Новинарство

У занимљивој студији „Час описа часописа VI“ Жарко Рошуљ анализира афоризме и карикатуре, два најпопуларнија и најприсутнија жанра у српској шаљивој периодици (1830-1918). У том периоду афоризме је штампало 69 листова и 5 календара, а карикатуре 66 листова и 7 календара, а прве примере налазимо већ у првом српском шаљивом календару 1830. године. Аутор више деценија изучава историју српске књижевне периодике и познате личности у њој заступљене.

Књига садржи укупно 1001 афоризам Јована Стерије Поповића, Љубе Ненадовића, Ј. Ј. Змаја, Милована Глишића, Милорада Митровића, Алексе Шантића, Бранислава Нушића, Бране Цветковића, Јована Скерлића и других. 

Штампарска грешка

Један од омиљених поступака обликовања афоризама у нашој старој шаљивој периодици била је и штампарска грешка. Овај поступак, карактеристичан и за Змаја, Жарко Рошуљ објашњава на следећи начин:

– Могло би се рећи да је оригиналан српски афоризам почео са штампарским грешкама. Од првог уредника српског шаљивог листа, па до најпознатијег Јована Јовановића Змаја, многи наши афористичари посветили су се штампарским грешкама. Некада се говорило да у словослагачком сандуку „станује” сам ђаво који меша слова у фаховима, па слагачи речи слажу погрешно. У „Шаљивцу” је дат пример погрешно сложене речи „шали”, а треба „жали”.

Иначе, Змај је сарађујући у сатиричној штампи користио чак 500 различитих псеудонима, док Радоје Домановић, који је уређивао сатирични лист „Страдија”, уопште није писао афоризме.

У Будиму је Јован Стерија Поповић 1830, 1832. и 1835. објавио своја три „Забавна календара Винка Лозића“ и то су били први шаљиви годишњаци покренути у српској периодици. У њима се могао прочитати и овај афоризам:

„Питали једнога, зашто је себи малу жену узео – Мој брате, одговори овај, кад се зло бира, треба најмање изабрати.“

Стерија је објављивао афоризме и у Летопису Матице српске, међу којима је и овај:

„Доћи ће памет, али неће наћи главу.“

У Пешти је 1864. тада млади Јован Јовановић Змај покренуо лист „Змај“ као „свеске за шалу и сатиру“. У њему је објављивао и „мудре изреке“ славних људи, каква је ова приписана Наполеону:

„Свет жели да га варамо – а свету треба увек жељу испунити!“ Или

„Не гледи се како се ко крсти, већ како ко плаћа“,

испод кога стоји „Равноправић“.

Стално на удару цензора Змај им се једном приликом овако обратио:

„Ако је истина да су то најгори људи који забрањене књиге читају, онда су цензори најгори људи, јер они највише забрањени књига читају.“

Писац је у афоризмима радо користио и форму пословица, међу којима је и ова:

„Во се везује за рог, а посланик за језик.“

Забрањивани и затварани

И у то време, средином 19. века, баш као и сада, издавачи шаљивих листова жалили су се на тешке финацијске услове за издавање шаљиве периодике.

У овом периоду афоризми и карикатуре били су повод строгих забрана сатиричних издања пре свега због тога што су јунаци афоризама и карикатура често били краљеви Милан Обреновић и Петар Карађорђевић.

„Иако је Петар Први Карађорђевић био наш најобразованији владар, сатирични листови су га нападали и представљали као глупог, „орангутана”… Његове демократске принципе да народ сам управља земљом погрешно су схватали сви, па и сатирични листови. Сматрали су га због тога лењим. Отуда онај чувени афоризам са „штампарском грешком“ објављен у „Звону“:

„Од како је у Србију дошао Краљ Петар, у њој влада дремократија“

Забране и затворске казне изрицане су и због државника и политичара који су такође били „јунаци“, а од њих најчешће Јован Ристић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић.

Ристића су називали „српским Бизмарком” и цртали га с три длаке на глави, што је било у складу с начином на који су европски карикатуристи цртали Бизмарка. Ристић је био „српски мали Бизмарк”. Ипак, највише карикатура има у вези с Пашићем.

Први српски сатирични лист који је забрањен због афоризма „опасног по државу“ био је Књижевни додатак „Јужне пчеле” (1852. Нови Сад), браће Данила и Милорада Медаковића. Злогласни афоризам гласио је:

„Ко је несретњии од новинара кои се власти замери? Новинар кои се народу замери.”

Његов аутор био је „поп Ника Николић из Кнеза”.

Највише су били забрањивани листови „Геџа” у 19. и „Звоно” у 20. веку, а први уредник једног шаљивог листа који је осуђен на казну затвора био је Ђорђе Рајковић, у Новом Саду 1861. године.

Иако „Шумадинка” Љубомира Ненадовића није била сатирични лист, забрањена је бећ после неколико месеци излажења, 1850. године због једног Ненадовићевог афоризама. Најпознатији ненадовићев афоризам гласи:

„Печатња је слободна, само се списатељи апсе.“.

У два наврата излазио је у Загребу и Новом Саду „Врач погађач“, који је са тиражом од 6.000 примерака био најчитаније шаљиво гласило у 19. веку. Због афоризма из рубрике „Штипалице“ био је забрањен и уништен судском одлуком.

И „Ђаво“ је правио паузе у излажењу, а 1912. за свог сарадника „прогласио“ је Николу Пашића, који је наводно имао рубрику „Бајин афоризам“, у коме је писало и ово:

„Најлепше ми стоји, што ми шнајдер скроји“; „Најлепша је киша, она од бакшиша“.

