Милош Црњански

КЊИЖЕВНОСТ / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Црњански у двобоју са ратним херојем Тадијом Сондермајером

Милош Црњански нашао се 1926. године на вршачкој кули у двобоју, очи у очи са ратним херојем и пиониром авијације Тадијом Сондермајером. Повод за двобој била је бесмислена кафанска расправа о томе да ли су бољи француски или немачки авиони. Црњански је први пуцао… а затим се догодило нешто што није могао да заборави до краја живота. Преносимо пронађени записник овога догађаја, као и виђења оних којима су се учесници поверили.
The fictional pistol duel between Eugene Onegin and Vladimir Lensky. Watercolour by Ilya Repin (1899)

Двобој Евгенија Оњегина са Владимиром Ленским; Иља Рјепин (1899)

Владимир Буњац у књизи „Каменовани Црњански“ описује тај двобој:

„Ове је године био замало крај нашем писцу. Био је на ивици пушкиновске трагедије. Недалеко од Вршца, на чистини, у једном шумарку, пред њим је стајао мрки официр Дантес, Тадија Сондермајер са упереним пиштољем.

Владимир Буњац - Каменовани Црњански

Владимир Буњац – Каменовани Црњански

По ономе што су ми причали Милош Црњански и Душан Матић, Милош се посвађао са својим ваздухопловцима и њих петорицу, са Тадијом Сондермајером на челу, пљускао по лицу својим белим рукавицама. (Матић је у свом салону касније причао да је свађа настала око тога који су авиони бољи, немачки како је тврдио Сондермајер, или француски како је тврдио Црњански). Позвао их је на двобој. Сви су одбили да се туку знајући да је то погибељно за Црњанског, сем Тадије који је остао да брани официрску част. Тадија је био командант ваздухопловства и југословенски херој, јер је на фронту оборио три противничка авиона.

Секунданти Милоша Црњанског били су редитељ Бранко Гавела и књижевник Душан Матић. Пошто је њих наговорио, Црњански је имао проблема како да нађе оружје за двобој. Најзад, неко се сетио породице Дунђерски и тако су кренули у Вршац са дрвеном кутијом украшеном седефом, испод мишке.

За двобој је било још рано па су одсели у вршачком хотелу који се, мислим, исто као и данас звао „Србија“. На велико запрепашћење Матића и Гавеле, Црњански је одмах заспао сном праведника. У одређено време кренули су на заказано место. Вршац су изабрали јер су у том делу земље још увек владали стари аустроугарски закони који нису забрањивали витешки чин двобоја.

Тадија Сондермајер

Тадија Сондермајер; фото: Википедија

Све је ишло по уобичајеном ритуалу. После кратког договора о пропозицијама, сведоци Сондермајера и Црњанског заузели су своја места. Црњански и Сондермајер стали су насред пољанчета окренути леђима. И онда кренули бројећи кораке, окренули су се. Песник Пушкин и официр Дантес гледали су се нетремице. Право првог пуцња имао је песник Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо као гром, откинуо лишће и поплашио птице. Официр Сондермајер диже руку, нишани у главу, гледају га светле и ваљда заплашене очи Црњанског, повлачи ороз једанпут, други пут, трећи, не иде.

– Ово је лоше пуњено, нешто није у реду – каже Сондермајер.

У ствари Сондермајер се спетљао, није имао аристократске манире и навике, није знао како се пуца из старинског, накинђуреног пиштоља породице Дунђерски. Хватао је уместо ороза китњасти седеф испод ороза. То је спасло Црњанског.

Матић је пришао у својству секунданта и тражио од обојице прихватање задовољења. Сондермајеру је дозвољено да опали у вис да би се доказало да је пиштољ исправан. Одјекнуо је још један хитац али у врхове крошњи, у вршачко небо, отпрхнувши чавке.

Потписан је записник и сада је само штета што том записнику нема трага. Можда је негде на неком тавану. Црњански у Српском књижевном гласнику објављује песму Сербија исте године.“

ЗАПИСНИК ЈЕ ПРОНАЂЕН

ЗТС, Записник са састанка сведока Београд, 18. септембар и Вршац, 26. септембар 1926, у потпису: Б. Гавела, Ј. Петровић, Д. Матић и Д. Тошковић, Вршац, 26. септембар 1926

„Пошто је одређени секундант одмерио растојање на одређеном месту, и пошто су у присуству свију нас напуњени пиштољи и коцком раздељени пиштољи дуелантима и пошто је коцком одређено ко има право бирања места, Црњански је изабрао место, и дуеланти су стали на одређена места.

Затим је вођ [директор] дуела, г. Петровић, објаснио г. г. дуелантима усвојен начин дуела, и по дужности позвао г. г. дуеланте на мирно решење које су ови одбили […], после команде три оба су се противника окренула и г. Црњански одмах на команду три опалио не погодивши г. Сондермајера.

Г. Сондермајер није опалио јер уместо да повуче за ороз повукао је за продужене {….} за ороз. Пошто пиштољ није опалио, г. Сондермајер је подигао руку у вис и рекао: ‘Je renonce’ [одустаје да пуца].

