Доситеј Обрадовић

Комика и шала Доситеја Обрадовића

Доситеј Обрадовић који са жаром прима идеје просвећености служи се најрадије у својој дидактици, комиком, благом шалом. Такви су сви добри дидактичари. Истина, Доситеј узима од нових идеја оно што му изгледа преко потребно и неопходно за овај час.
Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић (Арсеније Теодоровић)

Он узима најпре идеје о толеранцији, без којих се не би дао замислити рад у целоме народу, идеје о потреби просто-народнога књижевног језика који би сви схватили, идеје о реформи црквеног живота које су се наметале саме по себи.

Доситеј као да није у трагичној дилеми о темпу, о брзини којом треба вршити и извршити програм просвешченија. Он је на почетку.

Може се замислити и друкчији Доситеј, са више темперамента, радикализма, журбе, нестрпљења, огорчења) и бола. Међутим, прави догођени Доситеј Обрадовић био је такав, и од те историјске чињенице морамо да пођемо као такве.

Да је био друкчији то не би омело оно што се избећи не може, али би дало несумњиво другу боју, друге акценте, друге ритмове нашој књижевности и нашој култури…

…Доситеј верује у просвешченије. Истина, он није сувише рђаво говорио о Краљевићу Марку али то је по свој прилици зато да људе не дира и не позлеђује без потребе и пре времена.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Седам векова манастира Крупа у Далмацији (1317-2017)

Манастир Крупа налази се у близини града Обровца, подно Велебита у северној Далмацији, надомак ушћа речице Крупе у Зрмању. Уз Крку и Драговиће, Крупа је трећи историјски значајан српски манастир у Далмацији. Та три севернодалматинска бисера православља, смештена у долинама река Крке, Крупе и Цетине, столећима су били духовни и друштвени центри православних Срба задарског и шибенског залеђа.
Манастир Крупа

Манастир Крупа; фото: Википедија

Манастир је 1317. године саградио краљ Милутин, а према предању, темеље су му поставили монаси из Манастира Крупа на Врбасу. Обнављан је у време цара Душана, 1345. године, о чему постоји запис на своду манастирске цркве

Сазидан је у два спрата у облику Ћириличног слова П, а црквени звоник је на преслицу с три прозора за звона. На зидовима трпезарије налазили су се портрети заслужних људи за манастир.

Манастирска црква посвећена је Успењу пресвете Богородице. Грађена је од тврдог далматинског камена и покривена је црепом. Њен централни део има за основу грчки крст, а у средини је купола и полукружна апсида окренута према истоку. Припрата и олтарски простор цркве сазидани су 1803. године.

Српски краљеви Милутин, Стефан Дечански и Стефан Душан, издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање, а касније су то и Турци потврђивали ферманима из Истанбула. Манастир су око 1494. године даривали и српска деспотица Света мати Ангелина и њезини синови деспот Ђурађ и деспот Јован. О томе такође постоји записна плочи узиданој на звонику.

У време млетачко-турских ратова манастир је тешко страдао у више наврата, а посебно 1502. и 1620. године. Турци су 1502. са великом војском провалили у Буковицу и Равне Котаре те су сасвим опљачкали манастир. Калуђери су се склонили у манастир Крку, где су остали све до 1514. године, када су се вратили и обновили га.

Када су 1620. године Турци дошли до манастира и почели да га пљачкају, калуђери су покушали да пруже отпор. Међутим, манастир је ипак опљачкан и запаљен, један калуђер је убијен, а остали су успели да побегну.

Двадесетак година касније, 1642. калуђери су се вратили у опустошено здање, а намесник је морао да оде у Цариград како би добио дозволу за поновно успостављање манастира. То је издавањем фермана одобрио тадашњи султан Ибрахим.

Велика и темељна обнова манастира извршена је 1855. године уз помоћ Руске, Српске и Аустријске владе. Аустријска влада је условила своју помоћ за обнову захтевом да сви манастирски прозори морају бити изведени у готском стилу.

У околини осим рушевина женског манастира налазе се и рушевине испосничких келија у које су се склањали крупски калуђери да у њима у самоћи проводе испоснички живот.

У двадесетом веку десила су се два пустошења манастира: 1941. и 1995. године.

Манастирска ризница

Ризница манастира Крупе склоњена је 1995. године ради заштите: Део ризнице налази се у Србији, а део је евакуисан непосредно након хрватске акције “Олуја”. Евакуацију су извршили представници Управе за заштиту културне и природне баштине Хрватске, односно представници Регионалног повјеренства у Задру.

Манастир Крупа чува вредна духовна и културна сведочанства, упркос честим пустошењима у прошлости. Шездесетих година 20. века откривене су изузетно вредне фреске у манастирској цркви. Њих је пре 1620. године фрескописао наш истакнути сликар, зограф и хиландарски монах Георгије Митрофановић, исти онај инок који је осликао Хиландарску трпезарију. Недуго по фрескописању манастир су запалили Турци, а приликом обнове 1642. фреске су покривене кречом и тако остале скривене све до половине двадесетог века. Скоро пола ових фресака потпуно је уништена приликом неуко изведене оправке и проширења храма. Стручњаци су били изненађени овим открићем и чињеницом да је тако далеко на запад допрло српско фрескосликарство из поствизантијског периода.

На иконостасу манастирске цркве чуване су иконе итало-критске школе, рад грчког свештеника Јована Апаке. попут иконе Светог Архангела Михаила с краја 15. века. Чува се и честица моштију Св. Јеротеја, као и сребрни кивот са светитељским моштима и два крста који су пренети из манастира Рмња у Крупу у току босанско-херцеговачког устанка 1875. године.

