Људевит Гај

Треба пре свега знати да је Штросмајер раније био капелан аустријског Двора у Бечу, а затим ректором велике богословије Аугустинеа, нарочито драге хабсбуршкој кући, а већ у 34-ој години постао и бискупом у Ђакову, епархији коју је сам желео. Био је лично везан за Цара, као његов човек од особитог поверења.

Ми смо имали пред собом, дакле, две личности Хрватског Препорода, случајно оба Немца по крви: Људевита Гаја и бискупа Штросмајера. Али и два различна њихова покрета: Илирство, покрет углавном локални и унутрашњи, и „Југославизам“, покрет шири и експансионистички, струју чисто хрватску и католичку и аустријску.

Била је и велика лична разлика међу двојицом протагониста тих покрета. Гај је био литерат и романтик, а Штросмајер је био првосвештеник своје Цркве, проповедник њене непомирљиве догме, мисионар једне „ecclesia militans“, значи типични човек једног апостолата. Овакав апостолат увек потискује и искључује све што не стоји у служби његовој. Пренесен на национално тло, он и ту постаје мистичан и искључив. И заиста, после извесног времена, бискуп Штросмајер ни сам није више разликовао докле иде свештеник, а одакле почиње политички борац.

Једино заједничко између шефа Илирства и шефа Југославизма, било је то што су оба били Немци, по крви и издржљивости; а као потурице, били и још фанатичнији за хрватску ствар.

Али бискуп Штросмајер, целог живота познат као лични пријатељ аустријског Цара, а по крви непријатељ Словена, колико и прирођен хрватском тлу и средини, зар је могао, бар по ичијој здравој памети, почињати у Хрватској какву акцију у смислу југословенске идеологије, како се она код нас Срба једино и представљала: значи, по дефиницији, иредентистичка и револуционарна?…

И зар је један Царев пријатељ могао имати намеру да икад од хабсбуршке куће и аустријске монархије, најкатоличкије, и апостолске, и јерусалимске, као што Хабсбурзи носе историјско име у својој титули, одваја од ње Хрватску, најлојалнију провинцију и најпобожнију парохију њезину?… Да је одвоји од владара који је после Папе главни мач католичанства?…

Ако је Штросмајер говорио о Југословенству, то је ствар политике а не осећања, идеје а не идеала, комбинације а не идеологије. Ако је и одржавао односе са српским кнезом Михајлом, то није извесно било иза леђа аустријског Двора. Ако је и Јелачић писао усрдна писма великом песнику Његошу, то није стога да с њим на рушевинама хабсбуршке монархије прави неку нову државу за 3/4 православну… Као Штросмајер, ђаковачки бискуп, и Јелачић, аустријски генерал, био је најпре слуга Двора бечког, па тек онда бан хрватски. Најпре велики командант аустријске војске, па тек онда гувернер Далмације, једне сиромашне провинције, политичар који ће добити и после тих разговора са Његошем, за главног шефа Цареве војске у целој Угарској. И то у једном веома важном моменту.

Његош је својим писмом од 29 децембра 1848 поручио бану Јелачићу да се прогласи (!) баном Троједне Краљевине устанком Срба и Хрвата, и обећао му своју помоћ. Ово је пренеразило хрватског новог бана, који је био више Хабсбурговац него и Јелачићевац. Наседнувши овако, витешки владар Црне Горе, пише грофу Меду Пуцићу на Ђурђевдан 1849 своје разочарање: „Ја сам се у почетку нешто надао, а данас видим да је засад југословенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звечи…“ (Л. Томановић, П. П. Његош као владалац, Цетиње, 1896).

По свему овом видите са колико се безумља и подвале говорило са извесних страна српском народу да је загребачки „југославизам“ онакав какав су Срби увек замишљали покрет под таквим именом: као народни, а то је „братски“, и „словенски“, и „револуционарни“, у смислу тоталног уједињења политичког и државног од Триглава до Црнога Мора. Да, уједињење је спремао и славни бискуп из Ђакова: али уједињење под светом лозом аустријском, и изједначење у најсветијој Цркви, католичкој.

То ће се видети из овог што следи.

Ни српски државници шездесетих година, на челу са младим кнезом Михаилом за његове кратке владе, нису правили у овом погледу пометњу, као што је правила наша генерација. Они се нису могли варати у оном шта је заправо значила акција иначе високо цењеног бискупа Штросмајера.

Илија Гарашанин, највећи државник наше крви, водио је преписку са свима српским земљама у циљу уједињења Српства, а не југословенства. Није радио на основи аустријској: да Балкан припадне хасбуршкој династији; него на основи Србије: да Балкан припадне балканским народима, као што је уосталом Гарашанин ово јасно оцртао у тачци 6 свог „Начертанија“. Ко је, дакле, још онда у доба Гарашанина икад веровао да је штокавштина постала тобож јача и од католицизма између Срба и Хрвата…

Па шта је онда заправо био тај Штросмајеров „југославизам“ ако пре свега није био словенски покрет у целој својој суштини, питаће нас данас какав ожалошћени Србин, после свих превара које су му на основи тог „југославизма“ урадили наши политички људи, и новинарски најамници разних лоших режима, и најзад, заведени добронамерни идеалисти. Шта је била онда та тобожња Штросмајерова доктрина, која је стављена у темеље нове државе, и више него равноправно са државном доктрином неманићском, која је била чиста и јасна као сунце: национализација свега оног што живи у државној заједници, искључивање свега што јединству те заједнице стоји насупрот! А Штросмајеров „југославизам“ је био у сржи противност србизму, немањићској идеји о држави, балканском схватању о нацији, православном схватању о догми.

Шта је заправо била практична политика бискупа Штросмајера?

Један католички побожни пропагатор може само у другом реду бити и национални борац; а један похрваћени Немац може тек сасвим споредно бити и словенски идеалист. Ако ико друкче мисли, тај не познаје људску психу.

После Кримског рата, Србија, нешто слободнија од притиска и Аустрије и Русије, показивала је (нарочито после својих ратова 1875-1878 са Турском), могућност да привуче к себи све јужне Словене под турском управом. Ми знамо да је Бугарска у Букурешту већ раније закључивала споразум са Србима да српска војска и њих ослободи, а били готови да зато приме и српског кнеза за свог владара, и српско име за будућу заједничку војску. Босна је стога била у крупном плану Штросмајера и његовог пријатеља Рачког…

Ето ово је све био „југославизам“ бискупа Штросмајера на делу.

Али има и нешто још драстичније. То је био његов такозвани ТРИЈАЛИЗАМ.

Шта је опет то? запитаће какав наш политичар, увек далеко од наших и српских, и хрватских, и, најзад, међусобних проблема, о којима он за скоро четврт века није никад хтео нешто позитивно знати.

Тријализам је био у свом моменту хрватска доктрина о равноправности Аустрије и Мађарске и Хрватске као основног принципа хабсбуршке монархије!.. То су, према гледишту загребачких политичара, била три листа детелине, израсле из истог патриотизма и исте оданости Круни и католичкој династији, символ њене снаге, афимација јединства. Али већ после Нагодбе 1866 г., постајући двојном монархијом, Аустрија је дошла са Мађарима до погодбе (подељена је монархија на два дела, Мађарску и Аустрију), да у аустријском делу добију превласт Немци, а у мађарском, Мађари. Нагодбом је уништена „хрватска државна самосталност“.

То је изазвало тежак осећај и нерасположење Хрвата. Незадовољни слабим компензацијама, они су показали то незадовољство на начин који је довео до терора барона Рауха. Од доношења закона Нагодбе 1866, до његове ревизије 1873, вођена је једна борба која је и од Рауха одвела ка Куену Хедерварију! Од Хрватског Државног Права није остало више ни помена, а мађаризирање Хрватске замало што није забацило и организовање Босне за њено уједињење са мајком Хрватском.

Сад долази оно што је за Штросмајера најкарактеристичније, и што треба нарочито имати на уму.

У доба после Нагодбе 1866, дошло је до оснивања двеју великих хрватских странака: „Унионистичке странке“, чији је шеф био Штросмајер, и „странке права“, чији је шеф био др Анте Старчевић. познати србофоб, који је негирао да Срби уопште постоје као народ, и који је дао лозинке „Србе о врбе“ и „За Србе сјекиру“, девизе које и данас имају своје место у хрватском народу.