Но како је у записнику утврђено да се двобој сматра свршеним од једног метка опалио пиштољ или не, од потписаних [секундантата] пала је команда ‘finis’. Са овим сматрамо да је конфликт за обадвојцу часно завршен .“

ИЗНЕНАЂЕНИ И ЗАПРЕПАШТЕНИ ЦРЊАНСКИ

Milan Jovanović Stoimirović – Portreti prema živim modelima

Милан Јовановић Стоимировић – Портрети према живим моделима

Колега Милоша Црњанског у служби Берлину Милан Јовановић Стојимировић дао је своје виђење догађаја. Црњански му је описао своје изненађење и запрепаштење поступком Сондермајера:

„Црњански је пуцао први и промашио. Сондермајер је онда скинуо монокл и рекао: „Je  gepopes!“ (Одустајем!) – и није хтео да пуца уопште. Црњанског је тек то и такво понашање довело до беса! Он је праскао, драо се и тражио да Сондермајер пуца, али овај то никако није хтео.

Секунданти су нашли да је Сондермајер у праву: Он је био кадар „на страшноме месту постојати”, али није хтео ништа више од тога!… Тако је овај дуел био завршен на један чудан начин, јер је имао епилог који Црњански није очекивао. 

Говорећи ми о томе случају, он ми је казао:

„Мене је ужасно вређало што Сондермајер није хтео да пуца. Питао сам се: Да му није испод достојанства да пуца на мене? Био сам изван себе, али морам да признам да ме је његов гест изненадио и запрепастио. Било је у њему нечега збиља витешког. Човек је стао пред моју куглу и дао ми доказа о својој храбрости, али није хтео да ничим даље везује своје име за моје, а најмање тиме што би ме ранио или убио. Мене је то болело и ја му то нисам могао никада опростити, јер је у томе било и неког презира и уопште много чега за анализовање и за коментарисање!”

Приредио: Далибор Дрекић

Литература:

Владимир Буњац „Каменовани Црњански“, М. Ракић, Београд, 1986.
Борис Милосављевић, „Између мита и стварности: двобој Сондермајер – Црњански“, Балканолошки институт Београд 2016.
Милан Јовановић-Стоимировић, Портрети према живим моделима. Прир. Стојан Трећаков, Владимир Шовљански. Нови Сад: Матица Српска, 1998.
Лазар Бојанић, „Црњански против авијатичара“, Српско наслеђе, историјске свеске, бр 5, мај 1998.

ГЕОПОЛИТИКА / ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / СРПСКО ПИТАЊЕ / СТАВ

Милош Црњански: Наш салонски комунизам

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.
Милош Црњански

Милош Црњански: фото: Јутјуб Снимак

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Има ли то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, међутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка.

Нација, и праве националисте, никад се не могу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толико понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада.

Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа – (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“.

То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија.

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.

Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима – који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима – са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.

Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига.

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?

Та деца.

Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Милош Црњански

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, коминтерна.

У сваком случају ми које називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „haut volee“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.

Извор: Часопис Двери Српске, Прећутани Црњански, стр.19-20

ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / КЊИЖЕВНОСТ

Милош Црњански: Свако има у Риму само једно своје место

Можда ће се читаоцу учинити чудно, да неко може, тако, у Риму, да се стално враћа, и седи на истом месту. За оне који само прођу кроз Рим, тешко је схватљиво да свако има у Риму само једно своје место. За њих је Рим велика жива варош. Једна фантастична успомена за посетиоца.
Рим

Рим; Liebig Tradecard

За онога, међутим, ко годинама живи у Риму, вечни град се раствара, као нека утроба, као нека провалија, у којој се налази мира на само једном месту. Постоје неколико Римова, да се тако изразим и сви су они наслагани као геолошки слојеви, један преко другога, у утроби земље. Ти слојеви се распознају, по фосилима, као кад се силази у неки рудник. За оне који живе у Риму, има их неколико.

Наслагани су у Риму народи, столећа, варвари, скулптуре, разни стилови архитектуре, пролазност свега. Не могу се сви ти Римови знати, ни волети. Обично свакo заволи, на крају крајева, један.

Неки заволе антички Рим, други Катакомбе, трећи само Рим Микеланђела. Постоји и Рим папа, Рим Наполеона, Рим романтизма, Рим Уједињења, и недавни Рим краља Умберта I. Што се мене тиче, ја сам проучавао Рим Тиберија (али то је специјална манија).

Сваки од тих Римова није само читаво брдо наслага, архитектуре, камења, историје, трагедија, него и мртвих, и бивших идеја. Кад се са лица Рима скине маска, варош је страшна. А зна се да је и лице у сваког човека, маска. И лице Тиберија.

Људска ограниченост је таква да су, у Риму, и највећи, и најчувенији, људи волели само један део, кварт, кутак, Рима. Не мичући се одатле лако, као што уосталом и приличи сенкама. Цезар, који је био, као што рекох, најбржи човек свога доба, проводио је овде дан између два реда чемпреса. Цар Август, увек у истој башти. Цицерон је ишао увек у исту вилу у брдима. Нерон, на своју терасу. А у једној, мокрој, мрачној, уличици, и сад још гори лукијернар апостола Павла.

И судбина људи завршава се у Риму, тако, увек на истом месту. На пример, на Гробљу протестаната, има два гроба, један поред другог. Једно је гроб Гетеовог сина, а у другом је сахрањен син Гетеове Лоте. Судбина их је довела у Рим чудним путевима и ту их зближила. Рим је пун таквих случаја и отуда ваљда пун сујеверја. Овде људи употребљавају и сада, два прста, мали прст и кажипрст, као рогове, да се бране од зла погледа. Нико не пролази крај гуравога, а да га не помилује, нежно, по леђима. Трастевере (део вароши преко Тибра) и сад још верује, да жена може да затрудни од урока.

