Индија

Сива Жива и Јак-цар у Серберији – Откуд Индија у колективном памћењу Срба?

Једну коледарску песму велике старине добио је Милош С. Милојевић од призренског свештеника Јове Станимировића. Песму су вековима изводили коледари широм Средачке жупе, она се преносила с колена на колено и чува најстарије српско колективно памћење. У њој богиња Жива, која се поистовећује са голубицом, преноси Србима вољу Триглава из далеке Индије. А откуд Триглав у Индији? Откуд Индија наша земља? Где је корен српском страху од црних Тартарана?

Жива, Андреј Шишкин, 2016; фото: Википедија

Коледарска песма велике старине из Средачке жупе 

Милош С. Милојевић: Ову је пјесну прјеписао г. Јова Станимировић свештеник Призренски, а послао нам г. Илија Спасојевић учитељ, Средачке Жупе.

Сива Жива сива силна, 
Сива силна голубице! 
да куда си путовала? 
Одговара Сива Жива 
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала 
У Инђију нашу земљу. 
Пролећела Хиндушана 
И ту Глобу Тартарију 
Црни Хиндуш и Тартару. 
Летила сам Господару 
Нашем силном Триглав бору 
Те гледала што нам чини 
Што нам чини заповеда.“ 
Шта чињаше наш господар, 
Наш господар Тригљав вељи, 
Наш Створитељ и Држитељ 
И велики Уморитељ? 
Одговори Сива Жива 
Бела силна голубица! 
„Наш господар лепо чини 
Трима кола у зучиње 
И четврто злато мери. 
Да правимо златне чаше 
Златне чаше и сребрне 
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића 
Да нам даде свако добро 
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље 
И богатство што га носи. 
Божић поје по сву земљу 
Не боји се Хиндушана 
Нити црног Тартарана 
Ни големе те пустаре 
А проклете Глобе црне 
Глобе црне Тартарије, 
И те гадне Манџурије. 
Слава му је до небеса. 
До престола Триглав Бога. 
Брада му је до појаса. 
До појаса среди земље 
Србске земље Рашке светле. 
Да се роде мушка деца 
Љути војни Даворови 
Даворови и Јарила 
Она силног Туривоја. 
Туривоја Ђуримами 
Да се роде јагањчићи 
Јаганчићи и јарићи 
И ти веља теланчићи. 
Женски више, него мушки.
„О Кољедо ој, 
Мој Бого мој!
Мој Божићу мој, 
Сварожићу мој!

Из далека преноси богиња Жива (1)

Коледарске песме спадају у групу најстаријих српских народних песама. Певане су око зимске краткодневице. Обред је чинила прослава и дочек новорођеног Сунца као малог Бога, који води порекло од Сварога, под именом Коледа, Колинда, Кољада и сл. дијалекатским разликама.

Читава песма је компонована као дијалог са богињом Сивом Живом, која овде има функцију известиоца о вољи богова. Она се поистовећује са голубицом, што није чудно будући да се голуб код Срба сматрао светом птицом. Богиња преноси речи Триглава, који је овде представљен као врховни бог, онај који издаје заповести. Он је смештен у удаљену имагинарну земљу Инђију, којој приступ имају само богови, будући да је од нашег света одвајају предели за човека непроходни и окарактерисани као црни и проклети.

Бога Триглава хришћанском поимању Бога приближавају атрибути Створитељ и Држитељ. Међутим, он је истовремено и велики Уморитељ. Из овог последњег ишчитава се старије, нехришћанско поимање света, човековог положаја у њему и смене живота и смрти као равноправних чланова непрекидног циклуса рађања и умирања, обнављања и уништавања. Три атрибута, од којих први означава творца постојећег, други онога ко одржава и чува створено, а трећи рушитеља који отвара пут ка новом стварању, одговарају имену божанства, које указује на тројство функција.

Триглав, Индија

Тримурти/Триглав на србском артефакту у Индији

О којој Инђији песма говори заиста не може бити недоумице. Топоними: Хиндушан, пустиња Глобе и Тартарија, затим етноними: Хиндушани, “црни Тартарани“ и “гадни Манџури“ чврсто и сигурно опредељују радњу догађања на индијски потконтинент.

Хиндушан или Хиндустан био је некада општи назив за Индију.

Тартарија – Монголија: Монголију су од давнина насељавала монголска или татарска племена… Као етничку групу најпре су их упознали Кинези (први помени у X веку), док Европљани за њих нису знали све до XIII века. Манџурци могу бити само Кинези.

Изузетно је значајно помињање пустаре Глобе, те етнонима: црног Глобира. Ово је стабилан, рекли бисмо укопан аргуменат, врло чврст топоним који се не налази нигде на Балкану и који радњу песме сигурно опредељује у Азију, вероватно у Индију или непосредно уз Индију.

Помињање “Србске земље Рашке светле…“ у Индији потврђује размишљања многих истраживача (Милојевића, Маретића, Луковић-Пјановић…) да је име Рашка донето из Индије и да се корени у санскртском језик: Ракши – Црвени. (4)

Tryglaw - Марек Хапон 2016

Марек Хапон, Триглав, 2016.: фото: Википедија

Порука божанства тиче се поуке људима како да живе у изобиљу. Као онај ко дарује благостање у овој песми, као и у осталим песмама које се везују за ово доба године, именује се млади бог, Сварожић. Сварожић је победник над злим и мрачним силама, што му даје особине бога Сунца и светлости. Он даје дуг живот и здравље људима и обезбеђује плодност. Занимљиво је запазити да се жељена мушка деца називају Даворовим и Јариловим војницима, што у песму уноси помен и на друга словенска божанства.

Богиња плодности Жива или Сива (2)

Богиња Жива или Сива је давнашња богиња плодности из словенске митологије. Име Жива говори о томе да је она та која даје живот. Kод Живе је атрибут мајке наглашенији него код других словенских богиња као што су Весна или Лада.

Пошто се Жива негде помиње и као Зизилеја ово име је описује и као заштитницу деце, која бди над малишанима. Уколико обратите пажњу на њен физички изглед, она је представљена као жена плаве косе попут жита, у једној руци држи јабуку, а у другој јагоде. То говори да је Жива право божанство плодности.

