Новије доба

Братско лицемерје – Босна раздора између Срба и Загреба

Кад се Штросмајер јавио на арени, још је однос Срба и Хрвата био бољи него икад раније. Као што су Мађари у полемици говорили за Хрвате да су људство другог реда, тако су Хрвати у оној земљи држали одувек Србе грађанима другог реда; али познати аустријски апсолутизам 1849 г. долази да у Хрватску заведе сада место латинског, или дотадашњег мађарског, као званични језик, немачки, због чега су Хрвати нашли у Србима тог доба добре локалне патриоте. Њихова заједничка акција према Бечу, биће нарочито жива 1861 до 1867. Ово је доба одиста највише личило на приближење између та два увек завађена народа.

Миховило Павлиновић

У Далмацији која је у то време још имала минималне везе са Загребом, такође ни један хрватски успех није могао бити могућ без помоћи онамошњих Срба. Па ипак, ми ћемо видети да и поред свега „југославизма“, како се звао овај нови загребачки покрет Штросмајеров, није био ни један знак да се положај Срба у хрватским крајевима битно мењао, маколико Срби помагали Хрвате. Наши би се људи зачудили кад бисмо им рекли да је загребачки Сабор већао тек 1884 о „српском питању“, што значи о правима Срба, нешто налик на оно што је у Америци било питање њихових Црнаца…

Када је дошло да Аустрија изврши у Босни окупацију, Далмација, која се надала прва извући отуд корист, и духовну и економску, била је разочарана владом мађарског министра Калаја, затим Апела, затим Виртемберга, затим Хојоша. Далматински првак Миховило Павлиновић, напише у то време књигу и расправу, у којој је доказивао да Босна историјски припада хрватском народу и Далмацији.

Овај писац, којег је Штросмајер називао својим „милим побратимом“, стојећи у вези са Ђаковом, ишао је за једним крупним циљем: ако се Босна и Херцеговина одиста вежу за Далмацију, а Далмација затим буде заједнички повезана у Троједној Краљевини са Хрватском и Славонијом, онда би тако Босна, par ricochet, била укључена н у Хрватску, што је био и иначе идеал већ од времена Илирства.

Не треба заборавити да је Штросмајер радио на том „хрватском оквиру“ као један међу првима. Године 1869, цар Фрања Јосиф је патентом од 5 марта, био проширио своје Државно Веће у Бечу, и позвао 38 већника из свих земаља монархије, којом је приликом Далмацију заступао Фрањо, кнез Борели из Задра, а Хрватску барун Враницани из Загреба. У седници 25 септембра те исте 1860 г. Враницани је кренуо питање уједињења Далмације са Хрватском (пошто је Далмацијом управљала Аустрија, а Хрватском је управљала Мађарска). Одмах се је јавио за реч онда млади бискуп Штросмајер да докаже како је по среди „историјско право мајке Хрватске“, и једна „хитна потреба“, која не трпи одлагања.

И на конференцији првака који су се затим, на позив бана Шокчевића, били скупили да ово питање уреде и међу собом, и према монархији, Штросмајер је опет водио главну реч. Тражио је и Истру. (Франо Иванишевић: Народни Препород у Далмацији, 1932, 8). Никад није Штросмајер ни доцније пропуштао да буде први у питању везивања хрватских земаља у један државни и административни блок.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Ducic.jpg

Јован Дучић; фото: Википедија

На несрећу, Павлиновићева књига изазва раздор са Србима далматинским, који су до тог времена олакшавали целу борбу Хрвата против Талијанаца за народни језик и школе у Далмацији. Наједном су све везе као мачем биле покидане, након књиге Павлиновићеве, кад се Србима далматинским почело говорити о лажним правима Хрватске и Далмације на српску Босну. Они убрзо створише онамо и засебни Српски Клуб, и свој лист „Српски Глас“, у Задру, потакнувши да Српство једино има историјска права на Босну и Херцеговину, и да се, дакле, на такав начин не даје даље братовати.

Пошто су дотле Хрвати успевали само помоћу далматинских Срба, ови им, после овакве подвале, откажу помоћ на првим изборима, гласајући с аутономашима, чиме Хрвати изгубе већину; чак и то да њихов врло угледни првак Михо Клајић не уђе у Сабор. Хрвати су тад узвикиули: Издајници! Тако ће после и у Хрватској, након хрватских насиља, Срби и у 1906 г., из тактичких разлога политизирати са Мађарима, нашто ће им Хрвати и овај пут повикати: Издајице! Мађарони!

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Винковци Срба и Шокаца, а Хрватима каковима ни трага

Како се изјашњавало и осећало и којим је језиком говорило становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, којега је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића. „Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси чланак, у којем се јасно каже да су у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ половином 19. века живели само Срби и Шокци, да се говорило српским језиком, а да Хрватима нигде ни трага није било.

Винковци с краја 19. века

Чланак преносимо у целини због тога што у њему има и занимљивих детаља о Далматинцима, Славонцима, Словенцима и Србима, као и невешт покушај Антуна Радића да образложи шта је то у темељу хрватске нације. Наиме, заплићући се у покушајима да дефинише настанак нација, Антун Радић недвосмислено потврђује да су Хрвати политичка нација, која је настала упоредо са пројектом стварања државе, а затим асимиловањем, односно похрваћивањем и свих оних који са том нацијом нису имали везе. Наравно, он замера „ватреним Хрватима“ што називају Анту Старчевића оцем нације, јер тиме обесмишљавају све њихове напоре да хрватској нацији исконструишу темеље старије од 19. века, када су у питању простори Славоније, Лике, Далмације и Босне.

Часопис „Дом“, бр. 19. и 20., година 5. (10. новембар. 1904.)

„Тко је створио Хрвате? – То је чудно питање, кад сви вјерујемо, да је све људе и народе створио Бог, па је ваљда створио и нас Хрвате. Но кад вам кажем мало више, и ви ће те можда о том посумњати. Већ сам много пута, па и недавно слушао овакво разлагање:

„Лако је вама данас говорити, мој господине! Али да сте ви још пред 20 година дошли тамо даље у Хрватску, на пр. у Винковце, па да сте рекли, да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати, – ви бисте срећни били, кад би вам се сав свиет смијао, јер бисте лако били добили и батина. А није тако било само међу господом, него још више медју сељацима: и то су били „раци*“ и „шокци“, а Хрватима каковим ни трага. – А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу, да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? Тко је те Хрвате тако рекући створио? – То је учинила странка права! Наука Анте Старчевића – она је од несвјестне масе створила Хрвате! Тако је то, мој господине, а лако вама данас говорити. „

Лист „Дом“ 10. 11. 1904.

Други ми је опет овако доказивао: „Не знам, како је тамо у Хрватској, но ја вам могу рећи, да ми Далматинци нисмо били Хрвати, док нисмо постали старчевићанци, па да није било њега, па и Спинчића, ја ни данас не бих био Хрват, него можда најљући противник непријатељ свему, што је хрватско. У најбољем случају био би „Шћав“, Слав, Славен, – али Хрвата од мене никада!“

Могао бих вам и даље набрајати овакове, особито за Босну и Херцеговину, – али доста и ово, да се мало замислимо. Па и збиља, промислимо ли добро ове приповиести, човјеку се наједанпут отворе очи, те некако тужно признаде: „Боме је истина! Осим оно њешто загребачких загораца, па комадић горње Посавине и Подравине – Хрвата боме није ни било прије Старчевића. Но онда се човјек сјети, како смо њекада били славни, велики и јаки – ми Хрвати, па како нас је и камо нас је и када нас је нестало?!

„Није нас нестало, него нисмо знали, да смо Хрвати! Није народ имао свиести! То је оно! А ту је свиест, да је Хрват, да је син славног хрватскога народа, – то је створио Старчевић.“

На то бих ја даље могао упитати: „Ако нас није нестало, како смо се, када смо се и зашто смо се претворили у „шокце“ и „раце“, „Далматине“ и т. д.? – Али не ћу даље питати, него ћу сам казати, како мислим, и то овако:

Шокица (Ignác Roskovics, 1891. Мађарска национална галерија); фото: Википедија (обрада: Расен)

Овдје вриеди она риеч: Тко хоће да се превише докаже, тај не докаже ништа. Паче још више: тај доказује зло, а можда противно оному, што хоће да докаже. Тако је на влас и у овој ствари. У великом весељу, што се је народ наш почео будити и све више се прикупљати у једно и осјећати једнако, а све под хрватским именом, – у том дакле великом весељу, а у превеликом поштовању свога водје пок. Антуна Старчевића – њеки Хрвати као да су заборавили, да је Хрвата икада прије и било, те почели онако говорити и писати, како смо чули: да би једва гдјекод и било Хрвата , да није било Старчевића. А то не само да није истина, него је то и проти нама. Кад би то била истина, онда би нам наши противници могли приговорити: да је Хрвата у почетку било врло мало, него да су то били Словинци, Славонци, Бошњаци, Далматинци, а понајвише Србљи и т. д., а само њекаква „пропаганда“ из Загреба и Бог зна од куда кроз десету руку да је од тога створила Хрвате, само да се поквари рачуне Србљима и Маџарима. Па и збиља има добрих наших „пријатеља“, који су тако говорили и још говоре. А помажу им у том и нехотице многи ватрени Хрвати, када кажу, да је Хрвате створио овај или онај.

А с том стварју није никако другчије, него овако: Његда, тамо пред полдругу тисућу година, а још и много касније било је овако: Циели наш народ није једнако ни говорио – како ни данас не говори – нити се је једним именом звао, него је ту било Хрвата, Србаља, Неретљана, Захумаца, послије Бошњака, Славонаца и т. д. Тако је било и код других народа, па су на пр. Ниемци имали барем десет имена (Алемани, Шваби, Саси, Франци и т. д.). Ако тко данас пита: Јесу ли ма пр. његдашњи Захумљани били Хрвати или Србљи? То питање нема правог смисла, јер су Хрвати били Хрвати, а Захумљани су били Захумљани. Но друго је оно, кад је једно племе по имену Хрвати основало своју државу и имало свога владара. Онда се је наиме питало: Јесу ли на пр. и Захумљани спадали под хрватскога или под којег другога владара? – А кад су и Захумљани основали своју државу, онда се је могло рећи за оне Хрвате, који су били под захумским владаром: То нису Хрвати, то су Захумљани.

Другим риечима хоћу да кажем ово: Нема смисла правдати се о том, да ли су Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. били Хрвати, или су били Србљи, или што други. Они су били Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. све дотле, док нису дошли под хрватскога владара, па и још послие. Истом све мало по мало почели су се називати Хрвати сва она племена, која су била под хрватским владаром. А да су на пр. Личани основали своју државу и владу, па да су своју владу наметнули осталому народу, – сав би се народ, који би био под том личком владом – све би се то звало Личани. У једну риеч: Циели народ добије једно име тек онда, кад створи једну државу, па се онда држава зове по оном племену, које је државу створило, а по држави се онда зову све мало по мало сви људи, коју су у тој држави. Тако је било свуда по свиету, па и код нас.

А о том нема никакве сумње, да је хрватско племе основало државу већ пред тисућу и више година, и да та држава каква-таква обстоји још и данас. Но како је та држава доста брзо комадана, те није имала ни домаћега господара, него јој је господар био у Пешти и у Бечу, није чудо, што се народ у сваком комаду негдашње хрватске земље звао или старим хрватским именом, или су му дали какво ново име по крају, у којем је живио. Тако се је народ у Далмацији почео звати Далматинцима , у Босни Бошњацима и т. д.

Но пок. Старчевић и његови присташе, премда нису створили Хрвата, ипак су учинили нешто друго, и то ово: Они су ширили мисао, да су Хрвати имали његда своју државу, па би требало и право би било, кад би ју и опет имали. А то је оно, што сам прије разлагао: Кад народ једнога племена има једну државу, онда с временом добије и једно име, и то је онда тек прави народ.

У контексту историјских чињеница овај Радићев текст делује у најмању руку наивно и смешно. Говорећи о народу који је заборавио ко је, он процес планиране асимилације, тј. похрваћивања Далматинаца, Славонаца (Шокаца, Буњеваца) и Личана објашњава великом улогом Анте Старчевића, који је народу донео свест о припадности. Јасно је да је такав пројекат ширења свести на Балкану доносио своје резултате, као што је јасно и колике је трагедије узроковао у задњих сто и педесет година.

Радић намерно заобилази језичко питање штокавско-кајкавско-чакавско, помињући језик само узгред и уопштено, иако је и лаицима јасно да је језик један од основних предуслова за стварање нације. Такође, он заобилази верски елеменат, који је и у тренутку писања тога текста био основни аргумент за асимилацију. Радић такође свесно ниједном не помиње илирско име и идеју који су век раније били забрањени од стране бечког двора у страху од уједињења јужних Словена. У време писања овог текста илирска идеја је у Загребу већ била одбачена као превазиђена.

Интересантно је да Радић ниједном није поменуо ни Дубровник, због чињенице да је у време писања овог текста (1904.) Дубровник био један од најјачих српских центара изван Србије. Радић је то веома добро знао и у истом часопису седам месеци раније написао:

„На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста „Србаља католика“. Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи.“

Антун Радић, Дом, Србљи католици и православни Хрвати, бр. 7. од 14.4.1904., стр. 107. Загреб.

Српска православна црква и јеврејски дућан Исака Шлесингера у Винковцима 1912. године.

Да је Антун Радић у овом тексту свесно извртао чињенице и тенденциозно баратао лажима и полуистинама показаћемо наводом из другог његовог текста, објављеног годину дана раније (од 3. 12. 1903.). У том тексту он наводи оно што је у складу и са историјским и са лингвистичким чињеницама: да је једини неспорни простор који су Хрвати насељавали био између Велебита и мора и да је једини неспорни хрватски говор – чакавски говор. Народ околине загреба и данашњег загорја он назива Словенцима или Словинцима, негирајући да је тамо било Хрвата:

„У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита од мора, у цијелој тој земљи није било ниједног Хрвата: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А данас су ту Хрвати! а гдје су Словинци? јесу ли Словинци пропали? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И тако су се Словенци све по мало прозвали Хрватима – изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват.“

За крај овог представљања ставова Антуна Радића о Хрватима и Словенима додајемо и навод из четири године раније објављеног текста под називом „Главни народи и државе на свиету“ (Антун Радић, Дом, број 9., 1.5.1900.):

„…Који су словенски народи, то знадете. Али од ових словенских народа имаду само три своју посебну државу и свога владара, а то су Руси, Бугари и Срби. Срби имаду паче двие своје државе и два владара, т.ј. Србију и Црну Гору.“

Дом, број 9., 1.5.1900.

Напомена:

* Рашани или Расцијани (лат. Rasciani) или само Раци, је био ексоним у раном савременом периоду који је означавао Србе у Хабзбуршкој монархији, али и Буњевце и Шокце („католички Раци“). Термин је изведен из назива области Рашка, средњовековне области Србије и ексонима средњовековне српске државе у западним изворима. Због велике концентрације Срба у јужној Панонској низији, овај регион је називан и Рашка или Расција (лат. Rascia), који данас обухвата делове данашње Хрватске (Славонија, Барања и западни Срем), Србије (Војводина), Мађарске и Румуније.

Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније

Повезани чланци:
Пример фалсификата којим је Србин Матија Антун Рељковић учињен хрватским писцем

БАШТИНА / ИСТОРИЈА / КУЛТУРА / УМЕТНОСТ

Српска штампана књига у БиХ од 1800. до 1878. године

КУЛТУРНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ СРБА У БиХ ТОКОМ ТУРСКОГ ПЕРИОДА (1800-1878)

За вријеме турске владавине у Босни и Херцеговини (1463–1878), као што је познато, културног и књижевног рада било је веома мало или готово нимало. Гашењем најзначајније српске средњовјековне штампарије у Доњој Сопотници код Горажда 1523. године, настала је вишевјековна пауза у српској штампарско-издавачкој дјелатности. Хришћани у Босни и Херцеговини чинили су напоре да сачувају национални идентитет и духовност, па се у 19. вијеку активније радило на отварању школа и ширењу књиге и писмености.

Први босанско-српски календар 1869.

Деветнаести вијек представља крај турске епохе у Босни и Херцеговини, што се видно назирало и у културном животу хришћанског народа. Књижевни живот Срба почео је да снажи, а самим тим постављени су и услови за развој домаћег издаваштва и штампарства.

Почетак 19. вијека био је обиљежен бунама и устанцима како у сусједној Србији тако и на просторима Босне и Херцеговине. Упоредо са борбом за политичку независност, на културном плану текла је борба за нови књижевни језик, коју је започео и водио Вук Караџић са присталицама.

Одјеци Вуковог књижевног језика били су присутни у свим земљама гдје су Срби живјели, нарочито у Црној Гори, Боки Которској, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини. Утицаји књижевног и реформаторског дјеловања Вука Караџића на српском језичком простору у Босни и Херцеговини били су широког домета. Посебно је значајан његов допринос ширењу читалачке публике и повезивању простог народа са књигом и читањем. Вук је један од ријетких српских писаца 19. вијека чија је појава омасовила потребу за књигом, а реформисано писмо и језик били су од кључног значаја за формирање прве читалачке публике.

У духу његових реформаторских идеја, покренут је књижевни и публицистички рад аутора на српском језику у Босни и Херцеговини. У том времену стасале су генерације образованих Срба какви су били Јоаникије Памучина, Богољуб Петрановић, Стака Скендерова, Коста Хаџиристић, Гавро Вучковић, Васо Пелагић, Нићифор Дучић и други. Њихове књиге и прилози, као и сав њихов просвјетни и политички рад одисао је надом да је културни препород на помолу. Ти просвјетитељи и књижевници угледали су се на књижевности својих сународника из Аустрије, Србије, Далмације и Црне Горе.