Па и они који верују у Бога, сујеверни су, и те како, целога живота. Сви ти хришћани имају своју цркву, свога свеца. Међу црквама којих у барокном стилу има 200, свако има једну и у ту иде и он, и његова породица, и његова љубазница. Међу светитељима, највећи број гласова имао је Свети Филипо Нери.

Чак се и залазак сунца, у Риму, посматра увек са истог места, са терасе, испод касине „Валадијеа“, изнад Piazza del Popolo. Ту се, у доба Умберта I скупљала госпоштина тачно у исти сат дана, у својим стакленим каруцама. Сад свет долази у малим аутомобилима и тај излазак је код многих једини додир чистог ваздуха. Та непокретност Римљана је, каткад, величанствена. Кардинал Гаспари, један од највећих дипломата нашег времена, шетао је целог свог живота, сваки дан, свега два сата, у истој алеји, свог врта.

Иако Рим има читав низ чувених дворана, свако, на крају крајева, памти свега један, као успомену из свог живота. Или, један прозор на њима. Или једну пинију, из њихових вртова.

И међу фонтанама у Риму, свако зна да је једна „његова“. Римска сиротиња је у стању да препозна воду своје фонтане затвореним очима. А што се тиче дрвећа, ја сам имао у Риму једну „своју“ пинију коју сам могао да видим и са својих прозора. Она стоји у врту, на Пинчу, тачно изнад попрсја Шатобријана. Нисам ја њу волео са тог разлога, него зато, што је и лети, и зими, тако зелена, да се из далека чини црна. Скоро сваке недеље, узимам улазницу за тај парк и идем да седим тамо, после „Бебингтона“, пре одласка на посао. Звоним на капију, пусте ме унутра, а та пинија ме чека и, под њом, моји рукописи из Скандинавије, које преписујем у књигу. Ту, на клупи, седим, мирно, као да сам пред старом командом места, у Тронјему.

Кад се почне старити, једино мисао људска почиње да се чини узвишена. Размишљања постају важнија и од личног успеха, и од личне својине.

Укратко: пре него што одем из Рима, желео бих да сазнам шта је права срећа људска и зашто је тако кратка. У сваком случају, знам већ да стварност није нимало једноставна. Она долази и испред, и иза, сна.

Црњански М. Код Хиперборејаца I. Београд. 2008.

Извор: Идентитет

Часопис „Идентитет“, можете поручити посредством мејла identitet.projekat@gmail.com или фејсбук странице до које долазите притиском на слику:

Identitet

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Британска списатељица Ребека Вест у Србији – О Србији и Србима

Британско-ирска списатељица Ребека Вест боравила је 1936. године у Београду и Србији и као резултат тог боравка настало је њено најзначајније дело – обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ 1941. Чим се појавила ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. Колико је интересовање ова књига изазвала сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Овде преносимо њена запажања о Београду и Србији тога времена.

Ребека Вест

Ребека Вест (1892-1983) била је британско-ирска списатељица и феминисткиња позната по свом оштром перу, по својим романима и по вези са Херберт Џорџом Велсом. Писала је есеје и чланке за Њујоркер, Њу Републик, Санди Телеграф, и Њујорк Хералд Трибјун.

Најзначајније њено дело јесте обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ (Black Lamb and Grey Falcon) из 1941. године који представља извештај са њеног шестонедељног путовања по нашим крајевима. Чим се појавила, ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. О њој се писало као о једној од „великих књига духовне побуне против двадесетог века“ (Њујоркер), као о „монументалној хроници“ (Њујорк Тајмс) и као „љубавној афери“ са Југославијом, посебно Србима, која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (Њујорк Хералд-Трибјун).

Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Гледајући како бомбе падају на њен град у пролеће 1941,, у епилогу књиге је написала: „Док сам размишљала о инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: ‘Господе, допусти ми да се држим српски!’”

У рано пролеће 1936, године у Београд је дошла Ребека Вест, романсијерка, која ће заволети Београд и Србију и написати веома запажену књигу „Црно јагње и сиви соко“, коју ће најпре објавити 1941. године у Нјујорку, а потом 1942. у Лондону.

По доласку је одржала предавање о савременој енглеској књижевности, а била је и гост на вечери српског ПЕН-клуба. Ево њених описа Београда и Србије, у коју ће долазити у више наврата:

„Прејели смо се за ручком, што у Београду лако пређе у навику ако је човек довољно издржљив да може поднети сељачку храну која је луксузно припремљена захваљујући урбаном расипништву намирницама и турској традицији финих и јаких зачина. Супе, сосови и јела са пиринчем овде нису ништа слабији од најбољих које сам пробала.

