву, ова веза је наједном прекинута поново.

У Загребу се демонстрирало и пуцало на Србе, кад и Беч није ишао даље од новинарских чланака. Викало се за рат. У таквој атмосфери је одиста дошло до рата, али наши политичари нису, правећи Југославију, знали како Хрвати ни једног момента нису губили из вида да је нестао Фрања Фердинанд у којег су биле постављене све њихове наде да ће остварити Тријализам, стари идеал из доба Штросмајеровог. Идеал за читаве генерације оних који су веровали да Аустрија и Мађарска и Хрватска, заједно, једине чине монархију католичким царством, чак и каква по снази није одавна била раније.

Никола Пашић није никад мислио на југославизам.

Уосталом, Пашић је већма био швајцарски демократ, него српски националац; и србијански државник, више него српски идеолог. Његове везе у Босни Далмацији и Војводини, нису ни опажене. У Јужној Србији је текла наша пропаганда у стилу Стојана Новаковића; и др Гођевац и Лука Ћеловић су, независно од његове владе, послали онамо прве четнике, однели прве победе, а задобили тек затим званичне кругове да тај покрет прихвате и помогну. Као што је реч „наш Пијемонт“ дошла од Срба са стране, тако је често наше званичне кругове, као на сну, ухватио понеки случај од највећег значења. Краљ Петар једини, ни као старац, није заборављао да је четврт века раније и сам као српски четник војевао у Босни.

У таквим моралним приликама дошла је за „југославизам“ загребачки опет једна велика проба; ратна 1914 година. Загреб није ни дана чекао да тај рат против Србије прими као свети рат за Католичанство против Православља; и рат који би, са смаком Србије, ставио Хрватску на највећу висину коју је могла пожелети, не само на питању Босне, него и на питању свега за чим је Србија раније маштала. Хрватске регименте на Дрини, у којима је био цвет Загреба, били су најогорченији војници аустријски на фронту; и нико још не заборавља све погрдне речи које су хрватски војници иа адресу краља Петра убацивали у ровове војводе Степе. Овај рат у Мачви, где је Хрватска изгубила своје пукове у борби против Србије, најбоље је показао загребачки „југославизам“. Међутим, нисмо били у великом растојању од дана 24 новембра 1914, кад је у Нишу српска влада свечано изјавила да рат који почиње јесте намењен ослобођењу не само Срба, него и Хрвата и Словенаца…

Чак треба бити уверен да је горња порука из Ниша у Загреб, већ и првог момента изазвала индигнацију и гнев свих добрих Хрвата, који су од једног оваквог рата између велике монархије и мале балканске државе очекивали сасвим другу ствар. Ослобођење, навештено из Ниша, то је за Хрвате, напротив, изгледало као њихов црни петак…

Европски рат, кренут на српском питању, избацио је на површину једно ново име југословенско, најзначајније у неком погледу, од времена бискупа Штросмајера.

То је био др Анте Трумбић.

Др Анте Трумбић је био сплитски адвокат и посланик у далматинском Сабору, познат као некадашњи велики присталица хрватске странке права Старчевићеве. Изабран је као primus inter pares претседником Југословенског Одбора, који је био за време рата састављен на страни, под видом помоћног органа Пашићевој влади Србије. У Одбору су били и неки југословенски патриоти Срби, који нису били задовољни да прошире Србију на Државу Српства, значи свих српских уједињених земаља под српском круном, државу скоро велику колико и та Југославија! Они су искрено и безазлено желели заједничку краљевину Срба, Хрвата и Словенаца…

У ствари, овај Одбор је имао циљ да контролише српску владу у њеној акцији. Трумбићев Одбор је првим актом изишао да скупља добровољце из несрбијанских крајева у „Југословенску Легију“, с тим да се она окупи у Италији, и онамо вежба оружју. Али ни речју није поменуто да је она створена да ради у смислу изјаве српске владе у Нишу 24 новембра 1918; нити да иде на српски фронт где се, међутим, водио рат за заједничку ствар! Многим Србима је онда изгледао подозрив овај Одбор, нарочито кад се чуло да је један круг хрватских патриота тражио од државног подсекретара талијанског, де Мартинија, стварање Велике Хрватске. Хрвати нису могли замишљати своје икакво ослобођење без Рима, на који су иначе свагда бацали дрвље и камење. Вест је зато изазвала сензацију. Али како је, по несрећи, закључен био Лондонски Пакт, којим се задобила Италија да уђе у рат на страни савезника, зашто су јој савезници свечано обећали велики број далматинскнх острва и земљишта на обали, дубоко је потресао Хрвате. Од тог момента су почели да ипак верују више у Србију, него у своју Легију, а више него и у своју дипломатију.

Било је свакако врло занимљиво за држање Хрвата у Југословенском Одбору, који се најпре звао Хрватским, а тек затим Југословенским, што је већ почетком рата путовао за Петроград као делегат, познати новинар и првак Франо Супило, и онамо дао Цару руском у име представника Трумбићевог првог Одбора један хрватски Меморандум, после чега је Сазонов писао Крупенском, свом посланику у Рим, да га Његово Царско Величанство не може узети у обзир, пошто је руска влада нашла тај Супилов Меморандум несагласан са већ раније добивеним Меморандумом српског академика Љубе Стојановића, и који садржи територијалне претензије српске. (Србија и Југославија, 53).

Архива Југословенског Одбора др Трумбића није никад била објављена, осим неколико успомена Н. Стојановића. О њему је писала само једна странкиња др Матилда Паулова! Било би међутим врло интересантно испитати неке случајеве. Много се даје пореметити самим претпоставкама. Свакако, утицај др Трумбића, паланачког адвоката са малим духовним могућностима, који није био на гласу ни да је што важно написао, ни изговорио, ни урадио; али који је био несразмерно амбициозан србофоб, тежак као стена за Србе статисте у његовом друштву; и опседнут сталним привиђењима да ће га Пашић изиграти, и да ће Србија преварити Хрватску. И Хинковић је у Одбору био фаталан. Постоји претпоставка да је Југословенски Одбор присилио Пашића да потпише познату Женевску Декларацију од 6/9 новембра 1918, која би, да је одржана на сили, све тековине рата уступила, место Србији, Хрватској, која је, као што се зна, ратовала и онда против савезника, на страни Немачке и Аустро-Угарске, до последњег дана.

Али Пашић није пропустио да, брзо након рата, објави под редакцијом једног познатог публицисте београдског, Милана Ђорђевића, извесна документа о односима Српске Владе и Југословенског Одбора др Трумбића. У тој Пашићевој публикацији пише (стр. 33) да се 13 априла 1916 г. Југословенски Одбор обратио француској влади Меморандумом, у којем је стајало: да о стварима Срба и Хрвата и Словенаца из Аустро-Угарске, мора у сваком случају и Југословенски Одбор имати своју реч, а не само Србија, с којом се они слажу само у начелу; и да је Југословенски Одбор легални представник целе емиграције; и једини представник Срба, Хрвата и Словенаца укупно. – У том Меморандуму је у исто време нзнесен и план који треба да буде извршен на свршетку рата: Уједињење у једну независну Државу, али с тим да они имају главну реч, као што су то тобож одобриле све исељеничке организације. Наравно, каже један писац, да никад  Савезници нису Југословенском Одбору одобрили ову компетенцију (в. Србија и Југославија).