Нарочите заслуге за популарисање књиге и културе у Босни и Херцеговини имао је часопис Српско-далматински магазин. Овај часопис и у својим почецима био је веза писаца са читалачком публиком, односно начин да се читаоци упознају са српским књижевним стваралаштвом и српском штампаном књигом 19. вијека. Српско-далматински магазин је био главна читанка српском народу и прва књига која је на широка врата ушла у народ. До тада су књига и књижевност били искључиво скопчани са манастирском писменошћу. Са Српско-далматинским магазином започело је у Херцеговини (и Босни) народно просвјећивање и чешће увођење штампане књиге у свјетовне кругове.

Главни културни центри у доба турске владавине били су Мостар и Сарајево, гдје се сабирала тадашња српска интелигенција. Мостар је био најзначајнији књижевни и културни центар у Херцеговини. Мостарски Срби су подржавали све акције усмјерене на духовни и културни преображај и просвјећивање народа. У Херцеговини је православна црква имала јаку традицију и утицај, најприје због култа Св. Саве, па се у Мостару сабирало све српско свештенство и калуђери оближњих манастира. Калуђери су били ослонац духовног и културног препорода који се разбуктао половином 19. вијека.

Манастири су његовали култ књиге и у свом духовном и религиозном окружењу сабирали су мали, али значајан, читалачки круг. При манастирима су стасавали први значајни писци и сакупљачи народног блага, који су истовремено били и црквена лица и први српски просвјетитељи и учитељи српских школа у 19. вијеку.

Они су наставили са књижевним стваралаштвом на оном мјесту гдје су, средином 15. вијека, стари српски писци стали. Серафим Шолаја, а нарочито Јоаникије Памучина, у свом су се књижевном раду наслањали, по инерцији, на српску средњовјековну књижевност са жељом и циљем да се дух и идеје српске књижевне средњовјековне традиције настави и да се нова српска књига и писменост подигне на темељима порушене српске државе (Ковачевић, Војо 2001–2002: 332).

: Читанка за основне школе у вилајету босанском, 1868.

: Хаџи Стака Скендерова, српска калуђерица и учитељица која је основала прву српску женску школу у Сарајеву,“Босанска вила“, 1903.

: Буквар за основне школе у вилајету босанском, 1867

: Милош Мандић, Буквар за основне школе у вилајету босанском, 1867, стр. 12. и 13.

Српски писци из Херцеговине били су чести сарадници Српско-далматинског магазина. Први сарадници са тих простора били су Серафим Шолаја, Прокопије Чокорило, Јоаникије Памучина, Ато Марковић и Нићифор Дучић. Поред књижевних тема и сакупљачког рада, херцеговачки писци у Магазину објављивали су и радове из историје, палеографије, путописну прозу, као и радове о политичким, вјерским, друштвеним и културним приликама (в. Радуловић, Јован 2010: 109–114). „Далеко од гласила у великим центрима, наши писци су у Магазину налазили охрабрење и једину могућност да се огласе“ (Максимовић, Војислав 1976: 8).

Велику улогу у афирмацији српских аутора имао је први руски конзул у Босни и Херцеговини Александар Гиљфердинг. На његову иницијативу два монаха савременика Прокопије Чокорило и Јоаникије Памучина (њима се може придодати још и Стака Скендерова из Сарајева) забиљежили су по један љетопис, који је Гиљфердинг штампао у трећем тому својих Сабраних дјела (Петроград, 1873) (Максимовић, Војислав 1976: 5).

У Босни је, слично као и у Херцеговини, књижевни и просвјетни рад почивао на одређеном броју образованих људи, а то су, прије свих, били свештеници, учитељи и трговци. Због тога њихове књиге и прилози представљају својеврсне хронике и историје културно-просвјетног живота у Босни и Херцеговини.

Сарајево је у 19. вијеку преузело улогу водећег културног центра у Босни за вријеме турске власти. У њему је радило и дјеловало неколико учених Срба, који су се активно залагали за национално и културно освјешћење. Један период њиховог дјеловања обиљежило је и тајно револуционарно удружење, које је било огранак новосадске Уједињене омладине српске (1866–1872). Преко омладинског покрета из Аустрије и Србије стизале су идеје о уједињењу Босне и Херцеговине са Србијом. Пропаганда се спроводила преко књига и часописа и преко књижевних друштава, као што су Матица српска и Српско учено друштво. С тим у вези, српска штампана књига постала је симбол националне борбе и спона свим Србима.

Српски аутори из Босне и Херцеговине јављали су се бројним прилозима у новосадским и београдским часописима и објављивали су књиге ван земље, иако је већ тада постојала и радила Вилајетска штампарија у Сарајеву. Књиге Богољуба Петрановића, Косте Хаџиристића, Гавре Вучковића, Нићифора Дучића и Васе Пелагића, крајем турског периода, биле су, као и њихови аутори, својеврсне „књиге у изгнанству“.

Српско издаваштво у турском периоду трпило је бреме политичких прилика, које су ометале развој књижевности и науке. Оцијењени из угла турских власти као национални агитатори, неки аутори нису имали слободу да штампају своје књиге у земљи. Тако се корпус српског издаваштва у 19. вијеку, под турском управом, сводио углавном на штампање уџбеника за српске православне школе.

ШТАМПАРИЈА У САРАЈЕВУ И УЏБЕНИЦИ ЗА СРПСКЕ ШКОЛЕ

Оснивање штампарије у Сарајеву (1866), као и залагање за развитак и ширење писмености, директно су проистекли из просвјетне политике коју је у Босни и Херцеговини Турска водила према нарастајућем утицају руске,српске и хрватске књиге. Штампарија је покренута, прије свега, с циљем да се у Босанском вилајету, директно пред очима власти, штампају школске књиге.

И поред тога, главни издавачки подухват Сопронове, а касније Вилајетске штампарије била је периодика. Из ове штампарије изашла су три листа: Босански вјестник, Босна и Сарајевски цвјетник.

Босански Вјестник

У Вилајетској штампарији у турском периоду штампано је око 50 књига и брошура. Углавном су штампане само књиге које је влада субвенционисала, прије свега школски уџбеници и разни закони и уредбе.

Уџбеници за српске православне школе уређивани су према онима из Кнежевине Србије. Игњат Сопрон, први штампар и издавач у Босанском вилајету, имао је високо мишљење о тим уџбеницима и истицао је да их треба користити у школама. Без страха да ће навући на себе гњев власти, Сопрон је у Босанском вјестнику похвално писао о вриједности уџбеника из Србије, истакавши при том: „Припознате најбоље школске књиге на српском језику јесу оне, које се у јавним школама Кнежевине Србије предају; оне се могу заиста успоредити с најбољим књигама у Њемачкој, гдје народње настављење, као што је признато, на највишем степену. Управо ће се те књиге овде неизмењене печатити, на шта је србска влада дала своје одоберење, јер су те књиге њена умна собственост“ (Босански вјестник 1866: 33).

У петом броју Босанског вјестника објављен је списак уџбеника које је требало прештампати: Штица, Буквар, Прва Читанка, Часловац, Рачуница прва, Кратка свештена историја, Прва знања, Друга читанка, Псалтир, Рачуница друга, Кратки катихизис, Основи земљописа, Катавасија, Трећа читанка и Србска граматика (Босански вјестник 1866: 33). Од најављених наслова до аустроугарске окупације, објављена су само четири уџбеника: Буквар, Кратка свештена историја, Прва читанка и Прва знања.

Уџбенике за српске школе уређивао је, и највјероватније писао Милош Мандић, познатији као Милош Новинар. Захваљујући његовом труду и познавању српског језика и писма, књиге Вилајетске штампарије штампане су чистим народним језиком. „Милош Мандић је водио посебну бригу о чистоти језика, па језик уџбеника има и шири културни значај. Наиме, на читавој територији српског школства у нашим крајевима Мандићеви уџбеници спадају међу прве досљедно штампане новим правописом“ (Папић, Митар 1976: 72).

Буквар за основне школе у Вилајету босанском први је уџбеник штампан у Вилајетској штампарији и он је, послије буквара Вука Караџића из 1827. године, прва књига штампана реформисаном ћирилицом.

Милош Мандић је приредио и српску читанку (Прва читанка за основне школе у Вилајету босанском), Кратку свештену историју за основне школе у Вилајету босанском и књигу Прва знања, а све су објављене исте године (1868).

Садржина уџбеника била је удешена у смислу политике режима, али и поред тога оне су биле од користи свима онима који су се описмењавали. Били су добри и језички пречишћени уџбеници (Богићевић, Војислав 1975: 219–220).

Буквар Милоша Мандића није прва књига која је штампана у штампарији у Сарајеву. Штампани првенац ове штампарије јесте преведено дјело са грчког језика под називом Наравоученије о човеку и његовим дужностима (1866). Књига не припада оригиналној књижевности нити је дјело домаћих аутора. За њу се може рећи да је више религиозног и дидактичког садржаја,па је због тога била намијењена ученицима. Кратак приказ и опис књиге изашао је у Босанском вјестнику у оквиру рубрике Књижевне вијести, гдје се публици најсрдачније, препоручује њен садржај. „Обштине ће заиста у тој књиги најљепше средство наћи, да с њом награђују своју дјецу која би се при испиту одликовала, а и слабијој дјеци та би књига од велике користи била, јер би их подстрекла на ревност к науци и благонаравију. Родитељи наћи[ће] у њој красног путовођу у успитању своје дјеце“ (Босански вјестник 1866: 152).

Доказ да се ова књига користила као уџбеник потврђује и напис у Босанском вјестнику, у коме стоји да је на дан полагања испита у српској школи у Сарајеву (29. август 1866) „господар Валипаша благоволио подарити 200 комада књига ново изишавшег дјела Наравоученије да се ученицима раздаду“ (Босански вјестник 1866: 170). То је уједно и потврда претходних обећања Топал Осман-паше да ће отварањем штампарије у Сарајеву ученици добијати школске књиге бесплатно.

У издавачком опусу Вилајетске штампарије објављена је 1867. године и једна књига из области народне књижевности под насловом Српске народне пјесме из Босне (Женске) Богољуба Петрановића. Петрановићеве народне пјесме објављене су у три књиге, од којих је само једна изашла у издању Вилајетске штампарије (1867), а друге двије књиге штампане су у Државној штампарији у Београду 1867. и 1870. године.

Богољуб Петрановић, Српске народне пјесме из Босне, Књ.1, Женске, 1867.

Оснивањем штампарије у Сарајеву, Босна је закорачила у један посве нови културни поредак, при чему је начињен и значајан искорак из вишевјековног ропства коме се назирао скори крај.

Штампарија у Сарајеву представљала је први степеник ка развоју нових професија у Босанском вилајету, као што су издаваштво, штампарство и новинарство. У том пионирском послу истакао се мањи број писмених и способних људи, који су својим ентузијазмом и великим трудом отворили ново поглавље у животу хришћанског народа Босне и Херцеговине у 19. вијеку.

Српска штампана књига из Босне и Херцеговине, без обзира на њено временско појављивање и мјесто издавања, има јединствену мисију, а то је допринос културном и духовном препороду српског народа и рад на буђењу националне свијести. Писци и њихове књиге чисти су доказ да је српска штампана књига очувала национални идентитет у најтежим временима под турском влашћу. Књиге српских писаца из Босне и Херцеговине представљају један од сегмената српског издаваштва и књижевности, и због тога спадају у опсег српске националне библиографије.

Српска штампана књига у 19. вијеку у Босни и Херцеговини, као уосталом и хрватска, није могла да буде у функцији правог медија масовне комуникације. Она је, прије се може рећи, преурањени медиј (попут инкунабула у 15. вијеку). У то вријеме није постојала писмена читалачка публика, што је основни предуслов за рецепцију књиге као медија. И поред тога, појава српске књиге и периодике дала је велики допринос просвјетном развоју и покренула је списатељску активност и издаваштво на српском језику и ћирилици. Захваљујући прегалаштву појединаца који су имали довољно изграђену националну свијест, као и наглашен дар за литерарни рад, подигнута је и обновљена духовност и ударени су темељи култури и просвјети српског народа.

БИБЛИОГРАФСКИ ОПИС КЊИГА СРПСКИХ АУТОРА ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (1800-1878)

Библиографским пописом заокружена је једна омања временска дионица у 19. вијеку у оквиру које су започети поновни издавачки подухвати српских аутора и стваралаца са тих простора. Ријеч је о настојању да се на једном мјесту обједине књиге српских писаца из Босне и Херцеговине, објављене у периоду од 1800. до 1878. године, и да се укаже на почетке српског издаваштва у 19. вијеку под турском влашћу. Пописом су обухваћене књиге српских аутора који су свој културни и књижевни рад остварили у Босни и Херцеговини. Због чињенице да је тек 1866. године покренута штампарија у Сарајеву, као и због нетрпељивости власти према појединим српским ауторима, већина књига штампана је ван Босне и Херцеговине (Земун, Нови Сад и Београд). Тим ће прије овај попис бити значајнији, јер сабира и интегрише српску штампану књигу дајући јој својеврстан национални карактер.

1. ВУЧКОВИЋ, Гавро
РечЪ краишничка / написао Гавро ВучковићЪ, КраишникЪ. – У Земуну:
КнЬигопечатнЬомЪ І.К. Сопрона, 1866. – 140 стр.; 22 цм.

2. ВУЧКОВИЋ, Гавро
Робство у слободи или Огледало правде у Босни: у три свеске. Св. 1 / написао Гавро Вучковић. – У Новоме Саду: Српска народна задружна штампарија, 1872. – 121 стр.; 20 cm.

3. ВУЧКОВИЋ, Гавро
Робство у слободи или Огледало правде у Босни: у три свеске. Св. 2 / написао Гавро Вучковић. – У Новоме Саду : Српска народна задружна штампарија, 1872. – 254, [5] стр.; 20 cm.

4. ГЕРЈЕ, Владимир Иванович
Развитак историјске науке / написао В. И. Герје; превео Н. Дучић. – У Биограду: Државна штампарија, 1871. – 182 стр.; 21 cm

5. ДУЧИЋ, Нићифор
Степеник / из Кормчиіе са славено-рускога іезика превео и из србуљах саставио Нићифор Дучић Архимандрит. – На Цетињу: у Кнежевскоі Печатњи, 1866. – VIII, 80 стр.: граф. прикази; 19 cm.

6. ДУЧИЋ, Нићифор
О српској општини у Трсту / [Н. Дучић]. – [Београд: б. и., 1869]

7. ДУЧИЋ, Нићифор
Примјетбе на „Коментар Горскога вијенца“ / од архимандрита Н. Дучића. – У Биограду: аутор, 1870 (У Биограду: Државна штампарија). – 38 стр.; 19 cm. П. о.: „Србија“; год. 1869.

8. ДУЧИЋ, Нићифор
Искрена ријеч Српкињама / од архимандрита Н. [Нићифора] Дучића. – У Биограду: Државна штампарија, 1871. – 44 стр.; 19 cm. Прештампано из „Младе Србадије“

9. ДУЧИЋ, Нићифор
Црна Гора / биљешке архимандрита Н. Дучића. – У Биограду: у Државној штампарији, 1874. – [4], 120 стр., [1] пресавијен лист с геогр. картом; 24 cm П.о.: Гласник; 40.

10. ДУЧИЋ, Нићифор
Крмчија морачка: опис рукописа: Фотијеви предговори: градски закони / описао и издао Н. Дучић. – Београд: Државна штампарија, 1877. – 134 стр.; 23 cm. – (Гласник Српског ученог друштва. Одељење 2; књ. 8)

11. МАНДИЋ, Милош
Буквар за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Вилајетска штампарија, 1867. – [2], 30 стр.; 16 cm.

12. МАНДИЋ, Милош
Кратка свештена историја за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868. – 42 стр.

13. МАНДИЋ, Милош
Прва читанка за основне школе у Вилајету босанском / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868. – 130 стр.

14. МАНДИЋ, Милош
Прва знања / Милош Мандић. – Сарајево: Босанско-вилајетска штампарија, 1868.

15. НАРАВОУЧЕНИІЕ о човеку и његовим дужностима / превео с грчког
Георгије Јовановић. – У Сарајеву: Печатњом И. К. Сопрона, 1866. – 79 стр.; 18 cm.

16. ПАМУЧИНА, Јоаникије
ЖизнЬ Али-паши Ризванбеговича СтолЬчанина, визиря герцеговинска-
го: (РазсказЪ современника и очевидца) / [ПеревелЪ Д. КарякинЪ]. – [Б. м. : б.и.], 1859. – 70 стр.; 24 cm. Име аутора на крају текста.

17. ПЕЛАГИЋ, Васа
Покушаји за народно и лично унапређење. Написао Архимандрит В. Пелагић. – У Биограду. [Издање аутора]. Штампарија Н. Стефановића и дружине, 1871. – 236 + [7] стр.

18. ПЕЛАГИЋ, Васа
Борба народа америчког за слободу и независност. По К. Туму прерадио с ческог В. Пелагић. – У Златном Прагу. Трошком писца. У штампарији др. Ед. Грегра, 1872. – 115 стр.

19. ПЕЛАГИЋ, Васа
Путовање унакрст око цијеле земље. (Са 11 слика). Написао Васа Пелагић. – Београд. [Издање аутора]. Штампарија Н. Стефановића и Дружине, 1874. – [3] + 281 + [1] + 10 л. са сл.

20. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне. Књ. 1, (Женске) / скупио их и на свијет издао јеромонах Богољуб Петрановић, учитељ. – У Сарајеву: у Босанско-вилајетској штампарији, 1867. – XXIII, [1], 359 стр.; 18 cm.

21. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. [Књ. 2], Епске пјесме старијег времена / скупио Богољуб Петрановић. – У Биограду: издало Српско учено друштво, 1867 (У Биограду: у Државној штампарији). – XXВИИИ, 700 стр.; 22 cm.

22. ПЕТРАНОВИЋ, Богољуб
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. Књ. 3, Јуначке пјесме старијег времена / скупио и на свијет издао Богољуб Петрановић. – У Биограду: у Државној штампарији, 1870 ([б. м.: б. и.]). – XВИ, 653, XIII стр.; 20 cm

23. ПЕТРОВИЋ, Мирко
Јуначки споменик: пјесне о најновијим турско-црногорским бојевима спјеване од великога војводе Мирка Петровића / Издао [и приредио] Архимандрит цетињски Нићифор Дучић. – На Цетињу, 1864 (у књажеској штампарији). – [10], 221, [1] стр.; 20 cm.