Ако, према легенди, пратимо раст, спаљивање и зацељивање Живине косе, то може да нам говори о циклусу жита које се у јесен жање, да би у пролеће поново било посејано и спремно за наредну жетву. Тако долазимо до тврдње да је Живино доба године јесен. То може да има неке логике ако вежемо Весну за пролеће, Ладу за лето, а Морану за зиму. То су четири фазе богиње – земље, која кроз четири божанска лика пролази годишњи циклус плодности.

Без обзира што је свака богиња била везана за одређено доба године, оне су се празновале и онда када није било време њихове владавине. Познато је да су постојали зимски ритуали везани за Морану и они који  се и дан данас одржавају кад наступи пролеће. То су мачкаре. Попут Моране, и Жива се није славила само у јесен већ и у лето, а обред који је био везан за ову богињу познат је као русаље.

Јак-цар

Борак борили Серберичани
У тој земљи Серберији
У Инџији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета.
Борак борили зло ћинили.
Борич боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туџег станка.
Туџег станка туџег данка
На Србицу и Јак цара
На тог Чуја вјељу рјеку,
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инџију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтине.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула
Кољед био прјеминуо.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!
Божича нам оставио,
А Божића Сварожича.
Сварог браду погладио
Млого добро поћинио
Сваком нами добро дао.
Домачину понајвјече.
А домачин Кољеџаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шчјерцу
Колеџаном синовицје.
Кољедо мој, Божоле мој.
Божичу мој, Сварожичу ој!

Песму је записао Скендер, Србин мухамеданске вере из Босне.

Откуд Индија у колективном памћењу Срба? (3)

Аријевска племена су први пут стигла у древну Индију пре четири хиљаде година (или 2692 пне). Дравидија, како се Индија тада звала, била је насељена Негроидним племенима – Дравиди и Наги. Аријевска племена донела су им Ведска знања, протерала су из Дравидије црне магове, који су дуго практиковали култ Богиње Кали, Црне Мајке, којој су приносили људске жртве.

Изгубљене или скривене трагове и податке о нашој древности могуће надокнадити једино народним предањима сачуваним у српском језику, поготово када се зна да су она настала на нечему што одговара стварности.

Речито сведочанство тога народног памћења, је песма коју је Милош С. Милојевић, негдје на свом неуморном истраживачком путешествију. забиљежио. У њој, наш мудри, али и растужени праотац, На путу из Индије, каже:

“КАКО НЕЋУ СУЗЕ ПРОЉЕВАТИ,
КАД ЈА ИДЕМ ИЗ ЗЕМЉЕ ИНЂИЈЕ,
И3 ИНЂИЈЕ, И3 ЗЕМЉЕ ПРОКЛЕТЕ!
У ИНЂИЈИ ТЕШКО БЕЗАКОЊЕ…“

Али у “Инђији“ владају не само “тешко безакоње“ већ и друге невоље – несносна суша и опака срдобоља.

Стога се у наставку каже:

“…ТЕ НЕ ПАДЕ ДАЖДА, НИ ОБЛАКА,
ПЛАХА ДАЖДА, НИТИ РОСЕ ТИХЕ,
ПУНО ВРЕМЕ ЗА ТРИ ГОДИНИЦЕ.
ЦРНА ЗЕМЉА ИСПУЦА ОД СУШЕ,
У ЊУ ЖИВИ ПРОПАДАЈУ ЉУДИ…
А БОГ ПУШТА СТРАШНУ БОЉЕЗИНУ,
БОЉЕ3ИНУ СТРАШНУ СРДОБОЉУ,
ТЕ ПОМРИЈЕ И СТАРО И МЛАДО!!!“

“Ето, дакле, каква је грдна, ужасна и страховита несрећа и невоља била у доба расељења Срба из Индије“, вели Милојевић у коментару ове дивне и чудесне пјесме, истичући при том да је она “боља, истинитија и вернија од свих историја и историчара“.

Санскрт

Санскрт

Као научник, који је трагањем, баш у Индији, поникао у дубину времена и простора наших давних предака, он ће нас обавијестити да се они можда из Индије не би раселили да су у питању била само ова зла која пјесма казује, “ама дође још горе и црње, па мораше“.

А то “горе и црње“, како сазнајемо од једног другог аутора, били су “сусједи Сорабски: црнокожи, кудрави, са огромним устима, дебелим уснама, кратким, широким и на врху уздигнутим носевима …

Они су непрестано нападали на градове у инђијским српским земљама, док на послетку праоци свих данашњих Словена – Срби не иселише се из своје земље у Инђији, носећи своју нејач, чељад и имања на својим коњима и слоновима, тражећи другог сједишта у ком нема црних и злих народа…“

Овај аутор , који говори и о првобитним народима у Русији, казује да су Сјамби или Срби у почетку насељавали широку област испуњену шумом, пустињама, тигровима, слоновима и да су “још одвајкада дивља племена инђијских острва … обраћала своје завидљиве погледе на тада цветајуће краљевство Сјамба или Срба“. ( Рус Г. Морошкин)

Напади тих дивљих племена на “краљевство Сјамба или Срба“, према Милошу Милојевићу, трајало је три године:

“Прва година означава прве нападе црних народа, дошљака са острва и из Киндуша или средње Азије.

Друга година означава нападе тих истих народа, са сасредоточеном силом Кинеза.

А трећа и последња – најцрњи насртај мисирских (ЕГИПАТСКИХ) царева на Инђију и коначно утамањење остатака српских племена…“

Санскрт

Санскрт

.
“Из Индије, из земље проклете“, по прорачуну Мавра Орбина и још неких историчара, расијање СОРБА – СРБА отпочело је одиста у давно доба – бар 4.000 година пре Христа.

Први дио се из Велике Сарбарске покренуо на запад и зауставио у Месопотамији. На тој рајској земљи, што се пружа у међуречју Тигра и Еуфрата, ови Срби основаше своју нову државу коју назваше Нова Сарбарска.

Константин Николајевић, историчар, нашао је да се сви Срби из ове групе нису задржали у Месопотамији, но се један велики дио њих запутио к Малој Азији, “да би одатле прешли у Европу и распрострли се Балканским, Пиринејским и Апенинским полуострвом“.