Трумбићева је лозинка била „да је Србија пропала“, и „да Србије више нема“, како би ту земљу ставила на степен Хрватске. А, међутим, Србија је у почетку оног рата имала читавих својих 5 милиона становника, и у балканским ратовима проширена, и са својих 87,303 кв. километара, према малој Хрватској која се није ни разазнавала у границама туђе монархије.

Јован Дучић

Јован Дучић

Интриге Трумбићеве су биле, одиста, познате у савезничким круговима у Паризу. Једном је, каже један писац, Лојд Џорџ одговорио Трумбићу да „све што чине савезници Југословенима, то чине због херојске Србије“… Трумбић, као данас Крњевић или Шубашић, никад неће разумети да су они у кући Савезника потпуно „персоне инграте“, пошто се они боре за један идеал, а ови за други; дакле само уљези, које савезници подносе, благодарећи једино лошим и неразумљивим настојањима извесних Срба.

Трумбић, у једном моменту „луцидне интервале“, осетио је како се ипак мора приближити српској влади, да се на тај начин приближи и њеним Савезницима. Тако је постала Крфска Декларација. 7/20 јула 1917, манифест о будућем државном јединству. Али је пало у очи да је са овим манифестом на Крфу, (20 Јула 1917) потписана, једва мало раније (30 маја 1917), и у Бечу такозвана Мајска Декларација, у којој онамошњи посланици нашег језика у Рајхсрату изјављују да Хрвати, Словенци и Срби формирају једно државно тело – Југославију, у оквиру аустро-угарске монархије, и под круном Хабсбурга… (в. „Um die Jugoslavia“ од професора универз. Усеницки). – Један наш писац види везу измећу догађаја на Крфу и овог у Бечу, (Милосављевић, 1). Исти додаје да је у оно време, и по сведочанству осечког „Хрватског Листа“ од 2 фебр. 1922, из Хрватске отишло много политичара да одржавају везу са Трумбићевим Одбором, (Шуштерчић, Мачек, Андрић, Барац, и то у Берну, Цириху, Лозани и Женеви). Ово потврђује и Франо Поточњак у свом делу „Рапалски Уговор“,стр.32.

Али потписавши у Крфу фамозну Декларацију са Пашићем, др Трумбић је убрзо из Београда учинио да исту Декларацију нападне Америчко Југословенско Народно Вијеће (дон Нико Гршковић), у својој „Отвореној Ријечи“, како је Уставотворна Скупштина изиграла члан 1 те Декларације, који се односи на династију, изгласавши да Карађорђевићи остају владарима Југославије. Тражила је та „Отворена Ријеч“ да Краљ абдицира, како би био затим и од Хрвата биран за владара!.. Додаје се да је у Крфској Декларацији било у том погледу само „сугестија и жеља“ односно исте династије, али ништа више. Ово је значило већ одмах подрити ауторитет круне.

Међутим ово је била неистина, јер је I члан Крфске Декларације гласио буквално овако:

„Држава ће бити уставна демократска и парламентарна монархија, са Карађорђевом династијом на челу, која је увек делила идеје и осећаје народа, стављајући изнад свега слободу и вољу народа.“

Они Хрвати, који нису неколико година раније ни једном аустријском предстојнику смели учинити ни најмању ствар на жао, насрћу свим бесом на нашу славну династију. Само су наши глупаци могли веровати после овог да ова акција Хрвата против српске династије неће и до краја остати главним предметом при рушењу државе.

Овакав је био „југославизам“ и др. Трумбића на освитку југословенске зоре. Не заборавите да је др. А. Трумбић прешао Радићу баш у оним данима када је овај осуо био највећу паљбу на државу коју је тобож и сам Трумбић стварао, и на династију коју је исти Трумбић први напао.

Доцније ће доћи као природна последица ове Трумбићеве акције, и Радићеви говори против Краља, и Марсељски атентат, и најзад плебисцит у исељеништву Хрвата америчких који је направио недавно хрватски музичар Владо Колић, помоћу патриотских корпорација, односно будуће владавине Петра II.

Треба знати да је дон Н. Гршковић слао своју „Отворену Ријеч“ после изјаве Вилсонове о слободи самоопредељења народа, која је онда пред собом потрла све одговорности Хрвата за саучесништво у рату. Онако, како то и данас сматрају Хрвати изјаве Черчила и Розвелта о том самоопределењу што и чини положај Крњевића у Лондону осионим и онако безочним.

Нећемо говорити о „југославизму“ за време државе Југославије. Свако зна да за 23 године заједничког живота, није било мира у тој држави, и једна цела периода је прошла у губљењу времена, излишним и недостојннм борбама, унижењима какве ни један народ није својевољно поднео, и, најзад, крвопролићима која се никад неће брисати. Нико међу Србима није разумевао каквог је битног разлога било за та искушења, српском народу који је из ратова од 1912 до 1918 г. изишао био као победилац трију непријатеља, који су морали с њим закључити три мира на бази: ве виктис. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за 2/3 територију бивше Југославије! И да ту државу Уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не могне порећи!

Овако је Србија у државни оквир укључила у заједничку државу, на основи Штросмајерова „југославизма“, Хрватску за више него једну трећину пасивну; Далмацију са свим пасивну; границу на мору за пуних 1.000 километара дужине; а на суву без мало двоструко толико! Без икаквог нарочитог сопственог добитка. А са свима моралним и најгорим испаштањима. Да најзад дође до издајства хрватског на фронту, и покоља српске нејачи… А пре свега овог и до капитулације 25 авг. 1939 г.

Ми верујемо да смо овим нашим написом нарочито утврдили да је идеја за заједничку државу између Срба и Хрвата, или била сасвим немогућна, поред историјских успомена које су они вековима међу собом имали; или бар за једно цело столеће преурањена, врло мало и недовољно озбиљно припремана, чак можда и импровизирана у заносу постигнутих победа у Србији; а у очајању Хрватске, након катастрофе свих њених вековних идеала: после уништења Хабсбуршке монархије. Ми смо на другом месту већ истакли: Држава, то је пре свега један духовни појам и једна душевна творевина; зато ако држава није национална, значи производ националне идеологије, она представља само једно велико предузеће, али не и једну државу.

Тако је „југославизам“ био за Хрвате оличење православља, балканизма и ћирилице; а за Србе је био антитеза Српства, преверавање, и ренегатство напрам свих великих традиција Светосавља: немањићске идеје о заједници Државе и Нације и Цркве у једном и истоветном моралном појму… За Хрвате је „југославизам“ био великосрпска замка, политичка перверсија, балканска урота против католичке Цркве, хрватског Државног права, културе западњачке, и смисла о реду и законитости. Законитости какву је познао хрватски народ, иако често понижаван, у хабсбуршкој монархији, која је ипак представљала једну од најсавршенијих администрација, и једно од примерних правосуђа европских.