24. ХАЏИРИСТИЋ, Константин
Српске народне пјесме покупљене по Босни / Коста Хаџиристић. – Београд: Српско учено друштво, 1876.

25. ЏИНИЋ, Јован Р.
Први босанско-српски календар за просту годину 1869 / уредио и издао Јован Р. Џинић. – Сарајево: Вилајетска штампарија, 1868. – 58 стр.

Аутори: Радославка Сударушић и Властимир Пантић

Универзитет у Источном Сарајеву
Филозофски факултет, Пале

Приредила: Сања Бајић

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Француз о српској војсци и Србима 1913. године

Током Првог и Другог балканског рата 1912-1913. године штампан је у Београду, у Краљевини Србији, једном седмично специјализовани часопис посвећен овим сукобима који су се практично стопили у један. Лист се називао „Балкански рат у слици и речи“.

Српска војска у Балканским ратовима

У претпоследњем издању листа „Балкански рат у слици и речи“, у броју 39, један од чланака бави се изјавама страних стручњака о нашој ондашњој војсци. Тамо је о српској војсци један Француз написао:

„— Српска војска је, по моме мишљењу, најозбиљнија и најбоља војска на Балкану… Ја могу да говорим са толико више независности и у толико боље, што сам пратио борбе свих главних балканских војсака.

Србин је од истог грубог и примитивног штофа као и Бугарин, и са исто толико издржљивости у трпљењу и храбрости пред смрћу, али он има над Бугарином једно огромно морално преимућство: Србин је, у пуном добром смислу те речи, цивилизовано биће. Он је финији, интелигентнији, вештији да маневрише но његов противник, а ипак уноси исто толико храбрости и бујности.

То није Монгол, него Словенин. У организацији трупа осећа се то више духовно стање. Организација је безмерно брже схваћена. И команда, из истих разлога, изгледа ми да показује исту надмоћ.“

Извор: Србадија, Магацин

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Штросмајеров јуриш на Босну и сламање босанских фрањеваца

Јосип Јурај Штросмајер је био магнат Цркве, богат свештеник, са амбицијама Мецене, господин „сплендидан“, са пуно наслеђеног инстикта за вођство и завојевање. Како онда у убогој Хрватској није постојало ништа историјско ни краљевско из средњег века, он је знао да ни туриста који је артист, ни онај који је археолог, не може онамо наћи никакве занимљивости. Зато се решио да од Загреба направи једну малу Фиренцу, у којој би он био њезин Лоренцо Медичи.

Јосип Јурај Штросмајер

: Иван Кукулевић-Сакцински

: Вјекослав Клаић

: Матија Антун Рељковић

Најпре је Штросмајер направио у Ђакову велику катедралу, у коју је, као Немац, унео више луксуза него укуса. Али је био први и да крене идеју да Загреб треба већ да има свој Универзитет, и први дао 60.000 форинти као прилог, што је онда било представљало врло велику суму. Затим је, сасвим следствено, подигао и Југословенску Академију, Југословенску Галерију слика, за коју се говорило да вреди 3,000.000 форинти, што је можда мало много; и помогао да се дигне Народна Библиотека, и Музеј.

Циљ ових установа је био двострук: да помогне културни покрет, али и да привуче све околне Словене око Загреба као свог најблиставијег центра…

Црвени конац који је ишао кроз дело бискупа Штросмајера показивао је увек исти правац: покатоличити босанске муслимане, а поунијатити православне Србе. Стога је његова главна опсесија била Босна. То је била фатаморгана над бискупским Двором у Ђакову.

Вук Караџић је говорио да Хрватима ништа не фали него народ. Стога су у Ђакову мислили да тај народ треба одиста направити, а да је за то остала била још само Босна. Али прва тешкоћа, то су били босански фрањевци, до оног времена независни и слободоумни. Они нису знали за Хрвате, нити имали икакве везе са њиховим клиром, а били чак поносни што је некад њихова хиерархија ишла и преко Славоније, све до Будима…

Како се поред овог просвећеног и агилног бискупа налазио и др Франо Рачки, познати историчар, који је писао о Хрватском Државном Праву, (Одломци хр. држ. права, Беч, 1861), није чудо и да је први писао да је Босна „некоћ била хрватска“…

Из тог круга изишла је и фамозна „Повјест Босне“ Вјекослава Клајића, сва апокрифна, сва тенденциозна. Клајић је писао о Босни да онамо живе 95% Хрвати, а оно су друго Цигани и Арбанаси. Доцније ће доћи Старчевићанство, крајња левица Штросмајерове странке, (као што је до данас франковштина била крајња левица Мачекове странке), да под утицајем опет Немца, Паула Ритера, похрваћеног Павла Витезовића, уопште негира да Срби постоје. ..

Ђаково, које је одиста некад у XV веку било на челу и босанске хиерархије, морало је сасвим природно на тим успоменама правити затим и много крупније закључке. Зато поред младог Штросмајера, од крви завојевачке, није ни сам Рачки тврдио о хрватству Босне као научник, него као политичар. Требало је дакле из Ђакова кренути борбу за Босну као хрватску земљу!

Што је највише сметало, то је био сам босански народ, чак и босански народ католичке вере. Нико у Босни није пуно знао о Хрватима, ни њиховом културном центру као општем огњишту за све јужне Словене.

: Брзописна ћирилица или Босанчица

Босански фрањевац, познати писац Иван Јукић, писао је већ раније: „У Босанској Крајини од Хрватах не знају ни имена…“ (Хрватско Коло“, 1847). Нешто доцније и историчар Иван Кукуљевнћ (у свом „Путовању по Босни“, 1858, 36), пише: „Сада је већ ишчезло овде име хрватско“. Најзад, тако ће, пуно после тога, писати и Антун Радић, брат будућег шефа хрватског народа, Стјепана Радића: „На доста мјеста довољно и нехотице сам се увјерио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском свијету посве непознато“ (Зборник за народни живот и обичаје јужних Словена, IV, 1899, стр. 38; Ђерић, 47).

Уосталом, овако се стање продужавало и за аустријске окупације Босне. Вероватно да би продужавало и до данас, да на владама нашим нису за дуги низ година били људи који за национална питања нису имали никаквог интереса. Није зато ни чудо што се 1939 из Београда уступила Хрватима као њихова национална својина, велика просторија те земље, за коју је Српство једино лило своју крв откад постоји, и где је, како видимо, хрватско име напротив, увек било туђе, колико и португалско или финско.

Босна је свагда називана само српском земљом. На почетку историјског живота Босне, српска династија под зетским кнезом Војиславом је заузела са Хумом и са Рашком још и Босну. О Босну се никад нису ни водиле борбе између Срба и Хрвата, него између Срба, Византинаца и Мађара. Босна, која се историјски први пут спомиње после Чаславове смрти 960 г., тек после Бодинове смрти 1101 престаје као и Рашка да буде у држави Српској. (Станојевић, 1926, 31.) Од тог доба је живела самостално. Али она ничег није имала заједничког са Хрватском, (за 2/3 мањом од себе)…

Увек су биле и сродничке везе између Босне и Србије, откад је Кулинова сестра била удата за Немањиног брата хумског кнеза Мирослава, од којег нам је остало познато православно еванђеље. Кад је Немања од Грка освојио Котор, освојио је и Босну од Мађара, који су је били узели нешто раније (1136), узимајући и титулу босанских краљева. Босна је и даље признавала Немањину власт. Драгутин је Босну добио у мираз од Мађара. Душан је имао зато у својој титули и Босну.

Након кратке владе Кулиновог наследника Стевана, бан Нинослав све своје држављане зове само Србима. Један Папа, потврђујући нека права Дубровачкој цркви, у свом писму зове Босну српском земљом: „српска држава то јест Босна“.Regnum Servilliae quod Bosna (Farlati – Colleti: Ecl. Rag. Historia; Смичиклас: Дипл. Зборник, 195; Ђерић, 37). А зна се да су босански краљеви потписивали у својој титули да су најпре краљеви Срба, па тек онда Босанаца. Велики Твртко је имао титулу: „Краљ Србљем, Босни и Приморју“. (Mon. Serb 187) Тако и краљ Томаш (ibid. 438). – Шта би говорили Хрвати у оваквом случају?

За све се ово добро знало и у Ђакову, кад се правио план да се окрене пропаганда на Босну, где би Рим и Беч могли имати заједничких интереса да са Загребом раде заједнички.

После заузећа Далмације од стране Аустрије, Беч је преко својих онамошњих консула заштићавао босанско католичанство, и школовало онамошње католичке свештенике. Али наједном 1841, Аустрија је престала са овим школовањем. Тад је нова ситуација фрањеваца босанских постала погодним за Хрвате, односно за Штросмајера.

Босански фрањевци су сами имали свог шефа хијерархије, којег су они бирали, и који је становао у каквом босанском самостану. Писали су сви ћирилицом. Звали су се „кршћанима“ за разлику од православних, које су звали „ришћанима“. Можда је на ове људе мислио Ангело Рока кад је писао: „А Босанци, између осталих племена која говоре СРПСКИМ језиком, обично употребљавају и одабранији начин говора“ (Bibl. Vaticana, 171, Ђерић).

Тако су у Далмацији и Лици и Славонији католички свештеници уопште и врло често србовали, писали српске родољубиве песме, и служили се само ћирилицом. Познато је како је Матија Рељковић у свом „Сатиру“ писао својим Славонцима да су њихови стари „СРПСКИ штили и СРПСКИ писали“. А један од данашњих историчара католичких, др фра М. Гаврановић, пише односно ових Рељковићевих стихова : „То српско писмо и књига, које овдје спомиње Рељковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фрањеваца, писана ћирилским писмом, јер су се босанске фрањевачке надлежности до 1757 г. простирале преко Славоније чак до Будима. (Др фра Гаврановић: Успостава ред. кат. хијер.).

За време турско-српског рата, 1875-1878, све прилике су показивале да ће српске државе, које су ратовале за Босну и Херцеговину, добити те земље као победиоци. Међутим и Беч и Ватикан су пуно радили, напротив, да народ оних земаља не пристане на такву окупацију. Утом су им пуно помагали Хрвати, тражећи и од фрањеваца да раде заједно за Аустрију и за католичку цркву.

Фра Гаврановић у свом делу наводи и како постоје документа, да су после невесињске пушке, из Беча слате инструкције њиховом министру при Ватикану, грофу Пару, за дејствовање у том правцу. Не треба ни предпоставити да у таквој ситуацији Штросмајер није све чинио што су хтели Папа и Цар аустријски у погледу Босне. Чак треба бити сигуран да је за аустријску окупацију оних двају српских земаља био у дипломатској акцији у Берлину, један крупан фактор Штросмајер, творац „југославизма“.

Немогуће је икаквом здравом мозгу претпоставити, да се за аустријску окупацију Босне и Херцеговине борио и Папа римски и Цар из Беча, а да је Штросмајер, врло угледни магнат своје Цркве, остао скрштених руку; и сањајући о том да православна Србија заузме оне крајеве у којој живи и скоро четвртина католичког народа!..

Верски рат у Хрватској против Срба једва је век раније вођен из Беча по вољи Марије Терезије, н за дуго година. Један докуменат ћемо навести који је довољан да се види шта је и овог пута било иза кулиса. У већ поменутој књизи историчара фра Гаврановића, пише: неки Алојз Бороша, супериор часних сестара у Загребу, предлаже аустријској влади да у Босни покатоличи све муслимане, и да их затим похрвати, како би на тај начин сузбили политичке аспирације Србије“, пошто су се „идеал србски“ и „србска вјера“ дубоко усадиле у срце по Босни, Херцеговини, Црној Гори, Далмацији, Словенији и Јужној Мацедонији: и сваки аустријски патриот био он Нијемац, Хрват или Мађар, треба са овим да добро рачуна“.

– Штросмајер је имао у Босни великог пријатеља, а такођер великог непријатеља фрањеваца, Штадлера, сарајевског бискупа, који је одиста почео католичење муслимана са једном муслиманком, али је ствар откривена, и прешла у јавни скандал, а замало што није дошло и до крвопролића.

Јован Дучић; фото: Википедија

Штросмајер се није устезао да поведе отворену борбу против босанских фрањеваца. Каже се да је та његова борба трајала пуних четрдесет година! Како се решио да дадне фрањевцима друкче школовање под својом руком и по свом начину, направио је за њих нарочито Сјемениште у Ђакову, пише фра Гаврановић. А у Риму је успео да Света Столица сама поставља фрањевцима босанским њиховог старешину, а не, као раније, да то чине они сами, (као да се католичка Црква треба да прави националном, као Светосавска). Утицај Штросмајера на Фрањевце босанске је временом постао одиста осетан. Свако зна држање песника фра Грге Мартића за време окупације Босне.

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА / ТРАДИЦИЈА

Григоријанска реформа календара као средство папске експанзије

Питање о Јулијанском календару и на њему заснованој Православној Пасхалији, која опредељује ритам живота Православне Цркве, поставља се као веома сложено и потребује расветљавање с астрономске, историјске, богословске и многих других тачака разматрања. Не постављајући овој расправи за циљ да се подробно зауставља на разматрању [1] свеукупних питања у вези с Јулијанским црквеним календаром, покушаћемо да разјаснимо узроке распрострањених заблуда у односу према јулијанском начину бројања времена.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Biccherna_Tablet_-_Commission_for_the_Reform_of_the_Calendar_(Pope_Gregory_XIII_Presiding).jpg

Комисија за реформу календара, председавајући папа Гргур XIII (између 1582. и 1583. Државни архив у Сијени); фото: Википедија

Свако ко се трудио да објективно разуме суштину календарске реформе папе Григорија XIII, не може а да се не зачуди постојаности мита о фамозном научном преимућству Григоријанског календара. Овај мит, постајући већ опште место које није за оспоравање, почива мирно и не мање на вештој идеолошкој и квази-научној папској пропаганди и сасвим неукој предрасуди њених вољних или невољних адепта.

У свом раду [2], посвећеном питању календара, ми смо већ приметили да само мало њих поима да, с формално-научне тачке гледишта, Григоријански календар нема баш никаквих преимућстава над Јулијанским, зато што су оба календара различита по својим принципима.

Познато је, да је Григоријански календар оријентисан на величину тропске или сунчане године, док је Јулијански на величину сидеричке или звездане године. Притом, тропска година, с којом су организатори григоријанске реформе по мери изједначили своју нову годину, постаје условном величином, умишљеном, премда и блиском за процесе, реално доживљене на Земљи, то јест за равнодневицу и сунчеву прекретницу (солстициј).

Напомињемо да је, почињући од времена Птоломеја (II век по рођењу Христовом), све до позног Средњег века, у астрономији, као и у погледу на свет, владао геоцентрични систем, сагласно коме би непомична Земља била центар творевине, око којег се окрећу Сунце и друга небеска тела.

Поимање тропске године, која почива у основи Григоријанског календара, повезано је са геоцентричном до-коперниканском теоријом. Тропска година износи тачно 365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди, што је време за које Сунце обави свој тобожњи обрт око Земље.

Наравно, свима је познато да се Сунце не окреће око Земље, него, обратно, Земља се креће око Сунца. Зато тропска година није реални период времена, него замишљена астрономска величина, имајући, уосталом, као што смо рекли, један директан однос према реалним процесима који се одвијају на Земљи, таквим као што су смене годишњих доба (пролеће, лето, јесен и зима) и другим природним појавама на нашој планети.

Што се тиче разумевања сидеричке године, оно је засновано на реалној величини једнакој пуном периоду кретања Земље око Сунца. Трајање сидеричке године чине 365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди; заснована на овој величини, јулијанска година траје 365 дана, 6 часова, што за 11 минута и 14 секунди прекорачује трајање тропске године.

Идеја о годишњем окретању Земље око Сунца позната је већ астрономима Древног Египта, потом су је наследили питагорејци, да би међу њима постала увелико распрострањена. Касније, у III веку пре Христовог Рођења, ова је идеја била положена у основ учења старогрчког математичара и астронома Аристарха Самоског, кога можемо сматрати претходником Николе Коперника.

У епохи стварања Јулијанског календара (46. година пре Христовог Рођења), теорија Аристарха Самоског била је широко позната међу астрономима и научницима. Зато не чуди да су велики астрономи Созиген Александријски и други ствараоци Јулијанског календара положили у основу јулијанске године период пуног окретања Земље око Сунца, тј. сидеричку годину. Управо је ова реална астрономска величина и постала прамером Јулијанског календара. При том је неопходно приметити да је тропска (сунчана) година оријентисана на циклусе повезане, пре свега, са Земљом, док јс сидеричка (звездана) година – на циклусе у вези са космосом у целини. У том смислу, у својој основи, Григоријански календар је геоцентричан, а Јулијански – космоцентричан [3].

: Јулијански календар

: Грегоријански календар

Што се тиче астрономске тачности, о којој тако воле да говоре присталице Григоријанског календара, важно је имати на уму да ће она за 25 765 тропских година заостајати за сидеричком или истинском астрономском годином за читаву годину. Зато су сва астрономска, као и историјско-хронолошка истраживања, која разматрају дуже временске периоде, спроведена по Јулијанском а не по Григоријанском календару [4].

Ето зашто се многи истраживачи баве питањем због чега је уопште Риму била потребна реформа календара, с каквим циљем је папство кренуло на нарушавање вековима освештане црквено-саборне традиције? Могуће је наћи много објашњења за овај корак папе Григорија XIII. Овде је присутна и жеља за влашћу, стремљење да се узвиси над другим вероисповедањима, као и покушај да се оснажи ауторитет папства, нарушен после Реформације и верских ратова.

