Матија Бећковић

ЕСЕЈИ И ОСВРТИ / САТИРАЊЕ / СТАВ

Матија Бећковић – О заосталости

Заосталост је постала једна врста моде. Помодно је и популарно бити заостао… Цивилизовани са завишћу гледају на заостале. Заостали су постали носиоци напретка, синоним здравља, авангарде.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Matija_Be%C4%87kovi%C4%87.jpg

Матија Бећковић (Радосав Стојановић, 2010); фото: Википедија

Из заосталости се не може назад. Заосталост зна само за напред. Данас само заосталост може да корача крупним корацима.

Једино заостали имају будућност.

Само још гладни имају наде да ће бити сити. Сити су већ сити.

Као што поцепани имају лепши сан од елегантних, само још поробљени могу сањати слободу.

Отуда супериорност заосталих лежи на чврстим основама. Њихова будућност је сасвим извесна. Од историје цивилизованих они ће кројити себи будућност. Немају разлога да понављају очигледне грешке и глупости.

Гладни и боси, пуни снова, наде и снаге, заостали ће тек доживети носталгичне тренутке наше лепе прошлости. Наше најлепше успомене тек треба да буду њихова стварност.

Њиховој доколици није потребна научна фантастика. Они сањају виљушке, точкове, пегле, прве новине, проналазак филма, радија и телевизије.

Они су гладни наше ситости.

Дивног ли узбуђења, величанствене ли глади и радозналости.

Благо заосталима, тешко онима који то нису!

Благо још увек жељнима правде, слободе и једнакости! Једино они имају за шта и живети и умрети. Једино ће још они бити храбри, часни, слављени. Они ће тек имати своје песнике!

Поучени искуством већ ситих и цивилизованих, они ће подизати блиставије револуције и водити спектакуларније ратове.

Њихов Наполеон биће виши. Њихов Александар Македонски живеће дуже. Њихов Брут неће убити Цезара.

Тешко онима који су на циљу. Они су без циља. Они који су остварили своје снове, немају више шта сањати. Слободни ће трунути у непроменљивости слободе. Сити среће, они ће се окренути несрећи.

Тако, док идеал примитивних остаје добро, еманциповани блазирано траже промену у злу.

Цивилизовани пуне своја гробља самоубицама, заостали – гладнима.

Сити би хтели да довикну гладнима, да није сва срећа ни у ситости, али их гладни не чују. Одевени се скидају, постају нудисти, а голи краду њихова одела, хладно им је и жељни су елеганције.

Заостали сваки залогај проглашавају празником, сваки дан кораком ка срећи.

Цивилизовани гледају заостале на малим и великим екранима, не могу да се начуде тој хладнокрвности која никуда не води. Кају се за своју радозналост и нестрпљење, радо би из гледалишта утрчали на терен да сами суделују у игри. Међутим, касно је. Свако само једанпут пролази свој пут. Уназад се ништа не може исправљати. Унапред може, и то ће заостали учинити.

Будимо добри са заосталима, можда ће нам поклонити који залогај своје глади и који гутљај своје жеђи.

Извор: Искра

Сродни чланци:

Матија Бећковић – О заосталости
Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“
Матија Бећковић: Косово пре Косова
Матија Бећковић – Кад дођеш у било који град и Вера Павладољска
Богојављење, поема Матије Бећковића
Гледано из угла мајмуна

ЈЕЗИК И ПИСМО / САВРЕМЕНИ ЈЕЗИК / САТИРАЊЕ

Матија Бећковић: Цео српски језик да се сажме у две речи: „супер“ и „јеботе“

Познати књижевник Матија Бећковић у свом ауторском, аналитичком тексту, који је написао у свом препознатљивом стилу, описао је како би српски језик изгледао када би имао само две речи – јеботе и супер.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Matija_Beckovic_%26_Emir_Kusturica-mc.rs.jpg

Матија Бећковић (Медија центар Београд, 2013.); фото: Википедија

„Предлажем да се цео језик сажме у две речи. Он је већ и сажет, и ви већ погађате да су то речи: јеботе и супер! Не знам треба ли да свој предлог образлажем. Докле ћемо каскати за животом? Предлажем нешто што је одавно наша стварност (и стрепим: да ли ће мој предлог бити усвојен!) Смешно је затварати очи пред реалношћу.

То, што ја предлажем, већина је већ усвојила, и мањини се предлаже да нам се придружи, како не бисмо кварили утисак. Ја не тражим да се то уведе, него да се призна и озакони кад је већ дошло спонтано. Ово је век брзине, који је штошта скратио и сажео. Како сам разумео, и сама атомска бомба је резултат огромних сажимања. Храна је одавно концентрисана, а да и не набрајам – шта се све обрело у пилулама?