Руски историчар Ломански, опет, каже да су “српске насеобине, првог српског главног дијела, оставиле трагове не само у данашњој Италији, Шпанији и Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке“. Ово казивање подупире још зналаца, а међу њима и римски папа Енеја Силвије.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Srpski_tabornik_kapetan_Milos_S._Milojevic_(1840-1897).jpg

Милош С. Милојевић (Стеван Тодоровић, 1878.); Народни музеј Београд, фото: Википедија

Међутим, ови првобитни Срби, најочитије и неизбрисиве трагове оставили су на Балканском полуострву. По тврђењу неких писаца историје, прва група СОРАБА – Сарбарских Срба из Индије доспела је на Балкан 3.000 година прије Христовог рођења. Чинило их је више племена, а међу њима најбројније и најодважније бјеше племе Расени или Рашани – Раси. Они се, кажу, најприје настанише око ријека које се уливаху једна у другу, па једну назваше по свом имену Раса. – Рашка, а другу, опет, по неком свом значајном имену – Марица. Рашка их је подсјећала и на завичајну ријеку Рашку, коју оставише у Индији.

Са овог простора – српско племе Раси, или Рашани, током вјекова и миленијума, расијаше се широм Балкана и Подунављем и Апенинским полуострвом, називајући те просторе земљом Рашана. Грци су касније ту српску земљу Расију или Рашку назвали Ракија, а потом Тракија, а Расе – Рашани или Трачани.

Приредио: Далибор Дрекић

Извори: Милош С. Милојевић, “ Песме и обичаји укупног народа српског“, Београд 1869-70
(1) Стари Словени
(2) Рокселана
(3) Завештања предака (Драшко Шћекић, Сораби, Београд-Подгорица, 1994.)
(4) Srbski.weebly.com, Оbredne pesme drevnih Srba

Палиндроми у тамилској религиозној поезији из 7. века

Тамилски језик са око 78 милиона говорника једини је класични језик који је опстао до данас. Припада дравидској језичкој породици која обухвата низ језика, углавном из јужне и источне Индије, а признат је као званични језик у Индији, Шри Ланки и Сингапуру.
Тамилски

Храм у Махабалипураму, који су саградили Палаваси од 7. до 8. века; фото: Википедија/Nataraja

Научници су открили натписе на тамилском језику који потичу још из трећег века пре нове ере. За разлику од санскрита, другог древног индијског језика, који је изашао из опште употребе око 600. године пре нове ере и углавном постао литургијски језик, тамилски је наставио да се развија и данас је 20. на списку најраспорстрањенијих језика широм света.

Примери тамилских палиндромних речи и израза:

Дравидски језици

காக்கா – врана

தாத்தா – деда

மாமா – ујак

பாப்பா – беба

விகடகவி – Дворска луда

விகடகவி – Песник који пише шаљиве песме.

தேரு வருதே – Долази кочија

யானை பூனையா – Слон или мачка?

மோறு போறுமோ? – Да ли има довољно маслаца?

மோரு தருமோ? – „Могу ли да добијем мало бућканог маслаца?“

У тамилском језику палиндроми се називају „Maalai Maatru“. У дравидском писму је честа груба продукција палиндрома због саме структуре језика: нпр. у циљу добијања жељене форме не прави се дистинкција између дугих и кратких вокала и сл.

Упркос томе, примери као што је полупалиндромни квадрат „Сиваји вајиле Јилеби“ и старотамилски изрази (11 двостиха) нађени у религиозној поезији шаивизма садржаној у Тевараму светог Тиругнанe Самбандара из седмог века, показују високе домете ове форме у тамилском језику.

Полупалиндромни квадрат „Сиваји вајиле јилеби“

சி வா ஜி
வா யி லே
ஜி லே பி

„Џилеби је у Шивајиним устима“ (исто се чита унакрсно и ка доле, али не и уназад).

Стари тамилски палиндром –Теварам светог Тиругнана Самбандара

Први од једанаест двостиха из Теварама обраћа се Шиви, као узвишеном богу, хвалећи га и молећи за ослобођење.

யாமாமாநீ யாமாமா யாழீகாமா காணாகா
காணாகாமா காழீயா மாமாயாநீ மாமாயா.

yaam aam maa n^iiyaam aa maa yaazii kaamaa kaaN naagaa kaaNa kaamaa kaaziiyaa maamaayaa n^ii maamaayaa

„Ми смо „пашус“; Ти си „пашупати“; Онај који свира у Аз (жичани музички инструмент), Пожељан, обавијен дражесним змијама, Онај који је уништио Каму (бога љубави), Господар Шиирказија, који се појављујеш и као Вишну, који си уклонио моћну Маају (природу), О боже који чиниш тајна дела, преклињемо те да ослободиш приврженике нечистих!“

Пуранами јогија М. Шивагнане и Махавидваан М. Сундарам Пиљаја

Палиндромни стихови могу такође да се нађу у Канчи пуранамима јогија Мадхава Шивагнане (1) и у Тирунаагајк кааронап пуранамима Махавидваан Меенакши Сундарам Пиљаја (2):

Далибор Дрекић

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Телугу спев о љубави Кришне и његових пратиља
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Палиндроми у тамилској религиозној поезији из 7. века
Читање речи уназад – палиндроми речи или палинграми
Шишупала Вада – Санскртски еп о борби бога са човеком
Магични квадрати бројева у Индији од ведских времена до данас

На Хималајима пронађено 200 јединствених фигура непознате цивилизације

Група руских научника открила је два древна ритуална комплекса са јединственим фигурама коњаника који су припадали непознатоj цивилизацији на планинском подручју Хималаја.
Хималаји

Скулптуре на Хималајима које је у октобру 2017. открила руско-индијска експедицијаФото : Наука из первых рук

Руско-индијска експедиција предвођена дописним чланом Руске академије наука Наталијом Полосмак у западном дијелу хималајског масива (провинција Кашмир, Индија) открила је два древна ритуална комплекса са јединственим каменим фигурама, изјавио је замјеник директора Института за археологију и етнографију (ИАЕ) Руске академије наука Вјачеслав Молодин.

Ова научна експедиција ради истраживања у Индији већ три године, а прошле године је дала „фантастичне“ резултате. Ове године, истраживања у комплексном подручју Хималаја на граници Индије и Пакистана финансира научни фонд руског Института  и Хенкел (Њемачка).