Осим тога, недоумицу изазива и то што су реформатори Јулијанског календара почели сравњивати своју нову годину са тропском годином. Чиме је то могуће објаснити? „Све се објашњава веома прозаично – каже аутор једне занимљиве расправе, посвећене овој теми – папа Григорије XIII и његово ‘календарско окружење’ били су доследни приврженици Птоломејевог космогонијског система, што значи да тропска година за њих није била релативна астрономска величина, него изворно реално време кроз чији се проток Сунце окреће око непокретне Земље. За иницијаторе григоријанске реформе, сидеричка година једноставно није постојала, па чак и сама констатација овог астрономског факта и његово признање били су од Рима проглашени као јерес, која је повлачила за собом далеко не само теоријске претње – довољно је сетити се трагичног удеса Ђордана Бруна и Галилео Галилеја [5].“

Заслужује пажњу и чињеница да су многи истакнути савременици папе Григорија XIII, а међу њима такви знаменити научници као хронолог Скалигер, математичар Целзијус, астрономи Јосиф Витаниј и Местлин (учитељ великих научника Кеплера и Галилеја) – дали негативан одговор о учешћу у пројекту припремане календарске реформе. Пројект реформе сматран је за бесмислицу и од многих европских универзитета, убрајајући Бечки универзитет и Сорбону.

Са своје стране, креатори Григоријанског календара и међу њима утицајни језуит – математичар Христофор Клавиј, одстранили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе тог времена, који су, на овај или онај начин, изразили своју несагласност са припреманом новотаријом. Следствено таквој политици Рима, у кругу иницијатора календарске реформе, окупили су се људи с површним аматерским знањима из области астрономије, почев од Клавија који се користио погрешним алфонсинским таблицама (у које Местлин и други истакнути научници нису имали поверења) и завршно са лекарем Лилијем и његовим изумом 300.000-годишњег циклуса. Ово последње „откриће“ подигло је велику буку, али никада није било објављено јер се показало као сасвим нетачно.

Мало ко сада полаже рачуна себи о томе да је тадашња григоријанска реформа „носила провинцијско и жалосно обележје“ [6].

Познато је да је својевремено и велики Коперник отказао да узме учешће у припреми календарске реформе, започете већ 1514. г. на Латеранском Сабору. А затим, четрдесет година касније, после своје смрти која је наступила 1543. г, Коперник је постао „ћутљив, али опасан противник календарских заплета 1582. године, подривајући у корену већ навелико изрекламирану научност григоријанског календара [7]. Јер ако се у самој ствари Сунце не окреће око Земље, него обратно, тропска година уопште није прамера за грађанску годину, што ставља под велику сумњу нетачност јулијанске године.

Коперниково учење претило је да разобличи псевдонаучност григоријанске реформе, отуда није случајно што је 1616.г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне „Светом Писму“. Коперникова књига „О кретању небеских сфера“, у којој је он изложио своју теорију, била је забрањена папским декретом од 5. марта 1616. године „да би се избегло ширење сличног учења на штету католичке истине“.

Све наведене чињенице дају основа да се говори о ретроградности твораца григоријанске реформе, које је једна од последица била „покушај да се заустави, ако не сасвим спречи ширење коперниканских идеја у тадашњој Европи“.

: Гај Јулије Цезар (Клара Грош, 1892.); фото: Википедија

: Никола Коперник (Детаљ са епитафа у цркви Светог Јована у Торну, из 1589.) фото: Википедија

: Папа Гргур XIII (Лавинија Фонтана, 1585. Бриџменска библиотека); фото: Википедија

Папски емисари, желећи да оснаже у време Реформације посрнули ауторитет папског престола, а такође борећи се за сфере утицаја, на све су начине уводили свој календар издајући га за нешто несумњиво „научно“. Треба признати да су, овладавши у то време умовима, рационализам са језуитском пропагандом учинили своје: календар папе Григорпја XIII, упркос свему, прибавио је себи репутацију напредног и, као такав, неприкосновеног бројања година.

Стремљење ка власти увек је везано и са настојањем да се задобије власт над временом. Историја познаје многе примере „захвата“ такве власти; из најближих историјских догађаја можемо именовати Француску револуцију са њеним термидором [8]. Рим је, снажећи свој примат и свој светски значај, пошао „против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на уступак, разум, логику, знање. По свој вероватноћи, то се дешава не само са појединцем него и са целим друштвом, народом, штавише и са целом одвојеном (помесном) Црквом и културом“ [9].

Организована религиозно-политичка сила папства могла је наметнути свој календарски стил практично свим земљама света, али то још ништа не казује о њеној непогрешивости и пожељности.

„Није у сили Бог него у истини“ – говорио је свети благоверни велики књаз Александар Невски.

Проблем рачунања времена, изазван григоријанском реформом, и до данашњег времена остаје нерешен. Ево више од четири века не престају несклади и несугласице у вези поретка литургијског живота, што је учврстило одвајање неправославног Запада од Цркве. У новије време, преузимање „исправљеног јулијанског календара“ од неких автокефалних цркава, довело је и до унутар-црквених несугласица. [10]

Православна Пасхалија заснована је имајући у виду редослед новозаветних збивања, повезаних са последњим данима земаљског живота Господа Исуса Христа. У години крсне смрти Господње, јудејска пасха је пала у петак и суботу. У петак, 14. нисана (који, као и сада почиње по црквеном рачунању у четвртак навече), Спаситељ је био распет; у суботу Он је био у гробу, и у рано јутро првог дана недеље 16. нисана – васкрсао. Зато су збивања Страдања, смрти и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, нераскидиво повезани са јудејском пасхом. И већ од првог века хришћанства, ушло је у обичај да се Света Пасха празнује после јудејске пасхе. То је било овековечено од светих Апостола који су одредили да се хришћанска Пасха празнује после јудејске (7. правило светих Апостола).

Мењање редоследа збивања о којима нам казује Јеванђеље значи њихово кварење. Новозаветна Пасха мистично символизује замену старозаветног жртвоприношења јагњета, жртвом Спаситеља нашег Господа Исуса Христа – Јагњета које је узело на себе грехе света (Јн. 1,29). И када би се, због искључиво астрономских узрока, понекад дешавало да у старој Цркви истовремено падну хришћанска Пасха и пасха синагоге било је потпуно неприхватљиво да света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. године следбеници Григоријанског календара празновали су Пасху 15 пута пре Јевреја и не само једном заједно с њима, например 1. априла 1823. године, 17. априла 1927. године, 18. априла 1954. године, и 19. априла 1981. године.

Приврженици Григоријанског календара, свршавајући Свету Пасху пре Јудеја или заједно са њима, нарушавају један од основних канона Цркве. Они у потпуности пренебрегавају Седмо апостолско правило, одређење Никејског Сабора и Прво правило Антиохијског помесног Сабора.

318 светих Отаца Никејског Васељенског Сабора (325. године) донели су уредбу (орос) о Пасхи, која забрањује да се она празнује с јудејима, на шта указује јасан цитат Првог правила Антиохијског сабора: „Сви који се дрзну да наруше одредбу Светог и Великог Сабора одржаиог у Никеји… о светом празнику спасоносне Пасхе, да буду одлучени од заједнице и одбачени од Цркве. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одредбе, дрзне да развраћује људе или смућује Цркве, нарочито да са Јудејима свршава Пасху, таквог свети Сабор од сада осуђује да буде туђинац Цркви, јер је учинивши тако постао не крив грехом за самога себе него и крив кварењем и развраћивањем многих. И не само да такве Сабор одлучује од свештенослужења, него и све који се дрзну да буду у заједници с њима, до њиховог извргавања из свештенства. Извргнути се лишавају и спољашње части којима су били причасни по светом и Божијем правилу свештенства [11]„.

Захарије Орфелин, Вечни календар, Беч, 1783.

Јулијанског црквеног календара тврдо се држе Руска Православна Црква (у Русији и у иностранству), манастири Свете Горе Атонске, а такође Православне Цркве Јерусалима, Грузије, Србије и сви ревнитељи светоотачких завета, који – упркос многим притисцима – одбијају да прихвате нови стил.

Познати руски научник-професор В. В. Болотов, чији је реферат одредио одлуку Комисије по питању реформе календара у Русији, и чиме се дала предност очувању Јулијанског календара, овако се изразио у вези са тим проблемом: „Ја као и раније остајем одлучним поштоваоцем Јулијанског календара. Његова чиста и нзванредна једноставност поставља његово научно преимућство изнад свих календарских исправки. Мислим да се културна мисија Русије по овом питању огледа у томе да још неколико столећа одржи у животу Јулијански календар и кроз то олакша повратак западним народима од никоме потребних григоријанских реформи ка неисквареном старом стилу [12].

Поседујући унутрашњу цикличност положену у саму његову природу, Јулијански календар се пројављује, за разлику од Григоријанског календара – вечним календаром. Православна Црква, чувајући вековима освећен Јулијански календар, одбила је да се повинује лажи о времену псевдонаучне новотарије. Није зато случајно да се њено време налази у сазвучју са космичким законима временске периодике и биокалендаром.

Врлине Јулијанског календара све више привлаче пажњу истраживача, који претпостављају да се „хипотетички календар будућности најпре замишља као… Јулијански календар [13]„. Захваљујући томе што је он изразито јасно спојен са пулсирањем космочасова, будући веома близак временским трајањем (365 дана, 6 часова) двема, за Земљу основним астрономским величинама – тропској години (365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди) и сидеричкој (365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди) ова чињеница је тим важнија, јер се биоритмичка ситуација на Земљи одређује управо овим двема астрономским годинама.

Осим тога, Јулијански календар је више од хиљаду и по година одређивао ритам живота народа Европе, укорењен унеколико и у генетичкој структури човечанства. Сагласно многобројним научним експериментима последњих година, обављеним на биолошким објектима разних нивоа, живућа материја, а заједно с њом и човек, показују крајњу осетљивост ка најмањим колебањима геомагнетног поља; при чему показатељи Земљиног магнетизма поседују веома прецизну периодичност, која је у вези са равнодневицом и солстицијем. „Човек заједно са свим што је живо вибрира у такту колебања физичких поља космичке природе. Те вибрације у вези са редовним колебањима тачака равнодневице у Григоријанском календару немају правилну периодику, а то је у вези са невидљивим, но несумњиво постојећим „терапеутским ефектом“ [14].

Григоријански календар, по коме живи савремено човечанство, поставља један неправилни и акосмични ритам. Зато је потпуно разумљиво да је он неодговарајући тим биочасовима и том биокалендару који су се (ови последњи – прим. прев) дугим временом обликовали у човеку и сасвим је могуће да су сада поремећени.

Заслужује пажњу и ова чињеннца да следствено мисли В. И. Вернадског да се ноосфера Земље слагала – и очигледно ће се и даље слагати са ритмом Јулијанског календара. Зато је „човечанству важно да не страћи то у многоме уникатно јединство“ [15].

Римски престо, отпадајући од Васељенске Цркве, удаљио се и од васељенске истине: папство, намећући свој поглед на свет, заснован на геоцентризму, није давало предност метафизичкој страни питања. Земља, будући место Богоиспитивања, у самој ствари показује се као центар творевине, али центар не астрономски, него духовни.

Време – такође је творевина Божија. Господ савршава освећење твари, која се присаједињује Његовом небеском животу. У том смислу, може се говорити о црквеном Јулијанском календару као о икони тог освећеног времена. Профанација црквеног календара – то је покушај светотатственог оскрвљења светиње, покушај извргавања већ освећеног из Небесног Царства у царство мрака [16].

Црква Христова сједињује временско и вечно. Ово се остварује пре свега у Тајни Евхаристије. Пребивајући у времену, Црква кроз стварно присуство Христово преображава време као што преображава и свет. Што се тиче разних мнења поводом Јулијанског календара, треба да укажемо на аргумент по преимућству: сваке године се јавља силазак благодатног огња на Гроб Господњи – чудо, које проистиче при сабирању многихиљадних ходочасника на Велику Суботу по Јулијанском календару. У њему нам треба видети мистично освећење ове 2000-годишње иконе времена.

У закључку је неопходно истаћи да је овом важном за Цркву питању о Православној Пасхалији и Јулијанском календару посвећен велики број истраживања. Ограничићемо се на само нека од њих:

Јеромонах Матеј Властар, „Алфавитна Синтагма“ (Канонски Зборник 14. века) издање Тавровске Губернијске Типографије, Симпферопољ, 1892. (превод са грчког);
Д. Ф. Голубински, „О Пасхи и Јулијанском календару“, Богословски весник, бр. 4, 1892, стр. 73-88;
Д. Ф. Голубински, „Питање о изједначавању грађанске године с астрономском“, М. 1899;
Е. А. Претеченски: „Црквено време, бројање и критички преглед постојећих правила одређивања Пасхе“, СПб, 1892;
В. В. Болотов: Извештај на заседању Комиснје по питању реформе календара у Русији при руском астрономском друштву, 31. маја 1899. г. Ставови Комисије по питању реформе календара у Русији. Прилог 5, СПб, 1900, стр. 31-49;
И. И. Соколов: „О уједињсњу Источне н Западне Цркве“, СПб, 1911;
Н. Н. Глубоковски: „О реформи календара“. „Православни Мисионар“, бр 5-6, Пловдив, 1943 (на бугарском); на руском је тај рад штампан у зборнику „Дела Саветовања поглавара и представника автокефалних Православних Цркава поводом прославе 500-годишњице автокефалности Руске Православне Цркве 8-18. јул 1948. године“, том први, М, 1949, стр. 416-432.
А. И. Георгијевски: „О црквеном календару“, издање Московске Патријаршије, М, 1948.
А. Н. Зелински: „Конструктивни принципи староруског календара“ у књизи „Контекст“ Академије наука СССР, М, 1978. Ову књигу издало је такође Братство преп. Јова Почајевског, Монтреал,1984.

Остала литература наведена је у напоменама које прате овај чланак.

Превео с руског: Душан Васиљевић

Напомене:

[1] Више о овом видети: Људмила Перепелкина, Јулијански календар – 1000 годишња икона времена код Руса. „Православни пут“ за 1988.Г. Џорданвил, Њујорк, САД. 1989.
[2] Видети тамо стр. 128.
[3] Видети: А. Зељински, „Освећено време“, Гласник Руског Западно-Европског Егзархата, 8. бр. 113. Париз, 1983, стр. 209-250.
[4] Видети: од истог аутора наведено дело, стр. 236.
[5] Тамо, стр. 232.
[6] Генадиј Могиљевцев. „Григоријанска реформа календара“, „Домаја“ бр.8, М, 1991, стр. 35.
[7] Исто.
[8] Људмила Перепелкина, La categorie du temps dans la tradition orthodoxe, in „Espace et le Temps“, Librairie Philosophique J. Vrin, Paris, 1991, стр. 395.
[9] Архиепископ Виталиј (Устинов) (сада Митрополит, Првојерарх Руске Православне заграничне Цркве), предговор канадском издању књиге А. Н. Зељинског „Конструктивни принципи староруског календара“, Монтреал, 1984. стр. 6-7.
[10] Више о овоме видети Људмила Перепелкина: „Јулијански календар – 1000- годишња икона времена код Руса“, стр. 129-134.
[11] Видети: Дела Васељенских Сабора, издана у руском преводу при Казанској Духовној Академији, издање друго, Казан. 1887, том први, стр. 76, документ 16.
[12] Професор В. В. Болотов. Посебно мишљење члана Комисије, Журнал Осмог заседања Комисије по питању реформе календара 21. фебруара 1900. године (Руско астрономско друштво), стр. 34.
[13] Видети: Г. Могиљевцев, наведено дело, стр. 36.
[14] Видети: Г. Могиљевцев, наведено дело, стр. 36.
[15] Љ. Перепелкина, наведено дело, стр. 135.
[16] Тамо, стр. 136.

Извори: Свети кнез Лазар, година 1996, број 2-3 (14 и 15), стране 103-111, Епархија Рашко-призренска у егзилу

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Средњовековни документи о Србима у Крајинама

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа. Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

Крајишници

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској.

Слободан Јарчевић

Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације — не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ова чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918—1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака — у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима.

Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седмом столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа.

Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, „доселили Словени и Хрвати“. Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба — мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата.

Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњовековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена. 1

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа — с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

1. Ајнхардов летопис — девето столеће

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Ајнхардов летопис из 9. века о Србима који живе од Славоније до Далмације

2. Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом (DAI)

О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Ромејском царству. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959-963).

Константин Порфирогенит: O Србима на отоцима, у Далмацији, Лици, Крбави и Гацку (10. век)

3. Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

4. Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

5. Ватиканска документа о Србима у Далмацији — пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњовековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIV столећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба

Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања

6. Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини — од X до XIV столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и делове данашње Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа — значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострва. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у X столећу после Христа.

Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини од X до XIV столећа

7. Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије — 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво. А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Аустријски државник фон Бартенштајн о Србима староседеоцима у Славонији

8. Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија — и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке.

Аустријски цар Леополд Други о Србима као староседеоцима Славоније, Срема и Бачке

9. Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Извор: Трипод (Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама)

ИСТОРИЈА

Лујо Војновић о хрватском плану за истребљење Срба, XIX век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе римокатолике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали римокатолике да не прихвате ову антисрпску подвалу.

Демонстрације против Срба Дубровчана, њихово протеривање и узурпирање града.

Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега је требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима.

Лујо Војновић

Лујо Војновић (Сплит, 1864 – Загреб, 1951) био је српски правник, адвокат, историчар, дипломата и писац из старе српске племићке породице (венецијанских кнезова) Војновића. Докторирао је права у Грацу, био је дубровачки адвокат и човек „са два српска двора“.

1896. постаје секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе, опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану (1901-1903).

Од 1904. до 1906. био је гувернер краљевића Александра Карађорђевића у Београду, на двору Петра I Карађорђевића. Између 1907. и 1911. у Бугарској је припремао терен за српско-бугарски споразум.

У Црну Гору се враћа 1912, као шеф кабинета краља Николе. Од 1913. до 1914. делегат је Црне Горе на Лондонској конференцији где потписује мир са Турском, 28. маја 1913.

