Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима

Овај текст представља дубоко промишљену рефлексију о пролазности, стваралачком чину и природи „апокалипсе“ кроз призму историјског сведочанства Инока из Далше.

Инок из Далше; фото: Гемини ВИ

Текст полази од стварног догађаја из 1492. године, када је монах Инок из Далше, у Љубостињи, преписивао Четворојеванђеље.

Уместо да се у тешким временима моли за спас душе или преживљавање народа, монах упућује „чудну молитву“ свом будућем читаоцу, молећи га само да сачува књигу од физичког оштећења — капи воска или зејтина.

Апокалипсе не стижу у бујицама и потоцима, него у капима

Завршивши, године 1492, „у крајевима љубостињским“, преписивање Четворојеванђеља, светогорски монах и писар Инок из Далше записао је, у једној придодатој аутобиографској забелешци, једну чудну молитву, коју не упућује ни Богу ни Богородици, нити икоме од светаца, већ свом будућем, непознатом и неизвесном, читаоцу: „А и ово молим и говорим: Сачувајте књигу ову од прљања и од свећа покапања и горења, и проливања зејтина од кандила…“

Усред пропасти српског царства и народа, док се над земљом надносе и харају иноверне азијске војске, и док се шире несреће у којима и он сам трпи силне мукe и једва спасава главу, Инок из Далше страхује да капи воска и зејтина не оштете његов рукопис. Усред страшног ратног пораза он страхује од небриге, и више од војсковођа и ратника страхује од небрижљивих читалаца. Он као да зна да права опасност није троглава и рогата, већ обична, свакодневна и неупадљива. И као да зна да апокалипсе не стижу у бујицама, поплавама и потопима, него у капима.

Пет и по векова касније, пишући песму под насловом. „Одвећ брзо“, Десанка Максимовић зна да за наше ишчезнуће „није потребна сила оркана“:

развејаће нас скорих дана
и поветарац који не чује ухо.

Слично Иноку из Далше, Десанка Максимовић зна да апокалипса не стиже севајући и грмећи, него неприметно и нечујно. Инок из Далше и Десанка Максимовћ не седе у истом веку, али ипак сачињавају и деле неко заједничко данас. Али то њихово заједничко данас није у истом времену, него у истом знању и страху.

Љубомир Симовић

Ковачница на Чаковини (Белешке), Београдска књига, Београд, 2008.

Текст поставља снажан контраст између спољашњег, епског уништења (рат, пропаст царства, азијске војске) и унутрашњег, тихог страха творца да ће његово дело уништити „небрига“, а не ратни вихор.

Кап; фото: pixabay/gustavorezende

Централна мисао текста је да праве, кобне катастрофе често нису велике и спектакуларне („троглаве и рогате“), већ су оне свакодневне, неприметне и постепене — оне које долазе „у капима“.

Овај текст заправо говори о томе да је највећа претња култури и човековом духу често управо небрига, која делује тише и погубније од самих историјских трагедија.

Приредила: Сања Бајић

Сродне објаве:

Aлекса Шантић – Ти си
Стеван Раичковић – Повратак
Поклоњење хромоме вуку – и потомци вука
Стражилово – једна од најлепших српских поема
Десанка Максимовић: Жао ми је човека
Јован Јовановић Змај – Рузмарин
Милан Ракић: Симонида
Крај мора – Јован Дучић
Пјесма младости
Манојло Ђ. Призренац – Сужањ у туђини
Љубомир Симовић: Балада о Стојковићима