Откривена су два ритуална комплекса, смјештена на удаљеном и високом мјесту у планинама, које је тешко приступачно. У светилишту је пронађено око 200 коњаника, а њихова посебност је што на неким од коња не сједи само један јахач, већ и два, три или четири, што је отјелотворење неких од мистерија и митова које тек треба протумачити са ових фигура, украшених рељефима. Ове скулптуре су израђене у истом стилу и богато су украшене, али су све јединствене.

Према ријечима истраживача, камене фигуре су из раног средњег вијека, на шта указује декорација коња и други детаљи.

На истом мјесту пронађени су и извори воде са, такође,  специфичним каменим фигурама.

Чини се да је у Индији одавно већ све познато, али у ствари ови најновији проналасци то демантују, док се научна заједница по први пут сусреће са овим. Ово откриће се разликује од свега до сада виђеног и указује на то колико још има неоткривених ствари које се обично налазе на необичним мјестима на нашој планети.

Оно по чему је овај проналазак толико јединствен јесте што не постоји ништа слично овоме у до сада проучаваној иконографији у Индији, што упућује на неко за сада непознато становништво које се изненада појавило на Хималајима, настанило у удаљеним подручјима и оставило свој траг.

Приредила и превела: Сања Бајић

Извор: РИА Новости 

У Индији пронађени трагови изгубљене цивилизације

У невјероватном открићу на сјевероистоку Индије, у Мизораму, тим индијских археолога пронашао је рушевине велике изгубљене цивилизације.
Мизорам; фото: oknortheast

Мизорам; фото: oknortheast

Према извјештавању индијског листа ‘’The Times of India’’ тим археолога који је ископавао тајанствене мегалитске структуре у селу Вангчија у мизорамском округу Чампај, у Индији, сматра да је град припадао некој већој изгубљеној цивилизацији која је постојала у овом региону у далекој прошлости.

Сујит Најан, један од археолога и директор пројекта ископавања је рекао да је ово један од најзначајнијих археолошких открића у овом тренутку. Он је, такође, рекао да ово мјесто крије до сада непознате чињенице о Мизораму и сјевероистоку земље.

‘’Истраживали смо рушевине испод жбуња и густог растиња. Цијело мјесто указује на трагове изгубљеног града или веће изгубљене цивилизације. Невјероватно је наићи на толико артефаката, што изискује још времена и више истраживања да бисмо дошли до коначних закључака“, каже Најан.

Истраживачи су пронашли менхире и терасе, што подсјећа на краљевске објекте. Археолози наводе да су потпорни зидови/терасе направљени од мегалитских камених блокова са терасама просјечне висине у распону од 3 до 5 метара.

Вангчија се налази у близини границе са Мјанмаром и обухвата брежуљке и густе шуме. Ископавање је спроведено након што је генерални директор АСИ-ја (Archeological Survey of India) у новембру прошле године посјетио ово мјесто, са циљем да се истраже менхири, камене структуре са приказима људи, животињског и биљног свијета на њима.

Менхири су први заштићени споменици у Мизораму.

Тим је документовао више од 50 објеката, а ускоро се планира наставак истраживања. Прикупљени фрагменти дрвеног угљена биће послати у специјализовану лабораторију за датирање угљена и даљу научну анализу.

За Расен превела и приредила: Сања Бајић

Колико су слични српски и санскрт?

Редакција Србин инфа разговарала је младим истраживачем санскрита, Марком Пејковићем, поводом изласка из штампе његове необичне књиге Речник санскрита и српског.

санскрт

У последњих двадесетак година, верујемо као део дугог процеса националног самоосвешћивања, појавило се доста радова везаних за митску и реалну старину српског језика. Откуд се код Вас јавило интересовање за санскрит и где сте га изучавали?

санскрт

Речник санскртско-српског језика

– Све је кренуло спонтано. Када сам први пут видео писмо санскрита (деванагари) одмах сам се заинтересовао. Сва та слова су ми изгледало отмено и узвишено. Одмах сам кренуо да пишем своје име на санскриту, простије речи и реченице. Онда сам набавио граматике, читанке (издвојио бих ону Радмила Стојановића) и старе текстове на санскриту. Потом сам открио колико је санскрит жив језик – говори га неколико милиона Индијаца, кроз индијске часописе, радио и ТВ програме на санскриту. Врхунац изучавања је био 2012. године када сам примљен на летњу школу санскрита коју је организовао Јужноазијски институт чувеног и осам векова старог Универзитета Рупрехт-Карл из Хајделберга у Немачкој, и то у класи проф. санскрита Садананде Даса. Данас и сам држим часове санскрита, укључујући и конверзацијски модул.

Чињеница је да од Милана Будимира и Анице Савић Ребац па до Александра Ломе и Вање Станишића српска култура није имала разумевања за проблеме индоевропских језичких старина. Зашто је то опасно?

– Ми Срби често волимо да истакнемо како се поносимо нашом богатом историјом и културним наслеђем, као и православном вером. Али, углавном о свему томе мало знамо, или и ако знамо, на самом делу не показујемо довољну бригу за очувањем тог наслеђа. Исто важи и за шири културни контекст одакле смо потекли као и други европски народи, а то је индоевропски контекст. Без изучавања индоевропских језичких старина ми не можемо да разумемо оригинално значење речи којима се користимо у нашим животима – од пијаце до философских катедри. Не можемо да научимо да мислимо, можемо само да се претварамо да нешто знамо.

Шта обичан читалац, лингвистички необразован, може да нађе у вашем Речнику санскрита и српског?

– Добија прилику да упозна, не само сличности српског и санскрита кроз списак истих или сличних речи два језика, већ и индијску културу из православне визуре. На то смо данас посебно обавезани када свејерес екуменизма покушава да прогута и потре православне догмате кроз њу-ејџ ураниловку свега и свачега галопирањем ка светској тоталитарној владавини. Читалац може видети да сам писао са дистанцом – можемо код других похвалити само оно што није супротно нашој вери и наслеђу, а све остало тек узети к знању. Свакако, они који нису Срби православци добијају прилику да прошире философске и лингвистичке хоризонте којих смо сви лишени услед просветитељско-западњачких погледа на свет.

