Зашто сам измислио да се не вратим? (Стеван Раичковић)
Песма „Повратак“ Стевана Раичковића је једна од најлепших и најемотивнијих лирских песама у српској поезији. Бави се темама егзистенцијалне кризе, носталгије, повратка сопственим коренима и праосновним елементима природе.
Стеван Раичковић – Повратак; фото: Гемини ВИ
Песма одише сетном атмосфером и врхунском уметничком једноставношћу, спајајући интимну исповест са универзалним човековом вапајем за припадањем.
Повратак
Она има руке од траве.
Она има глас од ветра и жита.
Она има око од кише.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има груди од руже.
Она има колено од белутка.
Она има кук од снега и рибе.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има смех од лишћа.
Она има ход од воде и песка.
Она има кожу од протегнутог лабуда.
Зашто сам измислио да се не вратим?
Она има косу од мојих прстију.
Она има мозак од мојих година.
Она има слух од мојих корака.
Зашто сам измислио да се не вратим?
У песми је лик жене у потпуности изграђен од природних елемената. Њене руке су од траве, глас од ветра и жита, око од кише, груди од руже, а ход од воде и песка. Овим поступком песник брише границу између човека и природе, чинећи вољено биће суштином саме васељене.
Последња строфа открива дубљу психолошку димензију — природа ове жене је директно повезана са самом бићу песника: њена коса је од његових прстију, мозак од његових година, а слух од његових корака. Она је његов алтер-его и изгубљени део његовог бића.
Рефрен који се понавља кроз читаву песму — „Зашто сам измислио да се не вратим?“ — представља болно преиспитивање и кајање. Песник се пита зашто је напустио свој дом, своју суштину и природу, упуштајући се у бесмислена лутања и отуђење.
***
Елемент који је заједнички великом броју песама Стевана Раичковића је, свакако, то што је перспектива из које се гледа на неку појаву, неку ствар или неко биће повезана са душевним стањем самог лирског субјекта, са оним што се старински називало расположење, песникова емоција.
Захваљујући томе, у његовој поезији ћемо сретати врло разнолике перспективе из којих се обликује лирски опис.
Стеван Раичковић
Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 – Београд, 6. мај 2007) је био српски песник и академик. Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја.
Прву збирку „Детињство“ објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине“, две године касније, био примећен. Преводио је руске песнике, Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака.
У препеву „Седам руских песника“ и антологији „Словенске риме“ представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета“ Франческа Петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.
Раичковићева поезија је аутентична слика његовог бића. Отмена и достојанствена, она је израз песникове отмености и достојанствености, јер, вели Тин Ујевић, ко нема стила у животу, не може да га има ни у литератури, како нема великога песника без достојна човека.
Поезија сама бира свога песника, а не песник поезију. У случају Стевана Раичковића чини нам се да раскола нема: постигнута је потпуна равнотежа између два изузетна бића, бића поезије и бића песника. (…)
У чему је тајна Раичковићевог открића?
Највероватније у доследности, аскетској доследности, и својој опсесији и својој визији. Пре свега у томе. Успоставивши основицу и стожер своје поезије, Раичковић је одмах на почетку одредио и свој пут.
Све је у његовој поезији смирено, у равнотежи, без ерупције и бура, осенчено благом и болном резигнацијом. Све што се догађа, догађа се изнутра, у самим суштинама.
Далибор Дрекић
Литература:
Слободан Ракитић, Између сна и ума, у: Стеван Раичковић, Песме, Нови Сад, 1972.
Радивоје Микић, Мотивација песме, У: Д. Хамовић (ур.), Стеван Раичковић песник. Народна библиотека „Радослав Веснић“. Краљево
Повезани чланци:
Aлекса Шантић – Ти си
Поклоњење хромоме вуку – и потомци вука
Стражилово – једна од најлепших српских поема
Десанка Максимовић: Жао ми је човека
Јован Јовановић Змај – Рузмарин
Милан Ракић: Симонида
Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима
Крај мора – Јован Дучић
Пјесма младости
Манојло Ђ. Призренац – Сужањ у туђини
Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима
