Трајанов мост – 1000 година највећи на свету

Трајанов мост је био монументална грађевина на Дунаву која је спајала Горњу Мезију и Дакију (данашњу Србију и Румунију). Налазио се у близини данашњег села Костол код Кладова са српске стране и Северина са румунске стране. Изграђен је и свечано отворен 105. године, током Другог Трајановог похода на Дачане краља Децебала.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Trajan%27s_Bridge_Across_the_Danube,_Modern_Reconstruction.jpg

Реконструкција Трајановог моста (Е. Дуперек, 1907.); фото: Википедија (обрада: Расен)

Мост је пројектовао највећи архитекта тога доба Аполодор из Дамаска. Дужина му је била 1.097,5 метара и иако је био функционалан само 165 година, око 1.000 година је важио за најдужи мост икада саграђен у свету. На сваком крају налазио се римски каструм, саграђен око улаза, тако да је прелазак моста био могућ само ходањем кроз логоре. Трајанов мост спада у ред најзначајнијих дела римског грађевинарства.

Марко Улпије Нерва Трајан је рођен 53. године, умро 117, а на престо ступио 98. године као римски цар, наследник Нервин и припадник Антониске династије. Приликом преузимања власти Трајан је рекао: „Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко моста.“ Трајан је био први цар кога је усвојио претходни цар, а да са њим није био ни у каквом сродству. Такође је био други у низу петорице добрих царева (Нерва, Трајан, Хадријан, Антонин Пије и Марко Аурелије) који су наслеђивали један другога путем усвајања и током већег дела другог века обезбедили царству дугу хармонију и добру владу. Трајан је као Хиспанац био први цар рођен у некој провинцији.

Римско царство у време цара Трајана; Foto: Wikipedia/Tataryn77

Цар Трајан је почетком другог века наредио да се изгради пут кроз Ђердапску клисуру и мост до тада невиђених размера. Главни Трајанов циљ био је да премости Дунав и своје трупе пребаци на леву обалу реке, коју су контролисали Дачани. Мост је највероватније замислио сам Трајан, али је пројектовање и градњу поверио Аполодору из Дамаска, највећем архитекти тога доба.

Избор места за изградњу моста био је условљен природним карактеристикама Дунава чије корито је на овом подручју доста песковито. Дунав је на том делу био врло миран и малих дубина. Непосредна близина острва Шимијан пружала је могућност градитељима да се преграђивањем Дунава ток реке усмере најпре у један рукавац и на исушеном дну изграде стубове, а затим то исто учине са другим рукавцем.

Приказ Трајановог моста на римском новчићу

Анализа Прокопијевеог текста, а потом и топографско запажање на терену показују да је Аполодор за време градње скренуо ток реке у рукавац који почиње код данашњег Фетислама – турске тврђаве западно од Кладова и опет се спаја са Дунавом испред Мале Врбице, низводно од моста. Тако је већина стубова грађена на сувом. Аполодор, је о градњи извештавао редовно у свом спису који је касније изгубљен, а податке о мосту, његовом изгледу и градњи записали су историчари Дион Касије и Полибије, као и песник из Византије Цецес.

Захваљујући епиграфу пронађеном 1969. године током ископавања глине за пуњење бране имамо доказ о изградњи канала. Натпис гласи: „[…] Трајан […] је скренувши реку због опасности од катаракте учинио безбедном пловидбу Дунавом“ . Ово је најстарији документ о пловидби у каналу данас познатом под називом Сипски канал.

Мост изграђен од камена, био је дугачак 1.097,5 метара, широк 14,5 метара, са луковима високо изнад воде. Имао је двадесет стубова и портале на приступу и на једној и на другој дунавској обали. Димензије стубова су око 18-19 пута 33-34 метара, а били су оријентисани дужином управно на ток реке с кљунастим додацима на предњој и задњој страни којима се умањивао притисак.

https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Aureus-Trajan_Decius-RIC_0029a.jpg

Златни новац са ликом цара Трајана Деција; фото: Википедија

Темељи стубова и портали били су од веома тврдог цемента направљеног од шљунка утиснутог у малтер. Изнад темеља су постављени редови опеке, а стубови су имали језгро од малтера, оплаћеног тесаницама и опекама. Применом „роштиља“ – попречно и уздужно постављених дрвених греда које су пролазиле кроз језгро постигнута је већа чврстина грађевине.

Мост је подигнут за невероватно кратко време, од 103. до 105. године. То је први мост икада подигнут на доњем Дунаву који је на том месту широк око 800 метара. Око хиљаду година важио је за најдужи мост икада саграђен – и то у рекордном року с обзиром на тадашњу технологију градње. Изглед му је уклесан много година касније на Трајановом стубу у Риму.