Књига, поред списка истих и сличних речи и основне морфологије и фонетике санскрита, пружа и основна знања о индијској историји, религији, филозофији, обичајима, пословицама, причама. Укратко, све оно што би један образован човек требало да зна о Индији. Дужан сам и да истакнем да је мој рад надовезивање на радове претходника на ову тему (Божиновић, владика Атанацковић, Ресимовић…). Оно што је код њих вредно сам преузео и као такво у књизи означио, елиминисао сам оно што је по мени погрешно или непостојеће, а додао сам око половину нових речи. Такорећи, унео сам мало реда у кућу и додао пар нових ствари да освежим причу.

Колико је заиста савремени српски језик сличан санскриту? Шта та сличност значи за нашу културу и идентитет?

– Веома сличан. Ево неколико примера из Речника: наш глагол ходати се изговара истоветно ходати, прилог за време када – кадаа, некада – екадаа, пад – випад, седети – сиидати, венути – венати, тада – тадаа, лепак – лепаха, свирати – сварати, тама – тамаха, кочити – кочати, смејати – смајате, девер – девараха, чаша – чашакаха… Посебан део речника су реченице са сличним речима. Ево једне од таквих реченица: Тата, када брат хода (иде) – Таата, бхраатаа кадаа ходати?

Који су даљи правци истраживања? Да ли сте размишљали да грађу проширите на невероватни Етимолошки речник словенских језика, који у Москви излази од 1974, и до сада је обухватио 39 свезака?

– У складу са предлогом моје издавачке куће Catene Mundi, којој дугујем захвалност за врхунски професионализам у процесу публикације мог Речника, планирам рад на етимолошком речнику санскрита и српског који би покрио поређење корена речи српског и санскрита, а вероватно и поређење речи које имају различито, али блиско значење.

Извор: Србин.инфо

Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама

Магични квадрат је врста укрштених бројева, речи или других симбола у којем је број знакова у сваком поједином реду једнак укупном броју редова. Исписивање поруке у облику магичног квадрата био је један од најчешће коришћених начина изражавања у симетричној форми, зато што су квадратима кроз векове приписивана магична својства. Они се често могу наћи на амајлијама и талисманима, уписани изнад кућних врата као вид заштите породице, код болесника за брзо излечење, а посебно су заступљени кроз разне врсте словних и бројевних игара.

Магични квадрат је имао значајну улогу, како у паганским многобожачким религијама, тако и у једнобожачким, какве су Хришћанство и Ислам. Он је један од четири основна религијска симбола, поред круга, тачке и крста. Интересантно је да су ореоли хришћанских светаца у појединим раздобљима представљани у облику блиставог квадрата.

Њихово савршенство можда је најбоље описао научник и аутор више књига о магичним квадратима Шујлер Каман: „Магични квадрати су понекад мали модели свемира, можемо их посматрати као симболичке представе живота, његовог непрестаног тока и обнављања преко божанскога извора из средишта свемира“

У енигматици се магични квадрати сврставају у групу магичних ликова, симетричних мрежастих загонетки, у коју спадају и правоугаоник, пирамида, штит или крст, угао и укрштеница.

Подела магичних квадрата

Према врсти садржаја магични квадрати деле се на бројевне, словне и знаковне, а према распореду и начину читања садржаја на несиметричне, симетричне и палиндромне.

Код једних, посебно оних словних, битан је анаграмни или палиндромни распоред знакова, док су у квадратима бројева цифре углавном тако распоређене да у сваком реду, дијагонали и колони дају исти збир.

Поетско остварење у овој форми назива се лавиринтска песма (carmen labyrinthicum) и спада у ред фигуралних песама (carminа figurata).

Магични квадрати бројева

Дефиниција бројевног магичног квадрата углавном се не односи на симетричан распоред бројева у њему, него на резултат који се добије сабирањем свих бројева у једном реду, колони или дијагонали. Такав квадрат не може се саставити од било којих бројева, него они морају да чине одређени аритметички низ у коме је разлика између два броја у низу увек иста вредност.

Кинески Ло Шу

Иако се на једној керамичкој плочици нађеној у Уру (4000. године п. н. е.) налази и магични квадрат 6×6, његова права историја почиње у Кини где је пре више од 4000 година настао Ло Шу („Књига о реци Ло“), први магични квадрат бројева.

Уомо магични квадрат

Уомо магични квадрат, Норвешка; фото: storia-dell-arte.com

Легенда записана у књизи Јих Кинг из 650. г. п. н е. каже да је у време велике поплаве кинески цар Ју (2205–1766 п. н. е) из Хсије покушао да помоћу канала усмери воду у море. У намери да одобровољи узнемиреног бога реке, народ му је приносио жртвене дарове, али ништа није помагало. Увек када би бог био дарован из реке би израњала корњача. Једнога дана дечак је приметио да се на њеном оклопу налазе знакови састављени од низа тачака и распоређени у девет засебних одељака. Када су знакови растумачени, испоставило се да се ради о магичном квадрату 3×3, у којем су бројеви од 1 до 9 распоређени око броја пет тако да у сваком реду, колони и дијагонали збир увек износи 15. Народ је помоћу шара са оклопа израчунао да је количина дарова недовољна и већим даровима одобровољио бога реке.

Наредних векова се овај квадрат у кинеској традицији користио у архитектури, математици, филозофији, астрономији, астрологији, прорицању, проучавању разних природних феномена и људског понашања. Он представља орјентални концепт Јин-Јанга где су непарни бројеви представљени белим тачкицама, које су Јанг – симбол раја, док су парни бројеви представљени црним тачкицама, које су Јин – симбол земље. Овај квадрат је постао основа И Чинга, Ки-ја, компасног Фенг Шуија и других форми кинеског прорицања.

Индијски Кубера-Колам

Сличан Ло Шу квадрату је и индијски Кубера-Колам, који се од ведских времена практикује у подном сликарству и приликом извођења ритуала. Варахамихира је у својој књизи „Братсамита“ из 550. године н. е. употребљавао квадрат 4. реда при записивању рецепата за парфеме, а у Врндином медицинском спису „Сидхајога“ из 900. године квадрат 3. реда служио је за помоћ при порођају.