Прича се да је Београд центар европске шпијунаже. Ови Југословени као да никада нису боловали нити патили у животу. А чини се да би требало бити обрнуто ако узмемо у обзир све историјске чиниоце. Јер сви Југословени преко четрдесет година морали су доживети најстрашније ратне недаће, а сви млади морали су у детињству доживети такву оскудицу и опасности какве никад нису угрозиле француску, енглеску или немачку децу…“

Ребека Вест говори о Београду и овако:

„Донедавно био је балканско село. Имао је свој карактер у којем се огледала спремност на отпор, одлучност да се опстане, као и мученичка оскудица. Било је то свето балканско село. Брег на којем стоји посвећен је крвљу људи који су умрли захтевајући само живот, на који имају право. Модерни Београд је прошарао тај брег улицама које су на другим местима много боље направљене…

…Али ни у једном од тих великих градова (Лондон, Париз или Њујорк) нисам видела да се полако отварају хотелска врата кроз која без журбе и смирено улази сељак са црним јагњетом у наручју. Нашао је место поред пулта где се продавала Правда и Политика, Continental Daily Mail, Paris Soir, New York Herald Tribune. Био је то лепо грађен младић, равне плаве косе, високих јагодица и јасног погледа. На себи је имао грађанско одело, али и кожух и црну шубару, и кожне опанке са савијеним кљуновима. На куповној кошуљи видео се вез који је додала његова мајка. Гледао је око себе као да некога тражи. Два пута је отишао до врата бара загледајући лица оних здепастих малих људи, по чему је било јасно да је чекао неког из њиховог круга“.

Њен водич по Србији и по Београду био је писац и новинар изузетног духа – Станислав Винавер, кога ће у својим мемоарима и кореспонденцији задржати у најбољем сећању,  а у самом делу га није тешко препознати у лику Константина. Обићи ће Тополу, Шумадију целу, а онда Фрушку гору, Нови Сад, биће и на Косову и описаће ту колевку српства са љубављу и добром намером.

Весели и здрави људи

Ребека Вест: „У југословенским селима човек се може поуздати у снагу сељака и предвидљивост њиховог понашања. Ови људи у хотелским ресторанима нису били уједињени прихватањем било које заједничке форме. То им је давало чудан и загонетан карактер дивљих животиња. Лав и лавица који су пили воду у потоку на Калемегдану нису по својим чувствима и мисли били ништа даље једно другом него што су ови весели и здрави људи…“

Из есеја о Грачаници:

„Ништа на овој цркви није случајно. Њу није градила једноставност, већ крајња интелектуална истанчаност… То је она врста цркве какву су могли саградити архитекти двора у Хемптону да опсесија готиком није владала у том ћошку Европе. Било је то за мене узбудљиво сагласје, будући да је српски краљ Милутин, који је саградио Грачаницу неких седамдесет година пре Косовске битке, веома личио на нашег Хенрија VIII…”

Изводи из текста: Љубавна афера са Србима (Драгана Букумировић)

Њено дело није било објављивано у Југославији све до осамдесетих година прошлог века, када је објављено у цензурисаном издању, без многих поглавља. Разлог томе била је чињеница што је „њена књига протумачена као „брутални напад на братство и јединство” и на разне национално-идеолошке митове, што није било по вољи ондашњег режима.“  

„Тај креативни и зналачки извештај са шестонедељног путовања по нашим крајевима бујао је и разгранао се у двотомни, такорећи енциклопедијски опис Југославије, земље које више нема. И више од тога, Црно јагње и сиви соко је династичка сага о Хабзбурзима и Карађорђевићима, научни рад о византијској археологији, паганском фолклору и хришћанској и исламској философији. Уз све то, књига нуди и величанствену психоанализу немачког ума и порекла фашизма и тероризма у XX веку. Многи су дело оценили и као упозорење на опасност у коју је тоталитаризам довео Европу 1940. и у годинама које ће уследити…

Пажљивом читаоцу неће промаћи колико нас је волела Ребека Вест, можда више него ми себе. Била је опчињена нама. Србија је била њен изгубљени рај. У вртлогу данашњих превирања и многих предрасуда према Србима и Србији, ова књига дође и као мала утеха и заклон.

Ребека Вест се дивила интензивном животу на овим просторима, јаком пићу, зачињеној храни, седељкама у ситне сате, лепим мушкарцима и народним ношњама. Словенима је приписала „безграничну способност за испитивање и разматрање”. Толико нас је волела да је чак у својим коренима нашла трагове словенства.“ 

Милош Црњански је био одушевљен њеном књигом и узалуд је у Лондону тражио издавача. „Налазили су много разлога да одложе издавање, које је окончано тек 1941.“

На крају издвајамо интересантну мисао Ребеке Вест о владици Николају Велимировићу:

„Најизузетније људско биће које сам икада срела“ (Владика Николај Велимировић).“

Црно јагње и сиви соко, 1941.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Новости Радован Поповић), Никола Кољевић: О књизи Ребеке вест „Црно јагње и сиви соко„, Национална Ревија (Драгана Букумировић), Википедија

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / ПРОЗА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Милош Црњански – Терет народа свог

Имам исконску жељу да учествујем у судбини народа за који ме је мати родила.

