Мајка православна – пјесма-врисак Владимира Назора о страдању Срба од усташа

Мајка православна је пјесма Владимира Назора, једна од најпотреснијих пјесама о страдању Срба у Другом свјетском рату. Пјесма је настала у јануару 1943. године у опустошеном српском селу код Вргинмоста, убрзо након што је отишао у партизане. Назор је био ужаснут затеченим призорима попаљеног Кордуна и масовним усташким злочинима над српским становништвом.

Владимир Назор – Мајка православна; фото: Гемини ВИ

Ово дело представља снажан антиратни крик и документовани поетски запис о страдању српског народа током Другог светског рата на подручју Независне Државе Хрватске.

Мајка православна

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.

У попаљеном српском селу
код Вргинмоста
1943.

Владимир Назор

Назор кроз лик „мајке православне“ не описује само личну трагедију једне жене, већ персонификује колективну патњу целог народа. Она је „сломљена крепка грана“, жена којој је одузето све — дом, деца, супруг и мир.

Усташе одводе народ после офанзиве на Козари (код Босанске Дубице) јуна 1942. фото: Википедија (бојено)

Песма је пуна снажних слика губитка: пепео спаљене куће, иконица светог Ђорђа, празна колевка малог Јове и ђерђефи њезине кћерке Руже. Ови детаљи служе да нагласе потпуно разарање породичне интиме и традиционалног начина живота.

Назор се не устручава да директно проговори о најстрашнијим злочинима, посебно о „страшној јами“ у којој су завршила деца, што је директна алузија на масовна погубљења и јаме које су постале симбол страдања Срба у том периоду.

Мотив ћутања мајке на крају песме је можда и најјачи део поеме. То није ћутање које значи помирење, већ ћутање преоптерећено неизрецивим болом, које прераста у „ореол мучеништва“. Назор позива да тај бол не буде сакривен, већ да „одјекује широм земље“.

Владимир Назор, као хрватски књижевник који је пришао партизанском покрету, овом песмом је показао дубоку емпатију и моралну одговорност. Пишући о страдању српског становништва, он је учинио важан чин хуманости, осуђујући злочин без обзира на национални или верски предзнак починитеља.

Ова поема се данас сматра једним од најважнијих антиратних текстова у јужнословенској књижевности, који трајно сведочи о бесмислу насиља и страдању невиних.

Приредила: Сања Бајић

Сродни текстови:

Логори за децу у НДХ
Крвава ноћ на Пагу и Велебиту 1941.
Вила Лубурић, усташки логор за ликвидацију Срба и Јевреја у Сарајеву
Писмо др Првослава Гризогона надбискупу Алојзију Степинцу
Јован Дучић – Сину тисућљетне културе
Сарадња комуниста и усташа 1930-их
Станислав Краков: Како су спашене мошти кнеза Лазара од усташа
Радослав Грујић – спасилац српске деце и баштине 1946. проглашен издајником
Илија Шакота, заборављени српски херој