Квадрат 4. реда, који се појављује у спису „Кајурахо“ из 10. века, назива се и Чаутиса Јантра, или гномон, јер је збир сваког реда, колоне и дијагонале, сваког од четири мања угаона квадрата, као и средишњег – 34.

Прва позната математичка употреба магичних квадрата у Индији налази се у делу „Ганитасара“ из 1315. године научника Такара Перуа. Научник Лађунандана је у спису о хиндуском законодавству „Смртитатва“ изложио метод прављења квадрата четвртог реда предвиђених за посебне потребе (нпр. за умиривање дечјег плача).

Посебно су интересантне јантре као геометријски цртежи који структурално и аналогно објашњавају космичко устројство. Користе се као амајлије за доношење среће и обично се праве тако што се на врх низа магичног квадрата постави број датума рођења одређене особе или њен животни број.

Арапски магични квадрати

Арапским математичарима су магични квадрати или „хармонични распоред бројева“ (wafq ala’dad) познати од седмог века, када су Арапи дошли у контакт са индијском културом. Арапски астролози користили су их за израчунавање приликом израде хороскопа, због чега им се и приписује настанак астролошког начина примене квадрата.

Магични квадрати трећег и четвртог реда испуњени бројевима или словима чест су мотив на арапским гемама, талисманима и амајлијама (нпр. квадрат четвртог реда испуњен са четири слова Алаховог имена).

Почетком деветог века магичне квадрате је тумачио арапски научник Табит ибн Кура, а први примери  квадрата од петог до деветог реда појављују се 983. године у багдадској „Енциклопедији братства чедности“, коју је саставила група арапских учењака.

Неки од ових магичних квадрата, попут чувеног Шамс ал Марифа, касније су кориштени у комбинацији са магичним словима, као помоћно средство многих арапских илузиониста и мађионичара.

Између једанаестог и четрнаестог века многи арапски математичари, попут Ахмада ал-Бунија, Аз Зињанија и Ибн Кунфундија, открили су низ једноставних правила за креирање магичних квадрата, а од тринаестог века квадрати су доживели препород као астролошки и магијски феномени.

Магични квадрати су дубоко уткани у културу народа северозападне Африке, у њиховој уметности, архитектури, на народним ношњама, маскама, верским предметима и као средство за прорицање.

У раном 18. веку математичар, астроном, астролог и мистик Мухамед ибн Мухамед представио је начин за прављење квадрата непарног реда.

Претпоставља се да је магични квадрат у Перзији био познат и пре исламског периода и појаве шаха. У 10. веку математичар Бузјани је саставио рукопис у коме наводи неколико квадрата, а примере садржи и анонимни перзијски рукопис који се чува на универзитету Принстон.

Квадрат шестог реда налази се у Перзијској књизи питања из 16. века, која се чува у египатској националној библиотеци у Каиру.

Античка Грчка и средњи век

Магични квадрат се помиње у грчким записима из 1300. године пре нове ере, а Платон у „Држави“ 550. године пре нове ере говори о квадрату 27×27. У делу „Генерација душе у Тимеју“ 100. године пре нове ере Плутарх пише о броју 729 као броју сунца, а 130. године магични квадрат описује грчки филозоф Теон из Смирне.

Између 500. и 1300. на простору Византије изграђено је више цркава на основу пројекта заснованог на магичном квадрату. У свету источног хришћанства први новији примери јављају се 1300. године у књизи византијског учењака Манојла Мосхопула (око 1265-1315). Радивши на делу арапског научника Ал-Бунија, грчки учењак квадрате није тумачио само путем магије, алхемије и астрологије, него им је одређивао и математичке карактеристике.

Први пример магичног квадрата у западном свету је квадрат трећег реда нађен у једном рунском рукопису из периода између 200. и 300. године, којега су келтски свештеници користили приликом извођења паганских ритуала.

У раној хришћанској уметности између 550. и 650. г. јављају се ликовни модели засновани на кинеској симболици, међу којима се налази и неколико примера изведених из Ло Шу квадрата, а на корицама неколико рукописа насталих између 600. и 1100. г. такође се појављују елементи различитих магичних квадрата.

Леонардо да Винчи је у својим сликама и цртежима често користио крст уписан у квадрате,  концепт квадратуре круга и квадрате трећег и деветог реда, а италијански математичар Лука Паћјоли је између 1470. и 1490. године објавио велики број примера магичних квадрата. Донато Браманте је 1506. године направио нацрт базилике Светог Петра заснован на принципу Ло Шу квадрата, а италијански архитекта Андреа Палађо пројектовао је 1556. „Вилу Ротонду“ на темељу магичног квадрата 3×3.

Агрипа, Дирер и Кирчер

Немачки физичар, теолог, и астролог Хејнрих Корнелије Агрипа је у делу „Окултна филозофија“ (1533.) дао приказ седам магичних квадрата различитог реда. Квадрат 1×1 односи се на Бога, квадрата 2×2 нема, а сваки наредни повезан је са једном од седам тада познатих астролошких планета, укључујући сунце и месец (Сатурн 3×3, Јупитер 4×4, Марс 5×5, Сунце 6×6, Венера 7×7, Меркур 8×8, Месец 9×9). Ова књига је вековима имала велики утицај на магију, астрологију, мистицизам, окултизам и алхемију у Европи.

Један од познатијих примера магичног квадрата бројева налази се у десном горњем углу бакарне гравуре „Меланхолија“ коју је 1514. г. урадио немачки уметник Албрехт Дирер (1471–1528). Идеје о магичним квадратима Дирер је највероватније упознао од Паћиолија, и Агрипе, а сам квадрат сличан је остварењу које је 250 година раније начинио Кинез Јанг Хуј.

Низови бројева укомпоновани су тако да се у четвртом реду налази година његовог настанка – 1514. што је уједно и година смрти Дирерове мајке. Збир низова бројева у редовима, колонама и дијагоналама износи 34. Такав је и збир четири крајња угаона броја (16+13+4+1), бројева 3 и 2 у првом реду и 15 и 14 у задњем реду, као и збир бројева 5 и 9 у првој колони и бројева 8 и 12 у задњој колони. Збир сваког од четири мања угаона квадрата, као и збир средишњег износи 34 што говори да се ради о гномону.