Ово је опис који је оставио Касије Дион:

„[…] има и других дела којима се [Трајан] истакао, али ово их је све надмашило. Мост почива на 20 четвороугаоних камених стубова високих 150 стопа без темеља и ширине 60 стопа. Ови [пилони] су међусобно удаљени 170 стопа и повезани су луковима.“ (Касије Дион, Римска историја , LXVIII, 13.1-2. )

Након изградње Трајан је наредио да се у стену изнад пута уклеше натпис:

„Император Цезар, божанског Нерве син, Нерва Трајан Августус Германик, врховни свештеник, заступник народа по четврти пут, отац домовине, конзул по четврти пут, савладавши планинско и дунавско стење, саградио је овај пут.“

Трајанова табла; фото: Расен

Сви ови радови, а посебно мост, послужили су за припрему римске инвазије на Дакију, која се завршила римском победом 106. године нове ере. Трајанова прва кампања против Дачана успешно је отпочета марта 101. године, прешавши северну обалу Дунава, Трајан је поразио Дачанску војску али још увек није извојевао одлучујућу победу.

Већ следеће зиме, краљ Децабал отпочео је контра-офанзиву, идући низводно Дунава. Инвазија Дачана успешно је одбијена након две битке у Мезији, након чега је Трајанова војска приморала Децебала на предају. Трајан се тако трујумфално вратио у Рим добивши титулу Dacicus Maximus.

Међутим, краљ Децебал убрзо је поново почео да се наоружава и гради савезе против Рима, да би 105. напао римске територије на северној обали Дунава. Након што је Трајан подигао две нове легије, римско војно присуство на Дунаву 105. године попело се на чак четрнаест легија, што је чинило скоро половину читаве римске војске.

Колосални мост преко Дунава омогућио је римској војсци да брзо и у великом броју пређе реку, као и да служи за довођење појачања. Трајан је такође наредио проширење пута који је водио поред Ђердапске клисуре. Након што је окончана изградња пратеће инфраструктуре, Трајан је поново кренуо у поход и освојио делове Дакије 106. године.

Након жестоког ратовања, Римљани су стегли обруч око Децабаловог упоришта, Сармизегетузе, која је напослетку освојена у уништена. Децебал је успео да побегне и измакне заробљавању а онда извршио самоубиство. Краљева одсечена глава донета је Трајану да би касније била однета у Рим где је бачена са гемонијских степеница на Капитолу.

Ефекат коначног пораза Дачана и стицања њихових рудника злата био је толики да су римске игре које су славиле освајање трајале 123 дана, са 10.000 гладијатора који су се борили и 11.000 дивљих животиња убијено током тог периода.

: Остаци Трајановог Моста; фото: Расен

: Остаци Трајановог Моста; фото: Расен

У главном храму Дробета, на почетку другог дачког рата (105-106. н.е.), помиње се либација (жртва) коју је славио цар Трајан, жртва за коју историчари ни данас не могу са извесношћу одредити верску сврху: освећење изграђеног моста преко Дунава, захвалност за одбијање напада Дачана на замак, благослов за царску породицу, или жртвовање у част богиње Врлине и Части. Либација је подразумевала жртвовање три мушке животиње, свиње, овна и бика, који су у светој поворци ношени на место где су верници желели да се очисте.

Године 107. од Дакије је Трајан основао истоимену римску провинцију. На месту старе Дачке престонице Трајан је подигао нови град као седиште римске цивилне администрације. Била је то Улпиа Трајана. Досељеници из царства похрлили су у новоосвојене земље, углавном из њених балканских и других источних провинција. Градско становништво римске Дакије углавном је било ограничено на римске колонисте и војне ветеране док је домаће становништво наставило да живи у раштрканим руралним заједницама, следећи сопствене обичаје.

Трајан је по завршетку дачких ратова изградио систем граничних утврђења који су чинили тзв. лимес: дуж границе царства, на одређеним удаљеностима, подигнута су мања утврђења – замкови, који су били повезани путевима погодним за кретање трупа. Ископани су ровови и направљени насипи на граничној линији. Ово је требало да спречи могућу варварску офанзиву.

Према сведочењу Амијана Марцелина, Трајан је у својој грађевинској делатности надмашио све своје претходнике и наследнике. Постоје остаци античког римског пута Виа Милитарис и античке тврђаве. После Дачког рата почиње велика грађевинска делатност на простору данашње Србије, Румуније и Бугарске, због чега многи римски градови носе имена која подсећају на цара Трајана и његове победе. Антун Вранчић је 1553. известио да се цео пут од Београда до Цариграда назива „Трајанов пут“.

Дион Касије сматра да је цар Хадријан (117-138) одговоран за делимично уништење моста како би се заштитио јужни Дунав од инвазије племена Роксолана и Јазига. Потпуно уништење моста повезује се са царем Аурелијаном, када се Римско царство одрекло Дачке провинције и коначно напустило Дакију (275. године нове ере). А према Прокопијевој верзији мост се распао много касније јер су услед дејства водених струја и времена стубови тонули у корито реке.

Данас су на свакој обали Дунава видљива само по два улазна стуба, иако подаци говоре да их је крајем 19. века било двадесет.

Приредио: Далибор Дрекић

Извор: Википедија