Да се направи Југословенска Држава, требало је направити Југословенски Народ, и имати југословенски језик. Али су Хрвати били врло национално искључиви, а Срби и одвећ богати својом традицијом велике државе и Царства, које су у нека времена биле прве државе на Балкану; и својом народном културом, средњевековног књижевног живота, сликарства, песништва; били су опијени и новим тек јучерашњим победама, које су их у целом свету биле прославиле. А језик су звали једни српским, а други хрватским. Кад се још узму у обзир међусобна вековна нетрпељивост, верска разлика, културни менталитет, онда се такво нивелисање и амалгамирање није могло ни замислити као остварљиво овако неочекиваним државним спајањем, никад и ничим неприпреманим, а чак и непредвиђеним.

Хрватски вођи су бојкотовали изграђивање Видовданског Устава, којим су могли добити сва права која су хтели. Већ се добро знало да су они некад у Пешти имали неког тобожњег министра без портфеља, а у Београду су имали право да у свакој влади имају својих шест министара, и то са портфељима… У једној влади Давидовићевој одмах на почетку имали су Хрвати својих седам министара!.. Затим су имали председника Парламента свог Хрвата, а то је ранг председника владе. Уосталом, није било никаквог закона ни да Хрват не постане и председником министарског савета. – У дипломатију су онда слати и Хрвати и Словенци макар и са тешкоћама што нису познавали довољно француски дипломатски језик. У Београду је била борба око чиновничких положаја, али само између кандидата, иначе ни једна влада није правила ни квоту ни питање око тога откуд је који чиновник долазио.

Утакмица је престала тек кад је Загреб стао потпуно на ратну ногу против Београда. Не може се одиста прекор правити Београду да је био ни првих година себичан. Стакло на које су загребачки политичари гледали било је укаљано, и ствари су добијале нечист изглед и кад тога ни најмање није било. Међутим, да бојкот против државе није спровођен на основи таквог битног питања, као што су положаји, Радићева пропаганда не би ни онако брзо захватила све кругове онамошњег друштва. Хрвати су то добро знали.

Трећи елеменат у држави, Словенци, држали су и сами до свог националног индивидуалитета колико и они други. Прва њихова брига је била да добро подвуку како њихов језик, језик на ком су писали један Цанкар и Зупанчић, није дијалекат српског или хрватског, него посебни национални говор.

Створили су затим  и  свој сопствени Универзитет, који раније нису имали, а затим и Академију Наука. Све ово стога да се не би утопили у идеји „југославизма“, о чему се толико говорило. Због овог су Словенци били пример партикуларизима, и више сметали него везивали. У крвавој игри Срба и Хрвата, за 23 године државе Југославије, ови културни, мирни и позитивни Словенци, остали су цело време код себе, не мешајући се у спор, не зовући браћом Србе, али нарочито никад ни Хрвате, (који, напротив, сматрају Словенце „горским Хрватима“). Словенци су остали овако међу нама 23 године скоро више као поштен ортак у једном заједничком послу, него као трећи брат у заједничкој породици.

Последњих година је „југославизам“ изгледао само идеја министарска и режимска. У име његово су направљена многа насиља и безакоња. Он је добио изглед више званичног патриотизма диктаторских режима, него што је представљао ствар савести једног свесног и просвећеног грађанства. Више политичка мера и дужност, него национално гледиште и уверење. „Југославизам“ је постао и један артикал за извесне клике, и имао своје тржиште, берзу, спекуланте и берзијанце. Њега је власт немилосрдно бранила и кад га нико није више ни нападао, нити се о њега нарочито грабио! Од оног дана откад је „југославизам“ постао доктрином разних режима, он је постао тегобан и сумњив и за Србе, који су ову утопију платили великим националним губицима и неизмерним срамотама.

Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је, као што смо видели, поникао из интриге; утопија која је потисла и онемогућила идеју; закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура, за које је од првог тренутка био тесно везан.

Ако је српски народ радо прихватио нову еру 1918, нову државу, и нове држављане, о којима је знао већим делом само по чувењу, то је зато што је веровао ондашњим својим државницима, који су водили три победилачка рата; али не слутећи колико су и они били изиграни у Паризу и Лондону, махинацијама Трумбићевог и Хинковићевог Југословенског Одбора. у којем је било неколико српских чланова, малог калибра; и који је уносио неред и пометњу у све српске националне и расне основе; са упорношћу и безобзирношћу које су добијали од хрватских чланова тог круга, много јачих не само у интриги, него и у уверењу и правцу какав су желели: увек бирајући антитезу против тезе, реакцију против акције, сплетку против идеала.

Али српски народ није знао да ће у новој држави постати странцем у својој сопственој кући. У свом словенском и патриархалном схватању крвне и расне везе, он није веровао да ће се у тој кући наћи међу завереницнма против свих његових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима, које је он побеђивао, да га они затим оклеветају и обешчасте међу европским народима у чијој је средини он дотле био и велик и славан.
Јован Дучић

Јован Дучић

Али ни то није све. Српски народ није ни знао да са новом и заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашале све његове могућности, а у замену ништа не добијајући од двеју осталих група у тој заједници. Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубијство.

Српски народ, а то је не само Србија, него и цело Уједињено Српство, место да се 1918 формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, и следствено у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико, од Ђевђелије до Крањске! За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила, а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом. За одбрану сувоземне онако бескрајне границе, требала је тако исто војска једне велике силе, са оружањем, које је изискивало огромне трошкове, и за набавку и за уздржавање! Са илузијама да ће наши ондашњи побеђени непријатељи остати целог века и даље обезоружани, ми смо наивно веровали да ће херојство српско, помогнуто патриотизмом хрватским и познатом отпорношћу словеначком, бити гарантија мира довољна и за цео европски исток.

Ово је била једна кобна обмана. Југославија са таквим границама, и са онаквим буџетом, била је, дакле, од првог момента један политички апсурдум. – Француска је, на пример, са две стране ограничена великим планинским ланцима, Алпима према Италији, и Пиринејима према Шпанији; а с југа морем, где је могла у изванредним лукама држати флоту према њеном онда најбогатијем буџету на континенту; а са запада је граничила Океаном који су западне државе по природним законима њиховог положаја, требале увек да заједнички бране морнарице двеју савезничких држава, (а не само једна од њих). Узимам овде за пример само питање граница ове једне европске државе, која је имала срећу да према Немачкој, главном непријатељу, има једну једину границу отворену. Скоро не ни већу него што је такву границу имала бедна Југославија према тој истој Немачкој, 1941 године!

Већ само овакво питање будуће државне границе било је довољан разлог да се идеал уједињења сматра веома компликованим. Скупштина у Нишу је 1914 објавила да ће Србија ратовати и за ослобођење Хрвата и Словенаца, верујући да ће то ови радосно поздравити, али ни оног дана у Нишу ондашњи државници нису тим мислили и на уједињење, које је већ много сложенији проблем, као што се видело и на другим примерима европских држава. Србија је узимала обавезу да и својом крвљу брани сутра, и то против две велике силе, своје нове суседке, Немачке и Италије, западне границе, дигнуте већ до Триглава и до Муре! Зар то није био апсурдум.