Милош Црњански

Милош Црњански на поштанској маркици Србије из 2018

На питање Анђелка Вулетића – шта је битна карактеристика његовог стваралаштва док је био млад – Црњански одговара:

“Национални осећај пре свега, као и код целе моје генерације. Љубав према свом, не баш сретном народу. Љубав према нашој заосталој књижевности. Та љубав није никаква заслуга. Она је просто последица мог рођења на северној граници, крајњој граници нашег народа. То је имало за последицу претерани осећај национализма. Ја тиме тумачим пред самим собом скоро све што сам радио, писао, претрпео, до завршетка године 1934…”

Како је Црњански видео живот у туђини:

“То што је Буњин добио Нобелову награду живећи у Паризу, или један велики песник Шпаније живећи у Мексику, не значи да су боље писали у иностранству. Писац као Антеј постаје снажнији само кад додирне своју земљу. Херкул је иностранство. У туђини се губи воља за радом, туђина увек смањује остварену количину рада. А камелеони су многобројни у нашем времену… Значи само да се велики писац рађа и цвета само у свом родном крају…”

Црњански о ономе шта ради:

“Ја се већ неколико година бавим сонетима и мадригалима Микеланђела. Објавићу ове године есеј о томе… Природно је, без даљега, да учествујем у судбини оног народа за који ме је мати родила. Књижевник који не учествује у судбини свог народа није прави књижевник. Нарцис у литератури спада у категорију менталних онаниста…”

На крају Црњански поручује:

“У нашој литератури општа је појава била да писац и песник згасну рано. Мени се то неће десити…”

“Осећам се поносним што сам дочекао да се могу вратити у нашу књижевност после многих патњи. А сматрам да је одвратно кад песник ставља себе високо изнад других људи. Андрић (Иво) је рекао да себе сматра у народном, општем, животу, као и сваког другог човека. Чујем да Крлежа, који је исто толико био заслужио Нобелову награду, ради за тројицу и не седи загледан у свој пупак, као што бонзе седе. И ја сам чинио што сам, у својој ситуацији, могао…”

Извор: Новости

ГЕОПОЛИТИКА / ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Милош Црњански – Наш Темишвар

Новине су данас донеле вест да су румунски студенти, приликом последњих демонстрација, разрушили српску црквену општину у Темишвару… Међу варошима, које смо изгубили свакако за увек, има неколико пуних меланхолије, које су остале сасвим близу нашој граници, па ћемо се чешће сетити, док време не учини своје да их заборавимо.
Темишвар

Српска банка у Темишвару 1918. године

Далеке и чисте, брђанске варошице под словачким планинама, са својим ђацима рацким, који су одлично преводили пандекта својим богаташима, што леже по гробљима тамо, под каменим плочама, исписаним црквено славјански, својим житарицама у дубокој води Дунава, привезаним уз крчме аласке, где се певало само српски већ се давно чини да су постојале само у старинским нашим романима. Једино нас старе, празне цркве, које не могу да се селе сећају да је све то било живот и јава.

Слике међутим, пијаце у Баји, улице око родне куће  Доситеја у Чакову, старе порте, мирисне од липа, око црквене општине у Темишвару, о којој ето новине пишу, још су блиске и болне за нас многе, тако да их, склоним ли само очи, видим и овде у влажној, децембарској магли доста јасно.

Темишвар се звао мали Беч. Раскошан и огроман, са својим ванредним авлијама, он је тонуо међу старе, жуте бедеме тврђаве. И пре двадесет година, још био је подељен дугим алејама, зими завејаним, којима се ноћу враћало из позоришта, дуж огњишта у крпе завијених баба, које су пржиле кестење и говориле нарочити швапски дијалект. На његовим великим пољанама виђали се често читави пукови коњице, у парадном јуришу. Усред града, око петокатних кућа, луксуз је био неизмеран, мирис пудера и парфема увек јак, али се на мостовима, што су се савијали над прљавим и жутим од песка Бегејом, дешавала ноћу права великоварошка убиства.

Огромна железничка станица, већа од београдске, црвенила се као запаљено предграђе, и засипала све паркове у грундове тениса гаром и димом, али се на пола сата хода, у влашким и српским селима Кишоди и Мехали могло под расцветаном јабуком, на дрвеној клупи, уз пламен једне свеће, пити кисело вино и певати, уз тамбуру, о болном Кара-Мустафи.

Чим је први авијатичар начинио вратоломије под француским небом, био је и на темишварској пољани да то покаже, тамо где су за један једини дан сазидали огроман циркус Американци Барзума, уз припомоћ све деце, али је на мало хода, иза огромног и светског купатила, и петокатних хотела, где су отмене жене ишле на рандевуе, могло да се нађе биртија са опраним патосом, где су недељом слушкиње играле уз трумбету. Швапски трубач вршио је своју дужност врло јевтино и савесно и чудно. Засвирао би у једном бирту и дувао, док се парови не упуте, па претрчао преко ћошка у други, и тамо започео исто, све док се није све вртело као подмазано, да се брзо врати у пређашњи бирт, где су понеки почели да испадају из такта, па их опет у дувао у круг. Играчи су, у главном, држали играчице за тур.

“Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан. Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске“

Срба је у граду већ било мало. Клепало пред ускрс, литија о Спасову, причест о Божићу, скупљали су сав тај свет у црквену порту, засађену липом. Руско певачко друштво Славјанског дошло је са севера и узбунило све својим тужним, славенским литургијама, а глумци, нарочито Добриновић причали су над ктиторима и граничарским официрима о Србији, свој завејаној цвећем шљива. Његова улога Циганина, господина Целестина у мамзел Нитушу, његово полтронство у Ђиду научише их, да осим нашег кукања на гробљу и осим наше мале школе, у којој су нам једнако причали о спаљивању моштију, о набијању на колац, има још један свет у коме се игра и грли.