Дирер је сматрао да се помоћу нумеролошких техника могу изазивати промене расположења, уклањање депресија, психолошких конфузија, меланхолија итд. Овај квадрат, као и цео бакрорез, играју велику улогу у роману „Изгубљени симбол Дена Брауна из 2009. године.

Први магични квадрат 9×9 публикован је у делу „Аритмологија“ језуите Атанасија Кирчера изашлом у Риму 1655. године. Приказујући симболизам и везу између математичких закона, Кирчер придаје већи значај Ло Шу квадрату него Питагориној теореми, представљајући га у рукама анђела у рају, што је у складу са кинеским веровањем по којем је он људима дошао из раја. Са друге стране, модел Питагорине теореме постављен је на земљину површину.

Током 17. века многи научници, попут Антона де ла Лубериа, Адаме Кочанског и Ф. Бернара де Бесија посвећују велику пажњу магичним квадратима. Они су били опсесиван хоби Бенџамина Френклина, који је између 1736. и 1737. пронашао два веома комликована квадрата осмог реда.

Пример квадрата 4×4 на „Фасади Страдања“ катедрале Саграда Фамилија у Барселони рад је скулптора Џозефа Марије Субирача. У питању је субверзија квадрата из Дирерове меланхолије са два поновљена броја: 10 и 14. Збир сваког реда, колоне и дијагонале је 33, што су године Исуса Христа у време распећа. На једној половини врата главног улаза катедрале исписане су речи „Хлеб наш насушни, дај нам, Боже!“ из молитве „Оче наш“ на педесет језика, међу којима је и српски. Између цитата такође се налази квадрат, идентичан ономе на фасади.

Још од студије о тродимензионалним магичним квадратима А. Кочанског из 1686. овај се тип квадрата јавља у математичким књигама и у виду скулптура и грађевина. У врту уметничке галерије Итон Фајн у западном Палм Бичу (Флорида) налази се скулптура Петрика Ајрленда, у којој је магични квадрат формиран слагањем блокова у девет гомила.

Латински квадрат

Латински квадрат, који се помиње у 11. веку у арапској литератури, односи се на квадрат подељен на 16 поља испуњених бројевима од 1 до 4, словима А, Б, Ц, Д или симболима, тако да у сваком реду, колони и дијагонали буде четири различита слова, симбола или броја.

Велики швајцарски математичар Леонард Ојлер представио је 1783. овај квадрат као нову врсту магичног квадрата 4×4 и он се управо захваљујући Ојлеру данас назива латинским.

Пример таквог квадрата са уписаним бројевима 1, 2, 3 и 4 нађен је на висоравни Салватера на југу Француске. Његова симболика најчешће се тумачи као спој паганских и хришћанских утицаја, јер је висораван, на којој је некада негован култ Венере, данас посвећена Марији Магдалени. Кључ шифроване поруке квадрата највероватније је ознака написана изнад њега.

Латински квадрат је претеча судокуа, који се први пут јавља 1979. године у магазину „Дел“ под називом „Место броја“.

Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

 

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Телугу спев о љубави Кришне и његових пратиља

Дело од пет певања „Пааријатапахаранам“ тамилског песника Нанди Тимане садржи мноштво разноврсних палиндромних израза, стихова и песама. базирано је на причи из „Харивамсама“ о љубавном конфликту између Кришне и његових пратиља Рукмини и Сатјабхаме.
Кришна, Сатјабхама, Индија

Брак Сатјабхаме са Кришном, из Багавата Пурана; фото: Википедија

Телугу је језик из дравидске језичке породице којим се служи око 55 милиона говорника. Палиндроми су у овом језику такође слоговни, као и у санскриту. Као и у другим писмима заснованим на брахминском прототипу и у Телугуу палиндромне речи нису честа појава („јалаја“, „канака“, „канука“, „Китики“, „кулуку“, „мадама“, „мисими“, „најана“, „натана“, „сараса“, „валува“, „викатакави“, „чериче“…).

Индија, Карта

Језици у Индији; фото: digirev

Палиндромни израз „ВикаТакави“ („vikaTakavi“: „вешт песник“, „песник комедијаш“) према легенди, измислила је у 16. веку хиндуистичка богиња мудрости Сарасвати као епитет дворском песнику Вијајанагара царства Тенали Рамакришни, након што ју је преваром наговорио да му дарује и богатство и мудрост, иако је изричито тражила да одабере само једно.

Слоговним палиндромом назива се истоветан резултат који се добија при обратном читању односно слушању слогова неке речи, израза или реченице. Пример таквог израза је француско име „Лаконик Никола“ („Laconique Nicolas“: la co ni que ni co la), а у српском језику то су изрази попут: „нема мане“, „сам нисам“, „дно је једно“ итд.

Примери палиндромних речи у Телугу језику

గుడుగు – Популарни лик из дечјег романа.

వికట కవి – („vi-ka-Ta-ka-vi“) „вешт песник“ „песник комедијаш“

Нанди Тимана: „Пааријатапахаранам“ 

Дело од пет певања „Пааријатапахаранам“ тамилског песника Нанди Тимане (око 1475 до око 1540) садржи мноштво разноврсних палиндромних израза, стихова и песама.

Нанди Тимана је био угледни члан чувене групе девет песника зване „Астадиђаја“ (девет слонова). Познат је и под надимком Муку Темана (Mukku: „нос“), због своје чувене песме о предивном женском носу.

У свом раду прибегавао је разним поетским експериментима, од песама званих Читра Кавита (магичне песме), преко палиндромних у сарватобадра облику, до Габха Кавита (скривене песме), где читава песма има два различита значења.

Спев „Пааријатапахаранам“ базиран је на причи из „Харивамсама“ о љубавном конфликту између Кришне и његових пратиља Рукмини и Сатјабхаме.

Иако се данас претежно објављује на Телугу језику, оно је изворно настало на санскриту. Песме су писане у тзв. „кандам“ метру, а разликују се по томе што прва представља линијски палиндром или полипалиндром док су друге две написане монопалиндромним изразом.

Трећа песма састављана је од само два „слова“ алфабета „на“ и „ма“, а односи се на похвалу Богу која се изражава речју „нама“.