Питамо се да ли се ондашња наша влада питала: шта Срби у замену и сами добијају за такву тешку обавезу против великих сила? Како таквој обавези одговара хрватски и словеначки унос у тај општи капитал, у то заједничко државно остварење? Скоро ништа, ко имало познаје истински случај са овим питањем. У војничком погледу, (нашто је Србија највише полагала), нико није смео мислити да ће са осећањима које су Хрвати увек имали према Србима, а нарочито оним са каквим су ушли били у државну заједницу, и са мешањем католичанства и аустријанштине, битних духовних оријентација хрватских, икад Хрвати гинути уз Србе, ма на којем то било фронту, и према којем било непријатељу. Већ првих дана уједињења, Хрвати су врло искрено у Загребу истицали да се никад не би борили за српске границе у Јужној Србији или на Тимоку.

Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: „Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо …“

Никакве ни економске користи није имала Србија, ни српски народ око ње, удружујући у заједничку државу богате српске земље са пасивном Далмацијом, пасивном Словеначком, и за 1/3 пасивном Хрватском… Никакав њихов производ, ни природни ни индутријски, није био Србији неопходан, пошто је Српска Земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу; а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.

Тако треба разумети цветање индустрије хрватске, и дизање Загреба до велеграда, пошто што она земља није рађала више под управом Београда него под управом Пеште и Беча… Тако и разумевајте изградњу Сушака, и велики процват Сплита. – Међутим, Хрватска није престајала са кукањем да је покрадена, ни онда кад је српска Војводина, једна од житница Европе, сама плаћала 52% целокупног државног пореза. Шта више Хрватска мало што није упропастила државу већ сутрадан по нашем уједињењу, са лакоумошћу која је превазилазила и сав цинизам ондашњих хрватских вођа.

Већ првих дана је Загреб позивао народ да не иде у војску. За аграрну реформу, коју је Београд дрзнуо да решава, (иако то никад нису хтели ни Мађари, ни Аустријанци, ни Турци, и која је увек непопуларна ствар), Хрвати су објавили своје протесте са највећим клеветама против Срба. И онда када је ту реформу спроводио Павле Радић!.. На све европске конференције које су се где држале у оно време – у Паризу, Версаљу, Трианону и Рапалу, – из Загреба су ишли меморандуми тражећи хрватску републику.

Радић се у младости називао Југословеном, – чак и Србином, сматрајући, иако нетачно, да су то два имена истог народа. („Ја сам Србин који говори хрватски“ викао је једном приликом овај љубитељ каламбура). Али у 50-ој години је пошао да руши монархију, и ствара републику у којој би он постао претседником. – Духовни бојкот Загреба против државе, био је нечувен. Радић, који је певао химне Фрањи Јосипу за живота Царевог, одржао је један плачеван некролог у Сабору кад је дошла вест о Царевој смрти; и заједно са осталим члановнма Сабора гласао да му се у Загребу дигне споменик..

Повика из Загреба против неспособног чиновништва и корупције, било је стварно само повика која је постојала свугде по Европи после рата, повика против општег зла.

Хрвати су бојкотовали државни зајам, а последица тога је био пад наше валуте, и милијардама губитка. Хрвати су бојкотовали и праводобно изграђивање железница, што је нанело такође огромне штете, и још већи пад валуте. Али не само огромне штете Србима, на које се гађало у њиховим богатим крајевима, него и против Хрвата, у њиховим убогим земљама, неразвијеним и пасивним … Промена њихове аустријске круне у ондашњу државну монету, српске динаре, у сразмери 1:3, направило је једну незакониту трговину са нашом валутом, јер нису мењане само употребљаване и прљаве хиљадарке хрватских сељака, него и вагонима новоувезене кријумчарене хиљадарке загребачких банкара, из Пеште и Беча преко Муре у Хрватску.

Правећи овакву саботажу држави, Радић је био окривљен и затворен, (уосталом врло неполитички, и доста ступидно), али кад се он вратио затим у ондашњи радикалски Бсоград, прва му је мисао била да оде да благодари Краљу, и ушао у Двор пољубивши, на очиглед свију, десни стуб Дворских врата. Србијанци су ово сматрали својом победом. Међутим, нешто доцније, исти Радић је тражио од чланова своје велике странке да нико не оде на откривање Штросмајеровог споменика у Загребу, како се не би правила забуна између његове политике, искључиво деструктивне, и Штросмајеровог „југославизма“, тобож конструктивног.

Др Влатко Мачек је пошао истим путем, кад је, пре мало година, тражио да промени своје име Југословенска Академија Наука у Загребу, коју је тако назвао Штросмајер да би је направио бар њеним самим именом, ако не и значајем својих академика, централом на југу словенском. Мачек је тражио да се не зове више Југословенском Академијом, него Хрватском. — Додајмо овој историји „југославизма“ загребачког још један факат. Кад су 9 априла 1940, неки поштоваоци Штросмајера хтели дати опело у Загребу за спомен 35-годишњице смрти ђаковачког добротвора, монсињор Степинац, бискуп загребачки, тог се дана нашао на путовању, да не би узео учешћа у прослави Штросмајера, чије се име доводило,- иако погрешно, — у везу са „југославизмом“, главним принципом државе Југославије.

У таквом расположењу Загреба према држави Југославији, дошло је дакле и пролеће 1941, кад је требало највеће духовне заједнице међу члановима једне државе, па поћи заједно на границу против непријатеља. И то не непријатеља Бушмана и Хотентота, или Лапонца и Самоједа, него Германа, који је у Загребу свагда имао пријатеље; и против Италијана, које су Хрвати увек мрзели, само зато што су их ови презирали. Хрватски официри су били већ спочетка спремани за прелазак непријатељу на фронту чим се овај буде појавио. Само су врло слаби мозгови међу Србима могли веровати да хрватски официри стоје срцем ближе Београду него Загребу, и српској војсци ближе него својим онамошњим породицама.

Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживела издају на великом делу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма; а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не верујем да би се онда ико био решио на такву свирепу авантуру, као што је био 1 децембар 1918.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Јањичари: порез у живој дјеци или данак у крви

Јањичари (на турском: Yeniçeri, што значи Нова војска) били ‎су турске пешадијске трупе у својству личних телохранитеља ‎‎отоманских султана. Трупе воде порекло из 14. века; основао их је Мурат I‎, а трупе су укинуте (и масакриране) 1826. године по наређењу султана ‎‎Махмуда II. ‎

Немачко-турска сарадња током првог светског рата,

Јаничари су били организовани по узору на Мамелуке, у почетку од Турака, а касније од хришћанске деце отетих или по другим основама, одузетих од родитеља, најчешће са подручја Кавказа и делова Балкана, који би преласком на ислам имали право припадности јаничарским јединицама.

Данак у крви је увео је султан Мурат II 1420. године, а процењује се да је на тај начин током 3 века од родитеља одведено између 200 и 300 хиљада дечака.

