Расен, Заглавље

Бока Которска

Некатегоризовано

Прва српска тробојка на војној тврђави у Боки

Застава је сашивена на брзину у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од Аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.

Не само послије Другог свјетског рата него и између два свјетска рата није готово ништа истраживано и писано о веома интересантним догађајима током ослобођења Боке 1918. године.

Највећа, најјача и најмодернија обална тврђава у Боки био је фор Радишевић у Кртолима. Осим већег броја митраљеских гнијезда, била су 4 тешка мерзера кал. 210 мм домета преко 7 км, 2 тврђавска топа кал. 150 мм, домета 10 км, 2 пољска топа кал. 90 мм, 2 рефлектора 900 мм и много пушкарница. У овој тврђави је засијала прва електрична сијалица у Боки и Црној Гори и прорадио први лифт за вертикални транспорт. У подземном дијелу су била 4 спрата под дебелим армираним сводовима, са много просторија за складишта муниције и хране и за смјештај војске. Фор је могао да прими хиљаду војника, иако му је редовна посада била пет пута мања. Око фора је био 8 м дубок и 6 м широк ров, а око њега неколико низова плетера од бодљикаве жице и жељезних шиљака. Био је неосвојив ондашњим ратним средствима, а могао је да издржи вишемјесечну опсаду.

Котор

Српска народна гарда – Котор

Чудно је да се баш такав објекат први освоји и да се на њему истакне прва српска застава на неком војном објекту у Боки. Тешко је то и повјеровати, поготово кад нису пронађени документи. Ипак, догађај није било тешко реконструисати, јер су остављена два записа, која су раније и објављивана, независно један од другога и у разним књигама. Први запис је оставио поп Марко Костић, тада предсједник илегалног Народног вијећа. Објављен је у књизи „Комитски покрет у Црној Гори““ Кордића и Ашанина 1985. г. а и у неким новинама. Други запис је проф. др Лаза Костића, тада команданта новоосноване ослободилачке јединице. Објављен је у његовој књизи „О заставама код Срба“, 1960. године. Синтеза једног и другог записа, који се незнатно разликују, објављена је и у књизи „Српска народна гарда у Котору“ 1989. године. Овдје је скраћена верзија.

Сеоска стража или Српска гарда

Крај рата се већ назирао, а са њим и пропаст Аустроугарске царевине. Њени војници словенских националности, све чешће су дезертирали. Прикупљали су их мјесни патриоти, који су знали гдје их могу крити. Формирана је ослободилачка јединица од мјештана и дезертера, чији је срж била недавно пристигла комитска тројка. Ова јединица је различито називана; Сеоска стража или Српска гарда. Да им се не би расипала војска или била изложена нападима сеоске страже, аустроугарска команда је повукла војску са истурених положаја и сконцентрисала је у утврђењу. Села су практично остала слободна. У таквој ситуацији, на Вари, центру и главном зборишу Кртола, пред просторијама Кртољске читаонице (силом затворене уочи рата), окупили су се наоружани Кртољани и сви који су се крили по околним брдима и шумама.

Кртољана је било много мобилисаних на разним фронтовима, па их се мало способних за пушку нашло у Кртолима. Ипак, заједно са комитима, дезертерима и жандарима, формирана је јединица од 160 бораца. Како су се у тој јединици нашли и аустроугарски жандари? На Вари је била њихова станица и једино они нису повучени у тврђаву. Сви су били словенских националности. Нису пружили отпор формирању војне јединице. За њеног команданта је постављен Лазо Костић, син попа Марка. Лазо је био резервни аустроугарски официр, два мјесеца раније дезертирао кад је дошао на љетно одсуство.

Ова јединица је основана истог дана кад је пао Скадар, што значи да су регуларне српске трупе биле још далеко. Истог дана је заузела положаје за опсаду фора Радишевић. Поп Марко Костић је одлично говорио њемачки језик, а лично познавао команданта фора Радишевић, рођеног Бечлију и доктора права, резервног вишег артиљеријског официра. У име Народног вијећа водио је преговоре са командантом фора. Командант, високи интелектуалац, имао је прилике да упозна менталитет Кртољана и прибојавао се њихове одмазде над својим војницима. Било је много разлога да се то очекује.

Кртоли

Током преговора, поп Марко је намјерно потенцирао такву могућност, али и дао чврсте гаранције да се никоме неће десити ништа непријатно ако командант прихвати условну капитулацију.

Комадант је прихватио услове: да му војска остане под хуманитарним третманом и на редовној менажи док се не разбистри ситуација и организује евакуација. Поп Марко је понудио још више: да разоружана војска остане под командом својих официра, који би задржали лично наоружање и да артиљерци остану на својим положајима, али под новом командом.

Пуну седмицу дана прије стизања на фор Радишевић дијелова Другог пука Југословенске дивизије, извршена је предаја фора Радишевић кртољској Сеоској стражи. Церемонијал предаје је обављен по свим војничким прописима и витешким начелима. Аустроугарска војска, која је била на положајима под пуном ратном спремом, повучена је на зборно мјесто и постројена. Комадант им је у кратком говору објаснио ситуацију и услове за полагање оружја. Није било ни очајавања ни одушевљења. Дисциплиновано су сложили пушке у пирамиде (а не набацали на гомилу) и вратили се у строј. Испоставило се да их има 600 и да су претежно Мађари. Отворене су капије и умарширала је Сеоска стража, различито одјевена и са разноликим наоружањем.

Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и победници, чак равноправно чекали ред за следовање

Нашле су се двије војске постројене једна наспрам друге. Уз посљедњи поздрав свих заједно, спуштена је аустроугарска застава са високог тврђавског јарбола. Није ни згужвана, ни згажена, ни спаљена, него смотана и предата дотадашњем команданту фора. Аустријског заставника смијенио је црногорски комита Крсто Калезић. Та част му је припала као ветерану са најдужим борачким стажом. Поново уз поздрав обје војске, успињала се уз јарбол велика српска тробојка. На брзину је сашивена у тврђавској кројачници, с тим што је поп Марко тражио да буде већа од аустроугарске. Кад се нова застава завијорила на врху високог јарбола, настала је урнебесна паљба из пушака. Испаљено је неколико хиљада пушчаних метака. Није се жалило јер их је у складиштима било на стотине хиљада.

Све је то било мало, па је Лазо Костић тражио да се смјена застава поздрави и са 21 топовским пуцњем. Бивши командант је објаснио да нема других сем „оштрих“ (бојевих) граната. То је баш и одговарало. Боље ће се чути, а цијеви окренуте према отвореном мору неће никоме наудити. Да би канонада што дуже трајала, није била плотунска него појединачна, и то из мерзера најтежег калибра. Тресло се читаво Луштичко полуострво, а почели су стизати протести. Није се знало да ли Аустријанци са фора гађају неки савезнички брод, или пред повлачењем уништавају властите објекте.

Да артиљерци остану на својим мјестима није тражено само ради славља. Проносили су се гласови да Италијани желе окупирати Боку и предухитрити српску војску. Требало их је спремно дочекати. То је био главни разлог за запосједање фора Радишевић. Други разлог је био да се што прије отворе складишта хране и спаси изгладњели народ. То је одмах учињено. Требало је спријечити уништење складишта, што се могло очекивати.

Српска гарда је преузела стражарска мјеста и у свему поштовала услове предаје. Посебно је занимљиво да су се до доласка регуларних трупа Југословенске дивизије, на истим казанима хранили заробљеници и побједници, чак и равноправно чекали ред за следовање. Услове предаје су поштовале и регуларне трупе, па је одмах организована евакуација заробљеника својим кућама.

Васко Костић

Извор: Српско Наслеђе бр. 12. децембар 1998.

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Срби из Пераста у запису из 1698. руског дипломате грофа Толстоја

Гроф Петар Андрејевич Толстој, прадеда чувеног писца Лава Толстоја, био је руски дипломата на двору Петра Великог. У склопу реформаторске мисије руског цара обишао је Боку Которску, Дубровник, Далмацију и Венецију и о тим путовањима оставио драгоцене записе. Посебно је занимљиво било гостовање руских племића у Перасту.

Пераст, разгледница из 1905. године

Руски цар је у складу са својим реформаторским идејама 1697. године послао групу племића из најугледнијих руских породица да у Млетачкој Републици изучавају поморске вештине. Како је у то време Бока Которска била под заштитом Млетачке Републике, одлучено је да се седамнаест руских питомаца упути у Пераст и повери перашком капетану Марку Мартиновићу

На својим школским путовањима питомци су обишли дубровачку и далматинску обалу и о томе су неки од њих оставили путописне записе. Сведочанства Бориса Куракина и Петра Андрејевича Толстоја објављена су у Русији

У свом путном дневнику 11 јуна 1698. године Петар Андрејевич Толстој пише:

“Допливасмо до месташца које се зове Пераст (Бока Которска), у којем затекасмо много Срба, који су у грчког обреда (вере). Ти Срби живе у близини турских градова и села. Они су ратници у свему слични донским Козацима и сви говоре словенским језиком (српским). Имућни су, куће су им од камена, према московском народу се односе врло срдачно и са поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске су вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено зарате са Турцима, а повремено се боре против Венета (Венеције).“

Гостовање руских племића у Перасту отворило је могућности многим Бокељима да у наредним годинама своје знање и вештине ставе у службу руске војске и државе. Гроф Тослтој био је угошћен у палати Змајевића, а заузврат је много помогао Матији Змајевићу по његовом доласку у Русију.

Каријера је грофа Толстоја довела до чланства у Врховном тајном совјету, а затим 1702. године и до места руског посланика у Цариграду. Био је увелико контраверзан дипломата, опрезан, лукав и проницљив са једне стране, а склон да се преигра и падне у депресију у важним тренуцима. Због тога му је у осетљивим ситуацијама у Цариграду помагао Сава Владиславић, који је уз грофа Тослоја започео своју дипломатску каријеру.

Приредио: Далибор Дрекић

ИСТОРИЈА / СРПСКО ПИТАЊЕ

Срби Католици (Никола Томазео)

О ЈЕДНОМ СРБИНУ ОД ПРЕ ДВА ВЕКА
Ево како је писао један Србин у 19. столећу:“Пјесме су повијест наша, у њима тражимо добро и зло наше. Други пуци ( народи, нап. В.Д.) штију их, преводе и чуде се о њима, а ми их се срамимо и још исмијавамо с нашим просвијећеним варварством. Покупимо, браћо, покупимо наше благо, прије него га вјетар времена не погуби. Хљеб из земље, лијепост из пука; пук нам је отац, а земља мајка наша.“ Образован, учен, космполита, он је поучавао своје младе сународнике:“Ви млади, који идете у туђе земље искати знање које вам земља ваша не даје, будите уфање (нада, нап. В.Д.) и весеље, а не жалост и страх отаџбине тужне.
Србин католик из приморја

Србин католик из приморја

Спомињајте се вавијек ње, уздржите (ушчувате, нап. В. Д.) језик њен; учите и друге језике, али да вам туђи не истјера материног из срца, да не буде рат и дубина у мислима вашим./…/Браните, молим вас, свуда браните домородно поштење; будите у одлукам становити, слободни у ријечима, бистри, силни на вријеме, али чешће тихи, вавијек љубовни. Љубите истину више него злато, а браћу више нег’ живот. Других народа обичаје гледајте и почитујте, брез да их слијепо слиједите, оли слијепо погрдите. Браћа њихова будите, а не робови.“

Саветовао је православне и римокатолике свог народа да се слажу:“Ришћани оли Латини, ми смо сви откупљени крвљу онога човјека славе и жалости, који није знао него љубити и осветити се доброчинствим ( Христа, нап. В.Д.). Свима свијетли ово сунце, свима ова земља даје крух, цвијеће и греб ( гроб, нап. В.Д.). Толике нас разлике растављају у овом жалосном животу, толике нас јоштер чекају муке, брез да се бијемо и мучимо за оне ствари, које ми истумачити никад не можемо, и које су нам дате као заклад братинства нашега. Љубимо се најприје, пак ће све ове смутње ишчезнути кано магла; молимо да се истина прикаже свој браћи нашој; тражимо у синовим друге цркве оне који даду особите примјере просте крепости и духовне дике.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Nikola_Tommaseo_Tomasic.jpg

Никола Томазео (Егисто Сари, 1874.); Фото Википедија

А ти, најмилији споле, најљубазнији и најплеменитији, ти научи нас миру, љубави п великосрчаности; у твом челу, које је кано огледало небеске ведрине, дај нам да видимо лијепост јединодушја; дај нам да се гледамо сви кано кита онога стабла, које је дигнуло врху себе спасење наше.“ Овако је писао Никола Томазео, чију књигу држимо у руци. Реч је о делу Србина римокатолика из Далмације, који се у 19. веку прославио својим „Искрицама“. Овај велики научник и честит припадник свог народа није био редак међу елитом са јужнословенске јадранске обале пре два столећа: сва аристократија дубровачка у то доба се изјашњавала као римокатолици по вери, а Срби по националности.

О СРБИМА РИМОКАТОЛИЦИМА

Откуда Срби римокатолици и како су нестали? Римокатолика је на србском приморју било још у средњем веку. Папа је грдне јаде видео са непослушним Србима римокатолицима у Бококоторском заливу. Рецимо, 1199, век и по после отпадања Рима од Цркве, држан је концил у Бару на коме се тражило од локалног римокатоличког свештенства да се не жени и да, по латинском обичају, брије браду.