Песме из дела „Пааријатапахаранам“ Нанди Тимане
1. Полипалиндром (линијски палиндром)

dhIra S’ayanIyaS’aradhI
mAravibhAnumatamamata manubhAviramA
sArasavananavasarasA
dAradasamatAratAra tAmasadaradA

Превод: 

Одважан да лежи на постељи океана!
Красан да изгледа као Бог љубави!
Свет да буде обожаван!
Спреман да прихвати жртвене дарове!
Богат да носи блиставе бисерне огрлице!
О рушитељу злих сила! Поздрави теби!

2. Монопалиндром

nAyaSaragasAraviraya
tAyanajayasArasuBhagadharadheeniyamA
mAyanidheeradhagaBhasura
sAyajanayatAyaravirasAgaraSayanA!

3. Монопалиндром од два слова алфабета „НА“ и „МА“

manamuna nanumAnamu nU
nanu neenAma manu manumananamunu nEma
m&muna mAna nan&nu man&nana
manu manu nAnAmuneenamAnAnUnA !

Приредио и превео: Далибор Дрекић

Литература:

Nandi Thimmana (Cilakamarti Laksminarasimham), Parijatapaharanamu, 1938.
Mukku Timman Aryuni pArijAtApaharaNamu,“ EMESCO „sampradAya sAhiti“ series No. 6, M. Seshachalam & Co., 1991 (with an introduction by Sree viSvanAtha satya nArAyaNa)
Википедија 1. и 2.

Сродни чланци:

Телугу спев о љубави Кришне и његових пратиља
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Палиндроми у тамилској религиозној поезији из 7. века
Читање речи уназад – палиндроми речи или палинграми
Шишупала Вада – Санскртски еп о борби бога са човеком
Магични квадрати бројева у Индији од ведских времена до данас

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога

Киратарјунија, санскртска епска песма из 5. века која описује битку између Арјуне и бога Шиве у облику планинског ловца, најцењенија је песма написана на санскрту. Позната је по својој језгровитости, дубини и вербалној сложености, уз мноштво описа, сложених метафора, поређења, палиндрома и магичних квадрата.
Санскрт, Киратарјунија

Долазак Арјуне са војском небеских девица (apsaras) и музичара (gandharvas) (Kangra 1820.); фото: Википедија

Санскрт је класични језик индијске цивилизације писан на Деванагари писму, који је и данас у употреби у Индији када су у питању поједине званичне функције. У поезији писаној на санскрту често се могу наћи слоговни (aksharas) паландроми приличне сложености. који се у санскрту називају и „гатицитре“.

Два од шест махакавја или великих епских спевова класичног санскрта, „Киратарјунија“ и „Шишупала Вада“, издвајају се бројним примерима слоговног палиндрома и палиндромног магичног квадрата.

Слоговним палиндромом назива се истоветан резултат који се добија при обратном читању односно слушању слогова неке речи, израза или реченице. Пример таквог израза је француско име „Лаконик Никола“ („Laconique Nicolas“: la co ni que ni co la), а у српском језику то су изрази попут: „нема мане“, „сам нисам“, „дно је једно“ итд.

Киратарјунија (Sanskrit: „किरातार्जुनीय“ „од Арјуне и Кирате“) је санскртска кавја, епска песма од деветнаест певања која описује битку између Арјуне и бога Шиве, који је узео облик планинског ловца тзв. кирата..

Написао ју је Бхарави у 5. или 6. веку, и то је једино његово познато дело. Киратарјунија је најцењенија песма написана на санскрту, позната по својој језгровитости, дубини и вербалној сложености. Приповедање је повремено загушено описима, сложеним метафорама и поређењима.

Двадесет и пета строфа петнаестог певања је пример форме стиха сарватобадра („савршен у свим смеровима“), магичног квадрата састављеног од слоговних палиндрома и акростихова. Свака његова линија (pada) је палиндром, а строфа остаје непромењена и када се чита вертикално према доле или према горе.

Киратарјунија - Махабхарата

Епизода Киратарјуније, рељеф из Махабхарате, 12. век; фото: archive

25. СТРОФА 15. ПЕВАЊА ПЕСМЕ „КИРАТАРЈУНИЈА“

СТИХОВИ:

देवाकानिनि कावादे
वाहिकास्वस्वकाहि वा ।
काकारेभभरे का का
निस्वभव्यव्यभस्वनि ॥

СЛОГОВНИ ПРИКАЗ: 

devākānini kāvāde
vāhikāsvasvakāhi vā ।
kākārebhabhare kā kā
nisvabhavyavyabhaasvani ॥

Превод:

„О човече који желиш рат! Ово је то бојиште које узбуђује чак и богове, где се битка не води речима. Овде се људи боре и дају своје животе не за себе, него за друге. Ово поље је преплављено гомилом полуделих слонова. Овде сви морају да се боре, и они који су жељни битке и они који нису.“

Слично овој, и двадесет и трећа строфа истог петнаестог певања идентична је двадесет и другој строфи читаној унатраг, слог по слог.

Овакво мајсторско владање језиком показује да је лингвистичка наука у Индији и пре више стотина година била на веома високом степену развоја.

Приредио и превео: Далибор Дрекић

Литература:

Bhâravi, Kirâtârjunîya, Nirṇaya-Sâgara press, 1885.
Википедија

Текстове са темом палиндрома, као и прозна и поетска остварења у овој форми можете читати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Древни словенски квадрат – шест миленијума историје
Магични квадрат у српској књижевности од средњег века до данас – Крајегранесије
Нумерички код матрице свемира и ДНК спирале пре 6000 година исписан на корњачином оклопу
Улога магичних квадрата бројева у различитим цивилизацијама
Старогрчки магични квадрати
Стари санскртски еп Киратарјунија о борби човека и бога
Књига свете магије египатског мага Аврамелина
Арапски палиндроми и магични квадрати од средњег века до данас
Култ Црне Мадоне и витезови Темплари
Магични квадрат из 8. века као инспирација Салвадору Далију
Словни квадрати од древних Инка до Дена Брауна
Скривене поруке у романима Дена Брауна

Телугу спев о љубави Кришне и његових пратиља
Палиндроми у тамилској религиозној поезији из 7. века
Читање речи уназад – палиндроми речи или палинграми
Шишупала Вада – Санскртски еп о борби бога са човеком
Магични квадрати бројева у Индији од ведских времена до данас