Око „Звона“ били су окупљени најприснији пријатељи Радоја Домановића, а гласило је припадало Странци радикалне демократије, због чега су на најчешћем удару били Пашић и краљ Петар. Као наводна изјава „Чика Петра“ у листу је изашао овај афоризам:

„То је једна/превелика лажа/Да је мени/мрска апанажа.“

Због тог афоризма „Звоно“ је било забрањено, а људи из владе физички су напали уредника.

Колико су афоризми били цењени у српској штампи на почетку 20. века показује и податак да је у дневном листу „Политика” Јефта Угричић покренуо сатиричну рубрику која је била штампана на првој страници. Међутим, „Политика” је извештавала и о тучи због афоризма, када је уредник „Звона” (1908) добио батине у редакцији листа од чиновника актуелне владе, „споменутог” у афоризму.

Неки од 1001 афоризма:

„Каква је разлика између садашњег министра финансија и онога што ће доћи? Разлика је за пола милиона!“

„Каква је разлика између наше владе и пијавице? Разлика је та: што пијавице пију крв на једном телу, а наша влада пије крв читавом народу!“

„Шта госпођо, зар се ви и после петог мужа опет удајете?! А зашто не – докле год бог узима, узимам и ја.“

„Многи почну каријеру као поштени људи, а заврше као – министри.“

У листу „Домишљан“ издавач Никола Н. Никшић, новинар и преводилац, посебно је афоризмима „гађао“ политичаре. Писао је:

„Мале лопове вешају, а пред великима капе скидају“;

„Наша земља се не окреће више око сунца, него око новца“;

„Ако немаш пара у кеси, имај меда у устима“.

Најдуговечнији шаљиви лист у нашој периодици, покренут у 19. веку, „Брка“, неговао је афоризме у рубрици „Мудре изреке“, где је написано и ово:

„Сине мој, не иди по стази грешника, ако ниси рад да постанеш министар.“

Само девет бројева успео је да изгура „Ера“ (1882), који је припадао Напредној странци, што се види и из овог афоризма:

„Ја стојим на темељу слободе, рече једаред у својој беседи неки ватрени радикалац – Није истина, викну један ципелар међу слушаоцима, ви стојите у пар чизама које ми нисте платили.“

Занимљиво је да је, ако изузмемо „Мали буквар за велику децу” Михаила Максимовића (1792), прву књигу афоризама објавила 1897. краљица Наталија Обреновић. „Њени ’Афоризми’ уједно су и прва сатирична књига представљена на књижевној вечери у Београду. Мало ко памти да је представљање краљичине књиге афоризама обављено уз ватромет, бакљаду, војну музику и ’разне облике разоноде, пише Рошуљ.

После неуспелог атентата на Милана Обреновића, многи су били осуђени, а међу њима и они који нису имали никакве везе са тим догађајем. Тако су се на робији у пожаревачком затвору нашли и афористичари и карикатуристи, који су да би прекратили време покренули рукописни шаљиви лист „Клин“: „Излази кад хоће (улази кад може)“. Радећи на том листу, они су у апсани дочекали крај 19. века.

У ратној 1915. години карикатуристи „Звона“ увели су далекосежну новину, фото-карикатуру. Прве „срећне жртве“ таквих карикатура били су немачки цар Вилхелм, представљен као „вепар“ и аустријски цар Фрањо Јосиф, као балерина – омражена играчица, која на Бал плацу „танцује“ како јој немачки цар свира.

Карикатуре

Ништа мање нису биле популарније, убојитије и стално трн у очима власти, ни многобројне карикатуре. Међу представљеним карикатуристима има значајних сликара и цртача, као што су Димитрије Аврамовић, Ђура Јакшић, Урош Предић, Паја Јовановић, Марко Мурат, Брана Ц. Цветковић, Стеван Милосављевић, Томислав Кризман, Драгутин Дамјановић, Марко Иванишевић, Миливоје Мауковић.

Међутим, карикатуре су се појавиле и пре покретања шаљиве периодике. Остало је забележено како је прву нашу карикатуру 1924. године израдио сликар Павел Ђурковић, по наредби Милоша Обреновића. Кнез Милош Обреновић волео је да карикира поједине личности које није трпео, а на своје „увеселеније“. Тако је наложио јсликару Ђурковићу да изради слику његовог чиновника Ђорђа Ћелеша, иначе, изразито ружног човека

Прва штампана карикатура у српској шаљивој периодици објављена је у Стеријином „Календару Винка Лозића“, чији је аутор био сликар Димитрије Аврамовић, који се данас сматра „оцем српске карикатуре“. Карикатуристи су извргавали руглу многобројне политичаре и друштвене догађаје, а посебна тема била је велика афера око изградње железнице кроз Србију, о чему су непоуздани банкар Бонту и Генерална унија склопили са владом крајње неповољан уговор. Тврдило се да је краљ Милан Обреновић за то примио мито у износу од два милиона динара, што је на крају земљу коштало читавих сто милиона.

Извори: Жарко Рошуљ: „Час описа часописа VI“, Жанрови у српској шаљивој периодици (1830-1918), Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014.
Светлана Е. Томић, Жарко Рошуљ „Час описа часописа VI“, Алфа БК, Београд, 2015.
Новости,
Политика

Сатиричне текстове, афоризме, епиграме, поезију и кратке приче можете прочитати и на нашој страници Краткословље.

Сродни чланци:

Како разликовати волове од посланика – сатира 19. века
Први забрањени српски сатирични часопис „Јужне пчеле“ 1852.
Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре
Каламбури и загонетке чика Јове Змаја
Каламбури и сатирични епиграми Лазе Костића