У Средњем веку, римокатолици Бара и Котора одани су Немањићима, који бране права Барске надбискупије од претензија Дубровника. Када су изасланици дубровачког бискупа дошли на територију Бара, и тражили да арбитрирају позивајући се на папу, грађани Бара су им рекли да је њихов папа краљ Урош Први Немањић.

Которски римокатолици, попут фра Вите, градитеља Дечана, или Николе Буће, десне руке цара Душана, имали су значајну улогу у нашој средњовековној историји. Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вере, па се његови мисионари бацају на православне Србе на најширем простору – од Македоније, преко Приморја, Паштровића и Херцеговине, до Жумберка. Српски конвертит Иван Тонко Мрнавић, изасланик Конгрегације, а касније босански бискуп, у циљу ширења уније у то време пише своју верзију житија Светих Саве и Симеона, по којој су први Немањићи били ватрени следбеници римског папе.

За области Црне Горе и Боке Которске, Рим је послао покатоличеног Србина, Серафима Мизерчића и ученог трговца Франа Леонардиса. Леонардис је, поткупљујући свештенике и монахе, успео да Риму приведе бокељско племе Паштровића – али само привремено; то је исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, успеси су били краткотрајни – и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вери отаца. Ипак, један део покатоличених у Бококоторском заливу остао је при новој вери.

Сачували су србске обичаје, попут крсне славе, али су, уместо на Литургију, кренули на мису, и почели су да живе у складу са новом религиозном оријентацијом. Неки од њих су сачували и своју националну свест. Деветнаести век је пун Срба католика који знају ко су и шта су, и учествују у изградњи србске историје; такви су, рецимо: Никола Томазео, Матија Бан, Петар Будмани, дон Иван Стојановић, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Иво Ћипико, Марко Мурат, Марко Цар, Милан Решетар, Хенрик Барић, Петар Колендић, браћа Иво и Лујо Војновић, итд.

ГДЕ СУ НЕСТАЛИ СРБИ РИМОКАТОЛИЦИ?

Србин католик из околине Дубровника

Данас, међутим, Срба римокатолика – нема. Где су нестали? Како су нестали? Постали су Хрвати, захваљујући једној ватиканској стратегији. Како каже Будимир Алексић: “Ову своју стратегију римокатоличка црква је реализовала у двије фазе; прво је потискивала српско национално име, а затим је покатоличеним Србима наметала име Хрвата“. Процес кроатизације Срба римокатолика почео је у 19. веку, али је интензивиран у несрећној Краљевини СХС, у којој су представници србске елите, верујући у „троименост“ „југословенског народа“, престали да брину о својим сународицима римокатоличке вере.

Среско поглаварство у Котору, 14. јула 1924. године, Министарству унутрашњих послова Краљевине СХС шаље извештај у којем подробно описује негдашњу аустријску политику претварања домаћих римокатолика у Хрвате с циљем да помоћу ватиканских мисионара и просветних радника међу Бокеље унесе верску мржњу и нетрпељивост. Тридесетих година 20. века се, на катедрали у Котору, поставља спомен-плоча полумитском хрватском краљу Томиславу (иако није имао никакве везе са Котором). Кроатизација напредује, тако да 1940. године извесни „повијесничар“ Трипунов у „Хрватској смотри“ пише: „Бока је кроз цијелу повијест била неразориво повезана са Хрватством и она је препуна творевинама хрватске културе и хрватског духа(…)

Њена будућност се мора одвијати у заједници са осталом далматинском Хрватском, она је њезин нераздружив дио“. Томе доприносе и политичке канонизације. Године 1927, папа Пије Једанаести проглашава блаженом Озану Которску, покатоличену Србкињу са Цетиња. Римокатолици шире Озанин култ и настоје да га наметну и православним Србима из Боке. Касније ће блаженим бити проглашен и Леополд Мандић, такође покатоличени Бокељ, па ће Хрвати прогласити Боку Которску „заљевом хрватских светаца“.

Поглавар „Цркве у Хрвата“ после Степинчеве смрти, кардинал Фрањо Шепер ће, учествујући на свечаној беатификацији „блаженог Леополода“ у Котору и Херцег Новом, показати шта мисли о екуменизму, позивајући се управо на Мандића који је говорио да би се због остварења истинског јединства „одијељени источњаци требало да врате у католичко јединство“. Тако су, мало по мало, нестајали Срби римокатолици. Данас их скоро више и нема.

ДА ЛИ ЈЕ ЗА ТО КРИВА СРБСКА ЦРКВА?

Петар Милосављевић у својој књизи „Идеја југословенства и српска мисао“ сматра да је Србска Црква, изједначавајући Србе са православнима, допринела овом процесу. Он пише:“Прихватајући идеју да се народи идентификују на основу вере, Срби су доведени у позицију да изгуби битку за свој национални интегритет. Спровођењем те идеје: а) српски корпус је умањен; б) увећан је корпус народа који претендују на исте територије и исти језик; в)унесено је нешто патолошко у односе верских заједница које преузимају улогу етничких заједница“. Да ли је баш тако?

Да ли је СПЦ од себе гурала Србе католике? Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом.

Споменик Николи Томасеу у Шибенику, срушен после Другог светског рата (1910.); фото; Википедија

Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.

И Вук Караџић је, у свом тексту „Срби сви и свуда“, јасно рекао:“Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много „српскијех“ села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској).

Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем, али Бог зна чијим именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Буњевци може бити да се зову од Херцеговачке ријеке Буне, од које су се, као што се приповиједа, негда амо доселили; а Шокци може бити да су прозвани подсмијеха ради (од талијанске ријечи сциоццо), али данас и они сами реку нпр.: „ја сам Шокац,“ „ја сам Шокица,“ као и Буњевац, Буњевка.

Како год што они закона грчкога ове закона римскога зову Буњевцима и Шокцима, тако исто и ови закона римскога и они закона турскога њих зову власима, а осим тога још они закона римскога у Далмацији око Спљета и Сиња и ркаћима (или хркаћима). А у пријатељскоме разговору они закона грчкога зову ове закона римскога кршћанима, а они њих хришћанима. Кад човјек помисли нпр. да Маџара има и римскога и калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и римскога и луторанскога и калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци; мора се чудити како се барем ови Срби закона римскога неће Срби да зову.

Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци: њих (Арнаута) има и римскога (а може бити гдјешто и грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога хришћанског закона, као што би и Арнаутин римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина турскога закона.“ Тако Вук Караџић: Срби католици и Срби муслимани Неће да се зову Срби. Мађари, Немци и Шиптари се осећају као један народ, без обзира на веру, али Срби који су напустили православље неће да буду Срби. Они се називају или Шокцима, Буњевцима, итд, или се сматрају правим Турцима. И ту СПЦ никако није крива.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Vincenzo_giacomelli,_ritratto_di_niccol%C3%B2_tommaseo.JPG

Портрет Николе Томазеа (Винћенцо Ђакомели, Национална централна библиотека у Фиренци); фото: Википедија/Саилко

ТОМАЗЕО И СРБСКО СТАНОВИШТЕ

Али, ми не смемо заборавити истину о томе. Не смемо порећи да је било и Срба римокатолика и Срба муслимана. Зато је веома важно да се враћамо делу оних Срба који су, иако римокатолици или мухамеданци, себе осећали као припаднике нашег народа. Јер, како каже Мило Ломпар у „Духу сампорицања“: “Српско становиште треба концептуализовати као становиште културе, јер само на том темељу може настати политика која има и маневарски простор и унутрашњи садржај. Отуд српска културна политика треба да следи начело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном или државном подручју.

То значи да је појам српски основни појам наше културне политике и да се он не може заменити ни са једним регионалним или територијалним појмом. Ово интегралистичко начело српске културне политике подразумева да је у прошлости српска култура образована као култура три вере: оно се, дакле, спаја са начелом контактности. Премда је од значаја непрестано имати на уму да је у српској култури – нарочито од појаве Доситеја – делотворан и вишесмеран секуларни моменат, српску културу превасходно ваља поимати као контактну културу три вере.

Јер, то се посебно види са становишта њене прошлости, из перспективе њеног историјског кретања. Од каквог је то значаја за садашњост? Култура никада није пука садашњост него је увек и прошлост саме садашњости. То подразумева одвијање ствари у времену: прошло време постоји у култури као њена презентност, као садашњост прошлости. Јер, „само ако смо свесни реалности прошлости као прошлости, можемо осећати да је она жива и присутна“. У садашњости је, дакле, неопходна управо свест о контактној слици српске културе у прошлости.“

Књига Николе Томазеа зато је веома значајан прилог истини о контактности србске културе, и још један допринос обнови „србског становишта“.

Владимир Димитријевић

Томазео и повратак србском становишту / Никола Томазео: “Искрице“, ЛИО, Горњи Милановац 2017.

Извор: Србин.инфо

Сродни текстови

Нама Србима народне су песме једина школа – Николо Томазео
Никола Томазео као српски књижевник
Србија има ратничку поезију, да јој се диве

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА

Католички извори из XVI и XVII века о српству Црногораца

Католички прелати о припадности српству у XVI и XVII веку становништва на простору на коме је данашња Црна Гора
Барска бискупија

Барска бискупија

Марко Јацов је у књизи “Списи тајног ватиканског архива XVI-XVII века”, Београд, 1983, објавио извештаје которских и барских бискупа, као и неколицине католичких мисионара, адресованих на римског папу, у којима су аутентична сведочења о српској Црној Гори и Брдима у XVI и XVII веку.

1.  Которски бискуп, Хијеронимус Руска, извештава Ватикан, 5. октобра 1592. године:

„У цијелој бискупији има шест пароха, од којих тројица врше православне обреде, не признају првјенство тој Светој столици нити римском Папи, већ купују црквене чинове од Рашанског епископа на Цетињу (односи се на цетињског митрополита), погрешан став имају у погледу исходишта Духа Светога, поричу постојање чистилишта, а тај народ прихваћа исте оне вјерске заблуде на које сам ја веома често у својим бесједама и опоменама упозоравао да напусте заблуде, да признају истину, и да поштују неприкосновену Римску цркву, као мајку и учитељицу свих цркава…“

2. Которски бискуп обавештава римску курију 1608. године

“Которски град, некад назван Askrivium… под влашћу Венецијанаца… опкољен са свих страна Турцима и Рашанима, православним шизматицима, и овде-онде заштићени планинама; угледан некада и древан, но сада крајње сиромашан (јер су ужасни Турци тирански узурпирали већи дио његове територије)…” (Наведене дело, стр. 26)

3. Которски бискуп пише Ватикану, 5. септембра 1614:

“…Број оних који примају Свето Причешће у граду је око 1.600. У утврђењу у Перасту око 1.200. У околним селима живи око 500 Рашана тј. Срба, а оних који живе на територији бискупије има висе од 6.000.“ (М. Јацов, наведено дело, стр. 28).

4. Католички мисионар Доменико Бубић, извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере (чувену инквизицију), у Риму, 1628.:

“…Црна Гора је дио краљевине Србије. Има 50.000 становника. Највећи дио је српског обреда под надлежношћу пећког патријарха и митрополита цетињског…“ (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в. 261, ф. 358, 363 р.).

5. Католички мисионар Леонардис извештава, 1638. г., Свету конгрегацију:

У Црној Гори постоје 72 кнежевине, које су “све старословенског српског обреда“… (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в.157, ф. VI р., XI р.).

6. Исти мисинонар јавља 1642, да је био на Цетињу и каже:

„Тамошњи народ и црква славе светог Уроша, краља српскога“. (Архив Свете конгрегације за пропаганду вјере, Рим, в.60, ф.502 р., 460 р.).

7. Католички мисионар, Ђовани Пасквали, извештава Свету конгрегацију за пропаганду вере 1643:

„…У Црној Гори зиве Срби шизматици и јеретици. Има их око 7.000 душа“. (Архив Свете конгрегације за пропаганду вере, Рим, в.261, ф. 185 р.)

8. Которски бискуп Ф. Круте, извештава Римску курију, 1. марта 1692.:

„…А будући да се о празницима већина… Срба, како називају отпаднике од католичке уније, скупљају у овом граду, опомињемо свештенике да им предоче стање вјечне осуде у коју долазе као чланови отпадничке цркве, уколико не признају Папу као врховног поглавара, и уколико не исповиједају праву римокатоличку вјеру, и да их пристојно и љубазно, како приличи, савјетују да се у проповиједању вјере држе прописа које је за источњаке издао Едиктом Пресвијетли Господар наш Урбан VIII. Да се нарочито прије свега побрину да се то сигурно спроведе код Српских Свештеника и калуђера…“ (М. Јацов, наведено дело).

9.  Которски бискуп извештава Римску курију, 21.октобра 1688:

„…Јуче је дошао к мени Висарион, бискуп са Цетиња, у Црној Гори, српског обреда, и донио ми затворено писмо пећког патријарха, топло се препоручујући да га доставим у Рим како би сигурно доспијело у руке Ваше Свјетлости; како ми је поменути бискуп рекао, патријарх жели да живе побожно…“

10. Барски надбискуп извештава Римску курију, 27.фебруара 1684.:

„…Међу становницима града Бара, добар дио су они који су насилно потурчени. У граду и у селима под свјетовном влашћу има око 800 Турака, 700 католика, а остали су Срби православци. У Црној Гори, Кучима, Хотима, Кастриотима, Горњој и Доњој Зети, има 10.000 душа Срба православаца, међу којима нема ни једног католика, а има око 2.000 Турака и насилно потурчених, који се споља представљају као невјерници, као неки у Бару, а међу собом тврде да су хришћани.“ (М. Јацов, Списи тајног ватиканског архива, стр.4.)

11. Которски бискуп извештава римску курију, 1.марта 1692.:

„…Српски, односно православни обред уочљив је у овим крајевима, па чак и у граду имају цркву Св.Луке Јеванђелисте за локално становништво; нечувени скандали избијају због крајње непросвијешћености свештенства које води душе ових људи – до те мјере, да се поред празновјерица јавља и продаја звања, ту прљаву трговину примјењује чак и за служење литургије за болесне тј. још наплаћују, ту су и погрешна учења, па их због свега тога, нарочито зато што јавно исповиједају непријатељство према католицима, сви зову шизматицима…“ (М. Јацов, наведено дело, стр.156.)

Которски бискуп извештава Римску курију, 25.марта 1695.године, о ситуацији у његовој бискупији:

„…Осим речених 14 села има још три, наиме, Луштица, Кртоле и Љешевићи, који чине око 1.500 душа, од којих су 1.200 православни Рашани који имају парохе ту рођене, који само утолико познају правилник што врше обреде према правилима које је издао папа Климент VIII; остали пак су католици…“ (М. Јацов, наведено дело, стр.10.)

извор: ФорумСН

ДРУГИ О СРБИМА / ИСТОРИЈА / ЛИКОВНИ ИЗРАЗ / УМЕТНОСТ

Срби са Јадранског мора (Лудвиг Салватор)

Из биографије Леo Велерса:

Антропологу, археологу,  као и уметнику је проучавање различитих народних ношњи народа не само од великог интереса већ и од научне и уметничке вредности. Из сопствених народних ношњи могу се истоврено извући и закључци о њиховом сродном пореклу и  међусобним разменама. Четкици сликара нуде супстанцу за предивне слике.

НОШЊЕ ИЗ МЕТКОВИЋА

Ниједан народ на свету не може да се похвали како поседује тако лепе, по компилацији облика и боја изврсне ношње као Словени са југа. Они то дугују, једним делом непосредном додиру са Османима, а другим делом својој сопственој националној генијалности – два елемента из којих је настао веома срећан спој између бујног луксуза истока и хришћанске озбиљности ових грубих словенских горштака.

Међу тим племенима јужних Словена не постоји ниједно које се може по већој разноврсности народних ношњи приметити, од оног српског народа који насељава целу обалу Јадранског мора, од јужних Алпа до северних граница Албаније. Скоро свако село, свака гора и долина има другачију врсту одеће, која је опет у зависности од занимања и старости становника крајње разноврсна.

Док  у већини европских земаља националне ношње, нажалост, све више и више нестају и у најмању руку се користе као „недељни накит“, само понекад на неким посебним прославама или на свадбама парадира у њима, у јужнословенска планинска подручја није још продрло нивелисање модерне цивилизације, већ се још увек, у складу праве побожности и савесне строгости држи до народне ношње као једног вида веома важног наследног добра.

Надвојвода Лудвиг Салватор је дао себи задатак да покаже комплетну колекцију тих ношњи. Нажалост, из нама непознатих разлога, није успео сасвим да обави себи задато, тако да је његово дело остало недовршено.

Све приложене илустрације су на лицу места насликани акварели под управом аутора од стране сликара Емила Лојфера, Гвида Манеса и Петера Маикснера. Акварели су осликани у виду портрета  који истовремено  испуњавају двоструку намену а то је да прикажу ношњу и карактеристике народа тог подручја. Штавише, већина њих приказује у позадини и специфичности природе тих области. Објављених 45 цртежа садрже у скоро истом броју женске и мушке ношње.

У мушкој одећи преовладава црвена и плава боја у разноврсним компилацијама. У бити је слична и често подсећа на муслиманске ношње. Одећа се уско надовезује на турску ношњу тако да су и широке турске чакшире честе појава као и богато украшене јакне, прслуци (јелеци) и панталоне са везовима и нашивеним металним дугмадима. У облику феса или турбану слично умотану  тканину су обликоване капе.

Много разноврснији и необичнији поглед нам пружа женска ношња. Многе од њих имају изричито словенски карактер; Ако погледамо женске ношње са острва Пага, из Будве или Ровиња (St. Eifemia), бићемо живописно подсећени на народне ношње из Бохемије (данашњe Чешке); На Русију подсећају нас и жене из Вертике (Vertica) и Сења, у својим белим ношњама са црвеним везовима, такође и тамним горњим одевним предметима без рукава, једне врсте кафтана.

И чудна оглавља подсећају једним делом на руски какошник а другим делом на цилиндрични шешир руских монахиња. Сасвим нарочита и готово у свему заједничка је необична, широка, ресама богата кецеља, коју налазимо чак и у румунској народној ношњи. Оне дају целини посебну, сликовиту драж. Богати накит свих врста а поготово велике старинске минђуше одликују све приказане слике у посетама надвојводе Бококоторском заливу . Велику пажњу привлачи ношња девојака из Оребића.

Ношња из Сиња

Молитвеник и лепеза означавају свечану одећу, а вероватно и свадбену и свакако заслужују детаљнији опис. Добро покривену главу велом краси, највероватније од сламе исткана, 25-30 центиметара висока корпа са мноштвом белих, црвених и плавих пера, а напред на доњој ивици чела, венац од ружа, које се истичу попут круне. Уз то се надовезује жута свилена троугласта марама која врховима покрива груди. Одећу чини плава сукња са широком црвеном пругом на коју је додат мидер, зелено-шарена јакна дугачког рукава, а уз то и горе наведен накит, огрлице и велике старинске минђуше.

Дивна слика; Необично оглавље може изазвати завист многих наших модних дама које се труде да своје шешире учине довољно високим и упечатљивим.