Прве јањичарске јединице су се састојале од заробљеника и робова. После 1380-их ‎султан Мурат I је попуњавао њихове редове уз помоћ данка у крви, ‎специфичне врсте пореза који се састојао у „давању“ мушке деце султану. ‎Султанови људи би отимали одређени број немуслиманске, обично хришћанске, ‎мушке деце (у почетку насумице, а касније према строгим критеријумима) ‎одводећи их на обуку. То су углавном била српска, бугарска и ‎‎албанска деца. Обично би бирали једно од петоро деце старости ‎између 7 и 14 година, али се тај број мењао у складу са потребама за војницима. „Опорезивано“ становништво је било огорчено оваквом праксом.‎

Султан Мурат четврти са јаничарима

Султан Мурат четврти са јаничарима

„Према природи давања у освојеним хришћанским земљама под Турцима постојале су четири врсте пореза: порез у живој дјеци или данак у крви, порез у народној снази, порез у земаљским производима, и порез у новцу. Порез у живој дјеци или данак у крви плаћали су хришћани четири провинције, дајући султану 10.000 најљепше, најкршније и најздравије дјеце од 10 до 12 година. Та су дјеца турчена у Цариграду и врло брижљиво спремана за војнички живот. Од њих су послије постајали они силни и чувени јаничари који су као пјешаци ратовали. Узимање овог пореза стављало је родитеље на неисказане муке и патње. Они су у свом очајном положају долазили на врло тешке мисли: често су навалично сами сакатили своју кршну и здраву дјецу, и најпослије почели су нејаку дјецу послије десете, а прије дванаесте године женити, да би их на овај начин задржали и сачували, знајући да Турци нису хтјели нипошто да раскидају брачне везе. И ово је било једино спасоносно средство против узимања дјеце и тешког мучења родитеља. Давање данка у крви трајало је скоро непуна два вијека у српским земљама. Кад је завладала општа корупција у Цариграду, у првој половини XVII вијека, почело је давање данка у крви опадати и већ га је нестало 1656. године.“ (Петар Кочић, Прикази, забиљешке, чланци. Порези под Турцима, Објављено у Отаџбини бр. 6-7 из 1911. године)

Јањичари су били обучавани у строгој дисциплини (уз тежак физички рад и у ‎практично монашким условима) у ађами оглан школама, где се очекивало ‎да живе у целибату и да се преобрате у ислам. Већина је то и била учинила. Из свих ‎практичних разлога, јањичари су припадали султану. За разлику од слободних ‎муслимана, изричито им је било забрањивано да носе браду, осим бркова. Јањичаре ‎су учили да сматрају корпус као свој дом и породицу, а султана као својег de facto ‎оца. Само они који су се показали довољно јаким добијали су чин правог јањичара у ‎‎24. или 25. години.

800px-Cannon_battery_at_the_Siege_of_Esztergom_1543

Јањичари; паша и топовска батерија у бици код Острогона 1543.

Побуне јањичара

Јањичари су и сами постали свесни свог значаја тако да су почели да траже већа ‎примања. 1449. су се по први пут побунили захтевајући веће плате, што су и ‎добили. После 1451. сваки нови султан је био у обавези да плати сваком јањичару ‎награду и да му подигне плату. Султан Селим II је 1566. дао јањичарима дозволу ‎да се жене.‎

До почетка 18. века јањичари су имали толико престижа и утицаја да су могли да ‎доминирају над владом. Могли су да дижу побуне, диктирају политику и ‎спречавају покушаје модернизације војних структура. Преко дворских пучева су ‎могли да мењају и саме султане.

Постали су земљопоседници и трговци. Такође су ‎омогућавали синовима бивших јањичара да постану јањичари, а да претходно и не ‎прођу комплетну обуку у ађами оглану.‎

Када су јањичари постали у стању да изнуђују новац од султана и када је ‎породичан живот заменио војни, опала је њихова борбена готовост. Северне ‎границе Османског царства су полако почеле да се ‎сужавају јужно после друге битке код Беча. Јањичари су се ‎опирали покушајима за реорганизацијом војске и 1622. су убили ‎султана Османа II кад је он покушао да их замени. Такође су имали ‎подршку у секти бекташија.‎

Бивши јаничар описује девширму

Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анадолију, где их чувају. Ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише да би ипак број био увек потпун.

A ове дечаке које из своје земље узима назива чилик. Оне које узима од непријатеља називају пвнџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.

Априла 1810. јањичари су спалили 2.000 кућа у Галати, а пролећа 1811. два ‎пука су учествовала у топовској бици у Истанбулу.

На крају је Махмуд II морао да се их отараси, вероватно зато што је морао ‎да плаћа високе плате за 135.000 јањичара, од којих многи уопште и нису били ‎активни војници, а неки су чак били и покојни (командант је тај новац задржавао за ‎себе). ‎

‎1826. јањичари су схватили да султан образује нову војску. Неки извори указују ‎да их је султан намерно испровоцирао како би подигли побуну. Између 14. и 15. ‎јуна 1826, јањичари у Истанбулу су се побунили, али се овај пут већи део ‎војске и становништва окренуо против њих. Спахијске, ‎‎коњаничке јединице, које су биле одане султану, приморале су их да се повуку у ‎касарну. Артиљерија је гађала касарну 15 пута проузрокујући огромне жртве. ‎Преживели јањичари си били или погубљени или протерани. Две године касније, ‎‎Махмуд II је запленио и последњи јањичарски посед.

Најпознатијих јањичари који су имали српско порекло били су Омер паша Латас и Мехмед паша Соколовић.

Извор: Глас Србије, Магацин

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића?

Заборављени Ташмајдански гробови (део I)
Ташмајданско гробље

Ташмајданско гробље; фото: Урбане стране

Ако од Теразија кренете ка Булевару краља Александра, пут негдашњег Цариградског друма, приметићете да су са обе стране улице позициониране две зграде које симболизују српски парламентаризам. Са десне стране, гледано из правца Трга Николе Пашића, проћи ћете поред великог и лепо уређеног Пионирског парка на чијем је крају зграда Старог двора, подигнута за време Милана Обреновића, првог српског краља након четири и по века под Турцима. Са друге стране улице, дочекаће вас зграда Дома Народне скупштине Републике Србије, која је на овом месту последњих 80-ак година. Оно што је интересантно, јесте то да су обе грађевине изграђене на месту негдашњих некропола. Када су током 2003. године, на простору парка испред Старог двора извођени радови на изградњи подземне гараже, пронађена је римска некропола за коју је касније утврђено да представља део некрополе негдашњег Сингидунума. На основу гробних прилога, грнчарије и накита, а највише на основу жигова IV Флавијеве легије на опеци, гробови су датирани у III и IV век нове ере. Са друге стране, на месту данашње Народне скупштине до шездесетих година XIX века налазила се Ејнехан-бегова џамија, која је дуже од два века представљала највећу светињу београдских муслимана, касније познатију и као Батал џамија. Око ове грађевине простирало се огромно турско гробље, са посебним делом на коме су сахрањивани виђенији Турци.