Напредак науке створиће пилуле у којима ће се наћи најразличитија знања и осећања – биће довољно попити пилулу па постићи оно за шта су раније биле потребне деценије. Наравно, језик не може бити изолован од света и века. Није нормално да се све скраћује а да се језик шири и продужује. Појавом две свемоћне речи (јеботе и супер) показало се да постоје милијарде непотребних појмова.

Модеран човек не зна шта ће са тим баластом а мора да се изражава краће и брже. Показало се да се једном, од тих речи, може рећи више него ватрометима речи и говорничким тобоганима. Невероватна је способност речи “јеботе” и “супер”: могу бити употребљене безброј пута а да увек значе нешто друго. Набијене смислом који се не може потрошити, оне су се већ показале као успешна замена за све.

Просто је несхватљиво да се нико раније није сетио ова два појма, која су нам била на врху језика, нити запазио каква се моћ крије у ових десет слова! Били су потребни читави томови да се изрази оно што се може далеко успешније рећи са јеботе и супер. Кад би неко био докон, па да размотава и разлаже ове две речи, видело би се да је у њима збијено све оно што је исписано на билионима страница.

Тако би обрнутим путем, поново нестало оно што као закопано благо чами мртво у магацинима и полицама библиотека. Али, чему тај обрнути процес? Да су те две речи раније уочене, не бисмо страћили толико времена и потрошили море мастила и папира. Још нисам приметио да постоји неко питање на које се не може одговорити са супер или јеботе. Нема тог доживљаја који се не може савршено изразити једном од ових речи, па чак и оне – по потреби – могу бити скраћене.

Довољно је рећи “у-је” или “суу”, па стећи углед не само зналца, него и славу говорника! Како је овим открићем постала смешна читава граматика и толике друге области које су израсле из језика! Како су осрамоћени и ухваћени на делу толики празнослови, скрибомани, и гњаватори. Немогуће је једну од ове две речи употребити на погрешном месту. Нико их није изговорио а да је испао глуп, преопширан, или да се погрешно изразио! Како су постале сувишне толике катедре и професори матерњег језика! Какав су само посао били измислили – да рођеном народу предају рођени језик?!

Паметном човеку је одмах ту морало бити нешто сумњиво. Какав је то матерњи језик који се мора учити. И још имати комплекс да га не знаш, и да не умеш да говориш, иако ти је матерњи! Читави крајеви неће више погрешно говорити, јер је немогуће изговорити погрешно јеботе или супер. Да не говоримо колико је њиховом појавом уштеђено. Толики говори, предавања, доказивања, постали су депласирани. Са ове две речи више смо постигли и рекли за кратко време него са свим речима откад смо проговорили до данас.

Њихову величину немогуће је изразити неким другим речима него опет њима: “супер” и “јеботе”. Ако не верујете да се само с две речи могу заменити све остале покушајте, за почетак, да са супер и јеботе гарнирате све што говорите. Те две речи саме раде, па ћете временом схватити да све оно друго и није било потребно. Нико вам неће рећи да брбљате, тртљате, балегарите, лупате, ако будете употребљавали само “супер” или “јеботе”. Не каже наш народ случајно да ћете бити паметнији ако ћутите. То је резултат времена у којима се с много речи тако мало рекло. Јеботе и супер су нека врста зачина Ц.

Покушајте да их уденете у све што говорите, и тако ћете видети да се слажете са мном, иако вам се то сада чини претерано. С њима је свака ствар укуснија, а без њих бљутавија! Узмимо, рецимо, песму Бранка Радичевића ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ.

Прочитајте је са овим рефреном, и без њега, па одлучите која је боља:

Кад сам синоћ овде била, Јеботе!
И водице заитила, Супер!
Дође момче црна ока, Јеботе!
На коњићу лака скока, Супер!
Поздрави ме, зборит оде: Јеботе!
“Дај ми, селе, мало воде!”
Супер јеботе!

Мој предлог ће, с временом, усвојити читав свет. Ја не разумем како би се, на неком другом језику, то исто могло друкчије рећи. Ко не разуме човека који каже супер и јеботе! Долази дан кад ће читави свет уклонити језичке баријере и споразумевати се само са супер и јеботе. То ће бити, јеботе, супер“, завршио је Бећковић своје писмо.

извор: НСПМ

Сродни чланци:

ИСТОРИЈА / НАРОДНИ ИЗРАЗ / СРПСКО ПИТАЊЕ / СТАВ

Матија Бећковић: Косово пре Косова

Историја је доводила у сумњу чак и место где се битка догодила, а поезија је Косово уочила још пре Косова. Поетска проницања су досегнула да ће то убаво поље постати не само убојно, него и усудно и пресудно. Песник је ово поље одавно изабрао да смести своју песму.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Matija_Be%C4%87kovi%C4%87,_reading_Serbian_war_newspapers_from_exile_(Corfu,_1916).jpg

Матија Бећковић чита Српске новине (Виктор Лазић, 2010.); фото: Википедија

Преткосовске песме почињу отмицом жена и Бановић Страхиња баш на Косову показује своју моралну реткост.