Превод: Сања Митровић

ИСТОРИЈА

Рашки попови у Херцег Новом 1647. године

Године 1647, као и сљедеће, у Новоме је харала куга. Однијела је много живота. О кретању болести, дубровачку владу обавјештавао је Дубровчанин настањен на Топлој (Савини) који је радио у турској капетанији у граду. Године 2012, у једној великој збирци ћириличних докумената Државног Архива Дубровник објавио сам сва његова многобројна писма и она чини окосницу моје збирке (Ћирлична документа дубровачког архива, треће изд., 2012).
Херцег Нови

Херцег Нови 1917

Прије неког времена, на телевизији је емитована емисија разговора црногорског новинара са једним Новљанином. У емисији је новинар казао Новљанину да је његов суграђанин др Горан Комар објавио на хиљаде архивских докумената из којих се може видјети да Срба у томе граду није било до 19. вијека. Не знам шта је саговорних одговорио и вјерујем да нема значаја за тему, али та емисија је постала поводом да на захтјеве бројних суграђана Срба, приредим посебно предавање на ту тему. Предавање је одржано у придворној капели Св. Николе митрополита Саватија (Руђића-Љубибратића) на Топлој.

Том приликом, уз осврте на бројне помене српског имена и језика познате нашим лигвистима и историчарима (ма гдје да су стицали образовање, а најчешће јесу у Београду) фокусирао сам се на управо на ову збирку дубровачких докумената који су настали у Новоме. Писма је начинио Михо Кувељић, поријеклом Дубровчанин, несумњиво римокатолик, који је барем у другој генерацији живио и дјеловао у Боки, у Новоме под турском влашћу. На више мјеста, он је поменуо „рашке попове“ у Новом. Није то ништа изненађујуће када српске попове помињу и турски порески пописи са краја 16. вијека уз Светоуспенску цркву на Савини (приређивач знаменити и заслужни Ахмед Аличић). Ови пописи, такође, евоцирају цркву Свете Госпође у Старом граду. Но, ни то није изненађење када се зна да је ћирилични натпис у Малој цркви манастира Савина 1565. године поменуо новске свештенике, међу њима попа Ву(г)драга.

На тај начин долази се до питања. Шта тачно значи термин „рашки“ и „рашански“, па и „расцијански“ из писама Дубровнику Дубровчанина Миха Кувељића и како бисмо га могли превести, на примјер неком Енглезу или Французу, или, још боље, Русу? Читаоце уваженог портала Порекло бих позвао да понуде превод термина: „рашки“. Дакле, треба странцу објаснити ко су Рашани.

Због доживљаја српског језика прве половине 17. вијека, предлажем да учинимо један неуобичајен корак па да писмо, чију сам транслитерацију обезбједио, донесемо у цјелости.

НОВИ, 15. новембар 1647

Михо Кувељић кнезу и властели дубровачкој поводом појаве куге. Описује одлазак Новљана у Љубиње на млинове, како би се изводили магијски ритуали, а затим и у Водовађу у Конавлима, из истог разлога: “Зато на тијем реченијем млинима чинили су њеке мађије и чвари ноћно и ту буду подварћи речене кужне робе.“ Помиње Топлу, Пресјеку, Богљеновиће (Кути) и Поде код Херцег Новог. Потом, извјештава о крађи литијског крста из цркве Свете Неђеље у Конавлима који је сам откупио. Настоји да га не откупе рашки попови и да га Турци не претопе у симсију из које “дуван пију“. Тражи упутства.

Много пресвијетло и племенито и мудро и сваке части и часне фале достојному г(оспо)д(и)ну кнезу и господи од пресвијетле републике дубровачке, в(еле). д(раго). п(оздрављеније). А потом, дајем на знање вашијем пресвијетлијем госпоцтвом како пасане дни буде се договорити један табак с Топле гђе куга мори у ове банде. Договори се јоште су два Турчина да с речене Топле узму кужне робе с којом да пођу у Требиње, најприје преко ријеке Требишњице, на ону страну, што се разумије у кадилук љубињски у кому туу мјесту бивши млини. Зато на тијем реченијем млинима чинили су њеке мађије и чвари ноћно и ту буду подварћи речене кужне робе. И тако, мађије чинећи, да би из новскога кадилука куга пасала у љубињски кадилук. И речене ствари буду веома секрето чинити да нитко не зна. И који су били речени Турци у договор када се ис Требиња врате да уљегу ноћно у вашу даржаву од Конавли а у село Водовађу, гђе туу бивши млини вашијех подложника. И на тијем млинима да чине речене мађије и чвари и да по(д)метну од речене робе кужне за коју ствар како сам од ономадна чујо, поручио сам на границу вашу г(оспо)д(и)ну Маарк Аантони(ј)и по једному чеку од ове банде, а и(с) села Пријевора, да му рече да има помњу од речене ствари. И тако му је речено. И речени табак, на име Селим Алић који се врати, и како дође на Топлу у диле се разбоље од куге. И тако саде лежи, а реченому дружини јоште не би ништа него ли што авизајући ваша пресвијетла госпоцтва у књизи коју сам посло на девет(и) овога новембра. И што бивши куга у шес кућа на Топлоо, зато од реченога бремена јоште креши у двије куће куга. Зато, на речено Топлоо у све бии у осам кућа немоћ у коијех чељад мруу. Јес их саде шестеро номоћно (!). А што писах за Ала агу Хајдаровића, у њега јоште не би ништа, него што му умрије његов момак и момкова мати која се бјеше сином немоћнијем мјешала. Зато, како рекох и она умрије, и до данас што је умарло на Топло(ј), у све једанајес чељади, а у Алаге Хајдаровића, што рекох, да му је умро момак и мати му. А јоште је на Топло, како рекох, шестеро немоћно. Веће не знам што (ће) од њих бити. А што сам авизо кроз Хасан ћехају Паржинића, који је дошо у ове банде ис Требиња кужан, и кому и њему син умрије од куге. И како му умрије, дође овђе с његовом чељади пред Нови у магазу на крај мора гђе броди стоје.

Зато, како дође, двоја се врата одовле од града затворише да се не би тко уљего од његове чељади мјешати по граду. И за та(ј) узрок речена врата затворише. А једна стоје отворена стражом да не би тко кријући улазио од кужне чељади у град. А што сам авизао кроз село Пресјеку у кому је у три куће куга, зато веће није монтала, него ли је у реченијех кућами умарло деветеро чељади до данас, а четверо је пребољело како сам авизо. А што сам авизо кроз село Поде да је умарло у једно дијете једнога Ришњиана од куге, зато му се и друго разбоље од исте немоћи, који су Поди у ово(ј) даржави више Новога Горњега града. И овђе, пред градом, у варху вароши, у једнога Турчина разбоље се једно дијете и лежа немоћан пет дана које пети дан данас и умрије, за које велећи да је било с вјетра немоћно и падало, на кому није никакава било сењала од куге, тако велећи му отац његов. Зато, како је ствар слиједила, тако и авизавам. Ако ли у реченога Турчина што услиједи унапријед и кога Турчина бадешкаше ова господа да се не мијеша ни његова кућа ни сусједа му до ове мијене која иде докле се види што ће бити у ово(ј) даржави. А у селу Богђеновићи разбоље се један ч(о)ек субито, ма се до истине не зна хоће ли куга и како у наприједа услиједи тако ћу авизати.