Све је то старо изнемогло српство мирисало на тамјан. Личности, које ми се указују у сећању тако су шарене и чудне, као глумачке маске. У малој школи, са пет шест клупа, владао је учитељ Берић и црквењак чика Глиша дечачким душама. Од једног је зависило ко ће да декламује оно „пружи руку да ти сабљу платим“ – а од другога ко ће да вуче шесто звоно, оно највеће, што грми. И какав је био и тај учитељ. Суботом после подне играо нам је, представљао Балзака, Жана Валжана, и плакао над Обломовом. Био је добар, праштао је изостанке, које су деца извињавала чудним језиком: „господине нисам био у школи, ме мили“. Шта каже? „Су га мили“ – додаје други. „Га мили“ – виче трећи.

Будимски владика, тада синђел, лично је долазио у јесење вечери на час да нас утишава, кад сам у осмом разреду изјавио да нема Бога. Дворана општине имала је финих, хладних пејсажа и раскошних портрета старих граждана, а иконостас румен и бео и љубичаст, обасјан од трепћућих свећа, лепши је од свих других дела сликара Данијела.

“У пола још дечко одвучен је у војску. Са свих фронтова стизала су његова писма, у њима је била увек само Србија. Погинуо је тако страшно раскомадан. Сестра његова, најлепша девојка, полудела“
Темишвар

Српска црква у Темишвару, стара разгледница

Црква је била центар свега. Певачка друштва, а сваки дан смо оснивали нова, која су се међу собом страшно мрзела, певала су литургије ванредно, али са страшним акцентом. О Духовима, клечећи у трави, дрхћући се слушала три евангелија, на српском, црквено славјанском и грчком. Тенор ђакона висок и дуг, црквени; баритон будимског владике озбиљан и хладан, грчки и громогласни бас архимандрита Дошена, два метра високог, из манастира Бездина. Па после поздрав патријарху, очекиван завереничком језом, када се спомињу ордени, чији је био „кавалер“, па се чује таковски крст и титула „србијанскому и црногорскому“. Очи сјаје, сваки пева мога љета, а понека се госпођа гурка и шапће „Јоцо, Јоцо, вас загт ер?“ Било је то смешно, али сузно и дубоко родољубље, тада јако у моди.

У гимназији, старој католичкој рушевини пијариста, у оној истој у којој је и Бранко Радичевић учио, ретко је који свршио. Колико ђака младих и лепих, последњих из тих крајева, чудне и збркане судбине. Једног се сви највише сећају; био је род проф. Таназевића, коме није могао доћи. Седео је сатима загледан у шару Раванице, објављену на Антологији. У пола још дечко одвучен је у војску. Са свих фронтова стизала су његова писма, у њима је била увек само Србија. Погинуо је тако страшно раскомадан. Сестра његова, најлепша девојка, полудела. Отац не дочека да поврате Модош, где су пре становали, исуши се и умре. Свуд нешто стендалско, патетично, мелодрамско у тим изнемоглим породицама. Учитељ скаче са трећег спрата, у авлију српске црквене општине, и издише на камену, исти онај дан, кад новине доносе да је Васић изишао из Битоља. Сво то српство мирише на тамјан, на плочама темишварске пијаце, око које су некад све трговине биле српске.

Имали су и свој пук. Двадесет девети. О Ускрсу стојао је голим ножем стражу, у цркви, око православног гроба. Сад је лепо поређан под земљом, по осам стотина гробова на сваком месту, дуж све пољске границе и талијанског брега, који се зове и сад „Томба“ – гроб. Један од његових официра, од најлепших, био је у гарди, и сад свако подне излази из београдског града.

“Досад је стари Темишвар био миран и мртав. Жут и врућ он је ово лето већ био сасвим влашки, прљава жута река једва је отицала на њега. Полако, кроз коју годину, неће нам остати ни трага ни гласа“

Иза вароши била је зелена, лепа архијерејска башта, а гробље омиљено шеталиште. Нарочито су љубичице лепе око гроба једног малог Руса, певача Славјансковог, који је пао са кола, па прегажен, и око споменика млађег Радичевића. И иза њих су, под стаклом, старе и фине фотографије женске, под гробовима Јоановића, Јанковића и других. Путеви, засађени багремом, воде, туда у село Мехалу, где је становала резерва српска, све сами радикали, сви бербери и све калфе, који су у белим рукавицама играли, по баловима женске задруге. Под расцветаним јабукама и мирисом фризура, ипак је српство очувано. Каква весеља за прво бомбардовање Котора, каква митологија Црногораца на клупи пред капијама!

А предграђе Фабрика, црно и чађаво, имало је своју читаоницу и књижевне вечери. Гласно се читали Ветар и Дона Клара и увек је било пуно. Тај свет, који је почео да муца свој језик, долазио је ту са лудим одушевљењем. Сваки ко је умро, остављао је своје имање цркви и на књиге.

А тек љубав. Колико комичних драма у породицама, кад се хтело женити влаињом или јеврејком. Гледали су га као робијаша. Настала је општа жалост и глас о томе ширио се далеко. Писало се чак онима, који су били у бањи Мехадији на лечењу.