Преко српских дубровачких новина, у чланку 1897, Лујо Војиновић је тачно предвидео хрватски геноцид над Србима, спроведен у великим размерама у Другом светском рату.

Пророчки је написао:

„Срби преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све умјетне ограде, или… или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће — Хрвати бити задовољни!“ 1

Напомена:

1 Српске новине: Дубровник, број 35, 1897. године.

Аутор: Слободан Јарчевић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Штампарство код Срба у Загребу

За развој штампарства код Срба у Загребу од великог је значаја покретање књижевног листа „Српски забавник“ који је од 5. јануара 1884. године излазио сваког 5, 15. и 25. дана у месецу под уредништвом Душана Рогића.

Daniel Nikolaus Chodowiecki -Tab. XXI c. Die Buchdruckerei. (Beschreibung lt. Quelle); фото: Википедија

Почетак штампарства у Загребу везује се за боравак у њему историчара Павла Ритера Витезовића (1652-1713), који је својим радом овај град претворио у средиште хрватске књиге и културе. Њему претходи долазак исусоваца у Загреб 1606. године. Тада је уочена потреба да се у граду оснује штампарија, коју су исусовци набавили 1664. године, али је она радила слабо и на крају је завршила у оставама бискупског двора на Каптолу. Њу је Витезовић открио и она му је поверена на коришћење од 1695. до 14. јуна 1706. Ту је 1696. штампао своју књигу „Кроника алити сзпомен всзега сзвиета“.

Након одласка Витезовића у Беч, у Загребу делује низ страних штампара. То није подстакло Србе да и они отворе своју штампарију. Тек после Велике сеобе Срба 1690. у аустријску државу, српска јерархија отпочиње борбу да им царска власт одобри отварање своје штампарије. Таква дозвола тада није добијена. Тек на крају 18. века Срби су у Бечу дошли у посед једне штампарије, чији је власник био Стефан Новаковић. Он је био принуђен да је, услед материјалних тешкоћа, брзо прода Пештанском универзитету. Штампарство код Срба је свој прави замах остварило тек у 19. веку, када су отворене многе српске штампарије на подручју Јужне Угарске, а и у Кнежевини Србији.

Штампарство код Хрвата доживело је преокрет у време Илирског покрета захваљујући др Људевиту Гају, који је 28. децембра 1852. обелоданио оглас у којем је обзнанио да је отворио „Народну књигарницу“. Том приликом штампао је проглас у којем се каже: „Прво и особито мјесто заузимат ће вазда у народној књигарници народна југославенска књижевност и уопћена дјела славјанским језиком излазећа или на славјанство спадајућа“.

У то време Срби у Загребу су се користили услугама хрватских штампара, код којих излазе и нека дела српске књижевности. Повремено појављивање ћирилицом штампаних књига у Загребу у педесетим годинама 19. века не представља неко посебно изненађење.

За развој штампарства код Срба у Загребу од великог је значаја покретање књижевног листа „Српски забавник“ који је од 5. јануара 1884. године излазио сваког 5, 15. и 25. дана у месецу под уредништвом Душана Рогића.

Душан Рогић, рођен је у Срему, у Шимановцима, 3. септембра 1855. године, а матурирао је у Сремским Карловцима, 24. маја 1877, филозофски факултет завршава у Загребу посветивши се у почетку новинарству. На крају првог броја уредништво се обратило јавности посебним чланком. У натпису се истиче да се у Загребу већ дуже време осећа потреба за једним српским књижевним листом и то из два разлога: први је да се тиме „даје видљив знак о српскоме животу“, а други да се преко овог листа однегује српска читалачка публика.

: Србобран – илустровани календар за 1901. годину, Издавач: Српска штампарија у Загребу

Године 1897. Рогић је отпуштен из службе из политичких разлога и прелази у Србију где ради као привремени учитељ. Пред Први светски рат губи му се траг у Пироту где је службовао у тамошњој гимназији. Штуре податке о његовом животу највише дознајемо из листа који је уређивао у Загребу до 1885. године, када обуставља његово излажење.

У броју 1, 5. јануара 1884, Рогић објављује своју трагедију у пет радњи под именом „Златица“, а садржај се односи на народносне размирице Срба и Хрвата у Троједници. Занимљиви су и текстови М. Рогуља о Српској цркви у Загребу, Написи о српским беседама и концерту у Загребачком позоришту када је наступила Олга Василијевић и Поселу Српског певачког друштва у Загребу, о беседи у Загребу на којој је учествовао глумац Никола Симић.

Захваљујући марљивом истраживању Станише Војновића добили смо и неке драгоцене податке о друштвеном животу загребачких Срба о којим је јављао својим читаоцима Душан Рогић.

Штампарство код Срба у Загребу обнавља се оснивањем прве српске штампарије коју је отворио Павле – Паја Јовановић, и која је почела да ради 25. маја 1892. године. Он је рођен у Земуну, 9. фебруара 1849, а умро је 22. маја 1897. Школовао се у Земуну, Београду, Карловцима, Загребу и Осијеку. По свршеној гимназији отишао је у Цирих, где је свршио филозофске науке. По повратку у земљу био је наставник у Земуну од 1873. до 1879. године. Одатле је премештен у Петрињу, где је службовао две године, а затим је премештен у сарајевску гимназију. Ту је основао лист „Требевић“. После напуштања Сарајева враћа се у Петрињу, где остаје све до 1884. године, када долази у Загреб. Запавши у материјалне тешкоће, Јовановић је штампарију продао загребачком трговцу Петру Николићу, ставивши је тиме у службу „Привредниковог“ покрета. Када се она нашла пред банкротством, њен управни одбор понудио је „Привреднику“ да је преузме.

Најутицајнији српски лист у Загребу био је „Србобран“, лист за политику, народну просвету и привреду. Излазио је уторком и недељом, а штампан је у штампарији Ф. Фишера. „Србобран“ је почео да излази септембра 1884, и излазио је све до 1914. Убрзо је по утицају постао сличан новосадској „Застави“. Лист је задржао свој углед све до 1914, када је због избијања Првог светског рата забрањен. Од 1902. до 1907. излазио је под називом „Нови Србобран“. Покренуо га је Павле Јовановић, организатор Српске самосталне странке, који је био и његов први власник и уредник, као и оснивач прве српске штампарије у Загребу. У некрологу у „Србобрану“ за Јовановића је речено: „Душа је народна дихала незнано српском мишљу, али она није била облагорођена познавањем елемената српске народности“. Па даље: „Четрнаест година новинарског рада Павла Јовановића било је четрнаест година најтежега тамновања за српски народ“.

У доба излажења „Србобрана“ десили су се многи судбоносни догађаји српске, балканске и европске историје. Аустрија је постала двојна монархија, укинута је Војна крајина, окупирана је Босна и Херцеговина, Србија је постала краљевина, 1903. је угашена лоза династије Обреновић, вођени су Руско-јапански и Други балкански рат, гроф Куен Хедервари је отишао из Хрватске, на изборима је победила Хрватско-српска коалиција. Сви ови догађаји, огледали су се и у „Србобрану“, који је у том раздобљу променио више уредника. Догодило се и неколико антисрпских демонстрација у Загребу у којима је страдала имовина српске цркве и грађана.

Од других српских листова који су излазили у Загребу, треба поменути шаљиви лист „Врач погађач“, чији је уредник био Сима Лукин Лазић. Излазио је у Загребу 1896-1902, а после у Новом Саду. Једно време у Загребу, где му је уредник постао Јово Миодраговић…

Као орган Српског привредног друштва „Привредник“, од 1898. до 1914. излазио је у Загребу и лист „Привредник“, чији је власник био Савез српских земљорадничких задруга. Од 1910. до 1914. излазио је у Загребу, сваког 20. у месецу и лист „Слободна мисао“, гласник хрватских и српских слободних мислилаца, под уредништвом Зденка Веснића, као орган Српске народне радикалне странке. Под уредништвом Стијепа Кобасице излазио је у Загребу од 1911. до 1912. „Сремски гласник“. Појавило се у периоду од 1903. до 1919. и „Српско село“, лист за село, чији су уредници били Буде Будисављевић и Адам Прибићевић…

Један од најчитанијих југословенских револуционарних часописа пред Други светски рат био је загребачки „Вихор“, у којем су сарађивали и др Анте Тресић-Павичић, Алекса Шантић, Даворин Трстењак, Васа Стајић, Владимир Черина, Иво Андрић, Антун Барац, Димитрије Митриновић и Данко Анђелковић.

Како се политички живот Срба у Хрватској све више усмеравао ка Хрватско-српској коалицији, тако је „Србобран“ постајао све важнији политички лист Срба у Троједници. Важну улогу у потврђивању српског народа и његове привреде и културе одиграо је и календар „Србобран“, који је излазио у Загребу од 1892. до 1914. Замишљен као забавник, бавио се темама и из других крајева у којима је живео српски народ, па је тако вршио политичку мисију у многим средиштима Српства. Таква политика уредништва сведочи у којој су мери загребачки Срби били свесни улоге коју су изборили у реформисаној Аустро-Угарској монархији, посебно после развојачења Војне крајине.

Да би остварио своје намере да по сваку цену наметне нагодбу са Мађарском, бан Левин Раух је сменио готово цео српски део чиновничког апарата. Међу отпуштенима се нашао и др Јован Суботић који напушта Загреб и прелази у Нови Сад, где покреће лист „Народ“. На конференцији која је одржана 14. августа 1881. основана је Самостална српска странка. Како је она без свог листа имала мале изгледе да се развије и окупи присталице, одлучено је да се покрене нови лист. То је најпре схватио др Милан Ђорђевић, некадашњи уредник новосадске „Заставе“. Учен, вредан и проницљив, лако је уочио које ће последице имати укидање Војне границе и бројније укључивање Срба у политички живот Хрватске. Било му је јасно да српски листови у Угарској неће бити у стању да заступају интересе Срба у Хрватској, јер су они били заузети сопственом проблематиком.

Стога је 1882. одлучио да у Руми покрене политичке новине под именом „Српски глас“. Кроз њих је желео да одбрани угрожене српске интересе, „свом одлучношћу, ал` и оним достојанством које приличи ствари за коју на браник ступамо“. Ђорђевић је „национално ослобођење Срба прогласио за основну мисао програма свог листа, помоћу којег је хтео да укорењује поуздање у сопствене снаге, да јача вољу која би била кадра да извојује слободу, али и да је сачува када до ње дође“.

Занимљив је књижевни фељтон загребачког „Србобрана“, који је верно осликао интелектуалну зрелост Срба у Хрватској и њихових предводника. У првом броју листа објављен је став, да „с браћом Хрватима, с којима нас везује најуже племенско сродство и с којима на једном прагу и огњишту дијелимо зло и добро – узгајаћемо искрене братске осјећаје, те ћемо се истјецати у слози и љубави за част и спас миле нам домовине – мајке Срба и Хрвата“.

Лист је покренут новцем српских грађана из Хрватске, у првом реду трговаца Николе Гавеле, поседника Милана Станковића и барона Јована Живковића. Тај књижевни фељтон се озбиљно и с љубављу бавио проблемима народног живота у Горњој крајини, истоветно појавама у животу Крушевца или Крагујевца. Политичка оријентација „Србобрана“ била је национална интеграција целог Српства. У Загребу је др Лаза Костић, по позиву хрватске владе преводио на српски Дерубург Хенрикова „Пандекта“ 1893, која су штампана накладом земаљске владе у штампарији Игн. Граница. Тај податак сведочи о већ стеченом високом нивоу српског грађанства.

“Босанска вила“, година 8, број 25, 15.12.1893.

Трговац Петар Николић је 1879. године стекао у Загребу „Обртницу трговца с умјетним творевинама“. У хрватској историографији наведен је податак да је Еуген Фердинанд Боте отворио почетком шездесетих година прву хрватску издавачко-уметничку трговину, а да је најопсежнију издавачку делатност развио трговац Петар Николић. Он је за своје олеографије ангажовао хрватске и српске сликаре, а своја издања је слао у све јужнословенске земље. Те репродукције, изведене за оно време у прворазредној олеографској техници, махом историјске садржине, одиграле су велику улогу у буђењу хрватског и српског историзма. Оне су утицале на подизање опште историјске свести, па су тако имале директну везу са савременим политичким тренутком.

Многобројним огласима и плакатима Николић је рекламирао своју фирму која се налазила у Илици 7, у кући српске православне црквене општине. Од хрватских уметника узео је Вјекослава Караса (1821-1858), Влаха Буковца (1855-1922), Отона Ивековића (1869-1939), Целестина Медовића (1857-1920) и Ферда Кикереца (1845-1893). Од српских сликара определио се за Пају Јовановића (1859-1957), Ђорђа Крстића (1851-1907) и Уроша Предића (1875-1953), у оно време најпопуларније српске сликаре. Николићева издања позитивно су оцењена у готово свим важнијим новинама и часописима у Загребу.

Дејан Медаковић

Текст је део фељтона овог аутора објављеног у “Вечерњим новостима“ 2004. год.

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Крашовани: Банатски Срби католици

И у Банату има Срба католика. То су Срби Крашовани који станују у Крашо-Северинској (Крассó-Сзöрéнy) жупанији, а у трокуту између Вршца, Лугоша и Оршаве, у томе мору румунском, има их 20.000 душа. Необично су лепог соја, јаки људи, баве се земљорадњом и добри су баштовани. Говоре чисто српски, међу тим се називају Крашовани (по свој прилици по реци Карашу, која у брду Мушњаку извире а код Кајтасова и Паланке у Дунав утиче).

: Торлачки говор – Дијалекатска Карта

: Торлачки говор – Дијалекатска Карта

: Карашевци (Крашовани) – заборављени банатски Срби

Али кад их упитате, како говоре, одговориће вам као и бачки Шокци, да говоре српски. Они су очували – и ако окружени самим странцима, – српски језик, српске обичаје и све особине, које карактеришу српско племе, а уз то су по вери римокатолици. И што је најкарактеристичније, њима је баш то помогло, да очувају све до данас своје српско обележје.

Њихова православна браћа, насељена на дунавској обали од српске Клисуре со Рршаве (Оршаве) претопише се у Румуне, између осталог и за то, што су били једноверни са надмоћним Румунима. Још само презимена тих породица и српска имена места, брда, река, положаја (Домоглед, Трескавица, Бистрица, Черна, Извор, Излаз, Дренково, Молдава и т. д.) казују путнику, да су то били Срби.

Међу тим Крашоване је баш разлика у вери спасла од претапања у Румуне и они су и сада Срби по свему. Зло је само, што немају својих школа, али сад је и у том пошло на боље, јер се сад у њих појавио покрет за оснивање народних школа.

Понуду из Бугарске да се „као Бугари“ иселе у своју „стару отаџбину“, одбили су Крашовани најодлучније, јер – веле – они нису Бугари, већ Срби. Вредно би било дубље испитати овај забачени, скоро непознати крај Српства. То је покренуо ове године београдски „Дневни Лист“.

Што се пак њихова порекла тиче има две версије: или су се населили из Херцеговине (као и Буњевци) или из црногорског округа у Србији. Ако стоји ово, да су се населили у ове крајеве 1730. год. или правилније 1737. год., дакле у доба последње сеобе Срба из Србије у Угарску под пећким патријархом Арсенијем IV. Јовановићем Шакабентом, онда су они пореклом из Србије.

У то време историја не бележи веће сеобе из Херцеговине, а Буњевци су се – као што знамо – доселили у 80. годинама XVII. века. Католичку веру примише Крашовани у другој половини XVIII. века (1765. г.) за владавине Марије Терезије, а после сеобе Срба у Русију (1751.-1753. г.), дакле у доба највећег унијаћења, које их је извесно и лишило православне вере.

Извор: Иван Иванић, „О Буњевцима“, Суботица, 1894.

Повезани чланак:
Карашевци (Крашовани) – заборављени банатски Срби

ИСТОРИЈА

Београдски Римски водовод и Београдска шума

Римски водовод је једна од најчуднијих грађевина у историји Београда, који је у време четврте Флавијеве легије направљен како би спровео воду од Мокролушких извора до данашњег Калемегдана, односно ондашњег Каструма, римског војног утврђења. Када су Турци први пут отели Београд од хришћана 1521. године, затекли су водовод како беспрекорно ради. Како су у Истанбулу имали Константинов водовод, грађен на истим, римским односно византијским принципима, одвели су већи број београђана у Истанбул и тамо их настанили у део града који се звао Београд махала, а задатак им је био да брину о тамошњем водоводу. И данас је једно од најлепших излетишта Истанбула Београдска шума (Белград ормани), названа управо по нашим прецима, старим Београђанима који су насилно насељени у тај град.

Аквадукт близу Београдске шуме (тур. Belgrad Ormanı), рад италијанског сликара немачког порекла Луиђија Мајера (Luigi Mayer, 1755 – 1803)

Прича о Београдској шуми и својим именом нас враћа у далеку 1521. годину. У време пошто је пао до тад неосвоји бели град – Београд. Освајач, нико други до млађани Сулејман II Законодавац. Имао је тад 26 година и био је поносан на свој први поход. Београд је пао 28. августа 1521.

Београд тада није био српски, али су га Срби бранили. Према списима који указују да је тамо било Срба стоји и један који тврди да је исељавање Срба и Београда почело по освајању, негде око 10. септембра.

Према дозволи султана, они су са собом понели и своје светиње: мошти Свете Петке, икону Богородице и мошти царице Теофане. Наводно, број расељених Срба није био мали. Тадашњи патријарх је те светиње откупио од њих, пошто је султан запретио да ће их уништити.

Легенда која се препричава у Турској и није баш легенда, јер има своје историјске изворе да је Сулејман довео Србе у Истанбул да би му одржавали византијски водовод који је град снабдевао пијаћом водом из Београдске шуме која се у то време није тако звала. То је учинио, јер је у Београду видео сличан систем који је радио без грешке.

Извори кажу да су Срби из Београда доведени као робље код Сулејмана Величанственог имали бројне бенефиције. Сем одржавања водовода, бавили су се и изградњом.