А веће се у ово(ј) даржави свуда здраво находи истој на оному ствар како сам у минуто овога на девет авизо. И такођер, у овијех градовима, све се здраво находи, и овудар око градова. Него, што рекох у варху вароши штоо умрије речено дијете, веће се до истине не зна куга ли ће бити, друга ли речена немоћ. И ову пишући дође глас овђе да у Бријесту со ону банду Топле у једнога Турчина умрије једна жена стара која се говори да је одавна боловала, веће се не зна која ће немоћ бити. И зато, ако би што у наприједак слиједило да би се позно сењо од куге, авизаћу ваша пресвијетла госпоцтва. Коијем дајем на знање зашто ми слузи поднижено(ј) вашо(ј) саде наплаћују ону патен(т)у коју сам посло за сењо да познају која патен(т)а бивши украдена у свето(ј) Неђељи у Конавлах за коју ми се пита да платим за њу пет дуката, илити да је вратим од кога јесам узео.

Зато, молећи ваша пресвијетла госпоцтва да његово провиди и да се плати. А такођер, ови свети карст велики од прочесијуни који се овђе находи, за кога дајућирашки попови два гроша, а парсона говорећи у кога је велећи истијем поповом да га неће дати за два гроша, него ли питајући трии гроша и по. Ако ли велећи не узмете га, а ми ћемо га растопити и учинити веле симсија од њега чиме Турци духан пију, алити табак, за коју ми је ствар мени слузи вашо(ј) мучуно (!) било да не би свети карст уљего у рашкијех попова руке и да га Турци не диспричавају, ни поднижију. Зато га ја слуга ваша одкуп(љ)ујем и кога, али ћу послати долу вашему пресвијетлому госпоцтву, али га ћу послати у свете Неђеље на граду да се преда попу, алити г(оспо)д(и)ну думу да га стави у свету Неђељу, и то чинећи за љубав господина Бога и свете Неђеље која је да ме скапула од ове немоћи. И зато, чекам одговор, да знам гђе га ћу предати, који је велик од жуте мједи, како га ваше пресвијетло госпоцтво боље зна какав је и које зна које сам спенце имо. За које сам писо минуте мјесеце које су окуриле за узроке како сам авизо докле сам лупештине од свете Неђеље изнашо. За које ствари, алити спенце, уздам се у ваша пресвијетла госпоцтва да ће учинити како их господин Бог надахне и Дух свети. И за то чекам одговор. И што сам јаки, остајем на служби вашијех пресвијетлијех госпоцтва коијем бивши посло три књиге по путу од Витаљене. Једну сам посло на двадесет и девети минутога октумбра, а другу сам посло девет овога новембра, на које нијесам имао одговора, за које имући велик суспет примају ли се. А ово ће бити четварта саде књига на које се молим вашијем пресвијетлијем госпоцтвом да ми одговоре и со оправом за коју се молим да ми се пошље коју чекам с великом пожудом, молећи се сарчано вашијем пресвијетлијем госпоцтвом које господин Бог веселио и у госпоцтву уздаржо. Ја слуга ваша Михо Кувељић писах на вашу заповјед.

Из Новога. на 15. новембра. на. 1647.

аутор: Сарадник портала Порекло др Горан Комар

(Г. Комар, Ћирилична документа дубровачког архива, треће издање, Херцег Нови, 2012)

извор: Порекло

ИСТОРИЈА / ТРАДИЦИЈА

О приморским Србима

Андрија Качић Миошић, Србин, католички свештеник, на основу ватиканских архива, направио је попис српских владара до Немањића. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку. Србија је створена 490. године, након ослобађања великог дела територије од Рима. Зато се Србима имплантира „великосрпска хегемонија“ и то од осведочених хегемона, који гутају народе и државе столећима, а своје државе су стварали освајањима, тек у 19. и 20. веку.

Народна ношња из Конавла, Дубровник

Србија је у 8. и 9. веку, обухватала простор од Трста до ушћа Дунава у Црно Море, где се граничила са Рассијом, која се после реформе назива, Русија. И тада је још увек Балкан био у саставу српске државе, две трећине данашње Грчке и исто толико Бугарске, целе данашње, Румунија и Албанија. То је права стара Србија. Пре римских освајања, словенске територије су покривале комплетан црноморски басен, излазиле на Босфор, обухватале и велике делове М. Азије. Зарад туђег хегемонизма, који своју амбицију и деловање рефлектују неистинама на српски, словенски народ, тај део историје је једноставно, избрисан.

По инструкцијама и школама отимача и хегемона, српска историја почиње од Немањића. По њој Душаново царство и то умањено у односу на стварне границе, је представљено, као највеће српско царство и то хегемонистичко, јер су Србима њихове земље, претходно отете.

Да би неки остварили непостојеће право, Србима је одузето историјско и етничко право. Зета, Рашка, Хум, Залеђе…су проглашени у науци, тек у 19. веку за независне државе, баш као што су данас српске историјске покрајинске територије, проглашене за независне и то несрпске државе. Престоница Србије, читав миленијум, пре појаве Немањића, био је Скадар, који данас припада Албанији, створеној од стране западних сила и који подучени страним менторима, Албанци новоствореном фалсификованом историјом присвајају, кроз лажно илирско порекло.

Арбанаси стижу на територију Доњег Епира 1043. године, у време српског цара Војислава, који је столовао у Скадру. Хомерова Троја је по опсежним независним истраживањима научника, Скадар, а богато природним ресурсима Косово је много дуже центар српске културе и духовности, него што то данас Срби мисле.

А мисле онако како их је непријатељ научио. Све области које је моћна римско-бечка сила, прогласила за „државе“, биле су само покрајине, српске државе. Тако је направљена платформа, на којој ће се базирати, сви сепаратистички и братоубилачки ратови Срба, за рачун, римско-германске хегемоније.

Град, који се у 8. и 9. веку звао Србиново, када су га Римљани у 1. веку освајали, добијао је латинизовани назив Сербанон. Данас се тај град зове Загреб и представља центар покатоличеног и похрваћеног српства и главни је град новостворене државе Хрватске, изникле кроз крваве походе на свој православни народ.

У српској покрајини Војводини, до данас се један прелепи крај, назива Фрушка Гора у спомен на велику битку у којој су Срби, под вођством Крепимира Оштривојевића, победили 829. године, Фрузе- Фружане, који су кренули у поход на српске земље, по наговору Рима. У доба истог владара, Срби су Фружане победили и зауставили њихов освајачки поход и у Истри. Католички свештеник у 18. веку пише, да је цела Истра насељена православним Србима, које су тада успели да покатоличе, осим неколико села и да ће се „ тај народ полако навићи на своје ново хрватско име“.