Интересантан је и податак да је почетком XX века, у београдској чаршији владала читава помама везана за избор места на коме ће се градити зграда Народне скупштине. Одабрано место је одмах поделило мишљења ондашње јавности, највише захваљујући протестима једне у то време чувене пророчице. Веровања да је ово место својеврсна мешавина уклетог, нечистог и, како је сама говорила „завезаног“, додатно су распиривале и приче баба Спасеније, београдске врачаре с почетка двадесетог века. Она је важила за прозорљиву особу, којој су се за савет и лек обраћали многи виђенији житељи тадашњег Београда и Србије. Напокон, изабрано је место за изградњу Народне скупштине, за коју је камен темељац поставио лично краљ Петар I Карађорђевић, полажући га у част својих синова принчева Ђорђа и Алекандра. Сазнавши какво је место одабрано да се на њему зида будући народни дом, старица је, посредством својих утицајних клијената, покушала да дође и до самог краља. По њеним речима, читав овај потес био је проклето место, те се на њему никако није смело градити ништа што би симболизовало државу. Њено упозорење пренели су готово сви тадашњи дневни листови, називајући их „баба Цанином буном”. Сама Скупштина зидана је наредне три деценије пре него што се у њој зачула прва посланичка свађа. Ипак, оба краљева сина завршила су трагично – један у лудници, а други убијен у атентату.

Ако наставимо даље, наићи ћемо на улаз у централни градски парк, познатији као Ташмајдан, на чијем се почетку налази црква светог Марка. Као и већина сакралних објеката у Србији, и овај у себи чува посмртне остатке неколико владара. У крипти испод цркве налази се вечна кућа последњих Обреновића, краља Александра и краљице Драге, док су у самој цркви положени земни остаци првог српског цара Душана, који овде почива од 1968. године. Сакупљајући грађу за свој роман првенац „Кал југа“, прву од три књиге посвећене мање познатим догађајима из наше националне историје и културе, провео сам доста времена, између осталог, бавећи се и биографијама наших владара. Иако ми математика никада није била међу омиљеним предметима, приметио сам да ми пажњу нарочито привлаче бројеви, датуми и године. Тако сам уочио и неке занимљиве сличности у биографијама двојице поменутих владара, цара Душана Немањића и краља Милана Обреновића. Оба владара представљају својеврсну међу у нашој историји, с обзиром на то да је Душан био последњи српски краљ пре пада Србије, а Милан Обреновић први након успостављања државности. Занимљиво је да су оба владара умрла у истоветном животном добу (негде око 46-47. године живота), да су имали по једног сина наследника након чије смрти долази до гашења династије, те да су оба наследника убијена од стране оних на које су својевремено највише рачунали. По народном сећању и предању, цар Урош је настрадао од руке Вукашина Мрњавчевића, кога је својевремено поставио за савладара, док је последњи Обреновић убијен у завери својих официра скованој у Згради Официрског дома, коју им је неколико година раније поклонио (Данас позната као зграда Студентског културног центра).

Идући даље од цркве долазимо до поменутог Ташмајдана. Уређена травната површина, ту и тамо прошарана по којим спомеником, неколико чесми, фонтана и… То је отприлике то. Рекло би се, парк к’о парк. Међутим, нешто упућенији познаваоци историјских прилика код нас, знаће да се до почетка XX века, готово преко читаве данашње површине Ташмајданског парка простирало гробље, које је на ово место измештено 30-их година претпрошлог века, са Варош капије, по наређењу кнеза Милоша. Оно што мало ко зна, јесте да кости многих знаменитих Београђана и данас почивају испод ташмајданског шеталишта, затрављене и заборављене. На овом гробљу је 1847. године сахрањен отац српског театра Јоаким Вујић. Како стоји у изворима сахрањен је у близини старе цркве, а гроб му је касније прекопан, заметен и заборављен. Сличну судбину доживело је и последње почивалиште песника Симе Милутиновића – Сарајлије о чијем постојању, поред сачуваних песама, сведочи и једна улица у Београду названа по његовом књижевном псеудониму – Чубра Чојковић. Сарајлија је након смрти 1847. године сахрањен у гробници свог пријатеља, првог српског професионалног књижара и књиговесца, човека који је издао прва сабрана дела у историји домаћег издаваштва (Сабрана дела Доситеја Обрадовића у десет књига, издата у периоду од 1833 – 1845. године) Глигорија Возаровића, чији су посмртни остаци и дан данас заборављени негде испод овог парка. Уосталом, Глигорије Возаровић био је и један од најпреданијих трагалаца за местом на коме је спаљено тело Светог Саве. Након много година трагања, проучавања  и разговора са старим Београђанима, овај предани културни делатник је био уверен да је нашао право место. Чак је откупио и обележио парцелу за коју је веровао да представља спалиште првог српског архиепископа, означивши је дрвеним крстом офарбаним у црвено. Ово место је годинама касније наставило да привлачи пажњу, и након што су челници Друштва за подизање храма светог Саве на Врачару одабрали локацију данашњег храма, добивши чак и име по првобитном Возаровићевом симболу – Црвени крст.

Ипак, неколицина знаменитих људи од пера од почетка је изражавала сумњу у то да је локација одабрана за изградњу храма, стварно место спаљивања свечевих моштију. У народу су колале приче да је тело Светог Саве спаљено на највишој узвисини Ташмајдана, брдашцу које су Београђани од почетка 18. века називали „Чупина умка“. Место је било названо по једном од највећих хероја, пустахија и трагичара наше историје, капетану Теодору Продановићу, познатијем као капетан Чупа.

izgradnja-hrama-svetog-marka

Ташмајданска пећина; изградња храма Светог Марка

Младен Милосављевић

Извор: Урбане стране

Сродни чланци: 

Тајна конвенција 1881 – Видовданско понижење Србије
Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Записи из 19. века: Сава Дечанац Бараћ о страдању Старе Србије

Дечански монах, Сава Дечанац (световно име Ђорђе Бараћ), касније Епископ Жички, оставио је писано сведочанство о збивањима у Старој Србији (како се тада називало Косово и Метохија) и Македонији. Његов меморандум под насловом „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ из 1882. године, чињенично је утемељен, садржи низ података о томе са каквим проблемима се тада сусретао православни српски народ у тим областима – пљачкама и другим облицима незаконитог стицања материјалних добара, убиствима и прогоном. Осуђујући велике силе, које су на Берлинском конгресу остале неме на молбе народа Старе Србије, Сава Дечанац такође у овом меморандуму указује на бројне злочине, наводећи ко су њихови починиоци, жртве и какав је био крајњи циљ. Управо је овај дечански монах био овлашћен од својих сународника да 1878. на Берлинском конгресу преда молбу за ослобођење од османске власти, или добијање аутономије.
Призрен

Призрен, Фотограф: Ханс Хилдерберг

„Будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије“ – рекао је у свом обраћању, 3. јула 1878. године, на Берлинском конгресу, закључивши и да је Србима дата само амнестија и да се ни она није поштовала. Ова молба није прихваћена. „Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ објавили су 2001. године Дом културе Свети Сава из Истока и Стари Колашин из Лепосавића, а 2016. манастир Високи Дечани објавио је текстове Саве Дечанца на енглеском језику, заједно са преводом књиге „Плач Старе Србије“ дечанског игумана Серафима Ристића из 1864.​ Списи су објављени на оригиналном језику с краја 19. века, а овде преносимо делове ових списа.