Срби су населили шуму. И шума је добила ново име – Београдска шума или “Belgrad Ormani” . У том делу шуме је био забрањен лов, као и сеча дрвећа, а ако би се неко оглушио о забрану платио би главом. Срби су били чувари девет истанбулских извора пијаће воде у делу града названом Белиград.

Срби су ту живели све до краја 19. века и појаве куге. Због опаке болести, били су присиљени да се преселе, јер је вода била легло заразе. То је крај београдских насеобина у Истанбулу.

Аквадукт који су Срби из Београдске шуме одржавали и дан данас постоји. Као и шест хектара шуме. Од 1956. године је преуређена и отворена за посете грађана ради пикника и одмора у природи.

: Део аквадукта у Београдској шуми у Истамбулу

: Рушевине цркве Светог Ђорђа у Београдској шуми; фото: Википедија

Приредио: Далибор Дрекић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.

Још 1958. године купила је Библиотека САНУ од Српске књижевне задруге једну фасциклу у којој се налазило неколико плаката с краја прошлог века. Неким случајем остала је та фасцикла затурена све до недавно, када је, опет игром случаја, пронађена и стигла на обраду.

Дубровник – Споменик Ивану Гундулићу

Већ је летимичан поглед показао да се ради о веома занимљивом материјалу везаном за културну и политичку историју Дубровника у последње две деценије 19 века. На жалост, ми више не можемо да сазнамо ништа о претходном власнику ових плаката који је, без сумње (а види се то по избору материјала као и по маргиналијама), био помни проучавалац и прави зналац.

После краћег истраживања постало је јасно да се документа која су пред нама опиру строгој библиотечкој обради по неким формалним одликама као што су, на пример, хронолошки ред, издавач или формат, него да имају неку иманентну логику и да нам нуде неколико занимљивих прича које се сливају у драгоцено сведочанство и живу историјску слику једне фазе народног препорода у Дубровнику. Потпуно смо свесни да овај рад у многоме излази из оквира библиотекарства, али ми заиста нисмо могли да одолимо искушењу да забележимо оно мноштво занимљивих података до којих смо долазили трагајући за чињеницама релевантним за библиотечку обраду.

Исто тако свесно смо избегли да се дотичемо сложеног проблема српско-хрватских политичких односа, осим колико је то захтевао један од наших плаката, иако је претходни власник вероватно и то имао на уму када је сакупио материјал који је у највећој мери везан за онај круг личности које су се декларисале као Срби католици који су у то време били у оштрој опреци са представницима хрватске политичке опције. То, наравно, не значи да споримо утицај политичког нејединства и страначких борби на културна збивања у Дубровнику.

ПРОСЛАВА ТРИСТОГОДИШЊИЦЕ РОЂЕЊА ИВАНА ГУНДУЛИЋА У ДУБРОВНИКУ

Да се вратимо Дубровнику и начелнику града Vlahu DeGiulliu који је 6. јануара 1888. године потписао још један, дакле трећи, наш плакат. Овом приликом потписани позива суграђане да узму учешће у прослави тристогодишњице рођења „неумрлога сина овога града и највећега пјесника цијелога нашега народа, Ивана Франа Гундулића.“ На његову част и славу, читамо даље, родни му град поставља у цркви С. Доминика плочу за успомену.

Споменик Џиву Гундулићу подигнут је 1892. године у Дубровнику, у спомен на тристогодишњицу његовог рођења

За ову прославу Дубровник је почео да се спрема неколико година раније с намером да се тога дана открије споменик Ивану Гундулићу, а не само спомен-плоча, како овде сазнајемо. Предлог је дошао из редова Српске дубровачке омладине. На седници општинског већа одржаној 9. марта 1880. било је одлучено да се именује одбор од пет особа које су имале задатак да проуче где и како би се могао подићи достојни споменик и како би се могла набавити за то потребна средства. Одбор су сачињавали Медо Пуцић, Перо Будмани, Иво Казначић, дум Мато Водопић и Луко Зоре.

Ево шта о томе 1892. године каже један проглас објављен у првом броју листа Дубровник:

„Већ 1884. године нарочити одбор бјеше растурио проглас на народ, којим је позивао све родољубе да подупру подизање споменика великоме Гундулићу у овоме граду, пјесниковој колијевци, а то о тристотој обљетници од његова рогјења, која се навршила год. 1888. Много се је родољуба одазвало томе позиву ода свију страна славенскога свијета, те од тога има довле добријех 11000 фиорина. — То је лијепо главно, кад промислимо о економном јаду нашега народа у опће, али није довољно одиста да се подигне биљег који Гундулић достоји. …Покле нам докле није на жалост за руком пошло, да му тристоту обљетницу од његова рогјења, спомеником прославимо, прегнимо дајбуди да се све справи чим прије, а одбор је углавио год. 1893. и лицем на 20 Маја, у који дан пада смрт Османа, протагонисте његове главне пјесме …“

Начелник овог одбора био је Мариница Ђорђи. Листајући даље ове новине видећемо у броју 24 за исту годину да је Влахо Giulli приложио 10 фиорина, а Нико Пуцић 5. Највећи новчани прилог дао је краљ Србије Александар Обреновић. И најзад, у недељу 25. јуна 1893. откривен је Гундулићев споменик на Пољани, највећем тргу у Дубровнику.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bosanska_vila_on_Ivan_Gunduli%C4%87,_1893.jpg

Вид Вулетић Вукасовић, Дубровнику у очи Гундулићеве славе (Босанска вила, 1893.); фото: Википедија

Гундулићев кип од туча, у властелинској одори, са књигом у левој руци и пером подигнутим у десној, дело је познатог хрватског вајара Ивана Рендића из Брача. Али, пет година пре тога, као што каже наш плакат, у зиду на дну цркве доминиканаца, познате и као „Розарија“, постављена је мраморна плоча „коју је опћинско вијеће уметнуло на успомену 300-годишњице рођења славнога Гундулића, пошто се је до тада ценило, да је ту укопан. Плоча је свечано откривена дне 8 сијечња 1888, уз мису, уз пригодно слово, и уз полагање вијенаца. С противне стране намештена је спомен-плоча Меду Пуцићу. На обима су плочама натписи у латинском језику …“ Плоча је на црквеном зиду са десне стране, а на њој се чита следећи натпис:

JOANNI • FRANC • GONDOLAE

RHACUSINO

TRECENTESIMUM • DIEM • ANNIVERSARIUM

AB • EIUS • ORTU

CELEBRANTES

A • D • VI • ID • IAN • MDCCCLXXXVIII

CIVES

P.

Општинско веће је, дакле, поставило мермерну плочу у цркви доминиканаца јер је мислило да је Иван Гундулић ту сахрањен. Међутим, само неколико дана пре откривања Рендићевог споменика, 1893, дознало се да је највећи песник Дубровника заправо покопан у цркви мале браће. Белешка о томе пронађена је у књизи мртвих (Folio 15. Libr. Mort. N. 274).21

И ову прославу, као и све претходне, пратила је обавезна илуминација града као и градска музика. Овом приликом, читамо даље, предвиђена је и „томбола“. Томбола се у Дубровнику играла на дан Св. Влаха још од 1842. године. Живописну слику узбуђења које је обузимало играче на Плацу можемо прочитати код Јосипа Берсе.

Дубровчани су веома волели верске и државне свечаности и пратили су са великим интересовањем свако дело своје владе. Уз то, дубровачки пук је волео све што је лепо и племенито па је и овом приликом испунио цркву доминиканаца и град.

: Медо Пуцић

: Иван Гундулић: фото: Википедија

Лидија Јелић

Извори:

Збирка књига и рукописа Момчила Настасијевића (1894—1938), Дечије новине; Српска књижевна задруга Београд, 1991

Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника | Београд, 1992.

Коста Милутиновић (О покрету Срба католика у Далмацији, Дубровнику и Боки Которској 1848—1914, Зборник о Србима у Хрватској, Београд, САНУ 1989, стр. 82.

Тузла (Тисак и наклада N. Pissenbergera i J. Schnurmachera, (b. g.)

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Дубровник год. II, бр. 1, 1893.

Петар Куничић (Мјесец дана пјешке (путопис од Корчуле до Цетиња, Задар, Брзотиском (Народнога листа (, 1898, стр. 199.

Живот и рад Ћива Франа Гундулића и кратак опис поглавитијех зграда Дубровника, Дубровник, Д. Претнер, 1893.

Извор: О једном занимљивом налазу у библиотеци САНУ или једно могуће читање плаката

Сродне објаве:

Српска дубровачка омладина и споменик Ивану Гундулићу 1892.
Српски епски карактер Османа Ивана Гундулића
Српски писац Иван Гундулић (Британика 1911.)
Дубровчани су чули да у земљи веома далекој живе Хрвати
Ћирилица у периодици и књижевним делима Срба католика са приморја

ДУХОВНОСТ / ИСТОРИЈА

Тајанствене смрти српских владика у Бечу и другде

Мало је позната чињеница да је Беч град у коме су неки српски епископи и патријарси тајанствено завршили свој многонапаћени живот. Довољно је погледати књигу епископа Саве Шумадијског „Српски jерарси“ где су наведене кратке биографије свих српских познатих епископа до двадесетог века, па да се човек запита над чињеницом: како је толики број наших епископа „напрасно“ преминуо у овој европској престоници и у осталим деловима Аустроугарске.

Сава, епископ шумадијски; Српски јерарси од деветог до двадесетог века

Свети Теодор Вршачки

Иначе, умирали су „напрасно“ патријарси српски и у другој престоници државе која је владала над Србима – у Цариграду, као што је то био случај са патријархом Викентијем (Стефановићем) 1758. године, али се то чешће дешавало у Бечу. Турци се нису много „стидели“ да над нашим епископима јавно изврше смртну казну, чак су им и живима драли кожу као што је случај са св. Теодором Вршачким 1594. или са митрополитом Пајсијем Будимљанским 1654. године, док је у Аустроугарској царевини такав варварски начин убијања био неприкладан. Да напоменемо и то, да и понашање наших епископа у самом Бечу није било понекад баш по бечком „бонтону“. Тако Гаврило, касније епископ славонски, који је био у пратњи патријарха Арсенија Чарнојевића 1706. „у току богословске расправе са римокатолицима физички је напао Петра Бакића, потоњег бискупа ђаковачког (1716-1748), који је вређао православне и неповољно се изражавао о Православној Цркви.“

О смрти српских патријараха и сумњи да су били отровани већ је писано у српској историографији. Тако је Милутин Јакшић написао рад “Јесу ли патријарси Арсеније III и Арсеније IV отровани?“, Сремски Карловци 1922.

Неколико података по писању еп. Саве Шумадијског:

1706. патријарх Арсеније III Чарнојевић – „је изненада умро у Бечу“.
1708. митрополит крушедолски Исаија (Ђаковић) – „Бавећи се црквено-народним пословима у Бечу, митрополит Исаија је изненада умро.“
1790. митрополит карловачки Мојсије (Путник) – „Бавећи се у Бечу где је дошао… да издејствује да српски народ добије учешће у грађанским правима… изненада је умро.“

За Германа Опачића, Епископа бачког, се не каже да је напрасно умро, већ је “после краће болести, преминуо у Бечу 18. јануара 1899. године.“

Да је постојала сумња да овакве смрти нису природне, и да су епископи знали да се у Бечу “лакше умирe“ доказује и случај Јефтимија, митрополита софијског, који се 1633. бавио у Марчанској епархији. Њега је бечки двор у споразуму са папским нунцијем позвао на “консултацијe“ у Беч, али митрoполит Јефтимије “није хтео онамо ићи без јаке пратње Срба“.

У књизи епископа Саве не налазимо да је над неким епископом по пресуди суда била извршена смртна казна, али зато има много сумњивих смртних случајева епископа за које се верује да је власт у Аустроугарској била умешана. Гаврило Предојевић је био eпископ марчански само две године. Да се он не постави за епископа здушно се борио загребачки бискуп Бенко Винковић, јер је имао намеру да народ у Марчанској епархији преведе на римокатолицизам. Цар Фердинанд III је Гаврилу наредио да пође у Рим и онде исповеди латинску јерес, да би био рукоположен за унијатског епископа. Гаврило је пошао, али не у Рим, већ у Пећ, где је рукоположен од Пећког патријараха Пајсија. Ипак, после две године је умро. Настала је велика узнемиреност у народу. После Гаврила, народ је сложно тражио да се постави архимандрит ман. Гомирје Василије, опет Предојевић. Народној жељи је удовољено, али Василије је већ 1648. завршио живот. Постоји мишљење да је отрован.

Епископ Гаврило (Мијакић) је знао да епископи марчански не пролазе добро, и да им је живот кратак, па је помислио да ће се накаквим компромисом извући. Није отишао у Пећ на рукоположење, већ је 1663. пошао мученик у Молдавију. Пошто је имао велике невоље у својој епархији, нарочито од загребачког бискупа Петра Петретића, пошао је и у Рим да тражи милост, али милости није нашао. Цар Леополд је на његово место поставио унијатског епископа Павла Зорчића. Пошто еп. Гаврило није мировао окован је и послат у Грац у затвор. У току тамновања се упокојио.

Арсеније Теофановић постао је Епископ костајнички, зринопољски, глински, дубички, јасеновачки, северински и марчански 1750. Царица Марија Терезија му је под претњом казне наредила да ову титулатуру избрише и тражила да се ограничи само на “костајнички“. Као и многи други “умро je напречац 15. маја 1753. Сматра се да је био отрован.“

Да се у аустроугарској царевини није само умирало овако мистериозно, доказује пример Еврема (Јефрема) Митрополита пожешког кога је «побожна» римокатоличка светина убила у селу Куле, близу Пожеге. Могло би се рећи да је живот архијереја Српске цркве био на простору Аустроугарске био континуирана мука, зној, па и крв, био је стална борба за одбрану Вере од унијатства.

Историјски период живота православних у Аустроугарској био је обележен датумима, углавном трагичним, али гледајући из ове перспективе, и славним, датумима страдања народа и његових епископа за Веру православну. Аустроугарска је уклањала архијереје, правила им непремостиве тешкоће, постављала оне које народ није желео, гледала да их искомпромитује у очима народа… и све је то било мало успешно у напорима да православни пређу на унију или римокатолицизам. Дешавало се неретко да Аустроугарска уклони једног доброг архијереја, а да на његово место дође још бољи! Ако је Беч био престоница Аустроугарске, он се може назвати и престоницом српског страдања од римокатоличке Европе.

Видели смо да је приличан број епископа, почевши од патријарха Арсенија Чарнојевића, тамо завршио свој многострадални живот. Беч је град у коме је чак основано и постојало друштво са најморбиднијим могућим именом: “Друштво за католичење Срба“. Беч, културна престоница Европе, је заиста имала некада чудно-смешне идеје. Мада, колико год ово сада нама изгледало смешно, епископима Српске цркве је у своје време значило огроман терет и невољу. Митрополит дабробосански Сава Косановић је подлегао у неравноправној борби са овим “друштвом“ и његовим истомишљеницима. Наиме, морао је да да оставку на место митрополита, човек који је живот свој посветио одбрани своје пастве од агресивног римокатоличког прозелитизма.

Ко ће испричати и ко ће набројати све муке и невоље које су наши достојни архијереји, свештенство и народ поднели ради одбране Вере. Могло би се рећи да је живот Срба у Аустроугарској једна непрекидна рана, која симболично почиње смрћу првог патријарха на простору Аустроугарске Арсенија Чарнојевића, а завршава се смрћу последњег српског патријарха који је живео на овом простору, Лукијана Богдановића. После тога почиње нова “епизода“ у животу наше Цркве, али та епизода која траје до данас није нимало срећнија за саму Цркву.

Патријарх Лукијан Богдановић

Карловачки патријарх Лукијан изабран је једногласно за Епископа будимског 1897. а за патријарха аутономне Карловачке митрополије изабран је 1908. у својој 41. години живота. Ипак, његова управа Карловачком митрополијом није дуго трајала. Мада се п. Лукијан и раније отворено борио за права православних у Аустроугарској, највећи сукоб је настао пошто је угарска влада имала намеру да патријархово седиште премести из Карловаца у Будимпешту. Овај предлог је био неприхватљив јер је подразумевао уклањање патријарха и средишњих црквених власти из средине народног живота, међусобно отуђење народа и црквених власти, као и лакше манипулисање Црквом од стране угарске владе. Пошто п. Лукијан није прихватио овакав предлог, како каже еп. Сава Шумадијски: “…угарска влада је, изгледа, одлучила да га онемогући или чак и физички уништи… Приликом лечења патријарх Лукијан је 1. септембра 1913. нестао у Бад Гаштајну. Његови посмртни остаци пронађени су у реци, али тек крајем месеца октобра, и то тридесет километара од Бад Гаштајна.“

Шта се десило после смрти патријарха Лукијана? Почео је Први светски рат у коме је агресивна Аустроугарска хтела да покори и анектира читаву Србију. Међутим, десило јој се зло и наопако, па је као поражена страна изгубила већину територија на којој су до тада живели Срби. Великим делом, српски народ је ушао у нову државу, која је названа Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Ипак, “бечки синдром“ није мимоишао ни ову краљевину без благослова Божијег. Опет је Ватикан играо улогу, и опет су појединци губили живот на тајанствен начин. Овде пре свега мислимо на патријарха Варнаву (Росића) који је у току борбе Српске цркве против конкордата са Ватиканом умро “под још увек неразјашњеним околностима“.

Ни у следећем периоду, који са историјским варијацијама, до данас траје, српски епископи нису били нимало срећнији. После Беча и конкордатског периода, нову социјалистичку Југославију повео је бечки ђак, бравар који је добар део свога живота провео у Бечу – наравно, мислимо на Јосипа Броза. Да «бечка школа» има утицаја и на ову државу, нисмо морали много да чекамо да се покаже. Мада је патријарх Викентије (Проданов) важио за попустљивог човека, није био довољно попустљив колико је то требало комунистима. “Умро је под врло загонетним околностима, убрзо после редовног заседања Светог архијерејског сабора на коме није призната тзв. ‘Македонска православна црква’. У сваком случају, његова смрт није била природна“, каже еп. Сава. То се десило 1958.