Досад је стари Темишвар био миран и мртав. Жут и врућ он је ово лето већ био сасвим влашки, прљава жута река једва је отицала на њега. Полако, кроз коју годину, неће нам остати ни трага ни гласа. Али отидете ли сад још тамо, на станици већ дочекаће вас група патетичних, смешних људи, невероватних и чудних. Исти они трговци, калфе и чиновници, који су пре муцали кад говоре и радо мешали коју румунску, окупиће се сад око вас и дугачки Јоца Павловић духнуће и дати глас „а“, тенору са испруженим вратом, баритону, и басу, да тихо и пажљиво отпевају и одмах ту пред станицом, гурајући вас у кола: „Ој Србијо мила мати“.

У томе нема ничег опасног, и не би требали да им зато разбијају општину. Тако је свуд изумирање.

Милош Црњански, Политика, 6. јануар 1925. године

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА / ПРОЗА / СРПСКИ ВЕЛИКАНИ

Интимно о књижевности – филм о десет најзначајнијих српских књижевника XX века

Краткометражни филм „Интимно о књижевности“ говори о десет најзначајнијих српских књижевника XX века кроз интимну визуру десет савремених писаца.

Књижевници на маркама

Интимно о књижевности: Десет најзначајнијих савремених писаца, говори о десет највећих великана српске књижевности 20. века. Иако су међу њима универзитетски професори, критичари, есејисти, свако од њих даје ноту интимности, особену, личну везу са другим уметником, осветљавајући на тај начин духовни капитал који је наследио.

О Иву Андрићу говори – Михајло Пантић, Исидори Секулић – Вида Огњеновић, Меши Селимовићу – Милисав Савић, Васку Попи – Владимир Копицл, Александру Тишми – Ласло Блашковић, Бориславу Пекићу – Драган Великић, Милораду Павићу – Владимир Пиштало, Данилу Кишу – Вава Петковић, Стевану Раичковићу – Воја Карановић, Милошу Црњанском – Горан Петровић.

Гледаоци имају прилику да виде визуелни запис разговора са сваким књижевником (осим са Исидором Секулић, јер, на жалост, не постиоји), као и кратки филм, снимљен тридесетих година, на XI конгресу Светског ПЕН центра у Дубровнику, у коме се писци из целог света скупљају испред Кнежевог двора. У филму можете, између осталог, сазнати више утицају Рације на живот и дело Данила Киша…

Матеја Рацков – режија и монтажа, Вук Ршумовић – сценарио и Андреја Леко – камера аутори су емисије која подсећа да је српско књижевно наслеђе 20. века – велико, богато, живо и инспиративно.

Филм је рађен у продукцији Српског ПЕН центра и премијерно је приказан на отварању 77. конгреса Међународног ПЕН центра у Београду 2011. године.

 

Documentary „Serbian Literature: An Intimate View“ is a film about ten the most important Serbian writers of the 20th century: Ivo Andric, Isidora Sekulic, Mesa Selimovic, Aleksandar Tisma, Borislav Pekic, Vasko Popa, Milorad Pavic, Stevan Raickovic, Danilo Kis and Milos Crnjanski. They were members of Serbian PEN centre.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: РТС

КЊИЖЕВНОСТ / ПОЕЗИЈА

Стражилово Милоша Црњанског – једна од најлепших српских поема

Поема “Стражилово” Милоша Црњанског сматра се једном од најлепших песама на српском језику. Инспирисана је делима и животом, тј. смрћу Бранка Радичевића, који је са тек 28 година умро у Бечу, присећајући се с носталгијом Карловаца и Стражилова. Сета која се осећа у Радичевићевим последњим песмама, а поготово у песми “Кад млидијах умрети”, верно је пренесена и у ову поему, којој је носталгија такође главни мотив. Поема “Стражилово” нема конкретну радњу, она говори искључиво о осећањима; говори о доживљају места с једне просторне удаљености, па дојам о месту песник извлачи из сећања, а не из присуствовања. Зато је ова песма поема само по својој мисаоној ширини и емотивности, а никако по структури приповедања, јер она у себи садржи само лирску структуру, а нити мало епске.
Милош Црњански

Милош Црњански у карикатури (1893-2003); фото: riznicasrpska.net

Стражилово

Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму Фрушког брда.

И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.

И, тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И, тако, већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам то хтео, у оној гори,
познао грождје, ноћ, и теревенку,
и поток, сто сад, место нас, зубори.

И, тако без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.

Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.

Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
тудја, уморна, рука, бледи сумрак просу.
А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне, дојке не дају
да се гласним криком баци по трешњама,
сто ми остадоше у завичају.

И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, ко Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим,
снегом и ледом, смешећи се, мирним
све што се збива.

И, тако, без веза,
стеже ме, ипак, родна, болна, језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.

Не, нисам, пре родјења, знао ни једну тугу,
тудјом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.

И, тако, без бола,
вратицу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.

Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и јака.

Лутам, још витак, по мостовима тудјим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд подјох, посут лишћем жутим
и расутим.

И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и траве,
седнем на облак, па гледам светлост,
што се по небу, уз моје страсти, јаве.

А место свог живота, давно живим,
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек родјењем дошлу,
са расутим лишћем, сто, са гробом Бранка,
на мој живот пада.

И, тако, без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И, тако без тела,
душа ми је невидљива, и невесела.

Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље
дајем.
И груди своје, у грождју, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.

И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И, тако без станка,
тетурам се видиком, без престанка.

Лутам, још, витак, по мостовима тудјим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд подјох, посут лишћем жутим
и расутим.

Дрхтим, још витак, од река и небеса.
Милује ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.