У свом меморандуму епископ Сава Дечанац такође наводи да је утицај централне османске власти био слаб, да су локалне власти биле у спрези са починиоцима најтежих злочина који су се дешавали свакодневно и да су починиоци имали отворену заштиту носилаца судских и полицијских функција.

 

Чиновнички апарат попуњаван је из локалног муслиманског, пре свега албанског становништва, па, како је навео – нису предузимали ништа на заштити православних поданика.

Сава Дечанац на Берлинском конгресу: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора

„Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије…

…Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу.

У свом тексту Сава Дечанац преноси читав низ сведочења:

„… Хвала Богу сада рекли би као да је мало боље овамо код нас, паша или кајмакам стегао је овамошње житеље прилично, који су престали бар јавно засад говорити да нас о томе и томе празнику покољу у цркви крај – део наше вароши и дућане (или село) запале, школу и цркву да разруше и опљачкају – већ само се ово у нашем крају догодило што је пре неки дан погинуо Јован из Љубожде, Марко из Драгољевца, Петар из Осојана – овоме отеране овце, волови, или запаљена кућа, ономе уграбљена ђевојка итд, итд.“

„Оваквих несрећних жртава од Берлинског конгреса до данас“ је, наводи даље он, „било у нашим земљама 5-6000, да нам тако побише до сад све без разлике прве људе“:

„… у Пећи убише Марка Стевановића старог кмета и његова два синовца од којих је један био ученик новије тамошње школе. Убише трговца Јагру Митковића и Никодима Стојановића, који је био ученик београдске гимназије.“

Епископ Сава Дечанац потом износи и сведочење о убиству младог кмета Јеврема Захаријевића (Герића) којег, како истиче – „народ као младића од 23 године изабра за кмета, баш онда када бијаше уздрмана и из основа потрешена цела турска царевина распаљена и разуздана у највећем степену анархијом испред самих прошлих ратова…“

Млади кмет је „у овим најтежим данима народњег искушења умео 5 година достојно заступати интересе народње“ и „јављати стање ствари и вишој власти, па чак и највишој у сами Стамбол“, а „тражећи милост свом народу – упуство заштиту.“

Власт се „показивала према њему као да му поклања поверење“:

„И један дан га пошаљу с неком комисијом у цркву (патријаршију) и наједанпут из краја пукну пет мартинки, које оборе Јеврема мртва на земљу, на самим вратима црквеним, да од тог времена народ више не иде у цркву; неколико пута и полазио је, али забадава кад мусломани припуцају одма пушкама у гомилу народа, да овај мора да бега натраг својим кућама. Са овијем, они су наумили да опусте и разруше стару српску патријаршију и околне Хришћане сасвим да истребе.“

„Исто тако недалеко од Пећи у селу Истоку убише кметове Фићу и Милутина Царевића у Тучепу Јована Марковића итд, итд,“ наводи даље Сава Дечанац.

У наставку свог текста, међутим, листа и нове случајеве страдања:

„И заиста као што горе рекосмо погинуло је не мање од 5 до 6 хиљада православних Срба и, баш када су ови редови писани, убише једног младића у Призрену пред његовим дућаном и селу Хочи, 4 часа од Призрена убише изјутра пред самом касапницом једног најбољег момка. У тој завери беху 3 зликовца, и када их после људи запиташе зашто ово урадише, један је казао зато га убисмо да буде на касапници и од ђаура меса; други опет каза: рекао ми је ђаур брате, а није примио нашу ак муслиманску веру. Недалеко од Хоче у селу Жеочишту ономад уграбише једну српску ђевојку од 17 година и за све ово до сада што је казато баш никаквог удовлетворења код надлежне власти не би.“

Објашњава и да „списак“ није довршен, а истиче и да се све догађа „пред самим вратима назови власти“:

„И опет велим, а још колико и колико је било овакови по Србе злосрећни жертава, које сада овђе не бележимо и колико их још неће бити баш сада овијех дана само док овај наш списак довршимо и још когоћ прочита га и јавности се преда и то се све чини на очиглед пред самим вратима назови власти.“

Ви срећнији бесте од нас, јер извојевасте политичну самосталност и слободу. Али на зло употребисте ову највишу светињу човечанства

Сава Дечанац у књизи “Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ у уводној речи упутио је и, како је навео – „искрену, братску опомену ослобођеним Србима“:

„Разумемо и ми, господо, шта је слобода о којој ви у новинама говорите. Слобода је кћи сваке истине, она је мајка човечанској људској цијељи. Човек само у слободи може бити прави човек. У ропству, у каквом смо ми сада, човек је само словесна животињица, коју може сваки клати по ћефу. Ви срећнији бесте од нас, јер извојевасте политичну самосталност и слободу. Али на жалост!, на зло употребисте ову највишу светињу човечанства и постадосте прави робови својих распаљених страсти, угађајући својим личним страстима и свом штетном мудровању коме сте робови.“

Све што је једном народу најмилије, наплеменитије, најсветије – нама стоји на коцки

„Све што је једноме народу најмилије, наплеменитије, најсветије, што га од других народа одликује и чини снажним, бистрим, самосталним и корисним чланом просвећеног човечанства, ама баш све то нама (по крај тога и сам опстанак наш) на велику жалост и поруку сувременицима, још веома једнако стоји на коцки и готово онако исто, као што је било и пре седамдесет година.“

Не заборављајте како народ све памти и прибележава, како свемогући Бог суди

„На послетку обраћамо се овом ријечи свима и сваком неробујућем брату Србину, којима је данас пао у део да управљају прађедовским, из најстарији времена, са највећим и најсветијим аманетом народним, који сте велим Божијим промислом данас одређени да управљате тако рећи смрћу и животом васцелог српства, не заборављајте како народ све памти и прибележава, а историја – вечно и праведно, како свемогући Бог суди. Памтите како сваки злорад потомство куне, како сваку немарност народ грозно жигоше оне који имају пуну слободу, средства и власт над животом и судбом у свим односима својега народа, па је на зло употребе.“

„Садање несретно стање у Старој Србији и Македонији“ писано је са идејом да се савременици упознају са тадашњим збивањима. Иако без намере да то остане као сведочанство за будуће генерације, управо „читање ових текстова са савременог становишта помаже нам да разумемо разлоге за наставак међуетничког насиља у овом региону и пружимо виталну перспективу за разумевање тренутне ситуације на Косову“ – написао је отац Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, на корицама издања књиге из 2016. године.

Извор: Косово Север Портал

Тајанствени савезник Еугена Савојског

Београд је у својој миленијумској историји упамтио многе битке. Хиљаде безимених ратника оставило је кости по затрављеним пољима тадашњег предграђа и подно тврђаве, на чијим су се бедемима смењивале заставе, војсковође и вере са само једном жељом, да једном занавек загосподаре утврђеним градом на ушћу двеју река, градом белог имена и крваве историје.
Еуген Савојски у бици за Београд 1717. (Johann Gottfried Auerbach)

Еуген Савојски у бици за Београд 1717. (Johann Gottfried Auerbach)

Ипак, једна битка се по многочему издваја од осталих. Осим што представља вероватно најмасовнију и најкрвавију битку за Београд, у којој је учествовало преко 350 000 војника обеју страна (по неким изворима чак пола милиона), занимљиво је поменути да је победничка страна добила овај сукоб захваљујући крајње необичном савезнику – магли.