Човек који је преживео сусрет са Антом Павелићем, а није му се покорио, велики светитељ наше цркве је и Варнава (Настић). Клеветан, малтретиран, затваран, неподржан од патријарха Германа и црквених тела када му је било најтеже, велики беседник и духовник који је ућуткан и био затворен у четири зида под сталном присмотром службе државне безбедности, епископ Варнава је рођен у САД-у и као такав, његов случај би могао да буде отежавајућа околност у пријатељским односима социјалистичке Југославије и САД-а. Његова вишегодишња агонија завршена је 1964. у Беочину, «где је умро под врло чудним околностима 12. новембра.» Упокојио се после посете зубару, па се сумња да је отрован.

Патријарх Павле

Патријарх Павле завршио је свој живот на најбољој клиници у земљи, али у јавности се ћутало о томе како је дошло до тога да заврши на клиници, што опет рађа сумњу. Истовремено, његови последњи дани личили су на ону шалу “како Пироћанац испраћа свог оца на самрти“: – Пошто је отац на самрти, Пироћанац пали прву свећу. Свећа догори, а отац и даље жив. Тужан, пали другу. Није то мали трошак. Свећа догори, а отац и даље жив. Нестрпљиви Пироћанац, који има утисак да ће га татково оклевање финансијски уништити, палећи трећу свећу говори оцу: “Тато, молим те, сконцентриши се!“. Није тајна да се некима журило да се изабере нови патријарх, поред још живог патријарха. То питање постављано је и на Сабору. Опет је Ватикан “ни крив, ни дужан“ скренуо пажњу на себе, јер се у време око упокојења п. Павла покренуло питање око доласка папе у Ниш на прославу 1700 година Миланског едикта. Требало је за то вешта и ефикасна организација. Чак је и председник републике, Борис Тадић, баш у те дане посетио папу Рацингера у Риму. Патријарх Павле отишао је на ВМА пошто су попуцале инсталације у купатилу у Патријаршији и ошурио се водом кренувши на купање. Иако се говорило да је људски фактор у питању, никада јавност није чула за истрагу поводом тога. Изгубивши свест, преживео је, али не још дуго. Његов пратилац, монах Давид (Перовић) није имао времена да поведе рачуна о расветљивању овог случаја јер је после тога вртоглавом брзином напредовао од монаха преко ђакона, свештеника… до Епископа крушевачког. А можда би требало да се пронађе ко је одговоран? Барем да се сазна да није и надлежни водоинсталатер учио свој занат у Бечу, као онај бравар.

Ако бисмо проанализирали све ове смрти за које се сумња да нису природне, можемо рећи да је Беч у сваком случају нудио смрт многим архијерејима. Постављан је избор: да ли желиш духовну смрт тако што ћеш прихватити унију са папизмом и издати хришћанство, или више волиш телесну смрт, оставши православни хришћанин. Нису сви епископи одолели чарима Беча. Да споменемо само несрећног Епископа пакрачког Петронија и Великоварадског и јегарског Јефрема (Бањанина). Овој двојици није било угодно у бечким тамницама, већ су примили унију и пред папом исповедили римокатолицизам. Како папа Иноћентије XII није био толико издашан према овим одступницима од православне вере, они су (ваљда, сетивши се своје душе) побегли од њега вративши се православљу.

Патријарх Иринеј, такође је одлазио у Аустрију и Беч. Епископ Иринеј Бачки је чест посетилац. Били су и у Загребу. Да ли су бечка клима и кухиња остале исте или не, они нам могу рећи. Ипак, не треба их пуштати саме, јер је функција епископа у СПЦ функција високог ризика, те може да им се понуди једна или друга смрт – телесна или духовна. Мада је стање римокатолицизма другачије од онога у ранијим вековима, пре би се рекло да је Ватиканским концилом 1965. вук длаку променио, али ћуд никако.

Данас је Аустрија држава у којој је све мање римокатолика. По неким статистикама 40.000 људи годишње у Аустрији напусти римокатоличку “цркву“. Ипак, иако је ова “црква“ у којој “благодат“ делује по примитивним рационално-механичким законима, изгубила сваки ауторитет над својим верницима, она не престаје да жуди за освајањем нових територија. Данас се њен прозелитизам огледа у потреби корпоративног сједињења са другим верским заједницама. Док се представници папизма кроз екуменизам труде да релативизују Истину Јеванђеља, под мотом: “Све је то исто. У праву су и православци и римокатолици, на свој начин.“ или: “Због тужног раздељења, криви смо и једни и други“, дотле се успостављају све чвршће друштвене везе са православним јерарсима, ваљда са надом да “тиха вода брег рони“.

Тачно је да данас у Бечу не постоји “Друштво за католичење Срба“, али постоји једно слично друштво под именом “Про ориенте“. Функције су им идентичне.

*Текст по подацима из књиге “Српски јерарси“ блаженопочившег Епископа шумадијског Саве који се пре неколико година изненада упокојио.

Припремила екипа ФБ странице Православље живот вечни

Извор: Православље Живот Вечни

Прочитајте још:

Зашто је убијен патријарх србски Варнава

Убиство патријарха Лукијана (Богдановића) 1913. увертира за Први светски рат

ИСТОРИЈА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Посебно мjесто међу научним, културним и националним личностима у Србији у 19. вијеку, заузима Нићифор Дучић. Нићифор Дучић је био српски историчар, добровољачки командант, калуђер, архимандрит Српске православне цркве и велики добротвор Српске краљевске академије, те предсједник Српског ученог друштва. Учествовао је у рату против Турака од 1876. до 1878. године. Био је и посланик у Народној скупштини у периоду 1877-1880, те управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје оснива Српску читаоницу.

Нићифор Дучић (у средини) са војводама (с лијева на десно): сердар Шкрњо (Филип) Кусовац, војвода Ђуро Матановић, војвода Мињан Вуковић, војвода Крцо Петровић, војвода Марко Мартиновић, војвода Илија Пламенац.

Нићифор Дучић је рођен 1832. у Лугу на Требишњици поред Требиња. Прво образовање је стекао у манастиру Дужи, код свог стрица архимандрита Јестатија Дучића. Закалуђерио се са седамнаест година 1849. Сарајевски митрополит Георгије Николајевић га препоручује у Београд гдје похађа Семинарију и предавања Ђуре Даничића из словенске филологије у Великој школи. Након Београда се враћа у манастир Дужи гдје 1857. са Серафимом Перовићем отвара манастирску школу, а 1858. духовну школу за свештенике у манастиру Житомислић, гдје је био управитељ. Године 1861. у договору са Луком Вукаловићем командује једним од српских устаничких одреда у Источној Херцеговини.

Годину дана касније када је Књажевина Црна Гора објавила рат Турској, учествује у борбама против Турака заједно са војводом Петром С. Вукотићем по Старој Херцеговини. Овај српски устанак је угушен на Петровдан 1862. године, а Нићифор Дучић се уз дозволу књаза Николе Петровића премјешта на Цетиње гдје је проглашен за архимандрита 1863. године.

У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу 1864. године. Са кнезом Михајлом Обреновићем се 1866. састаје у Београду, након чега два кнеза потписују уговор о заједничкој акцији и уједињењу српског народа. Након атентата на кнеза Михајла 1868, Нићифор Дучић на позив Илије Гарашанина долази у Београд. За разлику од других монаха, архимандрит Нићифор Дучић није желио да борави у манастиру него себи гради кућу на углу улица Француске и Браће Југовића.

Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу губио и стратио. Али сам увек остао свијетла образа и чврста карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим непријатељима својима. Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско. – Архимандрит Нићифор Дучић, 20. октобар 1892. Београд

У Београду је почео да пише историјска дјела гдје је описивао сопствена искуства и догађаје из прве руке. Штампао је збирке народних приповједака, загонетки, поскочица и умотворина из Источне Херцеговине.

: Архимандрит Нићифор Дучић као командант српских добровољаца 1876-1878.

: Степеник / из Кормчиіе са славено-рускога іезика превео и из србуљах саставио Нићифор Дучић Архимандрит. – На Цетињу : у Кнежевскоі Печатњи, 1866.

: Нићифор Дучић (Стеван Тодоровић, 1874.); Уметничка збирка САНУ фото: Википедија

У раздобљу између 1868. и 1876. је био председник Одбора за школе у српским областима изван Србије, председник Одбора за Народну библиотеку и музеј, те председник Комисије за зидање цркава у византијском стилу у Србији. Године 1876. одлази у Српско-турски рат, а кнез Милан Обреновић га поставља за команданта свих добровољачких дивизија Ибарске армије.

У свом штабу је имао једног војводу, два официра ађутанта, једног официра инструктора и око 3.000 војника. Од 25. јуна до 7. јула 1876. учествује у борбама око Нове Вароши, а 12. јула заузимају турску кулу и шанац на Васиљевићима.

На дан 24. јуна 1876. Турци убијају коња под њим, а Дучић у борбама отима турског коња у чијим бисагама проналази одсјечену српску главу. У борбама са Турцима је био рањен, па се повукао у Ивањицу на лијечење. Кнез Милан Обреновић га је унаприједио у чин пуковника за учешће у рату 1876, али је Нићифор Дучић одбио чин.

Годину дана касније у српско-турском рату 1877-1878. је био командант добровољаца и устаника Јаворске армије, а у операцији ослобађања Старог Влаха на правцу Увац – Нова Варош је командовао са три добровољачка батаљона. У овој акцији су ослобођена четири округа: нишки, пиротски, врањски и топлички.

Био је управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје борави годину дана и слуша предавања о историји, географији, филозофији и књижевности. У Паризу оснива Српску читаоницу а 28. јула постаје члан Société d’histoire diplomatique. Након Париза обилази јужну Француску, Шпанију и посјећује Лондон.

По повратку у Београд је био професор историје Српске православне цркве тадашњем краљу Александру Обреновићу. Кратко је управљао Жичком епархијом када је у манастиру Жича миропомазан краљ Србије Александар Обреновић. Годинама је био потпредседник Великог духовног суда. Архијерејски сабор му је 1886. године дозволио да носи епископску митру при богослужењу.

За редовног члана Српске краљевске академије је изабран 15. новембра 1891. године. Оснивач је двије задужбине при Српској краљевској академији, данашњој Српској академији наука и уметности, а то су Фонд архимандрита Нићифора Дучића и Фонд за одржавање гробнице архимандрита Нићифора Дучића.

: “Нијесам никоме ништа дужан; а ко мени дугује, опраштам.“ Овим речима Нићифор Дучић, калуђер, војсковођа, архимандрит, академик, добротвор српске просвете започиње свој тестамент који је написао у Београду 1899. године.

: “Нова искра“ из 1899. о Нићифору Дучићу

Био је у више наврата председник Српског ученог друштва и иницијатор спајања Српског ученог друштва са Српском краљевском академијом 15. новембра 1892.

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду уз војне, црквене и почасти Српске краљевске академије. Своју имовину је тестаментом завјештао: новац 21.418,50 динара у злату Српској краљевској академији, књиге Богословији у Београду, ордење и приватне предмете Српском Народном Музеју у Београду, иконе цркви Св. Саве на Савинцу, затим 500 динара у злату манастиру Дужи, те по 100 динара у злату српском пјевачком друштву Гусле у Мостару, пјевачком друштву Српска слога у Дубровнику, српском пјевачком друштву Слога у Сарајеву, манастиру Житомислић, цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици итд.

Никшићке новине „Оногошт“, број 25, од 1899. г. имају похвални чланак о Дучићу, поводом његове педесетогодишњице од монашења. И часописи Нова искра и Босанска вила су писали о њему.

Извор: Википедија

Приредила: Сања Бајић

Сродни чланци:
Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића?

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА / ЈЕЗИК И ПИСМО

Историчар Натко Нодило – Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништва западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Georges_Scott_-_Serbian_army_liberates_Dubrovnik_(13._11._1918).jpg

Српска војска ослобађа Дубровник (Жорж Скот, 13.11.1918.); фото: Википедија

Натко Нодило (Сплит, 1834 – Загреб, 1912) био је политичар, историчар и публициста. Власта Швогер у књизи „Идеали, страсти и политика, Живот и дјело Андрије Торквата Брлића“, Хрватски институт за повијест, Загреб 2012, на 37. страни пише: „Брлић је каткад и властити национални идентитет називао српским… прихватили национално језичку класификацију Вука Стефановића Караџића, који је све штокавце, без обзира на вјеру сматрао Србима. Тој скупини су припадали и … Имбро Игњатијевић Ткалац, Матија Бан, Миховил Павлиновић, Лука Ботић и Натко Нодило.“

Студирао је богословију у Задру и историју и географију у Бечу. Радио је као гимназијски професор у Сплиту и Задру, а затим као универзитетски професор у Загребу. Бавио се краће време античком историјом, да би се потом концентрисао на средњовековну историју Срба и Хрвата и на историју религије.

Писао је о историји папства, раној дубровачкој историографији као и предхришћанској религији Срба и Хрвата. Најзначајнији радови су му: Постанак свјетовне папинске власти или педесет година талијанске историје (724—774), Загреб 1878; Стара вјера Срба и Хрвата (Сплит, 1981) и Хисторија средњега вијека за народ хрватски и српски I—III, Загреб 1898—1905.

„ У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивијека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.” 1

Дубровник – Улица Краља Петра

Хрватски националисти желе да оспоре исправност ове његове тврдње чињеницом да он није био лингвиста, али их побија угледна савремена хрватска лингвисткиња Сњежана Кордић, у књизи „Језик и национализам“, тврдњама да се наша штокавштина никада није називала хрватским језиком, а је српским, илирским, словинским, нашким…

На 273. страни поменуте књиге она каже:

„За штокавски се користио и назив српски, нпр. у другој четвртини 19. ст. је назив илирски као и српски био уобичајена ознака за штокавски језик. И то не само у 19. стољећу, него и у ранијим стољећима. Не смије се прешутјети, а то се чини у овој монографији, да су у безбројним дубровачким документима с краја 15.ст. па до краја 18.ст. Дубровчани користили израз „linga seruiana“ као ознаку за свој властити језик.“

У истом делу Нодило још пише:

„… српски идиотизми нису ријетки у талијанскоме језику свију љетописаца дубровачких… Све ово наговјешћује особу изразиту, једину, која мисли своје склада сасвим хрватски илити српски, а талијански пише за невољу. Томе првом љетописцу кано је српштина више прирођена, него љетописцима што иза њега поникоше.“ 2

Дакле, Нодилу је један језик хрватски или српски (од када су Хрвати прихватили српски језик за свој књижевни), ипак кад год поближе описује језик Дубровчана, говори искључиво о српском језику, пошто назив језика именује по пореклу и чињеницама, старим записима.

This slideshow requires JavaScript.

Овај српско-далматински историчар у истом делу о краљу Твртку каже:

„… По ископу правих Немањића, Твртко њихов потомак по танкој крви, казивао им се баштиником, и тежио са њиховом моћи, те узео себи српски доходак од 2000 перпера из Дубровника… Ваљда нема српскога владара, који би, у повељама и у писмима, поузданије и усрдније од Твртка говорио о Дубровчанима.“

Напомена:

1-3 Натко Нодило: Први летописци и давна хисториографија дубровачка, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб, 1883, свеска 65, стране од 65. до 128.

Извори: Трипод, Википедија, Српско наслеђе

ИСТОРИЈА

Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а простирала се и на друга подручја -Бар чак до Арада у Румунији.

Мапа Војне Крајине 1742. године

Статистички подаци о Србима у Аустрији у XIX столећу

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Pavel_Jozef_%C5%A0af%C3%A1rik_portrait.jpg

Павел Јозеф Шафарик (Карол Милослав Лехотски) Музеј војвођанских Словака; фото: Википедија

1. Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народопису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле области: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Мађарска и Војводина. У исто време, Хрвата је у Аустрији било само 1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике. Тада, Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини народ на свету који неће имати ни једног католика.

2. Руски професор Пипин и пољски Спасевич разврстали су Србе православне вере у Аустрији (како их је набројао Шафарик) на следећи начин:

А) Војводина и Банат 532.000
Б) Славонија и Славонска војна граница 738.000
В) Хрватска и Хрватска војна граница 629.000
Г) Јужна Крањска (данас Словенија) 40.000
Д) Истра и Мађарско приморје 254.000
Ђ) Далмација 391.000

Укупно православних Срба у Аустрији 2.584.000

Брахели, бечки професор статистике упоређује Србе и Хрвате у Аустрији:

Хрвати

А) У цивилној и војној Хрватској 625.000
Б) У Хрватској војној граници 480.000
В) У Крањској 17.583
Д) У Истри и Кварнеру 88.343
Ђ) У Мађарској 71.962
Е) У Војводини 2.860
Ж) У Аустрији 6.460
З) У Моравској 720
И) У војсци 36.000

Укупно Хрвата у Аустрији 1.329.000

Срба

А) У Далмацији 378.676
Б) У Војводини 384.046
В) У Славонији 222.062

Извор: Слободан Јарчевић: Средњовековни документи о Србима у Крајинама

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Срби из Пераста у запису из 1698. руског дипломате грофа Толстоја

Гроф Петар Андрејевич Толстој, прадеда чувеног писца Лава Толстоја, био је руски дипломата на двору Петра Великог. У склопу реформаторске мисије руског цара обишао је Боку Которску, Дубровник, Далмацију и Венецију и о тим путовањима оставио драгоцене записе. Посебно је занимљиво било гостовање руских племића у Перасту.