Немојте ни помислити да је Штросмајерова странка ишла за распадом монархије хабсбуршке, макар што се звала и независном! Није ишла ни за одвајањем Хрватске од те монархије, макар што се звала и народном! Напротив, програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабсбурзима и под Папом“… А програм правашке Старчевићеве странке, (која је после његове смрти постала странком Јеврејина Франка, и названа франковачком), био је, као што свако зна, овај: „Све хрватске земље уједињене под Хабсбурзима“…

И сам бискуп Штросмајер године 1883, изјави да су Срби главни непријатељи Хрвата, и тиме показао да се први одриче свог југославизма. Ови такозвани „Некавци“ или негатори Аустрије, неће друго него само унију Хрватске са Аустријом!

Шта кажу на ове речи Обломови из наших партијских клубова, који су веровали слепачки да је Штросмајер револуционар, који жели Аустрију у Југославији, а не Југославију у Аустрији … И који је желио пад династије аустријске, за живот и срећу династије српске, или бугарске… И који је сањао о демократији православног Балкана, и о Светосављу, место Цркве Светог Петра, за коју је он и живео… А постављајући овакав „југославизам“ и у темеље једне нове и велике државе Југославије, насупрот немањићској идеји која је некад држала на себи најјаче Царство на истоку, наши државотворци, не знајући ни слова истине о том загребачком југославизму, метнули су тако у те темеље динамит, који ће је једног дана и разнети.

Не треба да нико за ову погрешку криви Пашића. Али ни неке његове главне чланове владе из 1914-1918, у емиграцији… Пашић је можда најбоље познао хрватске Југословене на закључивању Крфске Декларације, около 7 јула 1917, на чаробном јонском острву. Уосталом, Пашић је већ и до тог чудног датума имао с тим хрватским члановима Југословенског Одбора неколико инцидената, који су му јасно ставили до знања каквим је путем уз хрватски југославизам пошла била држава, коју је он дотле водио сигурном руком.

Југославенски Одбор је главни кривац за Југославију, за њену утопију, и за све оно што је морало одвести наше народе у данашњи хаос. – Други је кривац био Прибићевић, који је први у хрватском Сабору предложио да се Хрватска, Словенија и Далмација отцепе од Беча и Пеште, и сједине са Србијом и Црном Гором у једну државу (његов говор од 29 октобра 1918), што је овај то често и нарочито истицао (в. „Погледи на стање у Југославији“, Париз 1932).

Из свега овог што смо довде навели, види се јасно да ни Илиризам Гајев, ни Југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабсбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице две групе људи, адвоката и фратара; значи људи, који за војнички и ратнички дух Србина, представљају нешто најнеразговетније и најнежељније. А Ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабсбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То су били заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему горио највиши ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар је могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за Светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату…

Хрват је тип изолираног острвљанина и типичног малограђанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859 године, када је Аустрија наметнула Хрватској за званичан језик немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

Право је неваљалство говорити да су Срби и Хрвати два братска народа, истих расних инстиката, и зато способни за исти идеал и за заједничку судбину у истој држави. То је тровати здраву памет српског народа. Морамо рећи да је ово идеја неких наших сметењака, насупрот и самој идеји Штросмајера, који никад није сањао о заједничтој држави; и Старчевића, који никад није говорио о заједничкој раси; и Радића, који је увек искључивао заједнички „менталитет“; и најзад Мачека, који је искрено и безазорно одбијао да Срби и Хрвати представљају исти историјски и етнички „индивидуалитет“. Да говоримо само о главним идеолозима хрватства, који су добро знали осећање својих народних маса.

Јован Дучић

Извор: Јован Дучић, Југословенска идеологија, истина о „југославизму“; Издање Централног Одбора Српске Народне Одбране у Америци Чикаго, Илиној 1942

Повезани чланци:

Штросмајеров јуриш на Босну и сламање босанских фрањеваца
Југославизам у виђењу Јована Дучића
Јован Дучић: Хрватски илиризам
Братско лицемерје – Босна раздора између Срба и Загреба
Крађа српског наслеђа – Хрватске народне пјесме са гуслама и Марком Краљевићем
Шта је то „хрватски језик“, а шта није?