За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке, у смеху.

А, место свог живота, знам да, по видику,
тај смех расут, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.

И, тако, без речи,
дух ће мој све тудје смрти да залечи.
И, тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга.

Јер љубав це моја помешати, тајно,
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.

И, тако, без звука,
смех ће мој падати, са небеског лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.

Дрхтим, још витак, од река, и небеса.
Милујем ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давном, младом,
под сремским виноградом.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, да духом потамнелим,
тешким, невеселим.

И овде, реку једну
видим, под својим телом,
да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.
А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,
и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,
видим да је, у раном умирању,
мој, и тудја, младост, горка и једна иста.

И, место моје судбе, са ужасом новим,
сусрећем давни живот, болан и прозрачан.
А, кроз ову земљу, свилену и прозирну
чим, уплашено, спустим девојачко тело,
кроз маслину мирну,
видим, далеко, опет, лишће свело
и завичај облачан.

И, тако, без кретње,
тудјину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.
И, тако, без знака,
дозивам голу драгу, из меког, тосканског, мрака.

А прах, све је прах, кад дигнем увис руку
и превучем, над провидним брдима, и реком.
И, неизмерно слабе, све те трешње, што се вуку
са мном, по свету, са земаљским лелеком.

И, тако, без таме,
дух мој са мрачним воћкама покрива ме.
И, тако, без имена,
истом жалосцу милујем брда невидјена.

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем, и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.

Лутам, још,витак, са шапатом старасним
и отресам цланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим;
тишина це стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

И овде, без боје тајне,
ни једне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,
ваздухом купаних воћака и тела.

И, место сребрних пруга, забрезја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над трешњама и младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се свуда шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако, у умирању смири,
и чула упокоје.

И тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда.
И тако, без пута,
моје миловање, по умирању лута.

А мир, свуд је мир, кад распем што је било
и приклоним главу на оно што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност, далека.

И, тако, без мора,
прелицу живот наш, зорама Фрушких гора,
И, тако, без пића,
играцу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

Лутам, још, витак, са шапатом страшним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим,
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.

Бранку Радичевићу

Песма започиње приказом лирског субјекта као луталице “са сребрним луком”, која, где год да јесте, увек у сећању носи свој завичај. То видимо у стиху “али, иза гора, завичај већ слутим”. Овај стих могао би означавати и повратак луталице у родни крај, након целоживотног лутања по свету. У овим првим стиховима песник уводи мотив “расцветале трешње” који ће да се јавља кроз целу песму.

У другој строфи песник наглашава атмосферу лепог пролећа коју је започео увођењем мотива трешања. У овој строфи то чини мотивом “полетње вечери”, али она му је послужила како би изнео један контраст:

“И овде, полетње вече
за мене је хладно”

Хладноћа о којој говори односи се на хладноћу туђине, која је супротна оном топлом осећају дома тј. “огњишта”. Песник почиње да говори и о Фрушком брду, мотиву који ће такођер да се понавља кроз песму, а који је један од главних. Фрушко брдо има једнак значај у песми као и Стражилово – оно је место за којим песник жуди, иако је, како лирски субјекат каже “у тешкој тами”. И самом песнику је чудно што размишља о родном месту, поред лепоте Тоскане, у којој се налази, што тумачимо према стиху “И, место да се клањам Месецу, тосканском…”. Песник осећа да ће га с прољећем уловити ностлагија поред које неће моћи да ужива у лепотама места у којем се налази.

Четврта строфа почиње истим речима којима ће почињати и неке касније строфе. Песник је тако сличне емоције изразио на сличан начин, управо како би их нагласио. То примећујемо у стиховима: “И, тако, веће слутим”, ” И, тако, већ живим”, а онда касније “И, тако, без туге”, “И, тако, без блуди”, “И тако, без везе”, “И тако, без дома” … Након сваког оваквог стиха он наглашава носталгију која њиме доминише, па тиме као емоција доминише и песмом.

Осим ових стихова, песник понавља и везник “И”, стављајући га на почетак готово сваке строфе. Тиме стичемо дојам да песник набраја све те емоције на које наилази, а које заједно изражавају жудњу и љубав према дому, тј. Стражилову.

Седма строфа поновљена је прва строфа, а понављање почетка строфе “Лутам, још витак…” примећујемо и у петнаестој, двадесет и првој, двадесет и деветој, тридесет петој, тридесет шестој и четрдесет другој, последњој строфи, само што они касније уводе неке нове мотиве.

Занимљиво је како песник у једном тренутку помене и Бранка, мислећи на Бранка Радичевића, који му је и био инспирација за ову песму:

“…Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка;
тек рођењем дошлу,
с расутим лишћем, сто, с гробом Бранка,
на мој живот пада.”

Остали мотиви, које Песник понавља кроз песму, најчешће у себи носе симболику или страсти или смрти, а обоје у служби исказивања носталгије. Неки мотиви, попут “мостова”, “реке” и слично исказују песникову жудњу за путовањима, за новим местима, која је у изравном контрасту наспрам жудње за домом, дакле местом које најбоље познаје. Ипак, они мотиви који указују на песников завичај доминантнији су у поеми. За разлику од простора, који је у песми итекако добро одређен, време, с друге стране сасвим је неодређено. Песник испреплиће садашњу ситуацију са сећањима на прошлост и с наговештајима будућности.