Манастирка ризница чувала је и три антиминса: један је јерусалимског патријарха Теодосија, други патријарха Арсенија IV Шакабенте из 1743. и трећи је тзв. Крупски из 1739. године.

У манастирском архиву чувана су и 22 турска фермана, од којих је најзанимљивији онај којег је 1696. године издао турски султан Мустафа II. Тим Ферманом штити се манастир Крка и бране се манастирска права.

Велике заслуге не само за манастир Крупу него и за Српску православну цркву у Далмацији имао је крупски архимандрит, велики путник и значајни српски писац Герасим Зелић (1752-1828), чији се гроб данас налази на манастирском гробљу. Он је са својих путовања манастир опскрбио бројним материјалним културним вредностима, као што су богослужбене књиге и утвари.

Манастир је прихватао бројне великане српске књижњвности. У њему је извесно време боравио Доситеј Обрадовић, а Симо Матавуљ је четири године провео у манастиру и, према сопственом исказу, ту научио скривене лепоте српског језика.

Централна прослава седам векова постојања манстира одржаће се у Обровцу, на дан манастирске славе, Велику Госпојину 28. августа. Поред великог броја гостију очекује се и присуство Његове светости патријарха српског Иринеја.

 

 

Извор: Епархија далматинскаСКД Просвјета

Како је Доситеј Обрадовић ударио темељ страној историјској школи

До данас смо сведоци непрестаних напора за доказивањем и оповргавањем историјих чињеница, изношења различитих историјских теорија, игнорисања очигледних и недвомислених доказа.
Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић (Арсеније Теодоровић)

Са једне стране су у систему ухлебљени историчари, одшколовани на тренутно владајућој историјској школи. Они грчевито бране своје позиције, радна места, стечене титуле и објављене радове. Они вешто игноришу и заобилазе било какву дискусију о свему шта се коси са темељима њихове историјске школе, чекајући ваљда да неки „угледни“ универзитет или научник у иностранству покрене питања из српске историје, која они очигледно не смеју. Тада би се вероватно армија њих окомила на то отворено питање, утркујући се у томе ко ће први себи да припише истраживачку заслугу.

Са друге стране има свега и свачега, од проказаних историчара, лингвиста и других научника, који су се осмелили да поставе незгодна питања и дају незгодне одговоре, преко ентузијаста, који имају велике заслуге за откривање података и налаза скривених по светским музејима, библиотекама и збиркама, али улсед недовољног владања научном методологијом не умеју на прави начин да их представе, до заљубљеника у историју и шире јавности која с правом очекује одговоре на свако недоречено питање.

Уосталом, та шира јавност плаћа раднике у институту за историју САНУ и на другим институтима и факултетима управо због тога да би добијала одговоре на питања из српске историје.

Уместо тога добијамо кружни ток српске историјске науке у којем се преписује и дописује већ речено и утврђено. Често се и на темељу семинарских радова задатих студентима издају нове научне књиге и тако испуњава „квота“. Округлих столова и укрштања аргумената нема. Само игнорисање праћено подсмехом, другим речима – надобудност.

У овом тексту враћамо се самим коренима схватања српске историје од стране српских учених глава, а корен је нико други, него велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић.

У Доситејевим речима које преносимо одсликава се један провинцијални став српског учењака који на основу тога што је видео света и прочитао књига према себи и свом народу гаји инфериорна осећања у односу на тај виђени свет и прочитане књиге. Да ствар буде гротескнија, Доситеј свој став излаже начином мудровања, те би човек могао помислити како се шалио:

„Под Карађорђем кад су хотели (Срби) историју писати, Доситеј је био противног мњенија, говорећи: Истину писати срамота је за нас, а лагати није лепо; зато нека пишу страни, пак ће се све руге приписати бар њиовом пристрастију.“

Јован Стерија Поповић, Забавни календар Винка Лозића. Милобруке. Афоризми. Записке , Приредио др Душан Иванић, 2003, 173.

Са друге стране имамо супротан пример изнет неколико деценија касније од стране Друштва српске словесности које је упутило јавни позив да се прикупљају подаци из наше историје овим речима: „Историја једног народа сведок је његовог суштествовања. Ако историје немамо, онда неће доцније нико моћи рећи да је Срба на свету било; али ако пропустимо да ми сами нашу историју израдимо него је туђину оставимо и од њега чекамо да нам је спише, онда нам је жалостна мајка.“

Србске новине, 19. јула 1851, стр. 316. („Јавни позив Друштва Србске Словесности да се прикупљају подаци из наше народне историје“ — потписао је секретар ДСС Ђорђе Ценић)

Овај апел Друштва српске словесности као да је мало ко прочитао те нам се до данас дешава да нам према Доситејевом савету историју пишу странци и идеолошки службеници странаца. А када се страни утицај или идеологија замени, замени се и коригује наша историја у пожељној мери.

То је можда и основни узрок данашњих накарадних уџбеника у којима историја подлеже идеологији, коректностима, добросуседским односима и путу у Европску Унију. Због тога се из њих избацују чак и српске жртве из ратова, душе које никоме ништа нису скривиле да би биле брисане од стране историјских учењака сопственог народа. Жалосна нам мајка.

Приредио: Далибор Дрекић

извор: Жарко Рошуљ „Сатирична штампа о краљу Милану“, Зборник Матице Српске за књижевност и језик, књига LVII, свеска 1. 2009. стр. 45-46