И Марко Краљевић иде право на Косово код бијеле Самодреже цркве да пресуди на коме је царство. Мајка Јевросима изговориће пре Лазаревог опредељења, рескије и српскије сведену библијску реч:

Боље ти је изгубити главу
Него своју огр’јешити душу!

Ето, колика је вредност душе, и како је рескира свако ко се одлучи за живот по сваку цену.

Као да су још иза Карпата Срби носили неку несрећу и кренули на тајни зов ка овом пољу, а да ни накнадна памет не зна шта их је покренуло баш на ову страну и водило ка Косову.

И Мурат не иде на Лазара, него на Косово и Лазар га не чека у Крушевцу него на Косову. На Косову зато да представи целину своје земље и немањићке лозе. За Мурата је Косово главна капија уласка у гркљан Србије и главу Европе. Мурату капија за Европу – Лазару за небеса.

Песма свезнатељка и њена свеувидност преузела је на себе одговорност да утврди ток боја, одреди учеснике и пресуди победника. Честитога кнеза је произвела за цара, цару дала царицу, царици браћу, браћи имена. Није заборавила слугу Милутина, Ваистину и Голубана. Није изоставила имена ни хртова, ни коња. Сазнала је ко је коме био кум, ко побратим, ко девер и тако довела у крвно сродство цео народ. Призивала је и оне који су умрли пре боја и повратила оне који су се родили после њега. Довела и Арапа прекоморца, уочила какве ко има очи, однекуд дознала и боју гласа својих јунака. Тако смо добили драгоцене појединости које је једино могла дознати поезија.

Матија Бећковић – Косово

Султана Мурата историја није упамтила по добру. Али поезији је за њену пређу био потребнији племенити Мурат. И она се није обазирала на његову суровост, него га учинила обазривим према Србима, од чије је руке погинуо. Присен моралне осетљивости језика осећа се и кад песник не каже Милош уби, већ Милош згуби турског цара Мурата. Косово је постало поетска правда за Турке. Са Косова су кренуле две историје и једна поезија.

У косовском предању нема ничег што се коси или спори са другим народима, сем ако није грех и голо постојање, и само припадање једном народу.

На Косову нико није закаснио и још увек сам може изабрати и улогу и страну.

У великим биткама готово никад није погинуо ниједан велики јунак, а камоли владар. Није ли смрт кнеза Лазара и Милоша Обилића одлучила ко је највећи јунак и која је највећа битка.

На Косову се пробудила наша национална савест, а кад се савест једном пробуди више не може заспати.

Косово је име за нашу небеску отаџбину, а ту отаџбину можемо изгубити само духовним самоубиством.

Извор: Искра

Сродни чланци:

КЊИЖЕВНОСТ / ОКО НАС / САТИРАЊЕ / СТАВ

Гледано из угла мајмуна

Гледано из угла мајмуна, многе наоко нелогичне и глупе ствари изгледају сасвим друкчије. На пример: гледајући из угла мајмуна, сасвим је природно живети на дрвету! По тој истој мајмунској логици, нема ничег чудног ни у свему другом што мајмуни раде – а познато је шта све мајмуни раде.

Мајмун; фото: pixabay

Ако се за тренутак ставимо у улогу мајмуна, нама ће многе невероватне ствари постати блиске и разумљиве. Тако ћемо другим очима гледати, рецимо на крађе, јер у мајмунском моралу та категорија не постоји. Молимо вас, шта за једног мајмуна значи лепо понашање – то једино може да значи не понашати се као мајмун, што је за мајмуне неприродно, ако није и немогуће!

Ставите се мало у кожу мајмуна, па вам ништа неће бити природније и ближе него да се чешете, биштете, церекате и плазите језик.

Пример мајмуна нас упозорава да стварима не прилазимо једнострано и догматски.

Мајмунски поглед на свет нуди нам велико олакшање и решење за многе неурозе савременог света.

Ако је све релативно, а јесте, онда нема мање или више компетентних. Ако је историја тачка гледишта, угао гледања, онда се ни угао мајмуна не може игнорисати, сем на властиту штету.

Према томе, кад год вам се деси да нешто не разумете, или да вам нешто смета, помислите шта би у тој ситуацији урадио и како би се поставио један мајмун. Видећете да решење постоји, мање или више мајмунско, али је ипак решење. Ако и ту не нађете задовољавајући одговор, покушајте да исту ствар видите као коњ, миш или слон. Све су то равноправни и могући погледи на свет и живот.

Важно је објаснити ствари, а није важно како и из ког угла.

За многе проблеме је једино решење ставити се у положај мајмуна, и одатле уживати у хармонији и логици историје и света.

Матија Бећковић

Извор: Искра

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.