Пераст, разгледница из 1905. године

: Пераст, гравура из 1570. године

: Гроф Петар Андрејевић Толстој; Слика Јохана Готфрида Танауера

Руски цар је у складу са својим реформаторским идејама 1697. године послао групу племића из најугледнијих руских породица да у Млетачкој Републици изучавају поморске вештине. Како је у то време Бока Которска била под заштитом Млетачке Републике, одлучено је да се седамнаест руских питомаца упути у Пераст и повери перашком капетану Марку Мартиновићу

На својим школским путовањима питомци су обишли дубровачку и далматинску обалу и о томе су неки од њих оставили путописне записе. Сведочанства Бориса Куракина и Петра Андрејевича Толстоја објављена су у Русији

У свом путном дневнику 11 јуна 1698. године Петар Андрејевич Толстој пише:

“Допливасмо до месташца које се зове Пераст (Бока Которска), у којем затекасмо много Срба, који су у грчког обреда (вере). Ти Срби живе у близини турских градова и села. Они су ратници у свему слични донским Козацима и сви говоре словенским језиком (српским). Имућни су, куће су им од камена, према московском народу се односе врло срдачно и са поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске су вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено зарате са Турцима, а повремено се боре против Венета (Венеције).“

Гостовање руских племића у Перасту отворило је могућности многим Бокељима да у наредним годинама своје знање и вештине ставе у службу руске војске и државе. Гроф Тослтој био је угошћен у палати Змајевића, а заузврат је много помогао Матији Змајевићу по његовом доласку у Русију.

Каријера је грофа Толстоја довела до чланства у Врховном тајном совјету, а затим 1702. године и до места руског посланика у Цариграду. Био је увелико контраверзан дипломата, опрезан, лукав и проницљив са једне стране, а склон да се преигра и падне у депресију у важним тренуцима. Због тога му је у осетљивим ситуацијама у Цариграду помагао Сава Владиславић, који је уз грофа Тослоја започео своју дипломатску каријеру.

Приредио: Далибор Дрекић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Спиридон Гопчевић у свом делу “Стара Србија и Македонија“

Срби своју тезу граде на чињеницама да је део становништва крајем 19. и почетком 20. века под притиском Бугара и Турака престао да слави крсну славу (обележје српског народа) и променио завршетке својих презимена из –ић у -ски (нпр. Ивановић у Ивановски). По сведочењима Срба које су протерали бугарски и албански фашисти за време Другог светског рата, комунистички функционер Лазар Колишевски, председник Централног комитета Комунистичке партије Македоније, 1947. године је спалио све црквене крштенице из времена Краљевине Србије и Краљевине Југославије и отпочео са преименовањем српског и грко-цинцарског становништва са „-ић” у „-ски”.

Српска деца из Тетова, илустрација из књиге “Стара Србија и Македонија“ Спиридона Гопчевића

Спиридон Гопчевић у свом делу „Стара Србија и Македонија“, у уводном делу доноси следеће:

„Познато је да су ‘Шопови’, који су без сумње наши земљаци, у пркос својим протестима спојени 1878. године са Кнежевином Бугарском, а то због тога што се српска Влада никад пре није старала за шопску земљу и што се никад није противила дрскости Бугара, који су жигосали Шопове именом ‘Бугари’. У осталом, онда је падало у рачун руској политици, да Кнежевину Бугарску колико могуће више прошири. Данас ствари стоје друкчије. Неблагодарни Бугари избацише своје ослободиоце и понизише их толико, да се Русија не може више за њих заузети, ако није рада, да погази своје достојанство. А остане ли Бугарска усамљена, онда је сва прилика, да ће Србија победоносно изаћи из неминовне и одлучне борбе са Бугарском, е да ће том приликом опет придобити пределе до Видина и Искра, који су ионако њена својина. Овакав рат решио би у исто време и македонско питање.

На свом путовању уверио сам се о непобитном факту, да у крајевима између Арбаније и Родопских планина са једне, а од српске међе па до Солуна с друге стране, живе наши земљаци. Дужност је дакле сваког Србина да поради на њиховом ослобођењу. За сад су стара Србија и Македонија под турском влашћу и Турска је доста снажна, да одржи ове покрајине. Нема дакле наде, да се што год може постићи силом, као што нема ни изгледа, да би какав народни устанак у оним крајевима могао имати успеха. Ваља нам дакле стрпљиво чекати, док друге силе не смире Турску, те да се ми узмогнемо дочепати свог дела из наследства ‘болесног човек’.”

Гопчевић даље наставља:

„Али нам ваља имати на уму, да нисмо ми једини, који полажемо право на баштину ‘болесног човека’. Бугари су то много пре учинили, и то са више дреке, дрскости и вештине, него ми. Пошло им је за руком, те су уверили недотупавне путнике о ‘бугараштини’ старо-Србијанаца, толико, да су ови, довели у заблуду целу Европу. Изредно се, дакле, радујем, што је моје дело довело до убеђења научњаке, да су ти тако звани Бугари у ствари прави Срби. Мило ми је, што сам својим проналасцима могао стати на поприште за права нашега народа. Али ја сам још више пронашао, но праву народност Македонаца! Пошло ми је за руком, те сам по аутентичним изворима, открио бугарску пропаганду и њена подла средства.

Читалац мога дела увидеће, колико су Бугари напреднији од нас, како они радосно троше новац, да побугаре наше земљаке, те како неуморно раде, да, не бирајући средства, свој циљ постигну. Ако са њиховим упоредимо наш досадашњи рад у правцу одбране својих права на оне крајеве, онда се заиста можемо заруменити од стида, јер ништа, ама баш ништа, нисмо учинили! А будемо ли трагали за разлогом овако стидне појаве, онда ћемо наћи, да он лежи у невероватној равнодушности нашега народа и његових вођа наспрам македонског питања, чију сам важност мало час доказао. А будемо ли тражили разлог овакве равнодушности — шта ћемо наћи? — Још жалоснију појаву, да нам партијска мржња и унутрашњи раздор, не дозвољавају, да се бавимо питањима спољне политике.”

Одмах по свршетку Другог светског рата око 120.000 македонских Срба било је приморано да емигрира из Македоније у Србију, односно готово 10 % целокупног македонског становништва.

: Спиридон Гопчевић / псеудоним Лео Бренер (1855-1928)

Укратко о Спиридону Гопчевићу:

Спиридон Гопчевић, псеудоним Лео Бренер (1855-1928), био је историчар, астроном, ратни извештач, полиглота и писац. Између осталог рад Спиридона Гопчевића по Јужној Србији и Македонији тек сада долази до изражаја те му се придаје велики значај, у којем детаљно описује становништво тог подручја од Скопља до Солуна, те од Приштине до Верије, обичаје српског народа у том подручју, разговоре са локалним становништвом, исповести Срба и Цинцара те исламизацију, појелињење, бугаризацију и албанизацију истих, а пре свега уз помоћ Сионских ‘ћери, организацију, која је финансирана споља, те отварање бугарских гимназија за описмењавање српског становништва, одрицање од слављења крсних слава и сл. Најзначајније дело из ове тематике је „Стара Србија и Македонија“.

Извор: Српска историја

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Коран – први превод Курана српског војводе Миће Љубибратића Херцеговца

Велики херцеговачки војвода Михајло Мићо Љубибратић рођен је 1839. године у требињском селу Љубову у угледној старој средњовјековној српској племићкој породици Љубибратић. Љубибратићи су били угледно српско братство и властелинско племе у области Требиња и Конавла у 14. и 15. веку, које је временом издијељено на многе гране. И у каснијим вијековима чланови ове породице су имали важне црквене, војне и друге елитне друштвене улоге, све до модерног доба.

Мићо Љубибратић – Коран

Гимназију је завршио у Дубровнику гдје се као веома млад упознао са револуционарним идејама италијанског мислиоца и револуционара Мацинија који је одиграо веома важну улугу у ослобођењу и уједињењу Италије 1861. године. Тако нешто као што су урадили Мацини и Гарибалди у Италији желио је да уради Мићо Љубибратић приликом ослобођења и уједињења српског народа на Балкану у једну заједичку државу у другој половини 19 вијека.

Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину. Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. Посљедица устанка и ратова који су вођени против Отоманске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Отоманске империје. У устанку су се истакли Tрипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.

У херцеговачким устанцима (1857—1862) истиче се храброшћу, сарађује са војводом Луком Вукаловићем, и сарађује са ослободилачким покретом Гарибалдија у Италији. Мићо Љубибратић био је лични пријатељ Ђузепеа Гарибалдија. Због те чињенице бројни Италијани су дошли у Херцеговину и ратовали на страни Срба.

Послије слома устанка (1862) прелази у Србију гдје ради на организовању устанка балканских народа против Турака, настојећи да укључи и муслимане у овај подухват.

У Босанскохерцеговачком устанку (1875) један је од вођа устанка у Херцеговини и експонент српске владе. Ради на организацији устаника, дисциплини, планирању, преоријентисању устаника на герилске акције и формирању Земаљске управе с називом Привремена управа херцеговачка. Крајем марта 1876. пребацује се у Босну, али бива заробљен од Аустријанаца и интерниран.

У марту 1877. враћа се у Србију и пред Херцеговачко-бокељски устанак (1882) залаже се за стварање устаничке владе и сарадњу Срба и муслимана против Аустроугарске. Умро је веома млад у педесетој години живота далеко од родног краја у Београду 1889. године.

Оно што је мање познато је да је овај српски војвода први на овим просторима превео Куран и то на српски језик.

Љубибратићев превод Кур’ана објављен је 1895. у Београду (на књизи стоји: Биоград), штампан ћирилицом у Државној штампарији Краљевине Србије, а о трошку Задужбине Илије Милосављевића – Коларца. Књига има наслов КОРАН, а испод наслова стоји: ПРЕВЕО МИЋО ЉУБИБРАТИЋ (ХЕРЦЕГОВАЦ). Коран је објављен након преводиочеве смрти, па је издавач крај његова имена ставио крстић, уобичајени знак да је преминуо онај крај чијега имена стоји. О овој (не)згоди са насловницом свједочи Милан Ђ. Милићевић. Српски књижевни гласник од 1. новембра 1931. године доноси појединости о томе како је књижевник и етнолог Милан Ђ. Милићевић (у својим мемоарским записима, онима од 14. марта 1895. године) записао: „Дође ми Љуба Стојановић и потсети ме да је на Корану изишао крст уз име пок. Љубибратића (преводиоца) и да ће то бити скандал за муслимане а згодна прилика за испредање против нас православних. Те се јаду досетих и ножићем крст истрах сав. Писах Ћумићу да и он навали да се на свим примерцима то учини.“

: Мићо Љубибратић: Куран; фото: Википедија

: Мићо Љубибратић, српски свештеник и војни заповедник‚; фото: Википедија

НЕКЕ ОД ЗАБИЉЕЖЕНИХ РЕАКЦИЈА НА ОВО ИЗДАЊЕ

Јован Скерлић пише како је 1868. “Србија“ јавила, да један “учен и честит српски свештеник преводи Коран на српски“, а “Вила“ предлаже, да Уједињена Омладина Српска изда тај превод и “она би тим путем најјасније показала своје мишљење о својој истурченој браћи“ (Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност (1848-1871), Београд, 1906., стр. 221-222.). О разлозима превођења Курана на српски језик, говоре ријечи самог преводиоца. У Прилозима за проучавање херцеговачких устанака 1857-1878. године, наводе се ријечи Миће Љубибратића: „Измирење с мухамеданцима српске народности моја је мисао на којој радим још од 1861. године. Од мог доласка у Београд 1867. ту сам мисао препоручивао свим српским владама до 1874.“

“Цариградски гласник“, стамболски лист на српском језику, 21. новембра 1896. спомиње преводиоца у вијести с насловом ‘’Превод Ал- Кур’ана на српски’’, а лист скадарског вилајета, јавља да ‘’превод Ал-Кур’ана не може друкчији бити него погрешан, пошто се зна да читаве главе, као и стихови у њима имају многобројна значења.’’ За тврди лист ‘‘Хикјмет’’ Љубибратићев је рад ‘’чорбине чорбе чорба’’.

Поводом поновног изласка из штампе Љубибратићевог превода Курана у издању Ел-Калема, и његове промоције уприличене поводом свечаног отварања бањалучке џамије Ферхадије, академик Енес Карић каже да “овим издавачким пројектом Ел-Калем и Муфтијство бањалучко желе на свим странама побудити гласове дијалога и достојанственог сусретања различитих вјера, култура и цивилизација на западном Балкану“. Осман еф. Козлић, муфтија бањалучки овим поводом је истакао да је у питању веома значајан пројекат за Исламску заједницу, као и да је поносан што је муфтијство заједно са издавачком кућом „Ел-Калем“ учествовало у том пројекту. За Љубибратића је истакао да је то човјек који је имао за циљ да у оно вријеме приближи два народа, српски и бошњачки, те додао да “овим уједно шаљемо поруку да је ћирилица наше заједничко писмо на којем требамо заједно учити“.

Херцеговачки устанак (1875-1878), Мићо Љубибратић, српски војни командант, заповједник устаника, и његова војна пратња, гравура из 1875.

Како се наводи на сајту Исламске заједнице у БиХ, Муфтијства бањалучког ‘

‘Protekle 2015. godine navršilo se stotinu i dvadeset ljeta od prvog izdanja Korana (KOPAH) ili prijevoda Kur’āna Miće Ljubibratića Hercegovca (1839-1889.). Koliko se zasad zna, ujedno je taj prijevod Kur’āna zapravo prvi objavljeni i štampani prijevod te knjige na našem zajedničkom jeziku (koji danas imenujemo bosanskim, srpskim, hrvatskim i crnogorskim). Te davne 1895. godine Ljubibratićev prijevod Kur’āna pojavio se u Beogradu, u izdanju zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca, na ćirilici i u lijepom izdanju, a na službenoj naslovnoj stranici stoji informacija: “pečatano o trošku zadužbine ilije Milosavljevića-Kolarca, Državna štamparija, Biograd, 1895. Prvo izdanje KOPAHA uskoro je u Bosni i Hercegovini i na Balkanu dočekano uveliko kao čudna vijest koja se prenosila na stranicama tadašnje štampe…“

Реакције на овај Љубибратићев превод Курана међу бошњачким интелектуалцима су, како приликом првог објављивања, тако и данас различите. Од ријетких похвала до потпуне негације и изражавања мржње према свему што је српско. Ипак, издвојили смо једну донекле умјерену и лијепу оцјену једног од наших сународника објављену у порталу Новости:

“Danas, 120 godina po izlasku Ljubibratićeva Korana, može se reći da je on stilski jako lijep, da ga u čitljivosti drugi naši prevodi ne nadmašuju, te da ne može biti sumnje u to da je načinjen s najvećom ljubavlju. To što je melek prevodio sa anđeo, što je Bog negdje Gospod, a poslanik pak prorok, prevodiocu se ne može uzeti za zlo, jer u ono vrijeme naš jezik još nema potpuno izgrađenu kur’ansku terminologiju. Greške u Ljubibratićevu prevodu nisu veće od grešaka drugih prevodilaca Kur’ana njegova vremena. Na slijedeći prevod Kur’ana na naš jezik, onaj Ali Rize Karabega, čekalo se 43 godine, a pokazalo se da je on samo površna prerada Ljubibratićeva prevoda. I današnji naši prevodioci Kur’ana čine greške, a njihovi polemički tekstovi u Bosni i Hercegovini otkrivaju neke od njih kao ljude pune zavisti, pa biva neobjašnjivo kako takvi ikako mogu prevoditi tekst Kur’anske Objave. Ponekad netrpeljivost njihova ode dotle da čovjek pomisli kako i nije tačna ona tvrdnja da je prevođenje drugi po starosti zanat, već da je prvi.“

Приредила: Сања Бајић

Извори: Западни Срби, Исламска заједница у БиХ, Портал Новости, Виртуална Херцеговина

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Моје кумство једном Арнауташу на Косову

У 1890. години упознао сам се са Бајрамом Авдићем из Добрева на Косову. На многобројно наваљивање, да му једног дана будем гост, ја му обећах да ћу 23. августа исте године доћи. И тога дана одем ја са свима својима Бајраму у госте.

Призрен, Фотограф: Ханс Хилдерберг

На по пута Бајрам нас је у пратњи десет Арнауташа на коњима дочекао и до своје куће у селу Добреву допратио. При улазу у село дочекали су нас сви Арнауташи из истог села. Код куће Бајрамове све беше спремљено за наш дочек и ручак. На позив Бајрамов ту беху дошли и неколико Срба из оближњих села, које је Бајрам позвао као своје пријатеље, да у дочеку учествују. Они су и ручали са нама заједно. Од ових један беше Лазар Крстић из села Брејсе.

После свршеног ручка Бајрам ми донесе своје трогодишње мушко дете са речима: „До данас смо били познаници и пријатељи, а од данас, ако Бог хоће, бићемо кумови, зато те молим, да ми дете по обичају пострижеш“, и спустив дете на моје крило три пута се самном пољубио. На ову понуду радо сам пристао и дете постригао и потом га обдарили новцем. За овим је Бајрам узео дете и радостан и прерадостан унео га у кућу. Сва ова церемонија извршена је пред кућом у дворишту под нарочитим хладњаком, а у присуству преко стотину Арнауташа и неколико Срба. А чим сам узео маказе и приступио извршењу тога кумовског чина, сви присутни запуцаше из пушака, што наставише и сви остали у селу, а све у знак радости и обзнане кумства.

У повратку за Приштину испраћени смо још одушевљеније од свију Добреваца и у пратњи преко 30 Арнауташа свратисмо да видимо враголиски мост и одосмо до арнауташког села Враголије, где нас Арнауташи нудише, да им бар једно вече будемо гости. Обећасмо то учинити другом приликом.

Бајрам ме је после тога чешће посећивао, а кумом је називао и свакога онога, који из Србије дође. Он ми је казивао, како је досељен у село Добрево из села Гунцата у призренском округу, где му и сада браћа живе и где постоји српско гробље и у њему гроб његовог деде Стола, који је ту сахрањен као православни Србин и који гроб сви у његовој породици и сада зову деда Столин гроб. Стола је био отац Бајрамовом оцу Авдији.

Из књиге „Путне белешке по Старој Србији 1871—1898“, Тодор П. Станковић

Извор: КМ новине