Тог 15. августа 1717. године, за заласком сунца гасиле су се и последње наде припадника удружених снага Светог римског царства, да могу живи дочекати јутро. Искрцавање аустријских трупа, које су два месеца раније код Вишњице прешле Дунав и преко Миријева и Врачара започеле са опсадом београдске тврђаве, зашавши непријатељу иза леђа, нису донеле очекиване резултате. Аустријски војни стратези су предвиђали да ће освајање тврђаве, чија посада није бројала више од 30 000 људи, бити рутински посао. Са силом од неких 120 до 150 000 војника, предношћу у виду изненадног напада и војним стратегом какав је био Еуген Савојски, најуспешнији европски војсковођа у том тренутку, предвиђало се да ће тврђава бити освојена већ након неколико недеља. Ипак, бескрајни дани испуњени несносним врућинама, које су смењивали периоди испуњени кишом, отежавали су опсаду која је између осталог подразумевала и напорне радове на копању ровова, изградњу грудобрана и редута, као и учествовање у непрестаним чаркама са турским одредима, који су муњевитим излетањима из тврђаве задавали велике губитке најистуренијим редовима Аустријанаца. Поред тога, по војнике Еугена Савојског била је погубна и мијазма, тешка и смртоносна зараза настала испаравањем барске и стајаће воде, са којом су се трупе сусреле већ код панчевачких ритова (Уосталом, и име града Панчева настало је од словенске речи пачина/панчина, што означава стајаћу воду илити рит). Међутим, када су се првих дана августа из правца цариградског друма завиориле турске заставе, одн. када је пред Београд дошао велики везир Халил-паша са 200 000 војника, Аустријанци су изгубили сваку наду. Опседајући зидине и посаду београдске тврђаве, Аустријанци су одједном и сами били под опсадом, стешњени између снага у тврђави и Халил-пашиних трупа које су их опколиле са леђа. Готово нико у редовима Еугена Савојског није веровао у позитиван исход битке. Нико осим самог војсковође. Док су генерали и други нижи официри предлагали предају, што је подразумевало стављање себе на милост и немилост непријатељу, са киме се никада није знало, Савојски је мирно понављао да ће Београд, ускоро, бити у рукама хришћана. Рачунао је на тајанственог савезника уз чију помоћ нешто раније већ победио Турке код Петроварадина.

Непуне две године раније суверен хабзбуршке монархије, Цар Карло VI, покренуо је до тада највећу војну кампању, са циљем да из јужних крајева царевине протера Турке. Након неочекиване победе код Петроварадина, где су аустријске снаге потукле готово два пута бројнију војску османлијског везира Дамат Али – Паше (Истог оног који и дан данас почива у једином сачуваном турбету на Калемегдану), пала су и мања утврђења у Темишвару, Панчеву и Новој Паланци. Следећи је био Београд, добро утврђен и одлично брањен град, који су Турци од вајкада називали Дарул Џихад илити – кућа рата. Остало је записано да је на страни Аустријанаца, поред бројних придружених трупа и несумњивог војног генија какав је био принц Савојски, у бици код Петроварадина кључни фактор победе било изненадно невреме. Тачније, у тренуцима када су Турци били готово надомак победе, над бојиштем је почела да бесни олуја, која је збунила Турке, а што су војници Еугена Савојског искористили за јак контранапад, изборивши велику победу. Хроничари су забележили да је ова победа извојевана 05. августа 1716. године, а да је непосредно пред почетак битке Савојски наредио да се пред његовим војницима носи икона Богородице. На први поглед ништа чудно. Међу хришћанским војсковођама је постојала читава традиција борбе под знамењем вере којој су припадали. Уосталом, сетимо се победе Константина Великог над Миксенцијем код Милвијског моста, и његове визије крста са натписом – овим побеђуј! Савојски је наредио свештеницима да непосредно пред битку, војницима испричају причу о необичном сновиђењу папе Либерија, из трећег века, захваљујући коме је био излечен од некакаве опаке болести. Наводно, папа је уснио Богородицу која му је руком показивала ка брду Есквилину, једном од седам римских брежуљака, затраживши да изгради светилиште на месту које ће бити обележено снегом. Истог тренутка започела је огромна снежна олуја, након које је остао траг на месту на коме је касније изграђена базилика Свете Марије Велике, познате и као Снежна Госпа. Нема сумње да је ова прича оставила снажан утисак на војнике, највише због тога што се поменути случај папе Либерија, према легенди, догодио баш 05. августа 352. године.

Београд

Аустријска опсада Београда 1717. Непознати аутор (Wien, Österreichische Nationalbibliothek)

МАГЛА КАД ЈОЈ ВРЕМЕ НИЈЕ

Ноћ пред битку за Београд, Савојски је изненада окупио своје генерале и наредио брзо постављање у формацију за напад. По сведочењу једног непотписаног учесника битке, чији је текст у целости објављен у Годишњаку града Београда бр. VII из 1960. године, официри су били врло затечени овим наређењем. У тренутку када су Аустријанци заузели позиције за напад, на бојиште се спустила густа магла која је потпуно пореметила Турке. Битка је почела у зору 16. августа и за време од око пет сати, колико је трајала, Аустријанци су у потпуности разбили непријатеља.

Годину дана касније, јула 1718. потписан је Пожаревачки мир, и настаје период Краљевине Србије (Многи и данас не знају да је Србија осим средњовековне и Србије Обреновића и Карађорђевића, имала краљевину и почетком 18. века, која је постојала пуне 22. године) чијим је настанком један репресивни систем замењен другим.

Многи биографи Еугена Савојског, између осталог, наводе и његове склоности ка оностраном, мистичном и тајанственом, што свакако иде у прилог необичним околностима под којима је добијао своје битке. Поред тога, занимљиво је да су готово сви великаши новоосвојене територије Краљевине Србије, умрли у периоду од свега неколико година. Међу првима је умро млетачки дужд Карло Рузини (1735), један од потписника мира у Пожаревцу. Следећи умире Еуген Савојски (1736), затим Карл Александар од Виртемберга (1737), човек који је 13 година владао Краљевином Србијом (Занимљиво је да су сва тројица умрла од гушења)  Након њих, због наводне издаје погубљен је обновитељ београдске тврђаве и један од највећих фортификатора прве половине 18. тог века, Никола Доксат де Морет (погубљен 1738), да би на крају умро и сам Цар Карло VI у својој 55 години, наравно од гушења. Записано је да су последње речи хабзбуршког монарха биле – Умирем. Дави ме Београд који ми седи на грудима.

Да ли су све ово само случајности или су сви они били потписници некаквог несветог пакта, уз чију помоћ су успевали да победе непријатеља, господарећи временским неприликама, била је једна од полазних претпоставки потписника ових редова, којима се бавио у свом роману првенцу Кал југа.

Младен Милосављевић

Више о књизи Кал југа Младена Милосављевића:

Младен Милосављевић - Кал југа

Младен Милосављевић – Кал југа

Извор: Урбане стране