У другој половини 19. века уз Илирски покрет, у Аустроугарској скован је план да се Славонија и Далмација, припоје Хрватској, а онда су хрватски апетити све више расли. У то доба, Дубровник је био центар приморских Срба. Од 1878-1884. године, излазио је књижевни часопис Словинац- словинског покрета, у коме су били Нико и Медо (Орста) Пуцић, Луко Зоре, Иван Стојановић, Марко Цар, Јован Сундечић и Мате Водопић.

Први лист далматинских Срба, настао је у Дубровнику, под именом Гуштерица. Излазио је 1882/83. године, а затим Глас Дубровачки 1885/86. године, те Дубровник, основан 1897. и Срђ, основан 1892. године. Гуштерицу и Глас Дубровачки, уређивао је Никша Матов Гради. Лист Србске народне странке на Приморју- Дубровник, уређивао је прво Вук Врчевић, а потом књижевник Антун Фабрис, од 1895. па све до своје смрти 1904. године.

Национални рад приморских Срба, одвијао се преко просветних и привредних друштава, која су окупљала православне и католике. Србско братство, основано је 1897. године, трудећи се да целокупан јавни живот Срба, концентрише у јединственој организацији и на политичком плану. Окупационе аустријске власти су рад овом српском друштву забраниле 1899. године.

На скупштини у Книну (Крајина), 20. и 21. октобра 1901. године, састали су се посланици, општински начелници, свештеници, учитељи, занатлије, трговци и виђенији сељаци приморских Срба и основали просветно-привредно друштво Србска зора. Најзаслужнији за оснивање друштва био је Антун Фабрис. Ново друштво је после искуства са Србским братством одвојило просветно-привредни рад од политике. На скупштини у Дубровнику, 9. маја 1902. године, усвојена су правила друштва и изабрана управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара из Дубровника. У ту су управу, која је имала 16 чланова, ушли најугледнији Срби са Приморја.

Установљени су Пододбори Србске зоре у местима где је било најмање 30 чланова. Седиште друштва било је у Дубровнику. Рад друштва кретао се у два правца. С једне стране радило се на унапређењу привреде, а са друге на подизању опште просвећености приморских Срба.

Да би унапредила привреду Србска зора је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. На челу покрета за оснивање задруга били су Срби Дубровчани, др Рудолф Сарделић (душа задружног покрета), Матеј Шарић и Луко маркиз Бона. Прва Србска земљорадничка задруга на Приморју основана је 1902. године у Боки Которској у селу Каменари. У првој половини 1904 г. основане су земљорадничке задруге у Главатићу, Главатима, Пријерадима, Мокринама и Ораховцу (Бока Которска); у Ђеврскама и Кистањима (Северна Далмација). Укупно је до 1914. године у Далмацији основано 42 земљорадничке задруге, 2 рибарске задруге (Баошић и Св. Стефан) и 3 уљарске задруге.

Уз помоћ Србске банке из Загреба и њеног прокуристе Стевана Крамате осниване су штедионице: Србска бокешка штедионица у Котору 1901. године, Србске штедионице у Задру и Дубровнику 1902. године. На иницијативу Србске зоре основан је 1905. године Савез србских привредних задруга на Приморју са седиштем у Дубровнику. Први конгрес србских задруга на Приморју одржан је 7. августа 1908. године у Дубровнику. На њему је учествовало изасланство задругарства из Србије.

Упоредо са радом на ширењу српског задружног покрета, Србска зора је по селима делила пољопривредне алате, плави камен, вештачко ђубриво и семење детелине. Ради семена и гладних година, сељацима је препоручивала установу Задружних амбара. На иницијативу Савеза србских привредних задруга основана је 1909. године у Дубровнику Централна каса србских привредних задруга на Приморју.

Савез србских привредних задруга је заједно са србским кредитним задругама и штедионицама из Задра, Дубровника, Котора, Будве, Херцег Новог, Рисна, Книна, Кистања, Скрадина и Србском централном банком за Босну и Херцеговину 1913. године основао Србску централну банку за Приморје у Дубровнику. Банка је преузела активу и пасиву Централне касе. Србска зора давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Највећи део прихода Србске зоре ишао је на стипендирање ученика у Мушкој учитељској школи у Задру и ученица у Женској учитељској школи у Дубровнику.

За школску 1913/14. годину, Србска Зора одредила је 12.300 круна за школовање 33 учитељска приправника и приправнице. Преко Србског привредног друштва Привредник из Загреба слати су сиромашни ученици на учење заната. Од 1907. године излазио је два пута месечно лист Србска Зора – за просвету и привреду, који је доспео и у најзабаченије србско село на Приморју. Уредник Србске Зоре био је учитељ Никола Бркић. Главни пословођа у друштву Србска зора и уредник Србске Зоре 1914. године био је Мита Пушибрк. За курсеве описмењавања Србска зора бесплатно је давала своје букваре са читанком.

Код сваке земљорадничке задруге оснивала је Задружну библиотеку, а у градовима Народне књижнице. Књижнице су редовно добијале листове Србска Зора, Привредник и календар Србска Зора. Помагала је рад србских певачких друштава: Јединства (основан 1839. године) у Котору, Бранка у Задру, Србадије у Шибенику и Слоге (основане 1874. године) у Дубровнику. Такође помагала је рад србске музике у Дубровнику (Дубровачка Грађанска музика) и Книну. У просветном раду Србска зора сарађивала је са Добротворним задругама Србкиња у Дубровнику, Книну, Задру…

Рад Србске зоре омогућавали су доприноси Видовданског дарка; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; србских општина; приходи од артикала које је сама производила. Матица Србска основана је 1909. године као задужбина трговца Константина Вучковића. Управу Матице сачињавало је Туторство србско-православне црквене општине у Дубровнику. Секретар Матице био је др Франо Кулишић. Циљ Матице био је: Издавање српских књига искључиво ћирилицом; Награђивање књига и чланака; Дистрибуција издатих и награђених књига; Оснивање библиотека; Помагање школских установа и ученика. Издавала је књиге српских писаца Ива Ћипика, Данила Петрановића, Ива Војновића и других. Са Матицом, Србска зора, добила је велику помоћ за подизање просвете Срба, јадранског приморја.

Србин католик из околине Дубровника

У априлу 1912. године Иво Војновић посетио је Београд. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику Ријечког новог листа: „ … Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије… дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигђе другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, а традиције хисторије и обичаја су још све живе.

Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све… Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања“. Залагањем прегалаца око Србске зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва. Оснивање гимнастичких друштава био је нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за уједињење србског народа.

Извор: Фонд стратешке културе